Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o privremenom registru državljana Republike Srbije od 16 do 29 godina, kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid 19 izazvane virusom SARS-KOV2.

Na samom početku svog izlaganja, želim da ukažem na veoma zabrinjavajuću činjenicu i našu dugogodišnju realnost, a to je da je Srbija jedna od zemalja sa najstarijom populacijom u Evropi i sa jednom od najviših stopa emigracije mladih.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Republici Srbiji u periodu januar-novembar 2021. godine broj novorođenih iznosio je 56.648, a broj umrlih 123.492, što je čak za skoro 26.000 više u odnosu na celu 2020. godinu.

Ovom trendu depopulacije posebno je doprinela i pandemija sa kojom se već dve godine suočavamo, a koja je pored svojih zdravstvenih rizika uticala i na povećanje rizika od različitih oblika nasilja u porodici i među mladima, pa smo u poslednje vreme, nažalost, često mogli da čujemo o vršnjačkom nasilju, bilo je različitih oblika zlostavljanja u porodici i nasilja koja su okončana najgorim mogućim ishodom.

Svemu ovome treba stati na put i uspostaviti adekvatne mehanizme borbe. Na nama narodnim poslanicima je da usvajanjem dobrih zakonskih rešenja pružimo osnovu za dalje korake. Jasno je da ova Vlada i svi mi u ovoj sali radimo sve kako bi našim građanima omogućili što bolje uslove za život, kvalitetan životni standard, a našu ekonomiju i privredu da održimo i učinimo jakom i stabilnom.

U skladu sa tim bilo je više pozitivnih mera pomoći privredi i građanima od izbijanja pandemije, do ove mere o kojoj danas govorimo. Ne bi bilo loše da podsetimo naše građane na prvi paket mera pomoći privredi i građanima koji je usvojen u vreme vanrednog stanja u vrednosti od 5,1 milijarde vera, što je bilo 11% BDP Srbije. Pored brojnih mera podrške privedi, deo ovog paketa odnosio se na direktnu pomoć svakom punoletnom građaninu Srbije u iznosu od 100 evra.

Drugi paket mera usvojen takođe 2020. godine nadovezuje se na prethodni i imao je za cilj da sačuva radna mesta. Vredan je 66 milijardi dinara i podrazumeva isplatu 60% minimalne zarade u avgustu i septembru, kao i oslobađanje od poreza i doprinosa na zarade za jedan mesec. Ovim paketima za pomoć privredi i građanima ukupno je izdvojeno 5,8 milijardi evra, što čini 12,5% BDP.

Treći paket ekonomskih mera pomoći građanima i privredi vredan 249 milijardi dinara usvojen je u februaru 2021. godine. Odnosi se na direktnu pomoć najugroženijim i onim sektorima koji su najviše pogođeni usled pandemije, preduzetnicima, mikro, malim, srednjim ali i velikim preduzećima, podršku ugostiteljskom sektoru, hotelima, turističkim agencijama, sektoru prevoznika putnika i drumskog saobraćaja, kao i jednokratnu novčanu pomoć građanima i produženje garantne šeme u svrhu održavanja likvidnosti privatnog sektora.

Krajem decembra 2021. godine usvojili smo izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Od 1. januara 2022. godine, roditelji će za svako prvorođeno dete od države dobijati po 300 hiljada dinara, a sve porodice koje dobiju drugo ili treće dete primiće od države jednokratnu pomoć od 100 hiljada dinara.

Ovo je svakako jedan od prioriteta državne politike, s obzirom na lošu demografsku sliku. S obzirom na to da je u Srbiji prošle godine u privih 10 mesecu umrlo 25% više ljudi u odnosu na isti period prethodne godine, nadamo se da će ove mere bar donekle uticati na porast nataliteta i osnažiti porodicu.

Zajednički zadatak države i lokalnih samouprava jeste da se mere ovakve politike usklade sa specifičnostima lokalne sredine i da se u lokalnoj zajednici stvore takvi uslovi da mladi požele da ostanu u svojim mestima.

Mladi su prepoznati kao jedna od najugroženijih kategorija u našem društvu, posebno u pogledu prvog zaposlenja nakon školovanja i pozicije na tržištu rada. Prema Zakonu o mladima, mladi u Srbiji predstavljaju kategoriju lica od navršenih 15 do navršeni 30 godina. Omladina je prepoznata u velikom broju međunarodnih dokumenata, zakona, brojnim strategijama iz različitih oblasti i resora.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku iz 2019. godine, ova kategorija činila je šestinu ukupnog broja stanovnika. I ako većina živi u gradovima, nije mali broj onih koji žive u ruralnim sredinama i prigradskim naseljima, oko 39%, što govori u prilog tezi koju sam prethodno iznela, a odnosi se na to da mladima treba da se omogući da ostanu, da žive, rade i stvaraju svoje porodice u sredinama iz kojih dolaze.

Na nama je odgovornost da radimo na obezbeđivanju elementarnih ulova za život svakog mladog čoveka i stvaranju jednakih šansi da svako od njih razvija svoj talenat i gradi sopstveni uspeh.

U skladu sa tim poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovog predloga zakona.

Na kraju ovog obraćanja, htela bih da iskoristim priliku da čestitam svim građanima Republike Srpske tridesetogodišnjicu njihove državnosti, da im poželim sreću i zdravlje u Novoj godini, kao i snage da istraju pod pritiscima koji se sve jače osećaju.

Velika je stvar i snažna je poruka što su premijerka Republike Srbije, Ana Brnabić, i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Ivica Dačić, zajedno sa pojedinim ministrima iz Vlade Republike Srbije, prisustvovali ovom jubileju i tako i na simboličan način pokazali da stoje zajedno na braniku svih naših sunarodnika, bez obzira za koje strane oni bili.

Nažalost, mi smo svedoci uvođenja sankcija 1992. godine. Tada su članovi ekonomskog saveta Vlade Srbije, na čelu sa akademikom Ivanom Maksimovićem, razmatrali uvođenje sankcija i razmatrali mere koje treba preduzeti. Ono što je važno i što se iz stenografskih beleški vidi jeste da su očekivali da sankcije traju tri meseca ili najviše šest. Znamo da su te prve sankcije trajale nešto više od tri godine.

