Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, gospođo predsedavajuća, naravno da ću podržati ovaj zakon. Odmah na početku da kažem da ne verujem da će sprovođenje ovog zakona ići lako. Verujem da će, kao i sve drugo u Srbiji, ići teško, pomalo kasnimo. Ovaj Zakon o javnim beležnicima, ovi zakoni koji su kompatibilni sa tim zakonima, je započet 2010. godine i neka bivša garnitura u parlamentu, neka bivša garnitura Vlade, neki bivši režim je trebao ovaj zakon o javnim beležnicima, ove prateće zakona da dovede u red davno. Srbija je ostala bez tog zakona. Danas slušamo kritiku koja ide iz tih redova upravo od onih ljudi koji su propustili da pre dva saziva ove skupštine Zakon o javnim beležnicima i prateće zakone dovedu u red. Danas se mi ne bi bavili ovim poslom i gospodin Selaković bi radio sasvim neki drugi posao, a naravno i mi bi možda petak, subotu i nedelju posvetili nekim drugim poslovima, a ovako zbog nečijeg nemara, ne rada, danas moramo da zasedamo u petak, subotu i nedelju, kako bi onaj zakon upotpunili i prateće zakone doneli, kao i da bi ispratili jedan zakon koji je davno trebao biti donet i primenjen.
No, imamo sreće što su na vreme pali. Danas smo slušali o nekim neviđenim taksama. Uvek sam protiv povećanja takse, protiv dažbina. Narod je, dok se manjina iživljavala, jedva preživljavao. Dok se ovaj zakon nije donosio, prava običnih ljudi, njihova ekonomska snaga, njihov socijalni status je padao. Siromaštvo u koje su oni uvaljeni postalo je neodrživo. Sve posledice koje su proistekle su ostavljene nama, kao što je ostavljeno i ovo da ovaj zakon dopunimo.
Da je narod imao sreće, što su ipak pali 2012. godine, navešću samo nekoliko podataka. Dakle, ovde je bilo mnogo primedbi oko taksi, oko javno beležničkih naknada, kako su one drastično povećane itd, a upravo od onih koji misle da svi ljudi u ovom parlamentu imaju kratko pamćenje.
Dužan sam da podsetim građane, narodne poslanike, koji su bili tada aktuelni, kao i narodne poslanike koji su kasnije izabrani, na koji način se to vladalo i kakve drakonske takse i nagrade javnim beležnicima je predviđao bivši režim i njihova ministarka pravde. Navešću nekoliko primera.
Danas su se bunili oni koji su tada podržavali 2011, pa i 2012. godine predlog zakona o tarifama. Dakle, on je predviđao ovako. Potvrda o životu 2011, 2012. godine, kako je predvideo bivši režim i njihova ministarka pravde je trebala da košta 3.000 dinara. Dakle, ukoliko ste želeli da dokažete da ste živi za vreme bivšeg režima, oni su u sklopu Zakona o javnim beležnicima i tarifama želeli da predvide da potvrda o životu košta 3.000 dinara.
Svaka overa po tom predlogu tarife iz 2011. i 2012. koji je predložila gospođa Malović, je trebalo da košta oko 3.000 dinara. Svaka odluka organa upravljanja bilo kog privrednog društva, overa takve vrste je donosila javno-beležničku nagradu javnim beležnicama od 90.000 dinara. Toliko su bili predvideli 2011. i 2012. godine da uzmu od privrede koju su oni bili uveliko umrtvili. Zapisnik sa osnivačkih sednica društava, u zavisnosti da li su bila privredna društva sa jednim vlasnikom ili su bila akcionarska društva, taksu odnosno javno-beležničku nagradu koju su oni bili predvideli za takvu vrstu posla za overu jednog zapisnika trebalo je da košta od 120 do 500.000 dinara.
Upravo od onih koji su predvideli takvu vrstu drakonskih taksi i javno-beležničkih nagrada danas slušamo kako su neke takse daleko manje neprimerene današnjem društvu. To bih shvatio, verujem da je siromaštvo veliko, verujem da je pet dinara za neke veliki novac, verujem da je 50 dinara veliki novac za neke, ali to ne mogu da prihvatim kada se oni koji su debelo napunili svoje džepove prazneći džepove običnih ljudi, koji su doveli do siromaštva koje je neizdrživo za gledanje, kada se oni danas zalažu za prava na manju taksu, na manju javno-beležničku nagradu iako su predvideli te javno-bežničke nagrade koje su se kretale od 3.000 do 500.000 dinara i prava je sreća da su na vreme oboreni sa vlasti, odnosno da građani 2012. više nisu hteli da daju poverenje takvoj političkoj grupaciji i još jednom da podvučem da je gotovo nemoguće da su želeli da predvide da jadnog, siromašnog čoveka samo potvrda o životu je trebala da košta 3.000 dinara.
Verujem da te javno-beležničke nagrade neće biti tolike, verujem da će biti duplo manje. Usudiću se da kažem, a to ćemo videti kad nova vlast donese nove tarife, da verujem da će te javno-beležničke nagrade biti pet puta manje od onih koje je predvidela gospođa Snežana Malović svojim predlogom javno-beležničkih tarifa.
Ono što želim još da komentarišem, a što meni nije dovoljno jasno, kada su u sudovima i opštinama povereni poslovi, a molim gospodina ministra pošto ga ne vidim da obrati pažnju, overe, molim za tumačenje, ko će, s obzirom da je drugim zakonom utvrđeno da ugovore isključivo prave javni beležnici, i ukoliko se ti ugovori sklapaju na teritorijama opština i gradova gde javnog beležnika nema, pitam za tumačenje - ko će te ugovore sastavljati u gradovima i opštinama gde nemamo sada javne beležnike, s obzirom da po Zakonu o overama potpisa itd, je predviđeno da sudovi i opštine, odnosno opštinski organi to rade kao poverene poslove, pa stoga pitam, a pitam i vas – ko će u takvim situacijama sastavljati ugovore o prometu nepokretnosti koji spadaju u javno-beležničku ispravu i koje po članu 4. Zakona isključivo rade javni beležnici? Molim za to tumačenje čisto gledalaca radi.
Moram reći da zbog nekih obaveza pred sudovima nisam bio u prilici da pratim celu sednicu, pa dozvoljavam da je ministar to već objasnio, a da ja to nisam čuo.
Takođe, ono što želim da pitam, data su po meni malo šira prava javnim beležnicima da kada u ugovoru, a to je bilo predviđeno nekim ranijim nacrtom, pa ne znam da li će to biti ponovljeno, posumnja u vrednost navedene u ugovoru može sam da utvrdi tržišnu vrednost na osnovu određenih parametara, pa nije teško pretpostaviti da će javni beležnici kada je to negde na ivici od 500.000 dinara pokušavati to da prebace na neki veći iznos čisto da bi dobili veću javno-beležničku nadoknadu i uvećali svoju taksu. S tim u vezi može doći do problema.
