Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, bez želje da protivurečim tome što ste rekli, postoji broj ministarstava koja su prisutna u svakoj višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji. Upravo govorim o tome da su u prethodnom periodu poslovi iz delokruga tih ministarstava deljeni i pridodavani tamo gde im „prirodno“ nije bilo mesto. Ta vlada koju smo pomenuli i vi i ja je imala Ministarstvo za privatizaciju i nesporno je, u vlasničkoj transformaciji, u društvu u tranziciji, to je jedan posao kome je potrebno posvetiti veću pažnju. Možemo da vodimo polemiku o tome kako je ono radilo, da li je radilo dobro, da li je radilo loše, ono je negde formirano na uštrb jednog ministarstva koje, nažalost, više ne postoji, a nekada je postojalo, koje danas možda ne bi imalo čime da se bavi, a to je bilo Ministarstvo industrije, jer je decenijama pre toga u Srbiji postojalo Ministarstvo industrije.
Upravo sam o tome i govorio. Nisam govorio o poslovima koji se javljaju ad hok za jedan period. Imali smo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, pa ga više nemamo. Imamo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine. Govorio sam o tim ministarstvima gde su se, kao što sam malopre rekao, imali ste dijasporu i vere u jednom ministarstvu, imali ste ljudska, manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, opet u jednom ministarstvu. Zašto? Zato što je u tom trenutku postojala politička volja da se neki poslovi saberu na jedno mesto, gde ćete retko naći primer neke države da to postoji, kao što ste i rekli, Ministarstvo za evropske integracije. U potpunosti se slažem sa vama. Nemaju ga države koje su već dostigle taj stepen, nivo evropskih integracija, jer im to nije potrebno kao posebno ministarstvo, ali sam rekao da u onom trenutku, možemo da se složimo prateći istoriju našeg parlamentarizma, da pre 2001. godine niste imali slučaj Vlade u onih desetak godina, Vlade u kojoj je bilo 15, 16, 17 ili 18 stranaka. Možda jeste, možda nije, ne sećam se baš da je bio toliki broj. To je onda rezultiralo takvim nečim. Nije se to dogodilo, to razrođavanje srodnih delokruga, preko noći, išlo je to polako.
Kažem, nešto što je uređena država, čemu treba da težimo, ovaj zakon o izmenama i dopunama zakona jeste mali korak ka tome. Da li je to nešto epohalno, veliko? Nije, ali za nešto veće, nešto epohalnije, nešto bolje, potrebna je veća politička volja i širi konsenzus. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uz izuzetak kada sam zaista morao da izađem na kratko, vrlo pomno sam pratio izlaganje profesora Mićunovića i osvrnuo bih se na jednu stvar koja je danas bila predmet polemike, kada sam i sam nešto rekao.
Naravno, pristalica sam toga da članovi Vlade treba sa uvažavanjem, zbog institucije u kojoj se nalazimo, a institucija je Narodna skupština, kao najvažniji organ vlasti u Republici Srbiji, da se obraća sa uvažavanjem. Mislim da sam u prethodnih nešto više od godinu dana upravo svojim ponašanjem i bio svedok takvog ophođenja. Svako ophođenje i pristojnost ima neku svoju granicu. Uz najviše uvažavanje Narodne skupštine, ja reagujem i kada se ovde izrekne neistina ili kada se izrekne žestoka optužba koja bi u svakom normalnom sistemu za sobom povlačila krivičnu odgovornost.
Ako kažete da je neko krao, a da iza toga ne stoji apsolutno ni jedna jedina pravnosnažna sudska presuda, onda ste izrekli neistinu i onda ste zloupotrebili položaj narodnog poslanika koji ima pravo takve stvari da izgovori, ali na takva način urušava instituciju koju predstavlja i u kojoj sedi.
Upravo sam iz tog razloga reagovao kako sam reagovao i uveren sam da će svaki pobornik i ljubitelj demokratije i onaj koji iskreno dela na njenom jačanju, tako i reagovati. Ali, ako nekoga još i optužite da je krao izbore i da je prekrajao narodnu volju bez ikakvih dokaza, bez ijedne jedine presude, i ako koristite poslaničku govornicu kao priliku da tu neistinu nekoliko puta i u nekoliko navrata ponavljate, onda je to klasična zloupotreba, pogotovo kada prozivate nekoga sa kim predstavnik Vlade sarađuje ili ga je predložio na određenu funkciju ili je iz njegovog resora. Moja reakcija je zbog toga bila takva, jer to nije prvi put da se takve stvari ponavljaju. I u tom smislu je izrečeno, ako je neko učinio krivično delo, a vi otiđite kod tužioca i podignite, tražite, zahtevajte podizanje krivične prijave, podnesite je sami, a nemojte doći ovde pred kamere, reći pred građanima, dati jednu paušalu ocenu, ne učiniti ništa da dođe do toga, do dobijanja sudskog epiloga, odnosno do iniciranja takvog nečega i sa te strane iskreno podržavam sve što ste rekli. Ako sam ja negde svojim rečima išao prema tome da unizim ugled Narodne skupštine, to mi nikako nije bila namera.