Posle ovoliko godina iskustva, važno je naglasiti da ovakve mere nikada nisu niti su samo uperene protiv pojedinaca. Zato je važno na svakom mestu iskazati jedinstvo i odlučno biti i u dobru i u zlu, jer samo jedinstveni možemo prebroditi izazove koji se sada i jasnije nadziru.

Puna podrška zajedništvu. Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska!

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, uvažene kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani, danas su na dnevnom redu zaista dva bitna zakona. Ja ću se fokusirati na Zakon o Zaštitniku građana, a moja uvažena koleginica, posle mene, Dubravka Kralj će govoriti o Povereniku.

Do sada smo čuli šta je sve ovde novo i napredno u ovom zakonu i apsolutno se slažem sa tim i mislim da bi zakon bio čista desetka, ali me muči ovaj član 7, a taj član 7. ako postoji, onda nam je član 1. vrlo upitan.

Šta je u stvari i ko je Zaštitnik građana? U članu 1: „Ovim zakonom uređuju se položaj, nadležnost i postupak pred Zaštitnikom građana, kao nezavisnim državnim organom, koji, pod jedan, štiti prava građana, pod dva, kontroliše rad organa državne uprave i organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije“.

Sada ću se fokusirati na ova prva tri. Znači, štiti prava građana. Ako štiti prava građana, tu smo na terenu prava, ali nije dovoljno da bude samo pravnik, već i osposobljen za tumačenje i primenu prava, a to je već položeni pravosudni ispit. Pravosudni ispit nije samo vezan za sudije, tužioce, advokate, javne beležnike i javne izvršitelje, već i za obavljanje starešinskih dužnosti u organima uprave. Na primer, načelnik uprave za upravne poslove u MUP-u, a pod tom upravom je izdavanje pasoša, ličnih karti, dozvola za oružje, prijem u državljanstvo za celu Republiku Srbiju.

Pod dva, kontrola rada organa državne uprave. Šta su tj. ko su ti organi državne uprave? To su sva ministarstva, sve posebne organizacije. To znači krvotok Vlade Republike Srbije. Rad organa državne uprave je uređen Ustavom, Zakonom o Vladi, Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o ministarstvima. Rad svih tih organa je uređen Zakonom o opštem upravnom postupku, znači sistemskom zakonu. Znači, opet smo na pravnom terenu.

Kako se kontroliše rad organa državne uprave? Kontroliše se po dva aspekta - da li organ države uprave na zahtev građana preduzima rad i donosi odluke iz svoje nadležnosti blagovremeno, u propisnim rokovima, i da li uopšte preduzima radnje i donosi odluke ili ćuti, takozvano ćutanje uprave.

Pod dva, da li su te radnje ili odluke pravilne, da li su radnje i odluke pravilne odlučuje i ne može da se meša Zaštitnik građana, o tome odlučuju drugostepeni organi, ali da li preduzima radnje i donosi odluke u zakonom propisanim rokovima, po pritužbama građana, zaštitnik građana odlučuje.

Pod tri, kontroliše organe nadležne za pravnu zaštitu imovinskih prava države Srbije. To je državno pravobranilaštvo. Ko radi u državnom pravobranilaštvu? Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, kontrolu tih organa ne može da vrši neko ko najmanje nije pravnik. Do sada, u ovom postojećem zakonu, imamo pravnika sa deset godina iskustva i ideja bi bila da ako napravimo da to bude pravnik sa definisano položenim pravosudnim ispitom. Dobro, da kažemo da je to višak, znači, ideja.

Kao i u običnom životu, ne može da vas kontroliše neko ko zna manje od vas. Šta bismo sada tu mogli da smislimo? Ne samo da treba i nužno da je Ombudsman pravnik, već treba da dostignemo i taj nivo da ima položen pravosudni ispit, jer ako to nije, neće moći da sprovodi odredbe člana 1. Što pravnici vole da kažu, to je regres, ništavnost onog člana 1, ako se fokusiramo na taj član 7, koji vi želite da donesemo, ili kontradikcija injerto, što kažu filozofi, ili netačan pravni silogizam, svejedno, a onda u članu 1. dolazimo do stava da Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Vi ste u svom obraćanju i predstavljanju ovog zakona se pozvali na Venecijanske principe i ovde ste ih u nekim delovima i uvrstili, s tim što sam se ja vrlo fokusirala na traženju obrazloženja u ovih 100 stranica ovog zakona i obrazloženja istog. Moram da vam kažem da sam bila začuđena da ovoliko teksta, a da za taj član 7. imamo samo obrazloženje iz tačke 8. Venecijanskih principa.

Ja sad citiram ovo što ste vi napisali u obrazloženju: "Kriterijumi za imenovanje Ombudsmana su dovoljno široki da podstaknu uključivanje većeg broja odgovarajućih kandidata. Osnovni kriterijumi su visoki moralni karakter, integritet i odgovarajuća profesionalna stručnost i iskustvo, uključujući i stručnost i iskustvo u oblasti ljudskih prava".

Ja ovde ispred sebe imam Venecijanske principe i u toj tački osam, što ste naveli, je sve u redu, ali ste zaboravili jedan deo rečenice. Znači, niste citirali kako treba zato što ovde na kraju kaže "including in the field of human rights and fundamental freedoms". Znači, ovde niste napisali da se ovo odnosi na osnovne slobode, takođe.

Zašto je to važno? To je važno zato što EU inače ima propisane četiri osnovne slobode, tako ih nazivaju. Znači, "freedom of speech, worship, from want, from fear". Znači, sloboda govora, sloboda veroispovesti, sloboda od siromaštva, sloboda od straha.

Kada govorimo o tim slobodama? Gde smo opet? Opet smo na terenu prava. Znači, ako nema prava da zaštiti te slobode, o čemu mi pričamo?

