Zahvaljujem predsedniče.

Ja sam jasno rekao da su fabrike zatvarane i uništavane zadnjih 20 ili 30 godina, bez obzira ko je tada bio na vlasti. Moje pitanje ide ka tome na koji način i da li će se obeštetiti ti radnici koji su svojim rukama pravili te fabrike? Te fabrike nepravedno otišle u stečaj, a onda ih neki tajkun ili neki kriminalac iz stečaja kupio za male pare. Stotine hiljada je takvih radnika ima presude suda u Strazburu, koje ne mogu da naplate jer ne mogu da dobiju svoj pošteno zarađeni novac.

Niko ovde nije protiv stranih investitora, ali je problem u tome što u Srbiji ne postoje strani investitori, investitor je država Srbija koja daje 20, 30, 50 hiljada evra po svakom radnom mestu, nekima i više, a onda te firme radnicima daju minimalne zarade od 40 do 45 hiljada, a pri tom su mnogi od njih mobingovani i maltretirani, kao što sam već rekao.

Da ne pominjem, ja to odgovorno tvrdim a tvrdim već deset godina, još od 2010. godine kada je bila bivša vlast, kada SNS nije bila na vlasti. Jedva čekam taj dan kada ću lično moći da pomognem južno Korejcima iz Jure da spakuju kofere i da ih lično ja ispratim do granice, izbacim iz ove zemlje, jer ljudi koji maltretiraju naše građane, koji žene teraju da nose pelene, koji im ne dozvoljavaju da idu u toalet, koji su ih ranije tukli, batinali, gde su ljudi umirali u fabrikama, gde im nije dozvoljavano da hitna pomoć dođe da ih leči, koji krše i Ustav i zakon ove države, ne trebaju da posluju u ovoj državi i takve firme trebamo da izbacimo iz ove zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.

Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?

Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.

Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?

Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.

Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?

Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.

Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.

Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću malo o Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i pri tom neću biti ni najmanje demagog, pa da kažem da taj zakon ne valja ništa, mogu reći čak šta više da je taj zakon dosta dobar, da je lepo napisan i da u njemu ima dosta dobrih stvari, s obzirom da nije menjan još od 2005. godine. Međutim, postoji drugi problem, a to je što je taj zakon u našim prilikama potpuno neprimenjiv.

Ministar Selaković je malo pre govorio o tome da vodi računa o radnicima, da država vodi o njima računa. Da država vodi računa o njima na pravi način, verovatno bi glasali za Predlog zakona o radu koji sam ja predložio prošle nedelje. To je moderan evropski zakon o radu, koji bi sa ovim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu mogao da bude odlično rešenje za sve radnike u Srbiji.

Postavlja se pitanje kako 237 inspektora rada može da kontroliše 400 hiljada pravnih subjekata u jednoj državi? To je prosto nemoguće, ako pri tom znamo da je starosna struktura baš onakva kako je ministar rekao, i to je tačno, da su tu mahom stariji ljudi, da su oni podložni raznim uticajima i da oni u suštini nemaju velika ovlašćenja kada kontrolišu poslodavce koji krše bezbednost i zdravlje na radu.

Svedoci smo da se svakodnevno, pogotovo u velikim kompanijama, dešavaju razni bezbednosni propusti. Slažem se da su povrede na radu sastavni deo svakog posla i da moramo svi da se borimo da ih bude što manje, jer je nemoguće da ih ne bude, ali, prosto, takvih primera stalno imamo recimo u namenskoj industriji „Krušik“, „Milan Blagojević“, „Zastava oružje“ i mnogim drugim firmama.

Da bi inspektori mogli da rade svoj posao, oni moraju da kontrolišu te poslodavce. Ne mali broj slučajeva je bio da su poslodavci isterivali inspektore rada iz svojih firmi i svojih fabrika, na primer, „Jura“, „Magna“ iz Odžaka, „Trajal“ iz Kruševca. Dobro je što je ministar napomenuo, evo, ja ću se potruditi da kao predsednik sindikata, ukoliko budem dobio odgovor, da mu dostavim spisak svih onih kompanija koje su u prethodnom periodu izbacivale inspektore rada sa svog poseda.