Vi ste doajen parlamentarizma u Srbiji. Dajte mi jednog predstavnika ministarstva koji je sa tolikim uvažavanjem gledao na rad konstruktivnog dela opozicije, prihvatajući uvek dobre amandmane, dobra rešenja. Naravno, podnosilac će uvek reći da su sva njegova rešenja i svi njegovi amandmani dobri.
Pre više od dva meseca imali smo zakon koji je odličan primer. Od 112 podnetih amandmana 24 su prihvaćena. Neki su prihvaćeni u toku sednice, neki na odborima.
Imali smo zakone koji su prolazili odbore jednoglasno. Mislim da je i to za pohvalu. I to govori o uvažavanju parlamenta i o nivou ozbiljnosti rada sa kojim pristupamo radu u parlamentu, ali imam mišljenje, uveren sam, blisko vašem mišljenju, da svako od nas, bilo da smo mi kao članovi Vlade, ili vi kao narodni poslanici, gradimo zajedno autoritet jedne institucije kao što je Narodna skupština i imamo zadatak da podižemo njen ugled u očima građana. Zahvaljujem.

Ne vidim zašto sam izazvao povredu Poslovnika jer zaista nisam rekao da sam procenjivao šta je narušilo dostojanstvo ili nije, ali vezano za ono što ste rekli, dakle, govornik koji je danas nekoga optužio da je doveo do izborne krađe je istu priču pominjao 2001. godine, da bi se dva dana nakon toga istom tom čoveku koga je danas pomenuo izvinio zbog toga što je tada to rekao na sednici Narodne skupštine. Dakle, izvinio mu se. Ja sam reagovao kao neko ko štiti svog saradnika, jer znam da do takvog nečega nije došlo. Ali znate, nije isto kao kada se podnese krivična prijava protiv NN počinioca i kada nekoga javno prozovete imenom i prezimenom da je takve stvari radio, a da ne postoji ni jedna jedina pravnosnažna sudska odluka koja tome u prilog govori. Dakle, ni jedna jedina. Ako postoji, evo, da je nađemo i da je donesemo ovde.
Daleko od toga da sam ja uzimao za sebe nadležnosti onoga ko predsedava sednicama Narodne skupštine i ceni da li je nešto narušilo ugled i dostojanstvo Narodne skupštine ili ne. Zato i kažem šta sam konkretno malo pre rekao i šta sam rekao i danas. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno nisu moje reči bilo pažljivo ispraćene. Rekao sam da se izvinjavam ukoliko sam nečim narušio ugled Narodna skupština, ugled i dostojanstvo, čak sam to rekao u drugoj polovini svog izlaganja. Kada sam pomenuo krivičnu prijavu nisam pretio već sam rekao da ako je neko učestvovao u izbornoj krađi da je to za krivičnu prijavu. Znate kako, ja znam vrlo dobro šta sam rekao. Rekao sam, to nije pretnja, već ako je neko učestvovao u izbornoj krađi, izborna krađa i takva optužba jesu za krivičnu prijavu. Dakle, ako nekoga optužujete da je učestvovao u izbornoj krađi onda je to za krivičnu prijavu.
Da sam rekao malo pre da sam se izvinuo, ako sam nečim narušio ugled i dostojanstvo Narodna skupština i to sam rekao.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moram da reagujem na ovde jednu iznetu tvrdnju, a to je da se radi o zakoni koji je jedno veliko ništa, a posle se o tom zakonu priča skoro desetak minuta. Ako je to jedno veliko ništa, onda ne biste mogli ništa o njemu ni da kažete. Ali je rečeno par stvari na koje moram da reagujem.
Da, jeste istina da su nekada svojinsko-pravni odnosi i njihovo regulisanje bili u nadležnosti saveznog Ministarstva pravde. Da, nažalost, nisu prešli u republičko Ministarstvo pravde. Podvlačim, reč je o normativnom delovanju, odnosno o delokrugu koji pokriva zakonodavni, odnosno zakonodavnu delatnost. Dokaz da je promašaj što se ta oblast nalazi u delokrugu Ministarstva finansija jeste činjenica da 23 godine Republika Srbija nema svoj zakon o svojini i drugim stvarnim pravima.
Kao diplomirani pravnik moram da kažem da svakim danom nepostojanja tog zakona naša šteta u budućnosti se povećava geometrijskom progresijom. Jedina smo bivša socijalistička država koja taj zakon nije donela. Dokaz da je mesto delokrugu tih poslova u nadležnosti Ministarstva pravde jeste i činjenica da je svojevremeno, a ispravite me ako grešim, to je negde 2007, 2008. godina, dakle, druga vlada Vojislava Koštunice. Kada je postignut jedan dogovor između tadašnjeg ministra finansija i ministra pravde kojim će taj posao preći u delokrug, mislim čak da ima i neki zaključak vlade, dakle, Dušan Petrović je bio ministar pravde tada i on je prihvatio u nadležnost Ministarstva pravde izradu nacrta zakona o svojini i drugim stvarnim pravima.