Prema tome, ovde možemo da zaključimo da pošto nije definisano da bude pravnik, može da bude i pejzažni arhitekta, ako je empatičan i ako je u praksi pokazao da poštuje ljudska prava.

Takođe, moram da se pozovem i na lični primer. Pre nego što sam postala poslanik i dobila ovu veliku čast, radila sam u Ministarstvu spoljnih poslova u Sektoru za multilateralu, a u Odseku za ljudska prava i humanitarna pitanja. Tamo rade pravnici prevashodno, zatim ljudi sa Fakulteta političkih nauka i mi filozofi. Mi filozofi i Fakultet političkih nauka možemo da debatujemo, ali ključnu reč o svemu tome donosi pravnik.

S obzirom da znate kakve međunarodne aktivnosti mi imamo i koliko je važan ovaj segment u smislu međunarodnog predstavljanja naše zemlje. Zaista apelujem i treba zaista svi zajedno da razmislimo, pogotovo ako pogledamo na neki način i uporedno pravo u smislu šta rade naši susedi, pošto volimo da gledamo šta oni rade, kao što oni vole da gledaju šta mi radimo. Zašto ne bismo sada tu dali sebi za pravo, budući da se pozivamo u obrazloženju samo na Venecijanske principe?

Takođe ste se u svom izlaganju pozvali na Venecijanske principe u smislu dužine mandata. Tamo piše u tački 10, ovde ste pogrešili, pa ste u izlaganju to ispravili, da ne bude ispod sedam godina, a ovde smo odredili sad osam, i to može da bude u smislu nezavisnosti autonomnosti, da nema uticaja drugih organa, kao i odnos prema zamenicima.

Zašto? Ako mi više ne biramo u Skupštini zamenike Ombudsmana, a dovedemo Ombudsmana koji nije pravnik, nema položen pravosudni ispit, nije nikakav profesor prava, nego je iz neke druge struke, kakvi će mu onda biti zamenici? Znači, to je stvarno jedno ozbiljno pitanje, budući da se ta autonomnost i nezavisnost koja se ovde pominje i u principima, u tački 22, u 11. i 10, gde se govori o nezavisnosti i, naravno, uticaja na budžet, što ste vi apsolutno ispoštovali, što se tiče nezavisnosti Ombudsmana u tom materijalnom kontekstu.

Zato je vrlo važno, recimo, u Hrvatskoj, nešto je to gospođica pravnica, ta pučka pravobraniteljica, i položen pravosudni. Ona je završila uporedno pravo i na Oksfordu. U Strazburu, takođe. U Bosni i Hercegovini tri ombudsmana imamo koji su svi profesori prava sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, u Albaniji imamo profesoru ustavnog prava. U Rumuniji imamo advokaticu koja je takođe i profesorka, a bila je i sudija i članica svih tih komiteta o kojima pričamo. Znači, apel odavde, mi smo podneli te amandmane, ali da se zaista razmisli o svemu tome.

Takođe, vi ste koristili u obrazloženjima, pozivali ste se izvesnu profesorku, ja sam uzela taj priručnik, izveštaj, šta god da je. Izdavač je "Jukom", a za izdavača Katarina Golubović. Nju često ovde citirate. Ovo je inače pet godina analize rada Zaštitnika građana Republike Srbije u periodu od 2015. do 2019. godine. U njenom timu su prof. dr Vesna Petrović, dr Katarina Golubović, znači ta gospođa, Milan Filipović, Vladica Ilić, Teodora Tomić, Tara Petrović, uz podršku tima UN za ljudska prava u Srbiji, s tim što je ovde napomenuto - mišljenje i stavovi izneti u ovom dokumentu predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove i politiku tima UN za ljudska prava u Srbiji.

Zašto sam ovo pročitala? Ko pročita 140 strana ovog izveštaja videće da se tu i te kako politički tretira ova institucija, gde se o sadašnjem Ombudsmanu govori da je nekvalifikovan i da je 10 godina studirao, gde se pominju političke afere, a ne slučajevi koji su mogli da budu proceduralni, gde se pominju i neki diplomatski delovi koji uopšte nisu za javnost vezano za Dževdeta Ajaza i njegovo izručenje, budući da znam ceo slučaj zato to i govorim, i to su stvari koje nisu za javnost.

To sve postoji u ovde u ovom izveštaju. Postoji o Sava Mali, pominje se naravno omiljeni sudija Majić, on se citira, kao i cela ekipa, znači, da kažemo, profesora druge Srbije.

Mene samo zanima zašto smo koristili taj izveštaj ili ako je korišćen i on zašto nismo koristili i naše profesore uporednog prava ili profesore sa Fakulteta političkih nauka koji se time bave i mislim da smo ovde napravili jedno usko grlo i reklamu za njih bez preke potrebe?

Ono što zaista smatram da pored predsednika naše države, koji sjajno obavlja svoju međunarodnu saradnju i ima fenomenalne uspehe, to ne može niko da mu ospori, Zaštitnik građana, koji postoji inače u 140 zemalja, je vrlo važan PR za našu zemlju, s obzirom da idemo ka Evropskoj uniji, da su tamo vrlo važna ljudska prava i odnos prema istima, moramo dati jednog od najboljih pravnika na takvu funkciju, s obzirom da ćemo po instrukcijama venecijanskih principa najverovatnije usvojiti i to da mandat traje ili joj traje osam godina. Zato je vrlo važno da se vratimo na taj početak, znači član 7. da se u tu uvrsti obavezno da mora da bude pravnik. Ja bih najviše volela, znam da je to previše, i da ima položen pravosudni ispit, najmanje, da ne kažem da je neki čuveni profesor uporednog prava koji bi nas predstavljao u inostranstvu, budući da oni imaju jako razvijenu međunarodnu saradnju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Odaloviću, poštovani gospodine Krkobabiću, uvaženi ministri sa saradnicima, Zakon o zaštiti Hilandara je svojevrsno zaokruživanje jedne celine uz Zakon o muzejsko-bibliotečkoj delatnosti i Zakon o zaštiti ćirilice i uz podizanje Spomenika Stefanu Nemanji i Stefanu Lazareviću učestvujemo u renesansi srpskog srednjovekovlja i slavljenju srpske državnosti.

