Hvala.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gospodine Stevoviću, dame i gospodo, moram da pohvalim pre svega ovo što se tiče vas, gospodine Stevoviću, ova dva zakona za izvršenje krivičnih sankcija i drugi zakon vezan za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera.
Prvo, drago mi je što se konačno struka konsultuje i možemo da vidimo na kraju ko je sve učestvovao u izradi zakona. Dobro je da se ta praksa uvodi, da imamo dobre radne grupe, da imamo ljude iz OEBS-a i iz Saveta Evrope i zato imamo jedan ovako kvalitetan zakon protiv koga ne verujem da ovde iko ima šta da prigovori i na ovome samo može da vam se čestita. Zaista verujem da će se ovo sprovesti u delo. Zašto? Zato što ljudima koji su osuđeni pruža se neka dodatna šansa u životu, odnosno jasno se naglašava da nisu odbačeni od društva, nego da jednog dana možda mogu da postanu korisni članovi društva.
Inače i sam sam kada sam u životu polagao kriminologiju sa penologijom kod profesora Ignjatovića nekada, imao dilemu da li treba biti rigidan u sankcijama ili bi trebalo možda pokušati sa nekom resocijalizacijom, ali ovde ste našli zaista pravu meru, da onaj ko je počinio zaista teška krivična dela opet ne bude potpuno odbačen od društva, ali da doživi sankciju kakvu bi trebalo da doživi, a da opet lica koja su možda iz nemaštine počinila neko krivično delo, koja su zaista na neki način dovedena u tu situaciju da tako se prehranjuju, jer zaista smo siromašno društvo, da im se pruži neka šansa da postanu korisni članovi ovog društva i da ne moraju takve stvari da rade. Iz tog aspekta ova dva zakona zaista su nešto što bi valjalo podržati.
Ono što je meni zapalo za oči, to su izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Ovde se naglašava razlog zbog uvođenja ove mere bezbednosti vezano za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama.
Niko od nas u mladosti nije bio cvećka. Moram da kažem lično i za sebe. To je deo odrastanja i sam sam bio deo toga. Nemam šta da krijem. Neko bi rekao – bili ste deo huliganske grupe. To je neki deo odrastanja, ali kao neko ko je bio involviran u sve to u životu, moram da poručim mladim ljudima koji danas idu na sportske priredbe da nikako ne idu radi nasilja na stadion, nego isključivo zato što vole svoj klub i zato što vole sport.
Ono što meni ovde generalno smeta, možda je ovde mogao da se nađe i primer da se nekom licu zabrani da pristupa nekom mestu, recimo, ako je narko-diler, pa diluje drogu u nekom kafiću, pa da recimo ne bude u tom kafiću. Nisu sportska borilišta jedino mesto gde se vrše takva krivična dela.
Ovde kod nas postoji izgleda potreba da se svi ljudi koji idu na stadion ili na utakmicu proglase da su svi huligani. To neretko često javnost ovde tako to, posebno u medijima se to neretko dešava da sad svako ko ode na utakmicu otprilike je huligan i spreman je da vrši nasilje. Nije tačno. Postoji jedan određeni broj ljudi zaista, kao što ste to ovde naveli, koji to radi, ali to lako može preventivnim merama da se takvo lice odstrani sa stadiona tako što postoje kamere na stadionima, snima se tribina, vidi se ko vrši nerede i prosto izvedete ga sa stadiona, ako treba nekada da se uvede i mera da mu zabranite da uđe i to je to. To je vrlo mali broj ljudi i besmisleno je čitavu masu ljudi koji dolaze na stadion generalizovati da su svi huligani.
Ovde se navodi primer Velike Britanije. Tačno je samo donekle što je izneo kolega da je Velika Britanija rešila taj problem. rešila ga je na taj način što je svim tim licima do kraja zabranila da ulaze na stadion, ali i povećanjem cena karata, tako da je sport generalno postao nepristupačan za siromašniji sloj stanovništva. Velika Britanija ima veliki problem sa huliganizmom oko stadiona i neretko sa smrtnim ishodom.
Sve zemlje EU imaju strašan problem sa huliganizmom na sportskim primedbama. Recimo, jedna Grčka kao članica EU je čak donela meru da je zabranila gostujućim navijačima da idu na utakmicu. Recimo, kada se igra derbi Olimpiakos – Panatinaikos, nema Panatinaikosovih navijača zato što nije mogla više država da izdrži tolike nerede. I policija je čak sama potpisivala peticiju da ne obezbeđuje takve utakmice zato što ima puno povređenih policajaca.