Dakle, jedan izuzetno bitan zakon, jedan od temeljnih zakona u pravnom sistemu jedne zemlje. Naravno, da to treba da pređe u delokrug nadležnosti Ministarstva pravde, odnosno ministarstva nadležnog za pravosuđe. Jer, kao što rekoh, svakim danom nepostojanja tog zakona mi gubimo. Čak i sutra kada bi se usvojio nacrt koji je izrađen, ovde bih ga pred vama branio ja ili neko drugi ko je ministar pravde, jer smo mi formirali kao Ministarstvo i radnu grupu i angažovali stručnjake i radili na tom poslu. Prema tome, svakako da mislim da je to dobro i opravdano rešenje. Opet, napominjem, normativa iz oblasti svojinsko-pravnih odnosa, ne onaj drugi deo delokruga Ministarstva finansija koji tamo svakako ostaje. Svakako da to treba da bude tu.
Pominjali ste Zakon o restituciji. Da je bilo više stručnjaka iz isključivo pravne struke uključeno u izradu toga zakona verovatno bismo imali zakon koji se mnogo efektivnije, bolje i više primenjuje. Dakle, mi generalno imamo problem sa primenom toga zakona jer taj zakon primenjuju ne samo agencija, već i sudovi. Ako definišete nešto što je sudski postupak treba da konsultujete ljude iz te struke.
Tako da mislim da nikako nema mesta primedbi koja je ovde izrečena da to ne treba da bude u nadležnosti Ministarstva pravde, u svakom slučaju biće podneti određeni amandmani, pa verujem da će se Skupština u Danu za glasanje izjasniti o njima. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, postavljeno je jedno, u najmanju ruku, veoma važno, ali i veoma zanimljivo pitanje, pitanje na koje nam odgovor može dati naša dosadašnja skupštinska ili parlamentarna praksa.
Ako me sećanje dobro služi, a i vi kao neko ko je prisutan u nekoliko saziva kao narodni poslanik u ovoj skupštini, kada je vršena poslednja rekonstrukcija Vlade, a to je bilo 2011. godine, u nekim slučajevima je došlo do spajanja određenih ministarstava, dakle, iz dva ministarstava, u više ministarstava, ali je bilo izmena i dopuna delokruga nadležnosti nekih od ministarstava. Recimo, tada je Ministarstvu pravde dodeljeno još nekoliko nadležnosti u delokrug, kao što su: upravljanje oduzetom imovinom proisteklom iz krivičnog dela, priprema propisa o zaštiti podataka o ličnosti i tajnosti podataka itd, ali u tim slučajevima kada nije došlo ni do promena naziva ministarstava i kada je ministarstvo nastavilo sa radom, ministar koji se nalazio na čelu tog ministarstva nije ponovo polagao zakletvu. Dakle, tako je bilo 2011. godine, tako će, pretpostavljam, biti i ovoga puta. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, postoji nešto što se zove parlamentarna praksa i postoji nešto što se zove ustaljeni običaj.
Očigledno je da je ovde reč o nečemu što je predstavljalo pravnu prazninu u našem zakonodavstvu. Ako je to greška što ste pomenuli da je bila greška 2011. godine, to će značiti da u periodu od 2011. pa do jula meseca 2012. godine, recimo, moja prethodnica nije radila pod zakletvom. Postavlja se pitanje kako je onda delovala, kao i svako od ministara u prethodnoj Vladi kome je dopunjen delokrug nadležnosti, a nije polagao zakletvu? Da li ćemo onda smatrati da su radili neobavezani zakletvom?
Neke stvari parlamentarna praksa uspostavlja. Mi možemo, ponukani ovim što ste malopre napomenuli, da u budućim izmenama uvedemo i obavezu da u slučaju izmene ili dopune delokruga nadležnosti nekoga ministarstva čija se suština delatnosti ili naziv ne menjaju i taj ministar bude obavezan polaganjem zakletve. Ali, kažem, ovo je nešto što u parlamentarnoj praksi u Srbiji, koliko god da ona traje, na ovaj način ustaljeno. Ne znam zašto onda vaš apel da se to učini nije prihvaćen? Zaista ne sećam se i ne znam koji je bio razlog za to.

Dakle to pitanje koje smo definisali, uveren sam, oboje kao neku vrstu zakonske praznine, trebalo bi da bude definisano Zakonom o Vladi, što je apel za buduće izmene i dopune Zakona o Vladi, da se uzme i to u obzir i da se reguliše jednostavno pitanje za koje se vidi da je propušteno.
Pomenuli ste jednu stvar i smatram za potrebnim na to da odgovorim da ne bismo mešali neke stvari. Ovom dopunom delokruga nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova nikako se ne dira u postojanje Kancelarije za dijasporu.