Ova godina će u kulturnom smislu biti jedna od onih koja će se pamtiti, puna jake simbolike i jakih emocije koje kada se probude traže i velika zadovoljenja.

Pripovest o Hilandaru je priča o našim duhovnim korenima, ali i o našim uzorima, o onome što nas, hteli mi to da priznamo ili, čini onakvima kakvi jesmo.

U svetogorskim aktima 1016. godine prvi put pomenut manastir ovog imena i najverovatnije ga je osnova grčki monah Georgije Hilandaris, što u prevodu znači – lađarev, što je svojstveno manastirima na Svetoj Gori da nose imena po zanimanju svojih osnivača.

Život Hilandara kao srpskog manastira počinje dolaskom Rastka Nemanjića na Svetu Goru, najmlađeg od trojice sinova Stefana Nemanje, velikog župana. Rođen oko 1174. godine Rastko je 1191. godine sa dozvolom roditelja da ide u lov zapravo sa ruskom monahom pobegao na Svetu Goru. Postoji mnogo predanja i puno legendi o tom njegovom dolasku i zamonašenju. Duhovnim preobraženjem Rastka u Savu počinje i duhovno svetosavska istorija Srba.

Veliki župan Stefan Nemanja zamonašen u Studenici 1197. godine kreće ka Svetoj Gori sa najbližim sledbenicima iz redova srpskog plemstva koji će biti prvo hilandarsko bratstvo.

Najvažniji dokument u istoriji Hilandara je Carska zlatopečatna povelja Aleksija III Anđela, vizantijskog cara iz 1198. godine, kojom se Hilandar daruje Srbima na poklon večno.

Najveći uzlet posle smrti Svetog Save 1236. godine dao je, uz sve vladare iz dinastije Nemanjića, Radislava, Uroša I, Dragutina, Milutina i kralj Stefan Dušan, osvajajući vizantijske teritorije osvojio je i Svetu goru, 1345. godine i te iste godine izradio Zlatopečatnu povelju kojom je garantovana autonomija Svete gore.

Period pod Turcima za Hilandar i Svetu goru počeo je 1430. godine, kada je određen jednogodišnji harač. Do 17. veka taj harač se uvećao 25 puta.

U teškom periodu veliki doprinos dali su razni ktitori, od Mare Branković preko Ivana Groznog. Ta istorija preživljavanja je omaž diplomatskoj veštini hilandarskog bratstva.

Najkritičniji period u očuvanju Hilandara verovatno jeste skoro pa preuzimanje od strane Bugara, pokušaj preotimanja Hilandara u 18. i 19. veku, sporova Zografa i Hilandara, Sanstefanski ugovor i Berlinski kongres obeležili su taj period.

U tom odsutnom momentu, 1896. godine, Aleksandar Obrenović je krenuo na otvaranje modernih olimpijskih igara u Atini. Ovo je zaista zanimljiva istorijska paralela, budući da su te olimpijske igre sinonim za dominaciju imperijalizma i uništenje čoveka kao duhovnog i slobodarskog bića. Paradoks je da je taj trenutak spasio pravoslavlje. Treba reći da su Antičke olimpijske igre bile uzor za ove moderne, a one su bile u slavu grčkih bogova, tj. paganska svečanost "par ekselans". Znamo kako je paganizam prošao od strane hrišćanstva - u lidu cara Teodosija, koji je 380. godine hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i zabranio kako olimpijske igre i druge paganske svečanosti, tako i spalio i uništio hramove i biblioteke.

Aleksandar Obrenović je tada otkupio, tj. vratio dugove Hilandara i spasio kako monahe tako i ceo kompleks Hilandara. U znak zahvalnosti, monasi su Aleksandru poklonili Miroslavljevo jevanđelje i Jevanđelje po Vukanu.

Šta se dalje dešavalo u 20. veku više je poznato javnosti. Poenta je da su manje-više od svog osnivanja Hilandar i njegovo bratstvo bili skoro pa u neraskidivoj vezi sa maticom Srbijom i njenim vladarima, tj. rukovodstvom.

Ono što je važno a što smo već čuli jeste činjenica da ćemo usvajanjem ovog zakona obezbediti kontinuiranu brigu o Hilandaru i monasima koji tamo žive. To naravno ne isključuje i mnoge pojedince koji odlaze i daruju manastir, kojih je iz godine u godinu sve više.

Izuzimajući godinu koju je obeležila pandemija korona virusa, u proseku, zadnje tri godine, po podacima našeg konzulata u Solunu, između 10 i 11 hiljada naših građana godišnje boravi u Hilandaru.

Na kraju, pravo pitanje je šta nama danas znači Hilandar i šta ovaj zakon treba da vaspostavi? Pre svega, jednu kulturu sećanja, koja će između ostalog afirmisati vizantološke studije i izučavanje naše državnosti, umetnosti, kulture, kao što mnogi istraživači idu u Vatikan kao sedište zapadne civilizacije, otvoriti vrata bogate manastirske riznice Hilandara za što veći broj naučnika i istraživača.

Takođe, Svetosavskom kultu dati snagu filosofije koja će omogućiti prelaz sa Svetosavlja kao religioznog učenja na Svetosavlje koje u sebi sadrži životvorni princip zasnovan na slobodarskoj samosvesti srpskog naroda.

Sveta gora je mesto koje postoji. Nije utopija. Velelepni izuzetak posvećen majci prirodi i majci božijoj, gde se živi u slozi i jednakosti, u sabornosti, dostojanstveno i u različitosti, u ćutanju i tihovanju, u samodovoljnosti, ali i u ljubavi i molitvi za ceo svet.

