Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o privatizaciji ima svoje dobre i loše strane. Ono što je meni bilo interesantno u ovim prethodnim danima rasprave u načelu, bilo je u tome što su predstavnici opozicije napadali zakon, isticali neke njegove nedostatke, navodno štiteći pre svega radništvo,  a ti napadi koji su dolazili, uglavnom su u stvari dobre strane tog zakona. To ću kasnije da objasnim. Mislim da je promakao jedan krupan nedostatak ovog zakona o kome ćemo takođe govoriti, a koji će biti novina u ovoj našoj dosadašnjoj raspravi. Pre nego što pređemo na tu analizu, hteo bih samo da odredimo dva termina, da utvrdimo među nama, a jedno je bila privatizacija u užem smislu, a to je ovaj predlog zakona koji mi imamo danas na dnevnom redu.
Dakle, promena titulara svojine i privatizacija u širem smislu. To je ono kada gospodin ministar govori o investicijama, kada govorimo o ekonomskom razvoju i socijalnoj sigurnosti. To je u stvari naznaka jednog šireg koncepta privatizacije. E sada, u tom definisanju šireg koncepta privatizacije, mislim da moramo biti precizniji nego što je zalaganje za ekonomski razvoj i socijalnu sigurnost, jer bi se za to založila svaka vlada. Dakle, koncept privatizacije u širem smislu podrazumeva takve makro ekonomske mere koje utiču da se svaki privredni subjekt ponaša racionalno. Drugim rečima, da kažnjavate sve one koji se ne ponašaju racinalno. To su pre svega mere dominantne uloge direktnih poreza, to su mere kursa dinara, to su mere izvoza i uvoza. Jedna od tih mera je i promena titulara svojine. Dakle, kada imamo taj širi koncept privatizacije, koji za posledicu ima ekonomski razvoj, onda imamo i ovu jednu meru promena titulara svojine o kojoj mi danas govorimo.
Još jedno da kažem, a vezano za denacionalizaciju. Neću o tome da pričam ništa ozbiljnije, imaćemo prilike da o tome raspravljamo još mnogo detaljnije kada to bude na dnevnom redu. Ovde samo toliko, da ne postoji uzročna veza između denacionalizacije i povećavanja efikasnosti privrede. Vi nemate uzročne veze, a drugo ćemo kada budemo govorili detaljnije o tome.
Šta se napada ovde? Napada se po ovom konceptu predloga zakona o privatizaciji, što se za četiri godine ukida društvena svojina i bitno se smanjuje uticaj, ne uticaj nego struktura vlasništva se bitno smanjuje u državnoj svojini. Mislim da je to izrazita prednost ovog zakona. To je odlučno eliminisanje društvene svojine. To je u stvari jedna od najboljih strana ovog zakonskog predloga.
Vrlo često smo čuli ovde da će se preduzeća prodavati po nekoj ceni koja nije prava vrednost tih preduzeća. Moram da kažem da je to jedno suštinsko nerazumevanje tržišta uopšte. Ne postoji ništa što bi bila prava vrednost izvan tržišne vrednosti. Odustajanje od ovog zakonskog predloga od bilo kakve obavezujeće procene vrednosti kapitala, u stvari je vrlo velika vrednost ovog zakona. To je upravo dobro u ovom zakonu, što se opredeljuje za to da će se preduzeća prodavati samo po tržišnoj vrednosti, jer nema drugog pravog kriterijuma, a po kome se bilo šta može ozbiljno raditi.
Bilo je mnogo primedbi vezano za otpuštanje, za prava radnika, za nekakvu socijalnu ugroženost. Uglavnom na toj liniji je bilo dosta kritika. Mislim da je opredeljenje za nešto što će omogućiti veće investicije, a definitivno ovaj zakonski predlog može omogućiti veće investicije, jeste prednost i jeste mogućnost zapošljavanja. Dakle, mi moramo jednu psihološku barijeru da probijemo. Kada kažemo da u toj firmi može da radi po tržišnim uslovima toliko i toliko radnika, mi smo sačuvali ta radna mesta. Ovim putem socijalizacije kroz zapošljavanje, mi bismo doveli do toga da bi svi oni ostali na ulici i svi oni bukvalno formalno zaposleni bili bez posla. Dakle, to je jedna dosta teška psihološka situacija, ali mislim da je i u tome ovaj predlog zakona na pravom putu.