Kancelarija za dijasporu nastavlja da postoji, kao što je nastavila i Kancelarija za odnose sa crkvama i verskim zajednicama, odnosno za vere, ali postoji delokrug poslova koji ne može kancelarija da obavlja, već je potrebno da obavlja organ državne uprave u rangu ministarstva, pa se ti poslovi dopisuju u nadležnost Ministarstva spoljnih poslova.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, evo, već zalazimo, što kažu, u neke poznije, sitnije sate pa nekada neko izlaganje zaista podseća na neku horor bajku ili užasavajuću. Ne znam kako postoje živi u Srbiji posle ovoga što smo sada čuli. Ne znam odakle da počnem.
Uništena životna sredina. Ispašće – svi smo ozračeni, opada nam kosa, ne možemo da se krećemo. Nema lekova, nema hrane, bolesti na sve strane. Pa, onda se javi i samoupravljanje kao, verovatno, neko podsećanje na prošlost. Uz puno uvažavanje kolegi koji je govorio pre mene, ali, zaista ne znam da li vi možete da verujete u reči koje ste ovde rekli.
Postoje zakoni koje je Ministarstvo na čijem sam čelu predlagalo Vladi, Vlada ih predložila Skupštini, za koje su vaši predstavnici na odborima glasali za. Ne znam kako se onda desilo da to nije dobro, ako su vaši poslanici glasali za to. Da li to znači da ste i vi doprinosili nečemu zlom, lošem i pogubnom po Srbiju?
Postoje i čitavi nizovi amandmana koji su usvajani, upravo predlagani od vaše poslaničke grupe, odnosno od vaših poslanika. Da li i to znači saučešće u nečemu što je pogubno i loše za Republiku Srbiju.
Postoje i neke ocene Evropske komisije koje govore da je Srbija zabeležila napredak u sprovođenju reformi u mnogim oblastima, što se ne sećam da ih je bilo u toj meri i na takav način u nekom prethodnom periodu. Da li to znači da ste vi odstupili upravo od tog, kako se naziva, evropskog puta? Da li to znači da imate neko suprotno mišljenje od onog mišljenja koje ima zvanični Brisel kada je u pitanju sprovođenje reformi?
Dosta toga što je rečeno. Recite mi, šta je to što je ostalo od te političke ujdurme zvane aflatoksin afera. Gde je dokazano to što je sve vreme tvrđeno? Verovatno je dokazano u stotinama poklanih grla mlečne stoke, u stotinama unesrećenih poljoprivrednih domaćinstava, u desetinama hiljada litara prosutog mleka. Ne znam gde je to dokazano, da je postojala ta afera zaista. Ako je neko uveren u lansiranje te afere, kako je to radio, što ne podnese krivičnu prijavu protiv onih koje je optuživao za tu aferu? Zaista, ja ne verujem da postoje ljudi koji mogu da veruju upravo ovo što ste rekli i ne verujem da bi iko od nas ovde postojao da je to zaista tako kao što vi kažete. Ne vidim u čemu je to u vezi sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Znam ja da vi to ne mislite. Znam da ste jedan vrstan pravnik i da vrlo dobro znate šta tu piše, ali dajte onda da govorimo o tome. Zahvaljujem.

uvaženi predsedavajući, Dame i gospodo narodni poslanici, u više navrata od različitih narodnih poslanika imali smo prilike da čujemo kako je reč o zakonu koji je, sada rečeno, prazan skup koji je jedno veliko ništa, a 12 sati pričamo o nečemu što je ništa, ni o čemu, nešto što je neozbiljno, smešno, politički površno itd.
Kaže se, čekalo se šest meseci na rekonstrukciju, a sada evo ovaj zakon i opet zamena teza i navodno zakon o rekonstrukciji. Do rekonstrukcije je moglo da dođe i bez ikakve izmene i dopune ovog zakona i onaj koji je sve ono malopre izrečeno govorio, to vrlo dobro zna.
Da li je potrebno malo zamagliti građanima tu činjenicu i priču o tome jer, kao što je rečeno, i uopšte priča o rekonstrukciji Vlade počela kao priča o personalnoj rekonstrukciji. Postoji nešto što je tehnički preduslov da bi do toga došlo. Čak se i iz nekih poslaničkih klubova čula do pre nekoliko dana i teza da je potrebno menjati Zakon o Vladi. Verovatno, pretpostavljam iz neinformisanosti i iz neznanja dolazila je i ta priča, ali potpuno nepotrebno.
Ono što je bitno reći jeste, da ponovim što sam rekao i malopre, da je reč o jednom tehničkom preduslovu da do rekonstrukcije Vlade dođe, da se na osnovu ovog predloga izmena i dopuna Zakona o ministarstvima ne može ceniti, može na neki način, ali svakako nismo na takav način ni govorili danas ovde. Većina prisutnih ne može ceniti kvalitet rekonstrukcije Vlade.
Možda je ovo samo jedno skupštinsko zagrevanje posle nekog vremena odmaranja tokom leta za nešto što tek sledi krajem ovog dela radne nedelje. Verovatno i ne, ali ono na šta zaista imam obavezu da se osvrnem jeste izrečeno. Kaže, nećemo ćutati o ponižavanju institucija koje je stranka kojoj i sam, s ponosom to ističem, i pripadam, koje je naša stranka ugrozila.