U pripovesti o osnivanju Hilandara kao temelj stoji najlepša oda roditeljskoj ljubavi. Naime, sedamnaestogodišnji dečak Rastko poveo je ne samo svog oca, Velikog župana Stefana Nemanju, već i ceo srpski rod na put kojim sada idemo mi, a zajedno sa nama i ispred nas idu naša deca. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Što se tiče naših amandmana, tj. amandmana koje je i Vlada prihvatila, ovde ne bih previše o njima pričala, budući da su prihvaćeni, ali bih želela da se osvrnem na ove teme, u stvari suštinski na službenu upotrebu našeg jezika, tj. u našim najvažnijim institucijama.

Naime, u raspravi u načelu u ponedeljak ja sam navela primer šta se dešava u Odeljenju za tužilaštvo Višeg suda u Beogradu, ratno tužilaštvo, i primer odnosa naših sudija i sudijskih saradnika prema našim herojima. Konkretno, u predmetu pružanja međunarodne pravne pomoći uručenjem rešenja o sprovođenju istrage Županijskog državnog odvetništva u Zagrebu protiv naših generala i pilota zbog sumnje da su izvršili bombardovanje Banskog dvora u Zagrebu 7.10.1991. godine, u nameri da ubiju Franju Tuđmana, komandanta pobunjeničkih snaga, i njihovog saslušanja u Beogradu.

Takođe, međunarodna pravna pomoć se pružala u vidu uručenja rešenja o sprovođenju istrage i kada pročitaju saslušanje na navode optužbi iz tog rešenja. Nikada im to nije uručeno, nikada nisu pročitali jer su odbili, pošto nije bila na njihovom jeziku, na ćiriličkom pismu, nego na novohrvatskom, a dotični sudija Dilparić ih je ipak saslušao jer im je prepričao šta tu piše. Znači, naši vojni piloti

se brane od takve optužbe, a time brane od takvih optužbi i Republiku Srbiju, a da suštinski ni nemaju rešenje o istrazi zato što im nije prevedeno na njihovo pismo, na ćirilicu, na srpski jezik sa novohrvatskog.

Trenutno je i u Hrvatskom saboru velika hajka na nas i predsednika Srbije zbog isticanja naše zastave. U celom tom kontekstu mi zaista ovim zakonom treba da konačno napravimo jednu distancu u odnosu sa prošlim vremenom, ali s obzirom na to kako se oni ponašaju prema nama, mi prvenstveno moramo da poštujemo sami sebe u našim institucijama. Znači, ne možemo da dozvolimo da se u Višem sudu u Beogradu nalaze sudije i da sutra takve sudijske pripravnike koji trenutno to i rade nagrađujemo u ovom svetom domu izborom u zvanje sudija. Znači, mora da postoji zaista jedna odgovornost i odnosi se na službenu upotrebu našeg jezika.

Moram da se nadovežem na ono što sam rekla u ponedeljak u kontekstu osnivanja leksikografskog zavoda Srbije. Znači, to nije nova priča. Uvaženi profesor Ljušić i uvaženi pravnik Balinovac o tome mogu mnogo više da kažu, budući da je i u „Službenom glasniku“ postojala velika inicijativa da se leksikografski zavod Srbije osnuje, doduše, ruku na srce, da budemo pošteni, moramo reći da je ta inicijativa postojala, ali od prethodnog rukovodstva u „Službenom glasniku“, ali 2013. i 2014. godine nismo bili dovoljno ekonomski jaki kao što smo sada, zahvaljujući ovim izvanrednim rezultatima naše Vlade i našeg predsednika.

Prema tome, sada je možda pravi trenutak da mi, ako zaista želimo da sačuvamo naš jezik i da vratimo tu jednu vrstu samopoštovanja, onda moramo da to ispratimo i institucionalno, a leksikografski zavod Srbije bi bio prava adresa za takvu stvar, budući da bi svaki leksikon bio ispoštovan maksimalno, da su to sve moguće teme koje naše intelektualci mogu da pruže i da imamo jedan korak sa vremenom, a da ne kažem što u Republici Hrvatskoj postoji Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Mi treba da pamtimo našeg prvog leksikografa, čuvenog akademika Stanoja Stanojevića. Znači, to su ljudi koji su mnogo pre svih njih takve stvari ovde i radili i pravili, na naš ponos. A inače zvanje Leksikografskog zavoda u Zagrebu „Miroslav Krleža“ zaslužio je Miroslav Krleža. On je dolazio ovde, bio je veliki idol našim intelektualcima i naši intelektualci su njemu davali delove koje su oni puštali u njihovu enciklopediju. Inače, čisto ovako kao istorijski podatak, i Franjo Tuđman je radio u Leksikografskom zavodu.

Prema tome, moj apel odavde ponovo jeste da se razmotri i da naše rukovodstvo razmotri osnivanje ovakvog jednog zavoda koji bi bio stvarno na ponos svih nas i naših intelektualaca koji bi tu našli svoju šansu i mladih istraživača da mogu da doprinesu našoj kulturi i istoriji i očuvanju svega onoga što mi jesmo. Toliko o tome.

Ja se nadam da ćemo svi glasati za ovaj zakon i zaista se radujem što ćemo u isto vreme imati tu jaku simboliku da će i u Republici Srpskoj, u Banjaluci, u isto vreme da se glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Skupštine sa saradnicima, uvažena ministarko Čomić, ja danas govorim, naravno, kao poslanik SPS, ali i kao osnivač Fondacije „Sreten Stojanović“ i kao neko ko se lično i porodično trudi da učestvuje u kulturnom životu i da da neki doprinos.

Tako da, moja diskusija će biti sa aspekta uticaja kulture i ovog dela oko biblioteka i ovih zakona koje danas donosimo. Naše kolege su iznele pojedinosti, vi ste danas imali jednu iscrpnu analizu svih tih promena i u tom kontekstu, a i zbog vremena koje je ostalo, osvrnuću se na jedan malo širi kontekst vezano za knjige, tj. krajnje korisnike biblioteka i kulture.