Bilo je ovde reči i to je gospodin ministar rekao, a mislim da je u tom delu potpuno u pravu, nije nesaglasan ovaj zakon o privatizaciji sa dokapitalizacijom. To su dve stvari koje se povezuju. Ovaj predlog zakona upravo omogućava veću dokapitalizaciju. Zašto? Vi kada prodate preduzeće, te pare idu državi. Onda taj koji je kupio preduzeće ima dalji interes, pošto je već uložio značajna sredstva, da dalje ulaže u ta preduzeća da bi ga osposobio, razvio i sve drugo uradio što mu je potrebno na tržištu. Dakle, te dve stvari su kompatibilne, nisu suprostavljene međusobno. Ono što ne valja u ovom zakonu, pre svega je kocentrisano u onom delu glave II, kada se govori o pripremi za privatizaciju, a odnosi se na restrukturiranje. Uspostavljen je jedan koncept koji dramatično narušava principe tržišne ekonomije.
Dakle, za mene problem ovog zakona nije u višku tržišta, nego u manjku tržišta. Šta je restrukturiranje - kada neko preduzeće ne može da nađe kupca na tržištu. Dakle, ne samo u onim slučajevima koje je naveo gospodin ministar, kada su obaveze preduzeća veće od njegove imovine. Naravno, u tom slučaju svakako, ali u svim drugim slučajevima , u kojima preduzeće takvo kakvo je ne može naći kupca na tržištu, primenjuje se restrukturiranje.
Ključni nedostatak je u tome što se tu država preko agencije, odnosno nekih paradržavnih organa, pojavljuje kao telo koje će u stvari obvezujuće, direktivno, za svako konkretno preduzeće govoriti šta ono sad treba da uradi da bi otklonilo svoje nedostatke. Taj koncept da neka grupa ljudi, bili oni u jednoj kancelariji u Beogradu, u pet kancelarija ili spušteni na nivo lokalne samouprave, ali da državna struktura može da rešava konkretne probleme svakog preduzeća, to je državni planski kapitalizam i to ne može dati dobre rezultate, čak ni pod pretpostavkom da se radi o najpametnijim ljudima uopšte.
Dakle, konceptualno, to što agencija može direktno da se obraća preduzećima i obvezujuće govori šta oni treba da rade, toliko destimuliše same one zaposlene u preduzećima i menadžment tih preduzeća, da praktično sve pada na teret države. Taj koncept načelno ne može dati dobre rezultate. Kad bi to bilo moguće, onda se Sovjetski Savez nikada ne bi ni raspao. Da je to moguće, onda bi oni zaista pretekli Ameriku. Dakle, konceptualno je to vrlo veliki problem.
Kad pogledate drugi član koji govori o restrukturiranju, videćete, i na to je već ukazivano, jednu odredbu koja govori o tome da onog trenutka kad agencija donese rešenje o početku restrukturiranja, svi drugi poverioci više ne mogu prinudom da se naplate. To je dramatičan upliv u tržišne tokove. Dakle, ako ja u ovom trenutku u gubicima, ako imam obaveze, sve što treba da radim je da hitno kod agencije izdejstvujem da donese rešenje da idem u program restrukturiranja. Tog trenutka moj račun je deblokiran. Tog trenutka naplata prema meni nema.
Dalje narušavanje tržišnog koncepta je u tome što država, kada na takav način, radikalno, preuzme obavezu za restrukturiranje nekog preduzeća, ona onda, hteli to da priznamo ili ne, počinje da pomera ukupne uslove na tržištu da bi restrukturiranje tog preduzeća uspelo i time dalje vrši upliv u tržišne mehanizme, koji bi morali sami da nateraju sva preduzeća da se racionalno ponašaju. Mislim da koncept restrukturiranja, koji je predložen u ovom zakonu, a na koji niko do sada nije ukazao, bar nisam ja možda tada bio u sali, a pažljivo sam se trudio da slušam, je vrlo problematičan. Mislim da uz najbolje namere, ne može dati dobra rešenja.