Ne vidim koje smo to institucije ugrozili. Zaista ne vidim. Ne vidim ni da li činjenica poštovanja i sprovođenja Ustava doprinosi ugrožavanju institucija. Sami ste rekli da ne sporite kvalitet zakona koje smo stavljali u proceduru. Čak ste pomenuli da sistemski pravosudni zakoni, ne zna se još uvek njihova sudbina. koliko mi je poznato, od četiri zakona, dobro mi je poznato, četiri pravosudna organizaciona zakona, samo je jedan povučen iz procedure, a tri se nalaze u skupštinskoj proceduri i tu su.
Javno sam govorio. Zaista nemam razloga bilo šta da krijem. Koji je razlog stagnacije još uvek na tom putu, iako sam ja lično najavio da će se još ranije ti zakoni naći pred vama i da ćemo raspravljati o njima i da sam uveren da će biti usvojeni. Nažalost, rekao sam da je sve vreme tok pregovora u Briselu odugovlačio i stavljanje tih zakona u proceduru. Nije to nikakva tajna. To je jedna bolna činjenica. Radili smo na tome i još uvek radimo na tome da se ti zakoni nađu u proceduri bez velikih posledica po našu državu, ustavno-pravni poredak i čitav sistem.
Još jednom kažem, reč je o jednom tehničkom koraku koji vodi i ka personalnoj rekonstrukciji Vlade. Da li je ova Vlada radila dobro ili nije može svako od nas da iznosi neke svoje ocene. Uvek naposletku ocenu o radu neke vlade daju građani i građani će i ocenu o radu ove Vlade jednoga dana dati. Sasvim je legitimno da opozicija pokušava građanima da ukaže da neka vlada nije radila dobro i da time u stalnom učešću u radu Skupštine na neki način i vodi jednu predizbornu kampanju na dugi rok. Nemam ništa protiv toga, ali kada je nešto dobro urađeno, kao što ste i malopre sami konstatovali, da postoji jedan zakon oko koga se nismo složili, sasvim legitimno je što vi taj zakon često spominjete. To je tip zakona koji nigde u svetu nikada nije doživeo konsenzus, niti je ikada od strane svih hvaljen.
Najlakše je da ja izađem posle toga i kažem – da, ali u vreme vaše vlasti je donet zakon za vreme koga je pušteno toliko i toliko desetina stotina ili hiljada terorista, pa su oni nekog 17. marta podigli mase na oružje, pa doveli do novog egzodusa. Do čega ćemo da dođemo?
Vi to kažete meni, ja to kažem vama, šta smo učinili? Ali je takođe vrlo nekorektno da se danas ovde nekoliko puta kaže da apsolutno nema nikakve borbe protiv organizovanog kriminala i onda šta smo učinili, ali je takođe vrlo nekorektno da se danas ovde nekoliko puta kaže da apsolutno nema nikakve borbe protiv organizovanog kriminala i onda se kaže da ima i dokumentuje se da ima.
Čuli smo od prvog potpredsednika Vlade da će dostaviti izveštaj ovde u kome će se videti da se itekako dobro radi na tom planu, ali ne ni to ne vredi ništa, nastavlja se i dalje ta priča. Daleko od toga da je u našoj zemlji stanje sjajno.
Danas sam pomenuo da je Zakon o ministarstvima i ovaj važeći, pokazatelj mnogo toga, ali takvo nam je stanje u čitavoj državi, od nekud se mora krenuti, od nekud se mora poći. Ova Vlada nije Bogom dana, ali je ova Vlada neke rezultate itekako ostvarila i potrebno je vremena da se još neki dodatno ostvare.
Nekada je potrebno i 50 godina za ono što, znate kako, nešto što desetine generacija izgradi može pola jedne generacije da uništi vrlo lako. Videli smo, jeste, znate recimo privreda ove zemlje je u kontinuitetu posle jednog rata građena decenijama, a onda je za mandata jedne ili jedne i po Vlade gotovo u potpunosti devastirana.
Kad ste pomenuli 1999. godinu, zante, ostaće mi do kraja nepozvanica, još mi niko nije od velikih eksperata objasnio kako je to moguće da je više zaposlenih u Srbiji bilo baš u toku te 1999. godine, dok je ona bila bombardovana, nego posle toga. Ne znam ja da li su fiktivno ljudi primali plate, ali oni su od nečega živeli, negde su išli na posao, kako je moguće da smo posle te 1999. godine imali izvoz koji se sada trudimo da dostignemo, da li je i to bio fiktivan izvoz? Kako je moguće da nam je tada onaj deo industrije koji je danas izložen jednoj nelojalnoj konkurenciji drugih zemalja, kao što su tekstilna, kožarska, obućarska industrija, da je tada mnogo više proizvodio i izvozio?