Svedoci smo u zadnje vreme monstruoznih zločina koje su činili neki mladi ljudi drugim mladim ljudima, čiji je zajednički imenitelj navijač. Ne možemo a da se ne pitamo da li bi se ovakvi užasi dešavali da su ti isti mladi ljudi bili članovi neke od naših biblioteka, da li bi krenuli takvim putem i da li bi uradili to što su uradili?

Pitanje je naizgled retoričko, ali u njemu se krije nešto mnogo dublje, a to je kakvo smo društvo postali i šta mi vrednujemo i baštinimo? Mi koji smo roditelji i imamo sreću da imamo i žensku i mušku decu, imamo veliku dilemu da li će nam muško dete biti navijač i to ovako uspešan, a žensko dete cenjena starleta, ili će nam deca biti štreberi.

I ova „prima facie“ deluje kao retoričko pitanje, ali u našem društvu na štrebere se gleda podrugljivo, sa podsmehom, skoro pa sa žaljenjem se konstatuje - šta će mu bre to, gubi vreme, vidi ove sa kupljenim diplomama kako su uspešni, lepi i pametni. Ko je još lud da ide u čitaonicu ili biblioteku, ili još luđe da ima člansku kartu biblioteke? Ako ćemo realno, knjige ne govore, ne skiče, ne vrište, nemaju silikonske dodatke, niti tetovaže, korice i omot nisu u šari brenda Luj Viton.

Ako su popularne javne rasprave, evo predloga za jednu. Koliko knjiga i kojih naslova dete u određenom uzrastu, a i to je za debatu o kom uzrastu pričamo, treba da čita ili da mu se čita da bi zavoleli pisanu reč, pored ove agresivne tehnološke kakofonije? Ako gledamo u budućnost, ovakva pitanja trebalo je da postavljamo juče. Šta sada mi kao društvo možemo da uradimo ako znamo da je finale jednog rijaliti programa gledalo tri i po miliona naših građana?

Spaljivanje knjiga nije bio nacistički izum. Lomača sa knjigama postojala je od pamtiveka. Jedan od najpoznatijih bibliokausta desio se u čuvenoj Aleksasndrijskoj biblioteci kada je hrišćanstvo pobedilo paganizam. Neki hrabri ljudi nešto su sačuvali. To je dovelo do renesanse, duhovnog oslobođenja čovečanstva. Tada su goreli i ljudi i knjige, ali nad njihovim pepelom stvorio se novi svet. Biti bibliotekar bilo je zanimanje opasno po život. Čuvari knjiga bili su pobunjenici, revolucionari, jeretici.

Ko su bili ljudi koji su sačuvali, recimo, takozvane Kumranske rukopise, kao i arapski filozofi koji su sačuvali spise grčkih filozofa? Utemeljivači evropske civilizacije, da ne kažemo zapadne demokratije. Ko se sada seća Averoesa i Avicene kada priča o demokratiji u Evropi? Ko god je hteo da nas porobi slao je svoje stručnjake za Balkan, južne Slovene i Vizantiju. Veliki broj univerzitetskih profesora iz Beča i Berlina je u vojničkim uniformama harao i otimao iz naših riznica i biblioteka, a onda bi po obavljenom poslu zasuli bombama tu istu biblioteku.

Najveći izazov naše kulturne diplomatije jeste vraćanje starih rukopisa u Maticu. Kao što će Miroslavljevo jevanđelje dobiti svoju stranicu, želim da verujem da će se i drugi vredni rukopisi vratiti kući.

U osvit 26. objetnice vojnoredarstvene operacije Oluja, ili na srpskom jeziku proterivanje 250.000 Srba iz njihovih kuća i sa njihove zemlje i ubistva preko 1200 civila i oko 600 vojnika od strane hrvatskih branitelja, apelujem na najviše državne organe da se uspostavi uz kulturu sećanja koju baštinimo još jedna važna ustanova, jer i ona nam je simbolički oteta kroz kulturnu oluju.

Naime, 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod SFRJ, institucija koja je imala sedište u Zagrebu, a za nju su najviše radili srpski akademici. Već dugo se u intelektualnoj čaršiji pričalo o formiranju srpskog leksikografskog zavoda, bilo je i nekih neuspelih i nesretnih pokušaja. Leksikografski zavod Srbije bio bi kruna naših težnji da znanjem i kulturom pokažemo da smo dostojni naših umnih predaka. To bi bilo mesto susreta mladih istraživača i uvaženih profesora.

Hrvatska država se najviše ponosi Krležom, pa po njemu Hrvatski leksikografski zavod danas nosi ime. Imajmo u vidu da je i Franjo Tuđman jedno vreme radio u njemu. Oni su se nama stručno i sistematski bavili, gotovo leksikografski. Zato, nemamo prostora više za izgovore i vreme je da spasimo sećanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, tema današnje sednice jesu dva zakona koja su vrlo bitna za našu državu i društvo. Naime, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i Nacrt zakona o studentskom organizovanju.

Pre rasprave na ove teme, želim svim prosvetnim radnicima da čestitam na uspešno završenoj školskoj 2020/2021. godini, koju su obavili u izvanredno teškim okolnostima, a u jeku pandemije virusa Kovid-19. Uvođenje on-lajn nastave, vanredni napori svih učiteljica i učitelja, profesorki i profesora, kao i celokupnih školskih i fakultetskih uprava i samog Ministarstva, koje je sve koordiniralo i pratilo, zaista zaslužuju veliko hvala, kako nas roditelja, tako i svih članova društva.

Pored zdravstvenih radnika koji su podneli najveći teret i žrtvu u borbi protiv virusa, koja i dalje nažalost traje, prosvetni radnici su takođe bili na prvoj liniji borbe, čuvajući i obrazujući našu decu, našu budućnost.

Što se tiče današnje teme, prvo ću se osvrnuti na predloženi Nacrt zakona o studentskom organizovanju. Mi koji smo studirali po onom starom programu, mislim na prosvetnu eru pre bolonjskog sistema, i mi koji smo vodili studentske organizacije za vreme osnovnih studija možemo skromno primetiti, sećajući se svih problema sa kojima smo se mi suočavali, da ovaj nacrt zakona o studentskom organizovanju jedna zaista lepa vest za našu omladinu.