Predložio sam amandmane s obzirom na ogromnu sirotinju i često prometovanje zemljišta gde se radi o jako sitnim parcelama koje nasleđuju pravni sledbenici i predložio sam da se po pitanju prenosa takse na promet nepokretnosti prilikom overe za područja i katastarske opštine i gradove, naseljena mesta, odnosno ona koja imaju manje od 5.000 stanovnika da se prepolove i da se na njih odnose odredbe kao na poklone gde se plaća samo 50% od te takse. Takav amandman sam predložio s obzirom da smatram da zbog česte promene vlasništva, zbog izumiranja sela gde u mnogim selima nema pas da zalaje, pa jednu parcelu nasledi pet sledbenika i dolazi do prometa svake godine, te parcele često ne koštaju ni 100 evra, a da iz javno-beležničke nagrade i takse može proisteći trošak prilikom prenosa samo za te svrhe oko 30.000 dinara i stoga sam amandmanom predvideo da takve takse budu prepolovljene u situacijama kada se promet vrši na poljoprivrednom zemljištu i na seoskim područjima. Za taj amandman ću svakako glasati. Ne znam da li će ga Vlada prihvatiti.
S tim u vezi što javni beležnik ima pravo da utvrdi cenu veću od navedene u ugovoru navešću i primer zašto verujem da je Vlada imala razlog da u takvom nacrtu predvidi da javni beležnik ima pravo da posumnja u tržišnu vrednost. Navešću za vreme vlasti jednog režima, koji sam delimično podržavao 2000. godine pa sam morao da ga se odreknem, došlo je do prometa određenih šećerana koje su uprkos tome što su vredele više desetina miliona evra prometovane za tri evra.
Pitam se da se to danas desi da li bi javni beležnik imao pravo da recimo na šećerani u Kovačici ne prihvati ugovornu vrednost koju je država uspostavila u ugovoru sa „MK Komercom“, finansijskim direktorom stranke bivšeg režima. Ukoliko javni beležnik posumnja u takvu vrstu, da je tada postojao mogao je da posumnja i da kaže – stanite malo vi drugovi iz te i te stranke, jeste da vam je to finansijski direktor, ali jedna šećerana koja na zalihama ima osam miliona evra šećera, koja na računu ima tri miliona evra, kao što je to imala šećerana u Kovačici. U takvim situacijama javni beležnik je mogao u taj ugovor da unese tržišnu vrednost koja se kretala u više desetina miliona evra i da kaže – stani, jesi ti finansijski direktor određene stranke, jesi ti kum nekih lidera u toj koaliciji, ali što je puno, puno je i ne može nešto što je koštalo 10 miliona evra da se proda za tri miliona evra.
Drugi primer zašto je javni beležnik trebao da postoji jeste kada neki bivši premijer reši da uzme 525.000 evra od države protivno propisima za prolećnu sadnju 2007. godine vinograda. Ukoliko je on to želeo da isprometuje iako ga subvenciija nije sledovala jer se zakup zemljišta desio tek u novembru 2007. godine pa se proleće u Srbiji ne može desiti u novembru, dakle protivno propisima je to povučeno i kada želi da to otuđi, recimo, šta će biti gospodine ministre, ako se to desi sada pa se neki ugovori o prometu pola tih vinograda izvrše na Devičanskim ostrvima, pa bivši premijer uzme i pola vinograda prevede na vlasnika koji se zove Vinous Venturis Devičanska ostrva, u takvim situacijama – koja će javno-beležnička služba biti nadležna, jer smo danas videli od takvih lica najviše primedbi na javno-beležničke poslove iako su njihove overe veoma sumnjivih ugovora davno završeni.
Očekujem odgovore na ova pitanja, otprilike – šta će se desiti sa ugovorima koje budu pravili na teritorijama opština gde nema javnih beležnika? Tu će sudovi overavati te ugovore. Pitam s obzirom da su po drugom zakonu javni beležnici za to nadležni, ko će u tim opštinama sastavljati ugovore, hoće li to advokati? Nemam ništa protiv toga da to rade kao i do sad. Da li će to stranke međusobno da sastavljaju ugovore? Nemam ništa protiv toga.
Čisto radi građana koji su već u redovima pred sudovima želeći da iskoriste poslednji dan overe želim odgovor na ta pitanja.
Naravno, mislim da su građani razumeli da će se i nadalje vršiti overa pred sudovima i da ovog trenutka nema razloga za prevelike gužve pred sudovima.
Na kraju da pitamo, ukoliko ugovor bude kakav sam rekao, ukoliko overu budu vršili opštinski organi, pitam takođe ministra da li će u skladu sa Zakonom o taksama i nekim drugim zakonima njima pripadati javnobeležnička nagrada, ili ne? Hvala.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, ja sam se javio odavno. Dakle, već mi stala krv u ruci koliko držim ovaj Poslovnik.
Javio sam se po članu 103, vezano za član 107. Narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine. To je stav 1. Pa ide onda stav 2. Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Stav 3. je posebno zanimljiv – Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu stava 1. ovog člana odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika, s tim što predsednici poslaničkih grupa imaju prednost.
Verujem da ste vi tolerantni prema opoziciji i ja to poštujem. Tolerancija je nešto što izuzetno cenim kod vas i kod svih predsedavajućih. Međutim, u buduće morate da vodite računa, gospodinu koji je govorio u ime Nove demokratske stranke ili NDS-a ili ta skraćenica znači nismo demokratska stranka, ne znam tačno šta je, dali ste dva puta uzastopno da reklamira povredu Poslovnika. On je bio i prethodni govornik. Kako može da reklamira povredu Poslovnika na samog sebe?
Dakle, reklamirao je jednom povredu Poslovnika, vi ste mu dali objašnjenje, vi niste prethodni govornik, pa ste mu odmah dali posle toga ponovo reč. Dakle, duplu povredu Poslovnika je reklamirao uzastopno, a da pre njega niko nije govorio. To je nemoguće, dati reč nekom po povredi Poslovnika, a da pre njega nije bilo nijednog drugog govornika, sem njega samog. Vi ste njemu dali povredu Poslovnika na njega samog.
Ja cenim tu vašu izuzetnu sposobnost da tolerišete, ali vas molim da to malo izbalansirate. Nemojte da ja čekam dva sata, a neko dva puta uzastopno reklamira povredu Poslovnika. Nije u redu, ali ako je u korist opozicije, ne treba da se glasa.