Ono na šta je ukazivano, za šta mislim da je potpuno u redu- prodaja većinskog paketa akcija od strane države je bolje rešenje nego insajderska privatizacija podelom do 60% radnicima. Zašto je bolja? Nije bolja zbog toga, kao što je ovde gospodin ministar rekao, što bi se onda delili gubici . Gubici postoje, pa postoje, bilo da se podele radnicima ili da to radi država. Problem je u tome što će zaista strani partner lakše, brže i bolje pregovarati sa jednim subjektom kao što je država, nego sa velikom količinom radnika koji su disperzovani. To je ta prednost, a ne u tome što bismo mi podelili gubitke. Gubici su onda na teretu prodavca, koji je u ovom slučaju država. Ali, jeste prednost i jeste bolja strana. Mislim da bi o restrukturiranju valjalo još dobro porazmisliti, pre nego što na kraju usvojimo ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprava u parlamentu povodom ovog zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra dohotka u osnovi treba da odgovori na dva pitanja. Prvo je da li oni koji su se nepravedno obogatili, koji su u kratkom vremenskom periodu stekli velika bogatstva, treba i dalje da ostanu zaštićeni i nedodirljivi. Drugo pitanje je kako da to uradimo, kako da obuhvatimo sve one izvore njihovog bogaćenja i da to bogatstvo vratimo državi, preko države i građanima, kojima izvorno i pripada.
Ovo prvo je stvar čisto političke volje. Dakle, vi prosto ili hoćete da to uradite i tu je DOS ovim predlogom zakona vrlo jasan. Hoćete ili nećete i to je onda ovo što manje-više čujemo od strane opozicije. Zbog čega mislimo da to bogatstvo treba oduzeti u korist države i kasnije distribuirati građanima? Zato što vidimo direktnu vezu između diktature režima Slobodana Miloševića i njihovog bogatstva, zato što vidimo direktnu vezu između njihovog bogaćenja i ukupnog siromašenja i propadanja ove zemlje i građana ove zemlje.
Što se tiče same sadržine ovog zakona, i tu je meni drago kao članu Socijaldemokratske unije da je većina DOS-a došla do tog stanovišta kao svog u suštini, da je taj zakonski predlog, u osnovi neka vrsta zakona o nacionalizaciji. Naime, ovde se dosta često priča o krivičnim odgovornostima. Ne, ovaj zakon rešava sasvim drugi pristup. Dalje, radi se o bogatstvu koje je stečeno u skladu sa tada važećim propisima, ali mi kažemo - pod tako nepravedenim uslovima, da u ime pravde danas to moramo vratiti u državnu svojinu, a preko dražvne svojine, odnosno budžeta, kasnije, vratiti građanima.
Dakle, par ekselans primer zakona o nacionalizaciji i to je tipičan primer kada je u nekim veoma teškim društvenim okolnostima, kada nema druge nego da se pribegne zahvatanju i na taj način da bi se neki ogromni debalans i ogromne privilegije svele na društvenu prihvatljivu meru. Drugi deo rasprave i on će biti manje-više raspravljen kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima, kada budemo raspravljali o amandmanima. On treba da nam odgovori koji su to sve oblici bogaćenja, na koje sve to načine se sticalo to ogromno bogatstvo koje mi, i ja se tu sa svojim predsednikom potpuno slažem, golim okom vidimo, prosto kada se šetamo ulicom ili kada prolazimo nekim kvartovima. U tom drugom delu, za razliku od onog prvog, mislim da će nam iskustva opozicije biti od prilične koristi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo jedan poduži spisak novih kadrovskih rešenja u pravosuđu. Kada govorimo o pravosuđu i o tome šta smo nasledili i kakve su nove intencije, treba imati u vidu da je sistem u takvom stanju da mi ...