Na taj i takav način, ukoliko se to ne promeni, neće postojati mogućnost da se bilo koji poslodavac kazni. Može u teoriji, u praksi je to nemoguće. Jer, bez širokih ovlašćenja, ne samo inspektora za rad, nego bez širokih ovlašćenja lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu u kompanijama, bez šireg ovlašćenja Odbora za bezbednost i zdravlje na radu koju čine predstavnici poslodavca i predstavnici sindikata, mi ne možemo biti sigurni niti možemo računati da će se ta situacija popraviti. Jer, represivna politika, tj. kažnjavanje takvih poslodavaca je nešto što jedino može da doprinese da oni povedu računa o bezbednosti i zdravlju na radu, a 237 ljudi, verujte, nije dovoljno ni za Beograd. Tih 237 inspektora ne može da pokrije ni Beograd, a kamoli celu Srbiju.

Zato apelujem na vas da poboljšate uslove rada, da date veća ovlašćenja i da ponudite veće plate tim ljudima koji bi trebali da se zaposle na tim mestima, jer jednostavno samo na taj i takav način možemo taj Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu primenjivati.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su se borili protiv one vlasti 2012. godine i dan danas smatram da ta vlast nije dobra, ali kad govorimo o prosečnoj plati, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara danas, nisu dobre ni jedna ni druga. Moramo govoriti o tome šta neko za taj novac može da kupi i koliko može da kupi.

Ako u minimalnu potrošačku korpu, o tome sam već govorio ovde na Skupštini, država ili taj koji određuje tu minimalnu potrošačku korpu stavi za obrazovanje dece 100 dinara mesečno ili dve kockice čokolade po detetu mesečno, da li možemo da kažemo da je ta minimalna potrošačka korpa reper za nešto? Naravno da nije reper ni za šta. Cene su otišle u nebo i to svi vi znate. Cene su otišle u nebo, uslovi rada su sve gori i gori i mi moramo da nađemo način da zadržimo decu ovde, da zadržimo radnike ovde, da nam ti radnici ne odlaze u Nemačku, kao što ste rekli, ministre, da tamo predaju nemačkoj deci, nego da ostanu ovde.

To možemo samo sa velikim platama, samo sa dobrim uslovima rada i samo sa bezbednim radom, da svako dete i svaki radnik, i majka i otac koji ode na radno mesto, da se svojoj porodici vrati živ i zdrav bez problema. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani predsedniče, Zakon o radu je jedan od možda najvažnijih zakona koji postoje u jednoj državi. To je jedan sistemski zakon koji se odnosi na nekih preko dva miliona radnika, na svu decu koji će sutra biti radnici, ali delimično i na penzionere.

Prosto je nemoguće u tri minuta obrazložiti benefite Predloga Zakona o radu, koji smo mi predložili, ali probaću u nekoliko minuta da kažem neke najvažnije stvari.

Predlog koji je poslanička grupa Ujedinjeni i udruženih sindikata Srbije Sloga, uz pomoć Centra za dostojanstven rad uradili izgleda upravo ovako. Ima 374 člana, ima 262 strane. Njime je definisano više zakonskih rešenja. Znači, pored Zakona o radu, tu se nalazi i Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, Zakon o agencijskom zapošljavanju, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o štrajku, Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i Zakon o evidencijama u oblasti rada.

Znači, ovaj Zakon o radu, naš predlog, sadrži još osam zakonskih rešenja. Na njemu je radilo 11 stručnjaka iz oblasti radnog prava. Radili su godinu i po dana. Ovaj zakon je usaglašen sa svim evropskim normama, sa evropskim radnim zakonodavstvom i sa međunarodnim konvencijama rada. Tako da, svako može da vidi da ovakav Zakon o radu postoji svuda u EU, da sve zemlje u EU koriste jedan moderan i evropski Zakon o radu i sa da se poslodavci tamo pridržavaju svih pravila.