Da ne pričam o Belgiji, o Holandiji, o Francuskoj. Imamo koliko hoćete takvih primera, tako da nije Srbija jedina koja se sa tim suočava, a ovde neko ima potrebu da nas prikaže da smo mi najnasilniji, da jedino se kod nas takve stvari dešavaju, a objektivno kada pogledate, daleko veće razmere haosa na sportskim borilištima imate čak i u državama EU.
Ovo je jedna dobra mera konačno zato što na neki način se i preventivno deluje. Lice koje je počinilo takvo krivično delo na samom stadionu dok mu traje postupak ne može da prisustvuje nijednoj sportskoj manifestaciji, ali možda bi trebalo razmisliti, ukoliko on to kontinuirano radi, da mu se zabrani potpuno prisustvo na sportskim borilištima, odnosno na stadionima. To je, recimo, Engleska uradila i na taj način je to donekle rešila. Ovde je samo mera dok traje krivični postupak. Recimo, nađe dobrog advokata, bude oslobođen bilo kakve optužbe, on će se ponovo vratiti i ponovo će tako nešto činiti, tako da bi o tome trebalo razmisliti.
Sam set zakona je jako dobar i drago mi je da je neko počeo na ovakav način da razmišlja o ne tako bezazlenoj temi koja je pre svega za sociološko ispitivanje - zašto neko ima potrebu da dolazi na stadion da bi pravio nered. To ni meni nikada nije bilo jasno.
Logično je da dođete i da navijate za svoj klub zato što volite sport, ali nažalost, dešava se to svuda. Nismo samo mi jedini primer, a bilo bi dobro da krenemo to što više da sprečavamo.
Ono što mi još upalo u oči vezano za ZKP, to je ova odluka koja je nekako morala da se uskladi sa odlukom Ustavnog suda, vezano za listinge. Mislim da je ovo dobro zato što, koliko sam razumeo intenciju zakonodavca, naravno da sada sud je taj koji odlučuje o tome da li se daje mogućnost da se nekome prate bazne stanice, odnosno da mu se lociraju pozivi, ali u ovom slučaju, koliko sam razumeo, sudija za prethodni postupak može da odbije javnog tužioca i ne mora direktno po nalogu javnog tužioca da se ovakve mere preduzimaju, što je dobro, zato što imate neku vrstu kontrole i nekog ograničenja.
Naravno, u danu za glasanje podržaćemo ovako nešto, ali verujem, pošto smo se sa ovom temom dotakli, da u nekom budućem periodu, pre svega vi, uvaženi gospodine ministre, možete da razmislite da se ove mere, posebno za sportska borilišta, poprave i da zaista shvatimo kao društvo da se protiv toga moramo boriti na jedan drugačiji način nego što se to do sada radilo, jer imali smo jedan Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima. On je još više izazvao haos ovakav kakav jeste, nego što je zaista sprečio nasilje na sportskim borilištima. Hvala.

Gospodin Arsić je upravo rekao suštinu vezano za knjigovodstvenu vrednost preduzeća i to je tačno. Pravo da vam kažem, čitajući ovaj amandman mogu samo da kažem sledeće. Da su normalne okolnosti, a nisu, verovatno ovakav predlog zakona nikada ne bi došao u Skupštinu.
Kada sam govorio u raspravi u načelu, rekao sam da je ovo nešto što je iznuđeno da bismo spašavali glavu, odnosno egzistenciju tim ljudima koji rade u tim preduzećima. Inače, nisam pristalica nastavljanja sipanja novca u nešto što ne radi, ali morate da vodite računa o životu i ljudima. Ovakav amandman je definitivno sahrana tih preduzeća i ljudi bi se našli na ulici i to treba reći javnosti.
Moram da priznam, odnosno ne mogu da shvatim da se danas neko poziva na ustavnost, jer Zakon o privatizaciji, koji je donet 2001. godine, je duboko kršio tadašnji Ustav, iako sam u raspravi u načelu rekao da nisam pristalica društvene svojine, ali je ona tada bila definisana Ustavom, a neko je doneo Zakon o privatizaciji kojim je potpuno negirao tu društvenu svojinu i samim tim nije ni trepnuo a prekršio je Ustav. Niste mogli nikada nigde da se požalite zato što Ustavni sud jedan duži period nije radio, nismo ni imali Ustavni sud. Danas nam neko govori o tome da kršimo Ustav, pa to je malo licemerno. Ako ste imali period u državi gde osnovna ljudska prava niste mogli da zaštite zato što nije bilo Ustavnog suda, malo je bez veze da takvi prigovaraju.