Bio sam u prilici da prisustvujem jednom političkom forumu u jugoistočnoj Evropi koji se održao u novembru mesecu u Tirani i tamo mi je jedan čovek iz naše diplomatske misije rekao – znate, ovde može da se kupi odlična obuća; pitao sam – otkud odlična obuća ovde da se kupi? Kaže – posle 2000. godine, Italijani su prestali više da nude svoje poslove srpskoj obućarskoj industriji, pa su došli u Albaniju. Pitao sam – zašto? Kaže – jednostavno, zato što državu više ta grana privrede nije zanimala i otišli su odavde.
Sad smo mi, hvala Bogu, dočekali da posle deceniju i nešto dolazi jedna jaka italijanska firma u Vranje i pokušava da oživi našu najveću fabriku, nekada najveću fabriku obuće „Koštana“.
Bilo je danas reči o svemu, a najmanje je bilo reči o sadržini Predloga o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Uveren sam da ovim malim, ali značajnim rešenjima kroz ovaj zakon utiremo put i nekim budućim većim koracima u usavršavanju ovog zakona.
U svakom slučaju, do kraja ove godine očekujem da u Ministarstvu na čijem sam čelu bude završena i strategija reforme javne uprave za narednih pet godina, jedna teška, bolna, ali veoma nužna reforma ka izgradnji funkcionalne države, jer je veliko pitanje. Pre toga ćemo imati nešto što sa ponosom najavljujem, nešto što će mnoge od nas ovde prisutnih, ali i onih koji nisu prisutni, i građane, uveren sam, iznenaditi. Imaćemo prvi put posle više decenija studiju o funkcionalnosti naše državne uprave koju radi Ministarstvo pravde i državne uprave, pa ćemo videti onda koliko nas država košta, a i koliko je efikasna. To će biti jedan od najboljih merila koliko ima podele, podvajanja, preklapanja nadležnosti i njihovog nefunkcionalnog obavljanja.
Pozivam vas da podržite ovaj zakon u danu za glasanje. Ukoliko niste stigli da podnesete amandmane, pa naravno da preko Odbora uvek postoji mogućnost da se podnesu amandmani u ime Odbora. Uglavnom većina poslaničkih grupa ima tu svoje predstavnike, pa i to je jedan od načina, istih onih odbora koji su neki od njih danas jednoglasno podržali ovaj zakon, a u kojima su bili i članovi iz drugih stranaka.
Shvatam žar parlamentarne rasprave. Nekada i ja u njemu izgovorim nešto što posle toga dovede i do mog izvinjenja. Ako sam uvredio nekoga, ako sam u tom žaru rasprave učinio nešto što bi moglo da unizi ugled i dostojanstvo Narodne skupštine, to mi svakako nije bila namera, jer pripadam stranci koja institucije gradi, učvršćuje, unapređuje, koja je državotvorna, a ne državorušilačka. Uveren sam da će tim putem i nastaviti. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa punom pažnjom sam saslušao diskutante prvog amandmana, odnosno amandmana podnetog na član 2. Predloga zakona o prekršajima. Mogu da kažem da su obrazloženja prilično dobra uz jednu veliku, ali vrlo bitnu, manjkavost.
Prva stvar, Krivični zakonik se odnosi isključivo na fizička lica i pojam krivičnog dela koji on definiše se odnosi na fizička lica. Definicija prekršaja data u ovom Predlogu zakona o prekršajima jeste definicija toliko široka da može da obuhvati sve subjekte prekršajne odgovornosti na koje se ovaj zakon odnosi. Dakle, kako ćete reći da je prekršaj skrivljeno delo ukoliko za prekršaj odgovara pravno lice ili ukoliko odgovara odgovorno lice u nekom organu, odnosno pravnom licu? Možemo da svodimo i na to, ali uzmete lepo, pa pogledate član 17, pardon član 18, član 17. navodi subjekte prekršaja, a član 18. govori o odgovornosti fizičkog lica. U tom članu lepo stoji da fizičko lice odgovara za prekršaj koji mu se može pripisati u krivicu zato što je bilo uračunljivo i učinilo prekršaj sa umišljajem ili iz nehata, a bilo je svesno ili je bilo dužno i moglo je biti svesno da je takav postupak zabranjen.
Ako želimo da pokrijemo sve subjekte prekršajne odgovornosti koji su navedeni u zakonu, a to su fizičko lice, preduzetnik, pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu, onda je ova definicija prekršaja zaista odgovarajuća. Sve što ste rekli jeste tačno uz ovu dopunu. Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo slušam izlaganje amandmana i opet kažem da bih prihvatio kada bi se sve uzelo u obzir i sve dobro rezonovalo. Ali, hajde da krenemo od kraja, kako ste rekli.
Ne možete nekoga obavezati na nešto što važi, recimo, u gradu Smederevu, a ne važi u Požarevcu, pa ćete dovesti do pravne nejednakosti. Znate, tom logikom rukovođenja možemo da kažemo – ne možete obavezati nekoga ko živi na teritoriji AP Vojvodine na nešto što ne važi u centralnoj Srbiji ili na Kosovu i Metohiji, pa će i to dovesti do pravne nejednakosti. Jednostavno, priroda prekršaja je takva da može da se propiše.