Mi znamo da živimo u državi u kojoj je Zakon o radu donesen još 2005. godine, a njegovim izmenama iz 2014. godine radnici su još više obespravljeni. On je imao polovičan učinak. Govorilo se da će lakše otpuštanje dovesti do lakšeg zapošljavanja. Nažalost, on je imao takav uspeh da je došlo do mogućnosti lakšeg otpuštanja, ali nikako do mogućnosti lakšeg zapošljavanja.

Ovim putem bih želeo da apelujem na vas, na sve poslanike i opoziciju i vladajuće koalicije da prihvatimo ovaj predlog zakona, jer sa jednim modernim evropskim zakonom o radu koji će odgovarati i radnicima i poslodavcima, naša država može da krene napred. Naši radnici moraju biti zaštićeni, naši radnici moraju imati prava, kao što imaju njihove kolege na zapadu.

Isto tako, ne smemo dozvoliti da se dešavaju tragedije, kao što su se dešavale porodici Milivojević u Lučanima i nekim drugim ljudima, i to moramo zaustaviti, a možemo ga zaustaviti samo usvajanjem Zakona o radu. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministarko, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih pre svega da se zahvalim ministarki na jučerašnjem odgovoru koji sam dobio, gde ste prosto i vi svesni toga da radni sporovi u Srbiji traju dosta dugo i da kažem, prosto traju toliko da neko čak i ne doživi te sporove. Juče sam preko parlamenta dobio pitanje jednog građanina Smedereva, Dragana Radojkovića, čiji radni spor traje 12 godina i koji je posle 12 godina dobio prvostepenu presudu, a sada ide žalba na apelaciju.

Tako da bih ovom prilikom želeo da apelujem na vas još jedanput da u tom delu koji se tiče parničnih postupaka, obratite posebnu pažnju na te radne sporove. Poenta cele priče jeste u tome da se ti radni sporovi zloupotrebljavaju, da mnogi ljudi ostaju bez posla potpuno protivzakonito i nezakonito, a da sa druge strane njihove porodice za to vreme treba nekako da prežive. U takvoj situaciji dolazimo da mnogi ne savesni poslodavci i državni i privatni zloupotrebljavaju tu instituciju, daju ljudima otkaze, a onda na kraju kada se plaćaju te odštete, nažalost, sve te odštete plaćamo mi.

Drago mi je, da kažem, to targetirali kao jedan problem i nadam se da će taj deo u narednom periodu moći da se popravi, a pre svega mislim na taj deo koji se tiče radnih sporova, jer verujem da je to mnogo važno za svakog građanina Srbije.

Hvala, predsedniče.

Želeo bih da priupitam ministarku, da kažem nešto što je veoma važno u slučajevima nekih sporova, pogotovo ono što se tiče radnih sporova u slučaju, da recimo, poslodavac nezakonito otpusti i zloupotrebi svoj službeni položaj, otpusti neke ljude nezakonito. Kasnije ti ljudi, da kažem, moraju da dobiju neku odštetu, ta odšteta se plati iz državnog budžeta, kakva je situacija, da li ti ljudi ili ti direktori treba da odgovaraju zbog toga i da tu štetu donesenu preduzeću, državi i gradu nadoknade iz svog džepa ili da eventualno krivično odgovaraju?

Mi imamo, recimo, nekoliko slučajeva istaknutih pojedinaca, ako tako mogu da kažem, koji su svetski šampioni ili da kažem srpski šampioni, bolje rečeno, u otkazima, nezakonitim otkazima, pogotovo ljudima koji su predstavnici radnika, predstavnici sindikata, odnosno oni koji bore za prava radnika? Pa, recimo, tu imamo Miloša Nenezića, koji je inače predsednik Unije poslodavaca, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca, čovek je direktor državne firme, a predsednik privatne Unije poslodavac, koji je do sada otpustio na desetine predstavnika radničkih aktivista. Svi su oni dobili sudske sporove, svi su se oni vratili na posao, svima „Trajal“, koji je veliki gubitaš, kome država obilno pomaže iz budžeta da se vrate na posao i nikada zbog toga nije odgovarao i dan danas je na tom istom mestu.