Ne.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, pažljivo sam pročitao ovaj amandman i spreman sam da za njega glasam, ali po određenim uslovima.
Dakle, ukoliko predlagač amandmana i dalje misli da je vredno uvoziti razni otpad radi prerade, ukoliko misli da treba uvoziti stare gume da bi se ovde prerađivale i to plaćati novcem srpskih poreskih obveznika, da bi se neke strane gume uvezene u Srbiji prerađivale, ukoliko misli da je vredno to raditi, ja bih možda bio voljan da to podržim. Ukoliko misli da usvajanjem ovog amandmana mogu da se prave nove deponije na klizištima, da se za to utroši 25 miliona evra i da sada imamo problem da saniramo deponiju koja je sagrađena na klizištu, sada moramo da platimo i sanaciju sanitarne deponije. Dakle, umesto da je napravljena na nekom mestu gde nema klizišta, mi ćemo sada morati i to da platimo, s obzirom da neko nepromišljeno na klizištu napravio sanitarnu deponiju koja se zove Duboko.
Ukoliko pod zaštitom životne sredine mislimo da uvozimo stare akumulatore i da to subvencionišemo novcem iz budžeta Republike Srbije, možda bih bio malo popustljiv prema predlagaču amandmana. Ukoliko mislimo da zbog uvoza tih akumulatora napravimo na vodozahvatu u Inđiji, i to na regionalnom vodozahvatu, fabriku za reciklažu polovnih akumulatora, da otpadne vode idu iza fabrike u upojni kanal, koji se nalazi iznad regionalnog vodozahvata, odakle više od jedne opštine koristi vodu za piće, dakle, ukoliko se na to misli, pod znacima navoda, bio bih spreman da prihvatim taj amandman.
Ukoliko neko misli na „Energozelenu“ u Inđiji, ukoliko neko misli za taj projekat da vredi ovaj amandman podržati, možda bih ga ja i podržao da nije pretnje tužbom i da nećemo taj projekat „Energozelene“ skupo platiti zato što je neko potpisao nešto što nije trebalo da potpiše i, koliko znam, bićemo tuženi u Strazburu.
Voleo bih da oni koji su dozvolili da se taj projekat napravi 1,5, dva kilometra od naselja Novi Karlovci, gde ja živim, dođu da žive sa svojim porodicama na kraju Novih Karlovaca i da nam dokažu da je to ekološki bezbedno. Ukoliko bi sav taj projekat nazvali – očistimo Srbiju i ukoliko bi jednim švapskim novinama dali jedno 50, 60, 70 miliona dinara da samo pišu o tome i da izveštavaju, možda bih bio dirnut i zabrinut za nevolje jedne stranke koja je nekada činila vlast, možda bih podržao ovaj amandman.
Još kad bi umesto pare u nasipe počeli da ulažemo pare u hrastove lužnjake, baš tamo gde će nasip popustiti, a u nasip ne uložimo dinar, a u hrastove uložimo milion i 400 hiljada dinara samo za lečenje jednog hrasta, ukoliko bi mi to radili kao što su radili ranije, možda bih bio popustljiv prema predlagaču iz nekih emotivnih razloga, da im onako tuga za izgubljenim izborima bude lakša, možda bih glasao za takav amandman, ali zdrav razum kaže da se to ne može prihvatiti.
Malo je po meni nekorektno predlagati ovaj amandman kad znamo kako se to staralo nekada o životnoj sredini u Republici Srbiji. Ukoliko oni misle da ja glasam za taj amandman, moraju da zamole gospodina Dulića da se vrati i da sprovede sve one programe koje sam sada nabrojao. Hvala.

