Reč ima Predrag Marsenić.
(Miroslav Aleksić: Imam pravo na repliku. Imam pravo na repliku.)

Dao sam reč predstavniku poslaničke grupe.
Sedite i slušajte.
Jel hoćete da govorite, Marseniću?
Ako hoćete, samo izvolite.

Čujem žamor, da.

Poslanici razgovaraju međusobno.
Evo, da zamolim poslanike da ne razgovaraju da bi Predrag Marsenić imao punu koncentraciju.

Evo, reagovao sam.
Hoćete li i zvono?
Evo, slušajte sad.

Da li sad možete da nastavite?

Ajde, ako možete, nastavite.

Ne sumnjam ja uopšte da ćete vi uvek da se žalite na svoj položaj, status, itd. ali samo obratite pažnju, od 17 i po minuta, koliko ste govorili, i opet govorili šta god ste hteli, šta god vam je palo na pamet, tek posle desetog minuta sami kažete – a sad nešto o temi. Dakle, tek posle desetog minuta nešto o temi, a pre toga o carini, tablicama, proizvodnji električne energije.
Znači, samo obratite pažnju koliko vam je težak položaj i koliko ste onemogućeni da kažete ili uradite bilo šta.
(Predrag Marsenić: Hoćete li da mi dozvolite repliku?)
Kad dobijete reč, naravno, ne sad kad vičete.
(Predrag Marsenić: Sada tražim repliku.)
To vikanje sa mesta, to nećemo.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Samo da vam kažem, gospodine Jovanov, pošto ste me to pitali – da, dobio sam stenogram. Jeste Aleksić izgovorio ono što ste rekli. Mrtvu decu on pominje.
Tako da, jeste, to je bilo tačno.
Pravo na repliku, Predrag Marsenić.

Pravo na repliku, izvolite.

Radomir Lazović ima reč.

Mnogo toga može i sve piše u Poslovniku šta može, sve.

Sve lepo po Poslovniku, ali ako ga ikada pročitate. Verujem da jednom hoćete.

Idete ka tome da ga pročitate? Samo polako.

Pa, ovo što ste me pitali.