Reč ima Žika Gojković.

Hvala vam.

Hvala.
Sledeća prijavljena je Radmila Vasić. Izvolite.

Reč ima predsednik.

Ne, sledeća prijavljena je Milica Đurđević Stamenkovski.
(Boško Obradović: Ukinute su replike ili šta? Samo predsednik može da priča?)
Ko se od vas javio? Koji Gavrilović? Hoćete vi da govorite?
(Boško Obradović: Ko? Koleginica ima pravo na repliku, sve vreme ju je prozivao. Kako vas nije sramota? Replika za Radu Vasić.)
Ivan Kostić ima reč po listi. Da li hoćete? Ako hoćete, morate da pritisnete taster. Ako nećete, ne morate, ima još ljudi.
(Ivan Kostić: Hoću.)
Izvolite.

Reč ima predsednik.
Izvolite.

Pošto ste se po Poslovniku javili, samo mi kažite, pošto se meni obraćate, sve ste pozdravili, i to je lepo, ali meni se obraćate, kažite mi šta je greška?

Da.

Nisam vas razumeo.
Jesam li vam dao reč da niste tražili?

Dobro. neko je govorio, a nije se javio za reč.
Slušam vas.

Samo jedna stvar.

Ne, ne. slušajte me sada. Samo polako, ako možete da ne govorite sa mnom u glas. Mislim da ne tražim puno.

Mnogo tražim od vas. Mnogo tražim, je li?
Dakle, bili ste u sali. Sedite na manje od pola metra iza Milice Đurđević Stamenkovski koju sam pitao ne jednom, nego nekoliko puta – da li želi reč? Nije rekla da želi. Nije se prijavila i sada vi meni objašnjavate da je ona u stvari želela reč, ali šta?
Znači, apsolutno ne smatram da sam bilo šta prekršio. Naprotiv.

Znači, ono što mogu da vam kažem sada i sa tim ćemo da završimo.

Pa ću da vas pitam pošto je to moja obaveza da vas pitam – da li želite da se izjasni Skupština?