Dame i gospodo, smatram da ne treba prihvatiti ovaj amandman s obzirom da bi se suzila ovlašćenja Vlade i na određen način već zakonom propisale vrste itd. štete, na određen način specifikovao način pružanja pomoći u otklanjanju štete.
Šteta je bila raznolika. Veoma je teško po pojedinim regionima utvrditi tipski vrste itd. i odrediti kako će ta pomoć da ide ukoliko se Vladi ne odredi sloboda, s obzirom da u različitim regionima je bilo različitih šteta. Negde je šteta bila na farmi pilića, negde je šteta bila na farmi jagnjića, negde je šteta bila u stajama, negde je šteta bila na individualnim malim farmama, negde je velika šteta bila na usevima, a nije bila na nekom drugom mestu, negde je šteta bila na stambenim objektima, na zgradama, a negde je bila na individualnim kućama, negde je šteta bila na kućama koje su imale građevinsku dozvolu, negde je šteta bila na kućama koje nisu imale građevinsku dozvolu, negde je šteta bila na kućama koje su građene u koritu reka, negde to nije slučaj.
Dakle, svaka vrsta specifikacije u pružanju pomoći u otklanjanju nepogoda bi na određen način Vladu sputalo, zato je Vlada i predvidela da svojim programom utvrdi način na koji će sprovoditi otklanjanje šteta. Najveća šteta je naravno u poljoprivredi i energetici, a energetika je posebna.
Bojim se da me je prošli put ministarka pogrešno razumela, pa ću ovog puta da ponovim to pitanje. Apelovao sam na to da se ugalj od koga se sada proizvodi struja, sušeni ugalj, da se taj ugalj podeli stanovništvu sada odmah, a da se na to mesto uveze struja, s obzirom da je sada jeftinija nego što će biti na zimu, jer ćemo time sprečiti da nam se krajem oktobra i novembra, a vi ste vršili funkciju ministra energetike, pa to možete preneti sadašnjem ministru energetike, ako ne podelimo ugalj, oni će nam se svi prikačiti na struju. Naš sistem može uvesti struju, možemo kupiti struje koliko hoćemo, ali ne možemo transportovati to do potrošača, to je jedno. Drugo, kada nam se prikopčaju, najverovatnije tu struju više neće platiti, jer se radi o veoma siromašnom stanovništvu. Transportni sistemi, odnosno naš sistem to ne može podneti i može doći do havarije.
Ono što je takođe značajno, tu struju koju budemo umesto ove sada uvozili na zimu biće 50% do 100% skuplja, odnosno sada je 40 evra megavat čas, a na zimu će biti 60 i 80 evra. Čisto da preciziram, to je otprilike ono o čemu sam sa stručnjacima razgovarao i što su nam preporučili, da u ovom trenutku kada uglja nema na građarama da ga transportujemo do korisnika, do siromašnijeg sloja građana, a da ta što nam nedostaje trenutna struja uvezemo. Kažu da će biti jeftinija, a da ćemo time sprečiti preopterećenje sistema.
Ako sam negde bio neprecizan, vi me ispravite, ali otprilike je tok preporuka njihova, to sam od njih doznao. Meni izgleda racionalno i s toga, s obzirom da prošli put baš nismo bili najprecizniji, sam želeo to da ponovim, a to ima veze sa ovim amandmanom. Dakle, Vladi treba odrešiti ruke da ne bi tipski morala da deluje, da može da deluje, s obzirom da je šteta raznolika, da su regioni raznoliki, da može da deluje na način da otkloni što brže sve štete, a da pri tome ne mora zakonom da bude striktno vezana da poštuje vrste, obim, itd, već da svojim programom to uredi i da svoj program može blagovremeno da promeni, jer su veoma kratki rokovi i svako zakonsko ograničenje bi bilo veoma pogubno.
Shvatam nameru predlagača i da su neka drugačija vremena i da ima više vremena za obnovu kuća i otklanjanje štete, glasao bih za to, ali s obzirom da je vreme veoma kratko i da Vladi treba dati da što brže može da menja svoje instrumente i alate u ovom otklanjanju štete, mislim da u ovom trenutku ovaj amandman ne možemo prihvatiti. Hvala.