Zakon iz 2005. i 2017. godine o studentskom organizovanju, rođenju studentskog parlamenta i organizacija ostalih aktivnosti doveli su do primene u praksi koja je pokazala određene manjkavosti i tako je zajedničkim radom i resavskom školom uspešno izveden ovaj nacrt. Kada kažem resavska škola, mislim na zakon koji postoji u većini susednih zemalja, a što je u simbiotskoj vezi sa usklađivanjem našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom. Svfe zajedno, studenti u velikom delu mogu da računaju na studentska predstavnička tela, a to su studentske konferencije i studentski parlament.

Nadležnost studentskih konferencija je velika. Postoji pet tačaka koje bliže određuju nadležnost studentskih konferencija, kao i 14 tačaka koje bliže određuju prava i nadležnosti studentskog parlamenta. Namerno neću svaku tačku obrazlagati, budući da će moje kolege o tome podrobnije odgovoriti, ali želim da istaknem da će kao kruna celokupnog rada i organizovanju studenata biti mogućnost organizovanja nacionalnog saveza studentskih organizacija.

Ono što bih mogla da preporučim, jeste da studenti pravnih fakulteta naprave jedan priručnik, jer zaista sve ove novine iziskuju temeljno upoznavanje, kako sa pravima, tako i obavezama, pogotovo što se u sav taj rad uključuje mogućnost korišćenja znatnih finansijskih sredstava kojima će se raspolagati. Naravno, to podrazumeva i veliku odgovornost samih studenata.

Pošto na mladima svet zaista ostaje, kako ja spadam u one koji ne citiraju velikog Herodota u delu o generacijskom slabljenju potomstva, verujem da će se studenti snaći i iz svih ovih mogućnosti izabrati najbolje opcije za intelektualni rast i razvoj.

Dosadašnjem razumevanju univerziteta, kao institucije koja vaspitava i obrazuje, do sada možemo dodati da ona, ne samo da apeluje na slobodu mišljenja i akademsko delovanje, već suštinski obavezuje, što će u praksi značiti da nema više opravdanja za intelektualnu i drugu lenjost.

Čuveni nemački filozof Fihte je u svom deduktivnom planu, faktički osnivačkom aktu Berlinskog univerziteta, napisao da je univerzitet ustanova čija je svrha obrazovanje ljudskog razuma, kao moći slobode, i onoga jedinog čime ljudski rod ispunjava svoja određenja. U skladu sa novim moćima koje dobija, univerzitet postaje živi organizam, a na studentima je sada moć da ga pretvore u što složeniji.

Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, on je proizveo mnogo više komentara u javnosti, delom stručne, ali više u politikantskoj. Naime, uz uspostavljanje odgovarajućeg pravnog okvira da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju i ponovo stekne status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, predložene su znatne dopune vezane za Nacionalni savet za visoko obrazovanje.

Ja bih sada pažnju usmerila na predviđeni član 21. Tim članom dopunjava se postojeći član 97. novim stavom, tako daje visokoškolska ustanova, koja ostvaruje akademske studijske programe u oblasti teologije, jedna od tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ovlašćena da opštim aktom propiše, pored opštih uslova za upis kandidata na osnovne, master i doktorske studije, saglasnost nadležnog organa, crkve ili verske zajednice, imajući u vidu osobenosti vezane za svrhu i prirodu teološkog obrazovanja. Ovde se misli na institut blagoslova koji je svojstven SPC, a odnosi se na Pravoslavni bogoslovski fakultet, tj. na blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda u izboru za nove polaznike u oblasti vere i učenja svojstvenog ispovedanju pravoslavne vere.

Ne želim da svodim priču na pojedinačne primere nastavnog kadra na Bogosloviji, što je u zadnje vreme propraćeno u javnosti, jer svođenje na jedan ili dva primera i tumačenja od strane laika šta se tamo dešava dovodi do drugog pitanja - kako su ti profesori uopšte birani do sada za ta zvanja i mesta? Naravno da su birani uz blagoslov i tada se nisu bunili, pošto su ga dobili. Nije li, takođe, i tada važilo ono što se sada samo formalno uvodi, da ne bude zabune, da sama crkva ovde odlučuje o svojoj stvari, a to je da bira ko će da podučavati nove veroučitelje, teologije i ostale verujuće o pravoslavnoj veri?

Biti skeptik u sferi hrišćanske dogme proizvodi za posledicu da upišete, recimo, Filozofski fakultet, pogotovo smer filozofiju, kao što sam, recimo, ja učinili. Pošto sam, kao što rekoh malopre, iz prosvetne ere pre Bolonje, želim sa vama da podelim svoje iskustvo. Naime, 2001. do 2003. godine čuveni profesor sa Bogoslovije došao je na filozofiju i držao je predavanje o srednjovekovnoj filozofiji novovekovne. Stvarno je bilo nadrealno slušati profesora koji je bio u kompletnoj svešteničkoj odori na predavanjima izlaganje o Dekartovom kredu "dubito ergo kogito, kogito ergo sum". Sumnjam dakle mislim, dakle postojim. Da nije bilo stvarno zvučalo bi kao dobra šala u milenijumskoj raspravi teologa i filozofa o vlasništvu nad ljudskim dušama. Ne sećam se da su tada moji profesori, kako filozofije, tako ni sociologije, koji se danas čuju, protestvovali zbog te neobičnosti.

Da zaključim, naše pravoslavlje je duboko ukorenjeno u našu državnost. Kao što znamo, mi smo svetovna država, ali isto tako moramo biti svesni da je naša crkva u doba ropstva našeg naroda, pod raznim tuđinima, čuvala sećanje na to ko smo i odakle smo i što je još važnije kuda ćemo. Iako je na prvi pogled zatvorena tvrđava sa komplikovanim pravilima, ona je tražila svojom mudrošću nove puteve u osvajanju slobode.

