Zahvaljujem, predsedniče Skupštine, gospođo Brnabić.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, iako je impozantan broj tačaka dnevnog reda koje su interesantne i teško da bih u nekoj drugoj situaciji propustio priliku da govorim o Sporazumu sa Kubom, znajući koliko Kubancima, kao i nama 90-ih godina, svaka topla reč i podrška znači, koliko samo kurs dinara koji je stabilan u prethodnih dvanaest godina govori i o tome da imamo sposobnog guvernera Narodne banke Srbije, ipak ću se zadržati kao član Parlamentarnog foruma i predstavnik ovog parlamenta u njemu, Parlamentarnog foruma Republike Srbije i Republike Srpske, smatrajući da je Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda nešto što je danas ipak iznad svega.
Imao sam priliku i čast da prvo učestvujem na Konstitutivnoj sednici Foruma, a potom da neposredno budemo i gosti na sednici parlamenta Republike Srpske kada je govoreno i kada se glasalo o ovoj Deklaraciji. Moram da priznam da je i tamo bilo onih kojima su otprilike isti sponzori, isti izvori finansiranja, isti nalogodavci, ali mnogo manji i bili su, čini mi se, malo vispreniji u pokušaju da temu anuliraju da je skrenu na pogrešan kolosek.
Danas ovde, izuzev nekolicine uvaženih kolega, koje su govorile o Deklaracije, govori se o tački dnevnog reda koja nije uopšte na dnevnom redu. Znači, govorimo o nečemu što nije predmet današnje diskusije. Naravno, i ja, kao i svi drugi, očekujem da će se o tome govoriti, ali pod jasnim uslovima, sa jasnim pokazateljima, sa prethodno dobro pripremljenim podacima.
Ono što me je posebno ohrabrilo jeste činjenica da, kada je u pitanju Deklaracija, se na jedan vrlo racionalan, stabilan, razuman način govorilo u parlamentu Republike Srpske, bez euforije i uz svo uvažavanje i poštovanje drugih naroda koji žive na teritoriji Republike Srpske. U Parlamentarnom forumu, kao predstavnici, nalaze se i predstavnik hrvatskog i predstavnik bošnjačkog naroda i nisam čuo ni jednu primedbu, ni pritužbu na usvajanje Deklaracije, niti migom, niti rečju, niti time da oni na bilo koji način od ove Deklaracije imaju nekakav strah.
Bilo bi jako dobro, što se mogu složiti sa nekim svojim prethodnicima da je neko davno, davno napisao nešto, da li se zvalo deklaracija ili na bilo koji drugi način, na ovakav način vrlo jasno, precizno definisao probleme koje ima srpski narod i trasirao na vrlo jasan i upečatljiv način kako iz problema izaći.
To što me posebno ohrabruje i današnja diskusija kolege Balinta Pastora, jer kada pripadnici manjinskih naroda jasno prepoznaju kvalitet nekog dokumenta, shvatajući da će njegovim usvajanjem, njegovim poštovanjem i njegovom realizacijom i njima zajedno sa nama biti mnogo bolje, a da je to tako pokazala je naša istorija. Od 1389. godine do današnjih dana srpski narod se nesebično zalagao za druge, trpeo, žrtvovao i, moramo reći, mnogo puta bio izneveren, prevaren, pa da ne kažem i ponižen. Iz tog razloga, da je ovako nešto postojalo mnogo ranije bilo bi mnogo bolje, ali bolje ikada nego nikada.
Do ove Deklaracije smo mogli da dođemo danas posle 12 godina od kada je SNS, predvođena Aleksandrom Vučićem, preuzela odgovornost za Republiku Srbiju upravo zato što su se stekli uslovi da se na jedan stabilan način o ovome može govoriti i projektovati.
Znate, samo onaj ko je dovoljno siguran u sebe, ko apsolutno zna sve svoje snage, moći, bez potcenjivanja, bez precenjivanja, može da predloži ovakav dokument. Danas je to parlament Republike Srbije i parlament Republike Srpske, kao zajednički dokument dva jako važna organa, dve srpske države, dva Pijemonta oko kojih treba da se okupimo i da nastavimo tom trasom.
Ono što je posebno važno i verujem da su to mnogi primetili jeste činjenica da se ovom Deklaracijom ukidaju i brišu sve deobe po verskoj pripadnosti srpskog naroda. Ovim ne možemo ispraviti sve one greške kroz istoriju koje su nas skupo koštale, čak i gubitka našeg naroda, ali ovim ujedno odajemo priznanje i Meši Selimoviću, i Milutinu Milankoviću, i Ivi Andriću i kažemo da se Srbi više nikada neće deliti po verskoj pripadnosti, bilo da su pravoslavci, katolici, islamske veroispovesti ili ateisti, kao što sam ja.
Ko je imao hrabrosti do li mi ovde u ovom parlamentu i ova vlast da kroz nacionalnu strategiju garantuju celovitost Republike Srpske i njenu bezbednost? To može samo država koja apsolutno zna svoju poziciju u međunarodnom okruženju, u bliskom okruženju i koja zna svoju ekonomsku snagu.
Prvi put u istoriji, istoriji srpskog naroda dve države, dve najviše državne institucije, ne istoričari, ne filozofi, ne pisci, ne stranke, pojedinci, udruženja, usvajaju ovu deklaraciju jasno definišući sve probleme koje imamo kao narod i trasirajući put kako da se prevaziđe.
Ispada kada pogledamo odnos drugih prema ovome da u ranijih 20 vekova, pa ni u 21. veku samo Srbi nisu imali pravo na ujedinjenje. Ujedinili se čak i Nemci, gubitnici u dva svetska rata, a mi koji smo uvek bili na pravoj strani istorije ispada da nemamo ta prava.
Imamo mi pravo i hoćemo da zajednički donosimo odluke koje su bitne za sav srpski narod, bitne za njegovu budućnost gde god Srbi živeli. To jeste srpski svet za koji se bori Pokret socijalista i to jeste upravo ona ideja o kojoj je govorio Aleksandar Vulin i koji smo mi zastupali.
Ne može niko reći, nažalost, danas da i general Žukov nije bio u pravu kad je rekao da nama, on je mislio na Ruse, ali ja podrazumevam da se odnosi na nas Srbe, kao deklarisane antifašiste i pobednike u Drugom srpskom ratu nikada neće oprostiti što smo oslobodili Evropu od nacizma.
Uostalom, praštali oni ili ne praštali, mislili šta mislili, radili šta god radili, dovoljno smo moćni, dobro smo sposobni, ova deklaracija dokazuje da smo dovoljno i sazreli posle svih ovih vekova i kažemo vam s poštovanjem i sigurnošću ujedinjenje je počelo i ništa ga više nikada ne može zaustaviti. Hvala.