Drugi na toj listi je generalni direktor Gradske čistoće Beograd, Marko Popadić, koji je isto tako predstavnicima zaposlenih davao nezakonite otkaze. Svi su oni te otkaze, da kažem, pobijali na sudu, dobijali presude, a direktor nikada zbog toga nije odgovarao, niti politički, niti moralno, niti zakonski.

Interesuje me, da li će u nekom periodu i da li će nekada doći do toga da čak ti ljudi koji se, da kažem, ogreše o običan narod, ogreše o one koji se bore za prava radnika i dobiju otkaze nezakonito da odgovaraju? Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, kolege i koleginice narodni poslanici, ja ne želim da govorim o tome da li je pravosuđe zavisno ili nezavisno od partijskog uticaja, želeo bih da kažem nekoliko reči, da priupitam ministarku o problemima sa kojima se suočavaju obični ljudi, obični građani, da li je neko razmišljao u ovoj reformi pravosuđa kako njima da olakša postupke.

Ja bih se osvrnuo na radne sporove koji u Srbiji traju po pet, šest, nekada i 10 godina. Svedok sam da sindikat koji vodim vodi neke radne sporove koji traju i po 10 godina.

Možete misliti kako se oseća jedan čovek koji izgubi posao neopravdano i onda treba 10 godina ili više da tu pravdu traži na sudu, pa se desi, recimo, kao stručnjak iz „Gradske čistoće“, direktor „Gradske čistoće“ Beograd, koji je sudski dokazano plaćao tablete po 32.000 evra da otpusti sve neistomišljenike, da otpusti sve one koji ga kritikuju, koji ukazuju na njegove propuste. Oni se posle tuže sa njim pet ili šest ili 10 godina, dobiju na sudu i na kraju građani Beograda i građani Srbije moraju da plate odštetu tom čoveku.

Zašto se u toj reformi pravosuđa nije stavilo nešto što smo mi predložili u našem Predlogu zakona o radu, recimo da se osnuju sudske jedinice koje bi se bavile isključivo radnim sporovima i koje bi po ugledu na neke zapadne zemlje te radne sporove rešavale u roku od šest meseci? To bi ubrzalo pravosuđe, ubrzalo bi reforme, mnogo bi olakšalo posao svim ljudima i svima onima koji su izloženi nepravdi olakšalo da tu svoju pravdu pronađu, a nesavesnim poslodavcima bi, da kažem, otežalo to otpuštanje. Nadam se da ćete to u nekom doglednom periodu i uvrstiti u dnevni red.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi koleginice i kolege narodni poslanici, reklamiram član 106. Poslovnika gde je prethodni govornik govorio van teme van dnevnog reda, uvredljivo se obraćajući predstavnicima opozicije, što nema apsolutno nikakve veze sa ovom tačkom o kojoj mi danas govorimo.

Ja bih pretpostavio kada je ministar malopre govorio o finansiranju RTV i RTS da država treba da stane i da pomogne u takvim nekim situacijama, ali mislim da mi treba da čujemo i da pričamo o tome kako recimo na tim medijima treba da se čuje o problemima radnika o štrajkovima, o tome kako radnici Pošte štrajkuju glađu, kako štrajkuju radnici Ziđina, radnici Resavice, itd.

Da smo u ovoj tački dnevnog reda i u ovom zasedanju mogli da predložimo dopunu dnevnog reda, mi bismo predložili jedan zakon o radu čime bismo pomogli i ministru i Vladi da mogu da reše probleme tih državnih službenika, nameštenika, jer na taj i takav način posle godinu dana rada, svako od njih bi dobio …

Dobro. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, uvek je veliko zadovoljstvo slušati predstavnike Vlade kada govore o blagostanju u kojem živimo, kada pogotovo ministar Mali i premijerka Brnabić govore o zaposlenosti, nezaposlenosti. Ja mislim da sam prošli put uspeo da uverim ljude da je ta nezaposlenost došla samo tako što je promenom metodologije računice nezaposlenost preko noći smanjena sa 26% na 12%, ali to sada nije ni toliko važno.