Što se tiče propisivanja prekršaja uredbom Vlade, razmišljam da li da dam jedan konkretan primer ili sijaset primera, pa da vidite koliko ti argumenti koje ste izneli ne stoje. Prva stvar, otkako postoje prekršaji postoje i prekršaji koji se mogu odrediti uredbom Vlade. Daću vam primer.
Recimo, imate subvencije koje se daju poljoprivrednicima. Čovek dobije subvencije za uzgoj, recimo, tovljenika ili dobije subvencije za zasad nekog voća ili zasejano žito u određenoj meri, a onda taj novac, umesto da upotrebi u te svrhe, uzme i kupi luksuzni automobil. To jeste krivično delo. Ja sam dao najdrastičniji primer, ali postoje različite druge mahinacije vezane upravo za subvencije. Ne ispunjavate neke obaveze koje su propisane uredbom Vlade, na osnovu kojih vam je odobrena subvencija. Dao sam to kao primer.
Evo, daću vam primer i iz nečega o čemu smo ovde već raspravljali u prethodnih nekoliko nedelja. Usvajali smo strategiju za borbu protiv korupcije. U strategiji je predviđeno da svako ministarstvo i svaki državni organ ima službenike koji će biti zaduženi za podnošenje kvartalnih izveštaja o ispunjavanju akcionog plana i strategije za borbu protiv korupcije. Ako to ne budu radili, odgovorno lice na čelu organa će morati da odgovara za to prekršajno.
Hoćete dalje? Kažete – ne može se sud obavezati da sudi na osnovu uredbe. Uredba je podzakonski akt, sudovi primenjuju i podzakonska akta. Da nije tako, ne bismo znali ko je odgovorno lice gde. Zašto? Zato što se odgovorna lica propisuju sistematizacijama, a to nije zakon. Dakle, jednostavno, argumenti su vam polovični. Ako hoćete da obezbedimo primenu zakona i jedinstvo pravnog poretka, onda se treba rukovoditi ovim.
Sa druge strane, iskreno mislim da u određenom obimu jedinice lokalne samouprave moraju da budu ovlašćene da kroz sistem prekršajnog kažnjavanja, odnosno propisivanja prekršajnih kazni obezbede funkcionisanje lokalne samouprave na čitavoj njenoj teritoriji i u punom kapacitetu. Ne znam zašto bi to nekome smetalo. Možete da kažete da je to teži posao za prekršajnog sudiju, zato što mora da bude dobro informisan i upoznat sa svim aktima koje treba da primenjuje. Takav mu je posao. Zahvaljujem.

Opet parcijalno. Pominjete Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a ja ni u jednom jedinom trenutku nisam govorio o nadzoru koji sprovodi Agencija, već sam vrlo pažljivo birao reči, što mi daje za pravo da sumnjam da li ste pročitali strategiju ili niste, jer strategija taj novi mehanizam ispunjenosti akcionog plana predviđa, za razliku od prethodne strategije, i način na koji sam to obrazložio, apsolutno podrazumeva to, a ne ovo o čemu ste vi pričali.
Drago mi je što je prof. Mićunović dao, zaista pružio jednu retrospektivu zloupotrebe prekršajne odgovornosti u prethodnom periodu, ali mi je poznato, uveren sam da je poznato i njemu da su propisi koje je pominjao već odavno stavljeni van snage i da ne važe.
Što se tiče usklađenosti ovih propisa sa propisima koji važe u EU, odnosno sa standardima koje propisuje EU, pa i sama EU u svojim organima donosi podzakonska akta koja povlače sa sobom prekršajnu i administrativnu odgovornost. Namerno izdvajam i jedno i drugo, prekršajnu i administrativnu odgovornost. Dakle, i kod njih postoji mogućnost takvog kažnjavanja, ne na osnovu zakona, već na osnovu onog akta koji je doneo upravni organ, i to prekršajnog kažnjavanja.
Ako se pokaže u skriningu da je ovo potrebno promeniti, to neće biti ni prva ni poslednja stvar. Jednostavno, za takvu promenu za koju se nadam da ćemo u jednom trenutku možda, kada i Evropa bude za to spremna biti u stanju da je sprovedemo, treba da budemo spremni da to radimo. U ovom trenutku, to ne možemo da uradimo, zato što naš sistem na takav način funkcioniše a nije pripremljen na tu promenu niti može da bude pripremljen za sedam meseci.
Što se tiče zloupotreba prekršajne odgovornosti, prekršajnog postupka, koji dovode do ugrožavanja ljudskih prava i građanskih sloboda, apsolutno stoji na istoj liniji da su te zloupotrebe nedopustive i da to više ne sme da se dešava, ali mi nije poznato da se to u Srbiji dešavalo u nekom prethodnom doglednom periodu, pre dvadesetak godina verovatno jeste, u nekom prethodnom skorijem periodu ne.