Moram da priznam da nisam optimista da ćemo u ovih pet meseci uspeti da nađemo neko rešenje, ali ovo je jednostavno pokušaj da se tim ljudima spasi egzistencija. Verovatno će biti preduzeća gde to neće uspeti, ali od ljudi koji to kritikuju i koji ovakav amandman predlažu bih voleo da nam kažu šta je alternativa, hoćemo li ljude na ulice, hoćemo li 55 hiljada ljudi na ulice. U ovakvom ekonomskom haosu koji trenutno vlada u državi zbog toga što plaćamo danas takvim privatizacijama i takvoj bestidnoj otimačini državne imovine, koja je inače postojala, danas smo prinuđeni da ovako nešto donosimo i niko nije srećan što ovo donosimo.
Verujem da ni sam gospodin Selaković kao ministar koji ovo brani nije srećan što ovo mora da brani zato što je situacija u zemlji takva kakva jeste. Izvinite, mi smo imali državu, i još uvek nažalost je takvo stanje, da nismo imali osnovni popis šta sve plaćamo. Nismo znali koliko ljudi radi u javnom sektoru do ove godine. Negde je izvršen popis. Čini mi se da nije do kraja. Sada smo saznali da imamo 800.000 ljudi u javnom sektoru. To je sve danak takve katastrofalne politike. Nažalost, SNS je prinuđena da rešava nešto što nije ni kriva ni dužna, a dopalo joj je. Prosto, narod je tako izabrao i moramo ovo nekako da rešimo.
Ako neko misli da je pametno 55.000 ljudi da se nađu na ulici, svaka mu čast. Ne mislim da je to dobro i zato ćemo podržati ovakav zakon i ovakav amandman ne možemo da podržimo zato što želimo da ljudima spasimo egzistenciju. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, možda bi ovaj amandman neko mogao i da razmisli i da prihvati, pošto se njime traži zapravo da se svi postupci restrukturiraju i prodaje subjekta privatizacije okončaju do 31. decembra, ali to biste možda mogli da prihvatite ukoliko biste imali realne parametre da li je to izvodljivo. Nažalost, u ovoj državi dugi niz godina nije ništa bilo ni kontrolisano niti zaista imate parametar da li ovako nešto može da se izvede. Verujem da će budući Zakon o privatizaciji koji se ovde najavljuje, odnosno onaj ko bude učestvovao u njegovoj izradi, verovatno će voditi računa o tome.
Inače, zašto još ne mogu da prihvatim ni ja, verujem ni moje kolege, potpisnik ovog amandmana, između ostalog poslanik koji nam je pre nekoliko dana, odnosno kada smo počeli da raspravljamo u načelu o Zakonu o privatizaciji, govorio kako su pojedina preduzeća ovde radila, između ostalog radio je „Jumko“ jer je vojska naručivala uniforme, s druge strane, radio je FAP jer je vojska naručivala kamione. Znate, to je direktivna ekonomija, to je samoupravni socijalizam, to je umrlo, to više ne postoji. Jednostavno, ako se već taj poslanik potpisuje ispod ovakvog amandmana, onda je on u kontradiktornosti - da li je za direktivnu ekonomiju koja je inače u suprotnosti sa načelima EU u mnogo čemu, ili je za ovakav amandman gde traži da apsolutno sve privatizujemo u ovoj državi.