Dakle, moramo imati jednu širu sliku šta moramo uraditi u narednim godinama u oblasti pravosuđa, da bismo taj sistem učinili uporedivim sa sistemima razvijenih zemalja. Deo poslova nije moguće uraditi odmah. Ono što je moguće uraditi u prvoj godini, to su sledeće stvari: promena, u onoj meri u kojoj je to potrebno, funkcionera u oblasti pravosuđa, rukovodilaca, pre svega predsednika sudova; novi zakon o sudovima, i bilo je potrebno znatno povećati plate u prvoj godini. U drugoj godini bilo bi veoma značajno uraditi promenu procesnih zakona i promeniti odnos između sudova i drugih državnih organa, znatno popraviti i promeniti sadašnji sistem polaganja pravosudnog ispita, i znatno povećati rad na poboljšanju stručnosti sudijskog kadra kojim danas raspolažemo. Za to je potrebno vreme.
Od onoga što je u prvoj godini, mislim da postoji nešto što nismo u dovoljnoj meri uradili ili nismo uradili uopšte, a to je poboljšanje materijalnog položaja sudija. To je problem. Međutim, predlog koji je pred vama je drugi krupniji zahvat i, po meni, vrlo dobar zahvat u pravcu postavljanja odgovornijih i boljih predsednika sudova od onih koji su to do sada bili.
Kada govorimo o radu samog Odbora za pravosuđe i upravu, čiji sam i ja član, onda je reč o tome da opozicione stranke, koje u tom radu učestvuju, nisu imale primedbe na kadrovska rešenja koja su pred vama. Dakle, ne radi se o tome da se mi hvalimo time što su oni saglasni sa nama, nego je prosto prirodno da opozicione stranke ukazuju na nedostatke i propuste koji bi se tu našli. Toga nije bilo. To potvrđuje naše uverenje da su ova kadrovska rešenja dobra. Dakle, ja lično stojim iza toga da ova kadrovska rešenja jesu dobra.
Ukazano je na jedan nedostatak, moram samo da vam skrenem pažnju na to. Dakle, ono što je osporio gospodin Toma Nikolić, postoji ispravka. Trebalo je da dobijete tu ispravku od stručnih službi. Dakle, nije do Odbora za pravosuđe i upravu. Postoji ispravka upravo toga na šta ste vi ukazali.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ispravka je samo u Bečeju i Zrenjaninu.)
Postoji ispravka za Bečej i Zrenjanin. Kada govorite o tome da se neko bira za sudiju toga suda, pa za predsednika, takvo je zakonsko rešenje. Predsednik suda bira se iz redova sudija tog suda.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Mora prvo da postane sudija.)
To vam je tačka A), pa tačka B).
(Predsednik: Prekinite sa dijalozima.)
To vam je jedna potpuno normalna procedura. Dakle, sasvim je normalno da prvo birate nekoga za sudiju tog suda, pa onda za predsednika tog suda. Zapravo, tu nema ničeg spornog.
Ono što bih hteo da kažem i gde zaista vidim razliku između našeg rada i prethodnog rada, to je upravo na primeru predloga koji danas imate pred sobom, za razrešenje od sudijske funkcije gospođe Arežine.
Naime, predlog i ona čitava procedura koja prethodi, utvrđena na Opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije i tu se, gospodo, mi razlikujemo od svojih prethodnika. Oni su to radili mimo Opšte sednice Vrhovnog suda Srbije, a odluka Opšte sednice Vrhovnog suda Srbije je jednoglasna i oni su predložili razrešenje od sudijske funkcije.
Potpuno se slažem sa onima koji su ovde govorili da postoje neodmerene izjave političara u pogledu rada pravosudnih organa. Postoje takve izjave i od strane pripadnika DOS-a, ja to uopšte ne krijem, ali ovde za ovom govornicom prozivati konkretnog istražnog sudiju koji radi veoma komplikovane predmete, to je flagrantan primer pritiska i napada na nezavisnost i samostalnost sudija i sudijskih funkcija. Dakle, to je tipičan primer onoga što nikako ne sme da se radi i pravi primer šta ne sme političar sebi da dozvoli. Dakle, kada primećujemo to kod drugih, ne bi bilo zgoreg da to prvo primetimo kod sebe, a naročito bi bilo važno da takve izjave ne dajemo za skupštinskom govornicom.