Zahvaljujem na opasci i verujem da doprinosi kvalitetu skupštinske rasprave koji je svaki put sve bolji i bolji, makar ove rasprave kojima ja imam priliku i zadovoljstvo da prisustvujem.
Na isti način kao što ste vi to rekli, ja mogu da kažem da mene može da uvredi činjenica što ste rekli da nešto treba da bude propisano Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, a pri tom ste govorili osvrćući se na moje reči koje sa tim nisu imale nikakve veze. Zato sam i rekao – taj deo Strategije je potpuno nov. Dozvoljavam i da ste možda pomešali, prevideli, desi se i meni, desi se svakome ko radi. Ali, jednostavno, vratite se na to, vidite šta ste rekli, uporedite sa onim što sam ja rekao, to nema veze sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, a sve vreme ste pričali o tome.

Naime, Zakon o prekršajima propisuje i predviđa koji će biti kazneni raspon. Naravno da ni u jednom jedinom trenutku ne sporim aktuelno stanje koje jeste teško ekonomsko stanje, ali takođe vas podsećam da je najjeftinije poštovati propise i ne vršiti prekršaje.
Da li je kazna od 150 hiljada dinara velika kazna? Da li je to veliki iznos? U Srbiji sigurno jeste. Da li je velika kazna? Pitanje je za šta se izriče. U drugim propisima predviđeno je za koje prekršaje može biti izrečena kazna od 150 hiljada dinara kao kazneni maksimum. Problem je u tome što ti propisi uglavnom daju izuzetno širok raspon. Sa druge strane, zaštitna dobra u nekim od tih zakona su toliko vredna da prestupnika treba toliko kazniti. Ako neko recimo vozi bez vozačke dozvole za kategoriju kojoj pripada to vozilo i time ugrožava i sopstvenu i tuđu bezbednost, sigurno da treba da bude prilično kažnjen, pa je tu kazneni raspon od 100 do 120 hiljada dinara. Ako neko vozi neregistrovano vozilo takođe. Ipak neki red treba da se zna. Nije mi poznato da se za neke od stvari koje ste pomenuli ljudi drakonski kažnjavaju. Nije mi poznato i ne znači da ne postoji. U svakom slučaju to mora da poboljša nadzor koji treba da vrši nadležno ministarstvo prema jedinicama lokalne samouprave i autonomne pokrajne.
Kada pogledate nekoliko odredbi različitih zakona kojima su propisivane visoke kazne za fizička lica, recimo novčanom kaznom, nedopustivo je veliki raspon, Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, od 5 hiljada do 100 hiljada dinara. Pazite koji je tu prostor za diskreciono odlučivanje. Da li je to dobro? Mislim da nije dobro nikako, ali nije na Zakonu o prekršajima da tako nešto reguliše.
Međutim, kada vidite šta će se kazniti, odnosno ko će se kazniti, kazniće se direktor i odgovorno lice škole ukoliko škola obavi ispit suprotno odredbama zakona, ne vodi propisanu evidenciju, evidenciju vodi suprotno odredbama ovog zakona ili izda javnu ispravu suprotno odredbama ovog zakona.
Ono što bih istakao među tim zakonima koji propisuju visoke kazne za fizička lica, kada su prekršaji u pitanju, jeste naročito Zakon o zaštiti prirode. Mislim da tu svi treba da se složimo. Kao što je malopre rečeno, pozivamo se na evropske standarde, evropski standardi su izuzetno visoki i zahtevni kada je u pitanju zaštita životne sredine. Da imamo efikasniju primenu ovih zakona, verujem da bi nam životna sredina bila mnogo zaštićenija i mnogo čistija. Ovaj zakon predviđa, recimo, kazneni raspon od 25.000 do 150.000 dinara. Problem je u tome što taj član koji propisuje prekršaje ima ukupno 28 stavova i što su u taj član svrstani prekršaji različitih vrsta, umesto da je podeljeno u više članova.
Prema tome, mislim da kazneni raspon, kao kazneni raspon, s obzirom na broj prekršaja, da vrednost zaštitnih dobara predviđa, dakle, kazneni raspon koji je u ovom trenutku možda najprihvatljiviji. Ne možete nekoga ko neovlašćeno upravlja motornim vozilom kazniti sa 20.000 dinara. Šta ste učinili?
Dakle, imam razumevanja za to što vi govorite. To znači da treba pojačati nadzor u nekim oblastima, i te kako. Čeka nas, nadam se, u narednih nekoliko meseci i novi zakon o inspekcijskom nadzoru i inspekcijskim službama, izuzetno važan i izuzetno bitan zakon, a čeka nas i nakon usvajanja ovoga zakona u roku od tri meseca i Omnibus zakon, koji mora da bude pripremljen od strane Ministarstva, a u rad radne grupe neće biti uključeni samo ljudi iz prakse i iz prekršajnih sudova, već ljudi iz nadležnih ministarstava, koji se upravo bave ovim poslom. Zahvaljujem.