Razumem, naravno, ja sam više puta istakao da sadašnja Vlada ni kriva ni dužna mora da rešava ovakve probleme. Neko je to ovde uporedio sa problemom Haškog tribunala. Moram da priznam da to ne možemo baš da poredimo, jer problem Haškog tribunala je nešto što nam je možda nametnuto sa spoljne strane, ovo smo mi krivi ovde u ovoj državi zato što imamo ovakav haos sa preduzećima u restrukturiranju. Mi smo zalivali, odnosno neke prethodne Vlade su zalivale korov koji danas neko mora da iščupa i da to reši. Nikakve veze to nema sa rešavanjem takvog problema, recimo, kao što je Haški tribunal koji nam je možda spolja nametnut. Tako da bih zaista zamolio, odgovornost moramo da prihvatimo, inače sam lično veliki pristalica privatizacije, da smo radili zdravu privatizaciju, kao što je nismo uradili, možda ne bismo imali slučajeve kao što je „Agrobanka“, gde ste na lepe oči, na ličnu kartu, mogli da dobijete kredit, jer to ni u jednoj privatnoj banci ne biste mogli nikada, ili „Razvojnu banku Vojvodine“, ili tako nešto slično, zato što onaj čovek koji želi da rukovodi na jedan pošten i domaćinski način preduzećem, sigurno nešto tako nikada ne bi dopustio. Da ovde nije bila privatizacija isključivo vezana za to da se dobije bolja lokacija ili da neko dobije mašine iz tog preduzeća, da radnici ostanu na ulici, verujem da danas ne bismo imali ovaj problem preduzeća u restrukturiranju.
Zato ovaj amandman jednostavno ne možemo da prihvatimo. Hvala.

Povređen je član 104. u kome se doslovce kaže: „Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, on ima pravo na repliku.“
Ni jedno, ni drugo, ni treće nisam učinio i ne znam po kom osnovu je dotični poslanik dobio pravo na repliku. Uzgred budi rečeno, i to što je naveo vezano za Beograd, i to je na neki način bila direktivna ekonomija, s obzirom da su u toj firmi očigledno namestili taj posao sa autobusima. Hvala vam.

Još jedan u nizu razloga zbog čega ovaj amandman ne možemo da prihvatimo jer je krajnje neko neiskren i u obrazlaganju samog amandmana.
Sada se ovde neko poziva na priču o radnicima, naravno, pogrešno tumačeći nešto što sam ja ovde rekao. Između ostalog, rekao sam da je neko zalivao korov time što nije rešavao problem preduzeća u restrukturiranju…

Pošto je, između ostalog, amandman i povezan sa određenim pravima radnika, znate, da neko ovde preduzeće nije prodavao Šarićima i da nije tako uništavao sva ta preduzeća, možda bi neko tada i mislio na radnike. Danas je strašno da kroz ovakav jedan amandman pokušava neko da iskaže brigu o radnicima, a suštinski se zalaže da im se preduzeća već sutra ugase. Hvala vam.

Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, kao neko kome predviđam veliku profesorsku karijeru na Pravnom fakultetu, sigurno ste upoznati, gospodine ministre, sa velikom teorijom koju je profesor Živojin Perić uspostavio i po kome Pravni fakultet nosi naziv jednog amfiteatra, i to je jako lepo, a to je ona čuvena teorija o nerešljivim i nerešenim pravnim pitanjima. Za one koji ne znaju, nerešena su ona koja mogu da se reše, a nerešljiva su ona koja nikako ne mogu da se reše.
Zbog bremena koje nosimo vezano za ova preduzeća, plašim se zaista da preduzeća u restrukturiranju polako ulaze u ta nerešljiva pravna pitanja. Postavlja se logično pitanje, s obzirom da godinama to niko nije želeo da rešava, šta raditi? Ne možete tolike ljude da ostavite na ulici, a sa druge strane, ne može više država da sipa novac u nešto što ne radi.
Razumem neke prethodne. Oni su navodno subvencionisali ta preduzeća da bi kupovali glasove za neke buduće izbore i uopšte nisu želeli da se bave rešavanjem tih problema. Stavljali su upravne odbore, gde su ljudi primali nenormalne plate, arčio se državni novac i dobro je da je to neko prekinuo. Moram da priznam, svaka čast ako se neko uhvati u koštac sa ovim, ovo je jako nepopularno. Najavljuje se donošenje novog Zakona o privatizaciji. Moram da priznam da mi je drago što SNS najavljuje unapred da ide na srozavanje svog rejtinga. Ovo što će se doneti nije popularno i mi moramo prosto tako nešto da učinimo ako hoćemo da spasimo državu.
Iskren da budem, gospodine Selakoviću, bilo bi mi mnogo draže da nikada niste morali da dođete ovde da branite jedan ovakav zakon, ali prosto to je nešto što je nužno. Ovo je situacija kao kada spašavate davljenika i da mu produžite koliko toliko život. Daje se ovih pet meseci da probamo nešto da uradimo. Lepo ste rekli – daj Bože da makar pet preduzeća spasimo. Neko nije godinama spašavao nijedno i danas imamo 160 i nešto.