Smatram i dalje suprotno, s obzirom da kažemo - rukovodimo se vrstom. Recimo, kod mene je vrsta šteta na poljoprivrednim usevima. Dakle, to mi je glavna šteta i ako Vlada krene prvo poljoprivredne useve da radi, onda ona gubi one druge prioritete koje imaju negde, a to je energetika, prva šteta.
Dakle, ja i dalje mislim da Vladi treba ostaviti zakonom mogućnosti, odrešene ruke da može da deluje od terena do terena, a na različit način. Dakle, ako uzmemo da je vrsta štete ta koja daje neke prednosti, onda imamo određene probleme. Zato, mislim da ipak u ovom trenutku, u ovako kratkim rokovima, bez obzira na dobre namere predlagača, to ne bi trebali da prihvatimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja od vas tražim da energično, a pomalo i sa dozom određene vrste gađenja, odbijete ovaj amandman, da dobro obratite pažnju šta je ovde sve predloženo.
Za mene je zaštita zdravlja, ujedno i zaštita života. Očigledno da mrtav čovek ne može da bude zdrav, niti se njegovo zdravlje može štititi. Štiteći zdravlje ljudi, štitimo i njihove živote, ali nije to jedino što je predložio predlagač da se izbriše, nego je predlagač predlagao i sledeće reči da se izbrišu, pa u članu 3. je predložio da se izbrišu reči koje glase: „dostojanstvo ličnosti“. Znači, posle reči „integriteta“, dodaju se reč: „dostojanstvo ličnosti“.
Samim tim što je predložio da se ceo član briše, a ne pojedine reči, on je predložio da se u Zakonu o pravima radnika, kojim se definiše pravo radnika, izbriše njihovo pravo na dostojanstvo i ličnost.
Šta je dalje predložio predlagač da se izbriše? U članu 3. je predložio da se izbrišu reči koje glase: „u skladu sa zakonom“. Da li brisanje ovih reči, da li karakter ovog amandmana, određuje karakter predlagača? Da li predlagač misli da se ne treba postupati u skladu sa zakonom, jel je predložio da se reči: „u skladu sa zakonom“ trebaju brisati? Da li je to navika iz nekih prošlih vremena kada ste bili vlast i kada vam niko ništa nije mogao i kada niste postupali u skladu sa zakonom i kada ste dobijali privilegije i subvencije u skladu sa zakonom? Da li vam je to tada odgovaralo pa ste, imajući svoje iskustvo, napisali da se u ovom članu treba da brišu reči: „u skladu sa zakonom“. Ako to izbrišemo, onda je trebalo napisati da se dodaju reči da se ne postupa u skladu sa zakonom, iz neke navike ili iz nekih ranijih situacija koje želi da prenese.
Očigledno je da je nekome ko je bio vlast, ko je vladao drugima, nepodnošljivo da drugi vladaju nad njim i da jednostavno želi na svake načine da izvrne ruglu određene članove zakona, predlagače, itd, pa je, između ostalog, predložio da se reči: „dostojanstvo ličnosti“ izbrišu iz zakona kojima se definišu prava radnika, a pri tome sam govori da je to podneo u želji da zaštiti prava radnika. Gotovo je neverovatno.
Zato sam predložio da dobro obratite pažnju na ovaj član 3, odnosno na podneti amandman, kojim je predlagač želeo da izbriše dostojanstvo ličnosti i postupanje u skladu sa zakonom. Za mene je to neprihvatljivo da jedan narodni poslanik, koji donosi zakone, da neko ko je bio premijer, ko je predlagao zakone, ko se potpisivao u ime Vlade, kao predlagač zakona, da predloži nešto ovakvo.
Ne zameram poslanicima koji su na određeni način početnici i koji ne znaju kakva je procedura. Ne zameram onima koji nisu bili u Vladi. Ali, oni koji znaju trag, koji znaju metod kojim se zakoni donose, neprihvatljivo je da neko ko je bio prvi čovek ove države, naravno, posle predsednika, ali u to vreme se predsednik ništa nije pitao, predloži ovakav amandman, kojim se u potpunosti derogira ličnost radnika i u potpunosti se derogira rad Skupštine, jer neko predlaže da se iz člana zakona izbrišu, između ostalog, reči: „postupati u skladu sa zakonom“.
Za mene je to neprihvatljivo i zato, dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da dobro obratite pažnju i da kad budete stiskali ono crveno dugme da ga dobro stisnete, sa punom pažnjom, sa punom jačinom, s obzirom da je ovaj predlog amandmana potpuno neprihvatljiv da se ovakve reči izbrišu iz zakona. Dakle, to je neprihvatljivo za najveći zakonodavni predstavnički dom i zato vas molim – jako pritisnite crveno dugme protiv. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, poštovani građani, da ne bih ostao nedorečen, ja ponovo ponavljam da se ovde tražilo da se izbriše dostojanstvo ličnosti Zakonom o radu, da se tražilo da se izbriše u skladu sa zakonom.
To što je neko odjednom prihodovao 1.500 prosečnih ličnih dohodaka na ime subvencije i podsticaja, koji su prethodno u budžet došli tako što su uzeti od zaposlenih, da bi se novac prikupio u budžet, to što je neko od zajedničkih para uzeo hiljadu i nešto više ličnih dohodaka, to ne znači da treba da briše dostojanstvo ličnosti i to ne znači da treba brisati u skladu sa zakonom.
Da ne bi bilo nedorečeno, dakle, ja podvlačim na te reči kojima se amandmanom traži brisanje iz predloga Zakona o radu, odnosno da se zakonom kojim se definišu radnička prava, u tom zakonu izbriše dostojanstvo ličnosti i postupanje u skladu sa zakonom i zato ponovo upozoravam narodne poslanike da je to neprihvatljivo, a onaj koji je rekao da nikad gluplja obrazloženja nije čuo, očigledno nije slušao sam sebe. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo sam iznenađen, dakle, predlagač amandmana nije predložio da se stava za koji se on zalaže – poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje najkasnije u roku od 15 dana od dana stupanja zaposlenog na rad.
Da je predlagač tražio da taj stav ostane ugrađen u ovom članu, to bih razumeo. Međutim predlagač je tražio da se izbriše stav koji glasi – poslodavac je dužan da ugovor o radu, odnosno drugi ugovor u skladu sa ovim zakonom ili njegovu kopiju drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji poslodavca ili na drugom mestu u zavisnosti od toga gde je zaposleni ili radno angažovano lice radi.
Poprilično je zakonska odredba jasna. To na drugom mestu piše u zavisnosti od toga gde zaposleni, radno angažovano lice radi. Znači, nije na nepoznatom drugom mestu već na drugom mestu na kome zaposleno lice radi. Da vam to prevedem u praksu, to izgleda ovako.
Ako je poslodavac recimo „Kuća vina Živković“, registrovan kao osnivač na Devičanskim ostrvima, suosnivač sa 50% na Devičanskim ostrvima. Ako je poslodavac osnivač na Devičanskim ostrvima sa 50% onda je iluzorno tražiti da zaposleni u „Kuća vina Živković“ traži svoj ugovor ili inspektori na teritoriji Devičanskih ostrva.
Da nema ove odredbe, onda bi neki inspektor rada morao da odne na Devičanska ostrva, da traži u sedištu osnivača firme, „Kuća vina Živković“, pošto je taj osnivač sa 50%, da traži da mu se dostavi ugovor o radu za Petra Petrovića koji radi u „Kuća vina Živković“ u Krčedinu. Dakle, to je gotovo nenormalna situacija i naša inspekcija ne bi nikako mogla da se dokopa ili domogne tog ugovora o radu za zaposlenog Marka Markovića, Petra Petrovića koji radi sada već u „Kuća vina Živković“ Krčedin s obzirom da je osnivač firma sa Devičanskih ostrava i drugi osnivač koji je ovde pristuan, da su to prodali „Agrouniji“.