Žao mi je što zbog jednog veoma čudnog zakazivanja ove sednice nemam prilike da danas govorim o jednom zakonu o radu, jednom sistemskom zakonu, zakonu koji bi radnika vratio u centar dešavanja, radnika bi vratio da napokon radnik bude gospodin čovek. Ali, svakako će biti prilike da govorimo i o tome.

Svi znamo onu anegdotu i onu staru priču da su i robovi nekada imali posao. Imali su posao, radili, ali robovlasnik je morao da im obezbedi krov nad glavom, hranu, odeću da bi mogli dobro da mu rade. Današnji moderni srpski robovi nemaju pravo na to. Moderan srpski rob danas radi za 35 hiljada dinara, toliko je danas minimalna zarada u Srbiji i za tu minimalnu zaradu radi negde oko 400 hiljada ljudi.

Kada ta minimalna zarada bude povećana na 40 hiljada dinara, imaćemo preko 500 hiljada ljudi koji će raditi za minimalac. Ako uzmemo galopirajuću inflaciju po kojoj je minimalna potrošačka korpa danas negde oko 50 hiljada dinara, prosečna potrošačka korpa 90 hiljada dinara, onda možemo videti da će trećina našeg radno sposobnog stanovništva živeti ispod granice siromaštva i raditi za platu koja će biti ispod granice siromaštva, i to je poražavajuće.

Ja ne znam na koji način vi možete da obrazložite građanima Srbije da oni žive lepo, da žive dobro kada svi znamo kolika je danas zarada, da je ona oko 50 hiljada dinara. Ne znam koliko ljudi danas radi za takvu zaradu.

Kada govorimo subvencijama, svi smo svedoci da se subvencije ovde daju stranim niskobudžetnim kompanijama. Te niskobudžetne kompanije, koje tako same sebe zovu, mogli bi se raspitati koliko kolektivnih ugovora ima u takvim kompanijama, koliko su radnici zadovoljni u takvim kompanijama i kakva je ekonomska logika davati nekome 10, 20, 50 ili 100 hiljada evra po svakom otvorenom radnom mestu kada on za taj državni novac može 10, 15, 20 ili 30 godina čak da isplaćuje zarade zaposlenima.

Na samom kraju, gospodine Mali, hteo bih da vas pitam zašto izbegavate temu o Zakonu na ekstraprofit kada svi znamo da su sve države, ozbiljne države taj zakon stavile, da kažem, u temu razmatranja? Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Ministar Mali mi je malopre dao odličan šlagvort kada je govorio o novim radnim mestima, boljim i većim platama itd. Taman odlična priča i odličan uvod za amandman o kojem ja hoću da govorim.

Za mene je svaki radnik u Srbiji isti bez obzira da li se on bavi čišćenjem ulica, da li je doktor nauka, da li je zdravstveni ili prosvetni radnik, ali postoji jedna profesija koja je prilično, možda čak i najviše degradirana u Srbiji. To su prosvetni radnici. Prosvetni radnici u Srbiji imaju 10% manju zaradu od republičkog proseka. Prosvetni radnici imaju najmanju zaradu u javnom sektoru.

Ja mislim da o tom veoma značajnom delu populacije, građana, radnika moramo da vodimo posebno računa, jer oni obrazuju i našu i vašu decu. Oni obrazuju svu decu ove zemlje, obrazovaće tu decu, a kada dođemo do saznanja i kada vidimo da se, recimo, desi da ove godine Matematički fakultet upiše četvoro ljudi, Fizički troje, Hemijski dvoje itd, onda se postavlja pitanje - ko će jednoga dana svu tu decu da uči matematici, fizici, hemiji, nekim drugim predmetima, nije važno kojim.