Čuli smo podatak 2600 i nešto privatizacija je izvršeno, a od toga samo 28 uspešnih. Privatizacije koje su se inače ovde sprovodile su bile klasičan primer otimačine, grabeža državne imovine. Inače, ovo ne govorimo mi iz SNS, nego govori Evropska komisija i to na osnovu izveštaja gospođe Verice Barać. Od 24 privatizacije, čije su istrage upravo nedavno završene, je nešto što je Evropska komisija rekla da sprovedemo. Prema tome, u samoj EU znaju šta se sve ovde zbivalo i mislim da sve nas pomalo trebalo da bude sramota što smo to doživljavali. Zato danas imate koliko hoćete radnika na ulici koji zahtevaju neka svoja prava, a razumljivo niti je te privatizacije sprovodio Aleksandar Vučić, niti Nikola Selaković, ni Zoran Babić, ni bilo ko. Ni krivi ni dužni danas moramo sa ovim da se suočavamo i samim tim doživećemo verovatno srozavanje rejtinga, ali na muci se poznaju junaci. To je velika odlika SNS. To mi je jak drago.
Ono što moram da priznam je da čujem ovde da se neki pozivaju na ustavnost, na to da li je nešto protivustavno. Izvinjavam se, kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine tada je tim zakonom ukinuta društvena svojina. Nemam
ništa protiv. Nisam pristalica socijalističkog relikta, ali po tada važećem Ustavu društvena svojina je postojala. Neko je zakonom tako nešto uradio. Svesno je kršio Ustav u tom momentu i nije ni trepnu, a da ne pričam što tada nigde niste mogli da ocenite ustavnost takvog akta zato što Ustavni sud nije postojao. Nekoliko godina, čini mi se, nije uopšte radio i niste mogli nigde da se požalite za ocenu ustavnosti nekog akta. Pričamo o demokratiji i poštovanju Ustava.
Zaista se postavlja pitanje šta raditi, šta je alternativa. Opet ponavljam, ovo je nešto što je iznuđeno, nešto što moramo da uradimo. Zato ću, naravno, kao i svi poslanici SNS, za ovo glasati ali, opet ponavljam, da smo bili pametniji, da se ovde neko domaćinski ponašao, da nije preduzeće privatizovao tako da se Šarićima prodaju poljoprivredni kombinati itd, verujem da nikada ne bismo došli u ovu situaciju. Nadam se da ćemo se iz ovoga nekako izvući i želim vam svu sreću. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege, možda bih mogao i da se složim sa ovakvim stavom oko ministarstva zaštite životne sredine, ali uvažene kolege su imale priliku i 2011. godine, znali su šta EU od nas zahteva, znali su koja poglavlja se otvaraju, pa nisu glasali tada za posebno ministarstvo zaštite životne sredine, nego se to zvalo Ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine.
Složićete se, prostorno planiranje ima manje veze nego Ministarstvo poljoprivrede, koje unutar sebe ima razne uprave koje se sada bave, na neki način, zaštitom životne sredine. Na žalost, u tom periodu, osim ovakvih nekih demagoških istupa, nismo imali ništa na polju zaštite životne sredine. Jedino što smo imali je da je to ministarstvo plaćalo besmislene ekološke kampanje određenim dnevnim listovima, kako bi ti dnevni listovi posle služili u predizbornoj kampanji nekome i da bi mu tako pomogli.
Smatram, čak je po malo i neiskreno ovo sa druge strane, i zalažem se da se ovaj amandman odbije.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, zalažem se naravno da se odbije ovaj amandman, zato što nema nikakvog osnova. Evropske integracije su nešto što je naša država trasirala kao svoj put i to je nešto što mora posebno da se razvije i mora da istaknem zaista veliko zadovoljstvo povodom ovih najava da će gospođa Joksimović za tako nešto biti nadležna, a Ministarstvo spoljnih poslova pored evropskih integracija, naravno bavi se i nekim drugim delatnostima, odnosno bavi se razvojem velikih naših prijateljstava i sa nekim drugim državama, ne samo evropskim integracijama.
Nama je potrebno zato što je ovoj državi to nešto najbitnije, da imamo zaista jedan poseban resor koji će se samo baviti evropskim integracijama i pozivam Skupštinu da ne prihvati ovaj amandman.