Govorim o amandmanu, ali morate da razumete šta to znači u praksi. U praksi to znači ukoliko vam je osnivač na Devičanskim ostrvima da nema ove odredbe zakona kada bi izbrisali na zahtev predlagača amandmana da se ugovor ne može držati na drugom mestu gde zaposleni radi. To znači da bi ugovor o radu za „Kuća vina Živković“ morali da tražimo na Devičanskim ostrvima.
Zato postoji ova odredba koju ne treba brisati i ja se zalažem da se ona ne briše, da ne bi morali da idemo na Devičanska ostrva, to lepo možemo da prokontrolišemo u Krčedinu, a ne da idemo na Devičanska ostrva. Ako ste razumeli on je tražio da se izbriše ovaj stav zakona koji je glasio da se može ugovor staviti na drugo mesto u zavisnosti od toga gde je zaposleni i radno angažovano lice radi. On je traži da se to izbriše, ja tražim da se to ne briše, da ne bi morali da idemo na Devičanska ostrva da utvrdimo da li lice koje radi u „Kuća vina Živković“ ima ugovor o radu ili ne. Hvala.

Još jednom ću da pročitam član 10, čije se brisanje tražilo: „Poslodavac je dužan da ugovor o radu, odnosno drugi ugovor u skladu s ovim zakonom ili njihovu kopiju drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji poslodavca ili na drugom mestu, u zavisnosti od toga gde zaposleni ili radno-angažovano lice radi.“
Ponovo napominjem da je ovo veliko unapređenje i prilikom prethodnog izlaganja nisam spominjao nijedno ime, nijednog narodnog poslanika, možda greškom Petar Petrović, ja se izvinjavam, ali bilo je više hipotetički. Ja sam spominjao nazive firmi koje su stvarne i nisu izmišljene. Naveo sam kako se to može desiti, pa ću opet reći da se može desiti da u nekoj firmi koja ima vinograd, koja ga ima na više mesta, može da se desi da zaposleni mora da ide po ugovor, odnosno inspektor rada, kod osnivača odnosno poslodavca. Poslodavac može da bude, kao što je već potvrđeno, na Devičanskim ostrvima, e, onda bi morali u tu kuću vina da idemo na Devičanska ostrva, da uzmemo taj ugovor o radu, odnosno inspekcija, da bi mogla da sačini odgovarajuću prijavu, zapisnik, itd, i sve što sledi. Da li bi ugovor trebalo da bude KO Krajkovac ili KO Krčedin, to je već manje bitno. Bitno je da kopija ili ugovor stoje u Krajkovcu, Krčedinu, a da ne stoji nikako na Devičanskim ostrvima. To je bila poenta mog zalaganja da se ovaj amandman odbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam da se ovaj amandman odbije, jer ne nudi rešenje koje bi bilo takvo da unapredi ovaj član, da oplemeni i član i zakon, već se nudi nešto što treba da radnicima veoma oteža položaj.