Mislim da Odbor za pravosuđe i upravu snosi određeni stepen lične odgovornosti, što svoje predloge ne utvrđujemo brže nego što to činimo. Mislim da ćemo taj deo rada poboljšati u narednom periodu i mislim da ćemo u jednoj boljoj i utemeljenijoj proceduri raditi u daljem periodu. Ono na šta mi definitivno možemo biti ponosni i, ako hoćete, ono što ja doživljavam kao našu legitimaciju prema stručnom delu javnosti, upravo se svodi na to da je naš predlog gospođa Leposava Karamarković, za predsednika Vrhovnog suda Srbije. To je naša razlika od prethodnika gde ste imali gospodina Balšu Govedaricu i razlika između nas i prethodnika je u tome što je pred vama predlog da gospođa Arežina više ne bude sudija. To je ono u čemu se mi razlikujemo i u čemu vidimo sopstveni kredibilitet u očima stručne javnosti, u odnosu na one koji su bili pre nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik nam omogućava da ne dolazimo u ovakvu situaciju. Povređena je odredba člana 105. Poslovnika koja glasi: mere koje je izrekao predsednik Narodne skupštine primenjuju se dok traje pretres po tački dnevnog reda u toku koga su izrečene. Što znači, jedanput kada je nekom oduzeta reč, ona je oduzeta dok god je ta tačka dnevnog reda u toku. (Poslanik Šešelj, s mesta: Ma nemojte.) Prema odredbi člana 105. Poslovnika. Prema tome, potrebno je da konstatujemo da je ta povreda učinjena i da u daljem toku, po ovoj tački dnevnog reda, oni kojima je mera izrečena više ne mogu dobijati reč. Hvala. (Poslanik Tomislav Nikolić, sa mesta: Bravo.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  na žalost mislim da postoji povreda Poslovnika od strane predsedavajućeg i ona se odnosi na član 103. stav 1. u vezi člana 100. stav 3. Poslovnika. Član 103. stav 1. kaže - "mera udaljenja sa sednice izriče se narodnom poslaniku koji posle izrečene mere i oduzimanja reči ometa ili sprečava rad na sednici".
U prethodnom toku gospodinu Vojislavu Šešelju je već bila oduzeta reč, pa mu je ovde sada drugi put oduzeta reč, čime je ispunjeno da on nastavlja da se ponaša suprotno Poslovniku. Tačno je da je članom 100. stav 3. rečeno da o takvoj meri odlučuje Narodna skupština na predlog predsednika, ali pravilnim tumačenjem odredbe stava 1. člana 103. koji kaže "mera udaljenja sa sednice izriče se", ne - može se izreći, nego - izriče se, po mom razumevanju, obavezuje predsedavajućeg da predloži Skupštini da izrekne meru udaljenja. Dakle, jeste to u članu 100. rečeno na predlog, ali nije predlog diskreciono pravo, nego kada se steknu uslovi kao što su se stekli ovde, po dikciji samog člana 103. stava 1. predsedavajući to mora učiniti.
Moj predlog je da se stavi na glasanje da li poslanici smatraju da je predsedavajući prekršio Poslovnik na taj način što nije predložio meru udaljenja, a na šta je bio obavezan po članu 103. stav 1. ovog poslovnika. Kada se budem vratio na mesto, molim da dobijem mogućnost da se izjasnim da li želim da se ovo stavi na glasanje ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorim o ovoj temi postavljaju se dve dileme i o tome valja raspravljati. Kakvi su predlozi Odbora za pravosuđe i upravu za izbor predsednika sudova, po kvalitetu i, drugo, da li je taj odbor radio samostalno ili pod pritiskom, to je relevantno i treba raspraviti.