Naravno, ne prihvatamo, kao član Odbora za pravosuđe, juče smo raspravljali o tome, ovakav amandman zato što smo do sada imali kroz ministarstva čiste partijske feude u javnim preduzećima. Dobro je da će se ovo na neki način centralizovati, izvršiti bolja kontrola. Dosadašnja praksa je bila takva da smo imali neka javna preduzeća koja su ušla u gubitke zbog ovakvog rada i kontrole.
Što se tiče ovoga što je gospodin, uvaženi kolega, rekao, mi ovde ne menjamo suštinski Zakon o javnim preduzećima ovim zakonom, već samo upućujemo te zakone na ovaj Zakon o ministarstvima, a verujem da će u nekom narednom periodu takva intencija dovesti do potpune promene Zakona o javnim preduzećima, odnosno da ćemo imati jedan novi zakon. Hvala.

Istine radi, uvaženi kolega Pavićeviću… izvinjavam se. Istine radi, možda niste dobro pročitali zakon. Sada se Ministarstvo pravde i Ministarstvo državne i lokalne samouprave razdvajaju. Verovatno ste napravili lapsus pa ste rekli da je po ovom zakonu koji će uslediti to spojeno.
Mislim da je dobro da se razdvoji Ministarstvo pravde i Ministarstvo državne i lokalne samouprave iz prostog razloga zato što imamo puno obaveza, posebno na našem daljem putu ka EU. Imamo zaista puno obaveza u segmentu pravosuđa i mislimo da Ministarstvo pravde mora decidno da se posveti tom poslu, a da razvoj državne i lokalne prepustimo jednom posebnom telu. Mislim da je to na neki način suština ovog zakona, uz ovo o čemu smo malopre govorili vezano za javna preduzeća, tako da ovakav amandman ne bismo mogli da prihvatimo. Hvala.

Reklamiram povredu Poslovnika u članu 104, gde se kaže da ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku.
Moram samo da napomenem da je gospodin Nebojša Stefanović još uvek poslanik u ovoj Skupštini, a gospodin Živković se zaista na neki način prilično neumesno obratio na račun gospodina Stefanovića, iako on ovde nije prisutan. Ja zaista ne bih tako to govorio, gospodin Stefanović se na tom mestu gde vi sedite zaista izvanredno pokazao, vratio je poverenje građana u Narodnu skupštinu u dobrom procentu i napravio je izvesne uštede i verujem da će zaista biti dobar ministar unutrašnjih poslova. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, povređen je Poslovnik u članu 103, gde se lepo kaže da narodni poslanik ne može da ukaže na povredu o postupanju predsednika Narodne skupštine ako je već ukazana. Podsetiću vas, gospodin Živković je ukazao na povredu člana 107, na šta je već ovde bilo ukazivano.
Naravno, zamolio bih vas da povedete računa o onima koji se na jedan indirektan način obraćaju drugim poslanicima, posebno kada oni pričaju o istini. Građani su tu istinu, ko priča, procenili na izborima. Oni su tu gde jesu, a poslanička grupa SNS je na 158 mandata. Hvala vam.

Reklamiram povredu Poslovnika član 109. – opomena se izriče narodnom poslaniku ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze.
Gospodine predsedavajući, ja vas zaista moram da pohvalim što ste na neki način ukazali dotičnoj osobi koja se hvali periodom kada su ljudi izgubili u pritvoru pravo na advokata i to je zaista bio period gori nego u vreme Pinočea.
Morali ste da mu izreknete opomenu, jer je zaista uvredio sve one ljude, koji ne daj Bože ili silom prilika, imaju govornu manu, a takvih je mnogo u Srbiji.
Prema tome, morali ste da mu izreknete opomenu, a niste to uradili. Hvala.

Javljam se po amandmanu, sve bi ovo bilo, uvažena predsedavajuća, jako lepo, ali mi moramo da shvatimo, ako smo se opredelili da idemo ka EU, postoje određene oblasti gde morate jednostavno da imate ministarstvo i ne možete mešati, što bi narod rekao „babe i žabe“ pa sada stavljati u jedno te isto ministarstvo i sport i omladinu i kulturu i informisanje, ili kao što smo malopre čuli i saobraćaj i energetiku. Prosto to su neke oblasti koje su posebno izdvojene kao celina i zaista za njih moraju da postoje ministarstva i zato ovakvi amandmani nisu prihvatljivi. Hvala.