Ko pomisli to da negira, kompletni je idiot, u grčkom smislu te reči. Vreme se u pravoslavlju drugačije računa i tu ne mislim samo na kalendar. Svaki događaj posmatra se sa aspekta večnosti i jedan vek može biti tren u iskrenoj molitvi ili pokajanju. Najpozvaniji zaštitnik Kosovskog zaveta jeste Pravoslavna crkva, a gle čuda na temu Kosova i Metohije nikada nam nije bila potrebnija sabornost. Zato su i ove povike na blagoslov besmislene, jer ako ćemo pošteno, ko zaista može da se bavi verom, da sa njom i u njoj živi, da je podučava i širi, ako ne neko ko je od takvog jednog onog prvog među jednakima i dobio blagoslov.

Mi, poslanici, ne možemo da damo blagoslov, ali zato možemo da glasamo za ovaj zakon, što ćemo i učiniti. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predsednice Vlade sa ministarkama i saradnikom, poštovane kolege, promena Ustava, najvišeg pravnog akta, simbola državnosti u jakom smislu te reči, jeste događaj od prvorazrednog značaja. Trebalo bi da bude donesena u radosti i veselju. Ipak, imamo nelagodu i atmosferu iščekivanja, hoćemo li glasati za zakon o promeni Ustava.

Večno je pitanje šta dobijamo a šta gubimo? Mnogo godina su naša rukovodstva, od 2000. pa naovamo, u rezolutnoj odluci da Evropska unija nema alternativu prešla svaku meru dostojanstva, kako sopstva tako i države.

Ovaj naš put se odužio, što smo bliže, stalno se dešavaju neke neverovatne pošasti, pandemija korona virusa, pre nje ekonomska kriza, pa migrantska, i sve i dalje traju.

Od 2013. godine, kada smo dobili status države pridružene EU, traju tzv. pregovori i usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU na koji smo se obavezali. Ovom prilikom želim da čestitam svim našim diplomatskim predstavnicima koji su skeptičnim i prepunim predrasudama predstavnicima određenih zemalja u odnosu snaga veliki nad malim uspeli mnogo toga da preprave i poboljšaju u odnosu na prvobitne nacrte koji su stavljeni na sto.

Sa druge strane, došli smo do trenutka kada mi kao predstavnici naroda koji su do sada imali jedini pravi puni legitimitet u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, imamo šansu da se opredelimo. Na primer, za pet članova Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaštva i većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika biramo vrhovnog javnog tužioca Srbije i odlučujemo o prestanku njegove funkcije.

U odnosu na ono ranije, došli smo do krnjeg legitimiteta narodnih poslanika, a sve zarad krucijalne primedbe Venecijanske komisije da se smanji uticaj politike na nezavisnost pravosuđa. Ne treba biti istrenirani cinik pa reći da nema nezavisnih i da ako ima, to je svedeno na prost broj i u društvu ima status žive legende onoga koji je uvek drugačiji i diže glas, tj. onoga kojeg žrtva stoji na krstu za sve nas koji zavisimo i bdimo nad našim malim sudbinama.

Zato odredba o nezavisnosti i kvalifikacija našoj Republici da je mlada demokratija deluje, u najmanju ruku, neprimereno. Jer, ako se brani pravosuđe od uticaja politike, što se ne brani od uticaja velikih korporacija, ambasada, finansijskih lobija, recimo, stranih banaka?

Kada se radi o sintagmi "mlada demokratija", mora se reći da smo mi mnogo duže demokratija nego većina članica EU. Pod tim mislim na naše slavne ustave. Recimo, Sretenjski ustav iz 1831. godine, koji je bio inspirisan francuskim revolucionarnim nasleđem i prvi put uveo podelu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast kod nas.

Ovde se računa da je demokratija stigla godinu dana posle NATO bombardovanja naše zemlje, gde su je krvavu, urušenu i zatrovanu zakucali na tarabu čuvenim izborima iz 2000. godine. I ovaj svetli dom u kom smo mi danas bio je žrtva mahnitog pirovanja.

Mnogi naši kritičari su sada iskreniji nego tada, malo i razočarani što umesto krvi i osiromašenog uranijuma nisu potekli med i mleko. Ne smemo zbog svih naših žrtava dozvoliti, a i zbog naše dece da veštački stid i sram koji žele da nam usade u svest, gde od naših heroja i patriota prave zločince, poverovati, jer malo je falilo da u tome i uspeju.

Zato se nadam i verujem da ćemo uspeti iz svih tih pregovora, a tek nam slede oni najteži, biti na visini zadatka koji nam je dat, koji u mnogome nismo birali. Mnogi naši ustavotvorci nisu danas među nama. Pre svih, mislim na velikog Ratka Markovića. Njegov doprinos teorijskom i praktičnom smislu je nemerljiv i tek će biti predmet ozbiljnog proučavanja.

Iz Vladinog predloga o promeni Ustava u oblasti pravosuđa možemo uočiti potrebu za relaksacijom podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, sa prevagom na sudskoj.

Otfrid Hefe, jedan od najčuvenijih nemačkih profesora filozofije i teoretičara države i prava, pisao je o tome u svom delu "Pravda". Ovu pojavu nazvao je državom sudija i izveo istorijsko-pravnu analizu kako je sudska grana vlasti u početku bila najslabija karika, a da je sada zarobila ostale.

Mi kao narodni poslanici na neki način bivamo kastrirano. Oduzima nam se nešto što svaki parlament baštini. Nije primereno da sada baš tome toliko i aplaudiramo, ali šta je, tu je. Što bi naš narod rekao, predali smo se bez ispaljenog metka. Zato u delu koji nam svima sleduje apelujem da budemo što oprezniji i budniji na svaku sugestiju ili predložene iskorake u odnosu na ranije najviše akte. U životu živimo oslanjajući se na nadu, a u politici na izoštrena čula i jasno iscrtane crvene linije. Na kraju, mi ćemo živeti naše i njihove zakone. Implikacije na naše pravosuđe i, još važnije, naše građane svakako će biti jedna o tema kojima ćemo se intenzivno baviti.

Zahvaljujem.