Pošto sam, između ostalog, član tog odbora, naravno da smo ubeđeni da u ovom trenutku nismo imali bolja rešenja. Za mnoga sam ubeđen da su odlična, ali bi bilo prepotentno da mi smatramo da je to idealno, ono što mi predlažemo.
Ono gde mi stojimo i gde čvrsto stojimo to je da je svako pojedinačno predloženo rešenje u odnosu na prethodnog predsednika suda bolje. Dakle, lično sam spreman da vratim poslanički mandat ako mi bilo ko dokaže da je predloženo rešenje makar isto, a kamoli gore od prethodnog predsednika suda. Dakle, tačno je da je to za stručnu javnost, da je stručna javnost raspravi, jer se zna šta je pravosuđe kao jedan značajan deo vlasti.
Naša tvrdnja i ono gde lično stojim da je svako predloženo rešenje direktno bolje od svog prethodnika. Drugi deo, koji se opet ponavlja i nije zgoreg još jednom to izneti, a to je da postoje pritisci na rad odbora. Pritisaka na rad odbora nema i ovde je prisutan gospodin ministar Batić nema uticaja na predlaganje. Vode se široke konsultacije, ali pritisaka i uticaja partijskih sa bilo koje strane iz DOS-a na rad ovog odbora nema. Ako bi se to radilo partijski, ako bi se radilo mimo pravila struke, takođe bih vratio poslanički mandat, napravio konferenciju za štampu i rekao - izvinite, vrše se pritisci, ja u tome neću da učestvujem. Dakle, toga nema.
Samo još vrlo kratko u pogledu stanja pravosuđa i u pogledu samog ovog predlaganja. Rečeno je da bi trebalo raspraviti između više kandidata. Odbor za pravosuđe i upravu uvek predlaže jedno rešenje Narodnoj skupštini. Proceduralno on ne predlaže dileme, nego uvek usaglasi i kaže - to je naš stav, pa vi izvolite izjasnite se, Narodna skupština to može da prihvati ili ne i time vraća Odboru na rad.
Bila je izražena sumnja da će u nekom narednom trenutku postojati opasnost da nekakve lokalne partijske strukture DOS-a izvrše upliv i naprave nekakve predloge predsednika sudova, naročito po unutrašnjosti, koji bi onda bili predloženi za predsednike sudova u tim sredinama. U Odboru za pravosuđe bili bi dobro došli i predstavnici Srpske radikalne stranke, koji bi onda mogli sasvim argumentovano da nam kažu za svaki predlog da je neprihvatljiv zato što je nestručan, nepošten ili već sve to što treba i naravno da niko ne bi stao iza nekog čoveka koji je loš.
Prema tome, saradnja u Odboru omogući će da je, kada mi svi ukrstimo svoje podatke, veoma mala verovatnoća da izrazito loš predlog prođe. Toga skoro da nije moguće da bude, ako budemo svi sarađivali na tom poslu, a to je veoma važna stvar.
Na kraju, moram da kažem, neću ići mnogo unazad, ali reći ću vam u onom delu koji znam i da razjasnimo tu dilemu da li mi razumemo parametre koji postoje u pravosuđu. Ako uporedite 1984., 1985. i 1986. godinu i koeficijente broja sudija i primljenih predmeta, predmeta u radu i onaj zbirni koeficijent ažurnosti, sada se obraćam samo onom delu stručne javnosti koja razume o čemu ja govorim, i uporedite ga sa tim koeficijentima danas koji postoje u pravosuđu, ovo pravosuđe je pet i po puta gore od onog pravosuđa koje je prethodna vlast nasledila. Dakle, kada se govori o nekom prethodnom režimu koji je ključne stvari poremetio u pravosuđu, ne, ovaj režim posle koga dolazi DOS je pet i po puta pogoršao stanje u odnosu na trenutak kada je on došao na vlast.