Mislim da jedan deo sredstava iz fonda Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade, može da se prebaci u Fond za plate zdravstvenih radnika. Mislim da su svi radnici u Srbiji ugroženi ali, kao što sam rekao, ipak ti prosvetni radnici treba da budu na prvom mestu, jer oni vode računa našoj deci. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministri, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, postoji jedna stara uzrečica koja kaže – statistika naša dika što poželi to naslika. Po toj statistici koju nam servira Republički zavod za statistiku mi živimo u kućama od čokolade, prozori su tu od marmelade, kako kaže vaš jedan partijski kolega, ali problem je u tome što je to prilično daleko od istine.

Mislim da je krajnje vreme da demistifikujemo jednu stvar koja se ovde već provlači više puta, to je i gospodin Mali jedno deset puta ponovio, pre njega i gospođa Brnabić, a to je da je nezaposlenost u Srbiji 8,9%, a da je nekada bila 25,9%. Tačno da je bilo 25,9. Ja sam jedan od onih koji se borio protiv te vlasti, jer se bavim sindikatom više od 20 godini i po prirodi posla se borim protiv svake vlasti i smatram da je ta nezaposlenost od 25,9% bila velika.

Međutim, vi ste onda u toku jedne noći promenili metodologiju, pa ste u 23.59 imali nezaposlenost od 25,9%, a u 00.01 ste tu nezaposlenost smanjili na 12%. Pored toga uveli ste još nekoliko stvari, a to je da ukoliko je neko u toku jedne kalendarske godine zaposlen samo jedan jedini dan on se cele te godine vodi kao zaposlen, a onda ukoliko se neko ne javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje jednom mesečno u tačno određeno vreme on se skida sa te nacionalne službe za zapošljavanje i opet nije zaposlen tako da se skida evidencije nezaposlenosti. U takvom slučaju ta nezaposlenost od 8,9% nije realna, jer metodologija je potpuno drugačija. Da ste zadržali staru metodologiju ta nezaposlenost bi i dalje bila oko 20% što je veoma visok procenat.

Što se tiče povećanja minimalca, koji ste povećali za 17%, odnosno povećaćete ga od 1. januara, već danas priznajete da je inflacija u Srbiji 14%. Ta inflacija od 14% je pojela taj minimalac od 17%. Kada povećavate penzije 9% vi povećavate svim penzionerima 9%. Kada povećavate minimalac, povećavate samo za 350 hiljada ljudi koji su na tom minimalcu. Kada dođemo do minimalca od 40 hiljada dinara, doći ćemo do uravnilovku da će preko pola miliona građana Srbije primati minimalac. To se zove siromaštvo.

Sa druge strane, imamo isto problem, da se to povećanje plate neće odraziti na one koji rade na malo složenijim poslovima, pa ćemo ljude koji rade složeni poslove držati na 40 hiljada dinara. A kada te ljude držimo na 40 hiljada dinara, to je siromaštvo, jer mi živimo u zemlji u kojoj je nemoguće podići platu svima na način na koji bi to trebalo uraditi, nego se povećava samo minimalna zarada. Ta minimalna zarada s obzirom na poskupljenje mesa, mleka, ulja, šećera, brašna, svega ostalog što je otišlo gotovo pedeset posto, nije ni blizu onoga što je potrebno radnicima u Srbiji.

Radnici u Srbiji su siromašni i to je, gospodine Mali, surova istina. Vi morate na tome da poradite, uradite nešto, kao što su uradili Crnogorci, oslobodite privrednike, oslobodite privredu poreza i doprinosa i naterate ih, kao što su Crnogorci uradili da se to prebaci u zaradu.

Još jednu rečenicu i time završavam, na kraju gospodinu Martinoviću. Da, gospodine Martinoviću, radnici u Srbiji jesu robovi, jer za vreme ove vlasti je patentirano nošenje pelena u fabrikama koje su dolazile ne samo iz Kine, nego iz Južne Koreje, Turske i mnogih drugih kompanija, nije važno iz koje zemlje dolaze, važno je kako se ophode prema zaposlenima, a ophode se katastrofalno.

Gospodine Martinoviću, nije Aleksandra Jerkov prva izmislila pelene u Srbiji i nije ona prva iznela činjenicu o tome, to sam uradio ja, mnogo pre nje, ona je prepisala od mene.