Ukoliko ste poslodavac ili ukoliko ste radnik, ukoliko se vaša firma bavi sa više poslova i ukoliko je to mali broj zaposlenih, uvek postoji nešto zbog čega neko može da bude premešten, da recimo uzore njivu. Dakle, može se desiti da postoji potreba da traktorista bude kombajner itd, s tim što je ovaj član još više oplemenjen time što on nudi da onaj koji je se na 45 dana premešta na neki drugi posao ne može biti na određen način ničim kažnjen, a ni manjom zaradom, sem ako ta zarada ponuđena nije povoljnija. Dakle, može biti samo bolje plaćen ukoliko se premešta da bi se neki posao odradio u roku od 45 dana.

U praksi to izgleda ovako. Svi znate kakvi su poslovi sezonskog tipa. Ukoliko radnik radi u nekom poljoprivrednom preduzeću i ukoliko, recimo, treba orezati vinograd, vi nekoga morate premestiti da bi on taj posao završio. Taj posao se završava u roku koji je kraći od 45 dana i takav zaposleni koji bude orezivao vinograd ne može da ima platu manju nego što je imao pre nego što je krenuo da taj dodatni posao obavi.

Takođe, posle toga on se vraća na svoje radno mesto i posle određenog perioda on vozi traktor. Međutim, postoji potreba da se vinograd oprska. Dakle, morate radnika da pošaljete sa prskalicom, jer postoji potreba. Da ga ne bi otpuštali, da ne bi zapošljavali nekog drugog, vi premestite radnika sa jedne pozicije i pošaljete ga da oprska taj vinograd. Znači, posle orezivanje dolazi to.

Sada dolazi najvažnija stvar. Dakle, radnik se vrati na svoje radno mesto i sada postoji potreba da se vinograd i obere. Ukoliko je vinogradar bio vredan, ukoliko su radnici bili vredni, ukoliko je postojao ovaj član zakona, ukoliko nije izbrisan amandman, ukoliko nije izbrisan i predlagač amandmana, postoji potreba da predlagač amandmana pošalje svog zaposlenog privremeno da obere vinograd na Fruškoj Gori i takav zaposleni ne može imati u berbi manji lični dohodak nego što ga je imao pre nego što je u tu berbu krenuo.