Dame i gospodo poslanici, ova rasprava se koncentrisala, kada pogledamo sadržinski prijave koje smo do sada čuli na predlog Odbora za pravosuđe i upravu u dve tačke. Jedna je da nije ispoštovana zakonska procedura, a druga je da postoji opasnost upliva u pravosuđe sa strane. Ja ću vam u svojoj diskusiji pokazati da su obe ove primedbe neosnovane. Što se tiče zakonske procedure, kada je reč o upravnim funkcijama u pravosuđu, a ne kada je reč o stalnosti sudijske funkcije, ne postoji nikakva nadležnost ni predsednika Vrhovnog suda Srbije, ni opšte sednice Vrhovnog suda Srbije. Ono sve što ste čuli danas ovde, pozivanje na mnogobrojne članove, to je razrada ustavnog načela ustavnosti sudijske funkcije. To je sve dalje konsekventno sprovedeno u zakonu, ali se ne odnosi na predsednike sudova.
Da su predsednici sudova izvan ovakve regulative, najbolje se vidi po tome što je kod njih izbor ograničen. Postoji mogućnost reizbora, odnosno izbora nekog drugog. Potpuno je jasno, samo primerom vam to približavam, kada bi istekao mandat od četiri godine, nije potrebna nikakva sednica, opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, da bi nekom bio produžen mandat na dalje četiri godine. Ne. Narodna skupština zna sama da na predlog ovog istog odbora donese odluku kakvu god želi. To je jedan od dodatnih razloga koji ukazuje na činjenicu da nema nadležnosti u Vrhovnom sudu Srbije u ovom slučaju.
Drugo, kada pogledate Poslovnik o radu Vrhovnog suda Srbije, koji još detaljnije reguliše čitavu ovu proceduru, onda ćete u njemu videti da takođe nema ni jedne jedine odredbe koja bi se odnosila i regulisala ovu nadležnost kada su u pitanju predsednici sudova. Prema tome, tim sistemskim tumačenjem, jasno se vidi da u ovom slučaju nikakva zakonska procedura nije povređena. Dovedena je u pitanje, u okviru tih primedbi oko procedure, i nadležnost samog ovog odbora. Ekskluzivno je pravo ovog odbora i samo je on nadležan da predlaže ovakve predloge, kakve je i dao. Piše u Zakonu o sudovima, piše u članu 40, piše apsolutno. Prema tome, piše i u našem Poslovniku, a to je već sve rekao gospodin Šabić, taj deo je već razrađen. Ja sam hteo samo da vam približim oko reizbora i oko Poslovnika o radu Vrhovnog suda Srbije i da time to dopunim.
Izrečena je sumnja da ovde Ministarstvo vrši upliv u rad Odbora za pravosuđe i upravu, čiji sam i ja član i kategorički tvrdim da to nije tačno. Ako se obraćate gospodinu Batiću, da on nešto kadrira, onda se obraćate na pogrešnu adresu, jer ovaj odbor za pravosuđe i upravu snosi svu odgovornost za predloge. Ako je nešto loše, ili ako je dobro, kritike i zasluge idu samo na naš račun. Ova dosovska većina ovde u Skupštini će uspostaviti pravi odnos između izvršne i zakonodavne vlasti upravo preko kontrole rada u skupštinskim odborima. Postavlja se pitanje o opasnosti uticanja sa strane na pravosuđe. Problem je u sledećem. Stanje u pravosuđu, onako kako smo ga mi zatekli, je takvo da se ne može regenerisati samo od sebe i da je to moguće onda bi to značilo da je taj državni sistem, u osnovi dobar, samo su mu potrebne neke male korekcije. Potpuno je stanje drugačije i građani su potpuno jasno prepoznali da mi u pravosuđu, kao ni u celom drugom društvu, temeljno nije u redu i da su potrebne bitne suštinske promene. Zato je glasano 24. septembra i 23. decembra tako kako je glasano ukupno i zbog toga je taj uticaj sa strane u ovom trenutku neophodan, jer se ne može pravosuđe samo od sebe izvući da postane funkcionalno, sposobno da zaista vodi dalje kadrovsku politiku. Dakle, naša ambicija je da i u ovom trenutku taj rez treba da ga osposobi da dalje radi autonomno i onako kako bi pravosuđe trebalo da radi.