Ako hoćete da znate gde se nose pelene, evo, reći ću vam, nose se u „Juri“ i to cela Srbija zna. Hoćete da vam kažem da su u Turskom „Kajzenu“ 350 žena ima jedan toalet. Lično sam razgovarao sa radnicima „Jure“, sa radnicima „Kajzena“.

(Aleksandar Martinović: Dokazi.)

Dokazi, pa dokazi su valjda razgovori sa tim ženama i dokaz je jedan toalet na 350 žena. Izračunajte koliko 350 žena može da iskoristi pravo na toalet u toku radnog vremena. To je činjenica i nije sporno što je to tako, treba se na tome raditi da se popravi, nije važno da li su oni Kinezi, Turci, Amerikanci ili neko drugi. Ja mogu da pohvalim i da kažem, gospodin Siniša Mali je tada radio, mogu da kažem da je najbolja privatizacija u Srbiji, privatizacija Sartida, koju je kupio „Ju-Es stil“. Ne znam, ona je nekih tih 24 sporne privatizacije, ali ja tvrdim da je to najbolja privatizacija koja je postojala u Srbiji. Najbolji poslodavac koji je došao.

Uopšte nije važno. Postoje i kineske kompanije koje su korektne, koje su kvalitetne, sa kojima se može razgovarati. Ja samo govorim o drastičnim primerima gde moramo obratiti pažnju i gde Ministarstvo rada i inspekcija rada moraju reagovati kako bi na vreme mogli da preduprede probleme koji se nalaze, jer se ti problemi činjenično dešavaju u Srbiji.

Hvala.

Poštovani predsedniče, mandatarko, kandidati za ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, želeo bih mandatarki da čestitam na iskrenosti i na istini, i to bez imalo ironije, kada je izjavila nedavno da čovek u Srbiji, odnosno radnik, sa 40 hiljada dinara može da živi svega nekoliko dana. To je tačno. Samo nisam video u ekspozeu gde piše kako taj isti radnik, siromah, da preživi ostalih 26, 27 ili 28 dana u mesecu.

Granica siromaštva u Srbiji je negde oko 45 hiljada dinara. Svi koji primaju manje od 45 hiljada dinara po statistici su siromašni, a minimalna zarada u Srbiji je 35 hiljada dinara. U tih 45 hiljada dinara, onaj ko je to sastavljao, tu minimalnu potrošačku korpu, stavio je za obrazovanje dece 100 dinara mesečno. Jedna sveska. Stavio je dve kockice čokolade, po glavi domaćinstva. To je istina, to je siromaštvo.

Skoro milion ljudi u Srbiji prima zaradu ispod 45 hiljada dinara. Oni su siromašni. Prosečna potrošačka korpa u Srbiji je 86 hiljada dinara, a potrošačka korpa gde možemo nešto da uštedimo je 117 hiljada dinara. Stvarno ne znam ko prima taj novac, ko prima tu potrošačku korpu, a da ne govorim o onima koji primaju 117 hiljada dinara. Srbija je danas zemlja jeftine radne snage, šrafciger industrije, motanja kablova, sirotinjska zemlja.

Mi kao Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ i kao poslanička grupa Ujedinjeni hoćemo da vam pomognemo. Napravili smo jedan sjajan zakon o radu koji ćemo predložiti gospodinu Selakoviću, a predložićemo svima vama. Nadam se da ćete na taj način pokazati koliko brinete o radnicima Srbije, da ćete izglasati jedan moderan evropski zakon o radu i da ćete na taj način pokazati da vam je stalo do njih. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, reklamiram član 27.

Zamolio bih vas kao predsednika da prosto vratite temu dnevnog reda ovde u Skupštinu.

Nema potrebe više da slušamo o Belivuku, nema potrebe da slušamo više bilo šta o nekim zemunskim ili nekim drugim klanovima. Srbija se nalazi u situaciji u kakvoj se nalazi i ja mislim da građani Srbije od nas očekuju ozbiljnost i očekuju da ova Skupština raspravlja o onome o čemu smo danas došli ovde, a to su amandmani. Hvala.