Dakle, može imati zahvaljujući tom što je rod bio dobar, što su subvencije i podsticaji bili dobri i za predlagača i za vlasnika. Pošto je rod, prinos bio dobar, pošto je gazda profitirao, tada zarada može biti samo veća i zato u ovom osnovnom članu zakona, bez amandmana, stoji da radnik ne može imati manju zaradu nego kad je vozio traktor, kada bude brao vinograd, mora da ima istu zaradu, a može da ima i veću.

Verujem da bi poslodavac, u ovom slučaju predlagač zakona, da bi tog radnika ukoliko bi berba bila dobro obavljena, bogata, ukoliko bi to obećavalo jedno dobro plemenito vino. Dakle, verujem da bi takav poslodavac nagradio i radnika, a bogami zakonodavce koji su ovaj član ostavili i nisu izglasali ovakav amandman. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani ministri, dragi građani, dakle, ovde je rečena jedna velika neistina po pitanju moje diskusije po amandmanu.

Rečeno je da sam se podsmevao radnicima.

Niti sam se podsmevao onima koji orezuju, niti oni koji kopaju, niti sam se podsmevao onima koji prskaju, nisam se podsmevao ni onima koji beru, podsmevao sam se vlasnicima koji muljaju li, muljaju, muljaju. Muljao je ceo dan, a sad bi da menja član.

E, neće da može.

Očekujem od svih onih koji su služili vojsku, bili na vojnim vežbama da podrže ovaj amandman.

Predvideo sam da se osiguraniku uvećava trajanje staža osiguranja za vreme provedeno na služenju vojnog roka, vojne vežbe i za vreme učešća u ratu, ukoliko za to vreme nije stekao staž osiguranja po drugim osnovama.

Uvećano vreme staža osiguranja osiguraniku omogućava raniji odlazak u starosnu i prevremeno starosnu penziju a ne utiče na visinu penzije. Razlozi za ovo su mnogobrojni. Prvi razlog je da oni koji su služili vojni rok i bili sposobni, a to služenje vojnog roka je bilo i povezano sa nekom opasnošću, rukovali su oružjem, za to vreme oni koji nisu bili sposobni za služenje vojnih rokova su zarađivali svoje plate, imali doprinose koji su bili uplaćeni, imaju 15, ponekad 18 meseci, ponekad 12 meseci ranije pravo da odu u prevremenu penziju, odnosno starosnu penziju.

S tim u vezi, predložio sam da se uveća staž svima onima koji su služili vojni rok za vreme koje su proveli na služenju vojnog roka, vojnoj vežbi ili u ratu. To uvećanje ne bi uticalo na visinu penzije, već bi samo ljudi stekli da u isto vreme kao njihovi vršnjaci odu u penziju, odnosno da napune onih 40 godina radnog staža.

Drugi razlog za to je što su neki vojnici bili po ugovoru, a drugi vojnici su bili zajedno sa njima u rovu na odsluženju vojnog roka ili na vežbi. I jedni i drugi su jeli isti pasulj, skopčani sa istom opasnošću, izlagali se često i ratovima, ali jedan je imao staž, imao platu, dok drugi je recimo na košarama je bio samo pripadnik rezervnog sastava, nije imao pravo na staž i nije imao pravo u to vreme ni da primi platu. Mislim da treba makar delimično ispraviti nepravde vezane za one ljude koji su verno služili svoje domove ili koji su išli u ratove.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 1. se odnosi na obavezno osiguranje poljoprivrednika. Zakonom je predviđeno da nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno najmanje jedan član domaćinstva porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ili mešovitog domaćinstva se smatra obaveznim osiguranikom u smislu penzijskog osiguranja.

Predložio sam da ukoliko su članovi domaćinstva stariji od 50 godina da nemaju tu obavezu, s obzirom da bi penziju stekli moraju da imaju 65 godina i najmanje 15 godina staža. Ukoliko su članovi domaćinstva svi, dvoje ili jedno ili više njih, ukoliko su stariji od 50 godina, onda je sasvim bez predmeta da se ljudi nateraju da moraju da se obavezno osiguraju i ako ne mogu da budu korisnici te penzije.

Dakle, možemo biti generacijski solidarni, ali po meni je neprimereno stare zemljoradnike terati da se osiguravaju ukoliko ne mogu nikada da budu korisnici te penzije. Da bi se ta situacija prevazišla u stavu 2. sam predvideo da ukoliko su stariji od 50 godina da imaju pravo da dokupe neophodan broj staža i na takav način se osiguraju, a da kasnije imaju pravo na penziju, jer ukoliko imaju 52 godine u 65 godini će imati 13 godina staža i neće imati pravo da ostvare penziju. Zato sam predvideo da ukoliko žele mogu taj staž da dokupe.

Takođe sam dodao da svaki osiguranik može da dokupi staž, ko nije zadovoljan sa 15, 18 godina staža može da dokupi staž i da se tako ojača poljoprivredni fond.

Takođe sam predvideo da pravo na osiguranje iz ovog člana mogu da imaju radnici koji rade na poljoprivrednom gazdinstvu i da se na takav način…