Reč ima Ivana Rokvić.

Hvala.

Prvo, ja bih zaista zamolila gospodina Rističevića da ubuduće izvadi žvaku iz usta, jer ja stvarno pola ne razumem šta govori, a volela bih da se javim i da imam repliku, ali ne razumem.

Ono što sam htela da kažem je da ja nisam imala nikakvu britvu u rukama, ja sam imala perorez, na žalost vašu, veličine šest centimetara. Ali, šta je najvažnije?

Moj šef, pošto niste upućeni, nije nikakav Šolak, moj šef je Miroslav Aleksić, evo ga sedi ovde u prvoj klupi, tako da možete da se obratite njemu. Hvala.

Gospodine Rističeviću, izvolite.

LJudi, ova je kao Gugl, ja pomenem britvu, iskoči ona. Ja stvarno ne znam jel se ona to prepoznala. Ako je britva, a ona je imala perorez, kako se prepoznala u britvi? Ista kao Gugl.

Međutim, kaže ona još - na našu žalost, bilo je samo šest centimetara. Znači, ona otprilike pledira da sledeći put donese neku veću mačetu, da to bude na njihovu radost.

Stvarno ja ne znam, gospođo predsedavajuća, da li je meni dozvoljeno da spomenem britvu? Možda sam mislio na Mila Đukanovića, ali ona je izgleda po Srbe opasnija od Mila Đukanovića i britva.

Reč ima Ivana Rokvić, izvolite.

Još jednom, molim vas, izvadite žvaku kad govorite, stvarno vas ništa ne razumem.

Ja sam pokušala sad čak i na Guglu pretraživaču da ukucam Marijan Rističević, izašlo je "eror", "eror", "eror". Tako da niti vas prepoznaju u Skupštini, niti šta govorite. Hvala.

Da, da, to je taj amandman, dobro smo pogodili.
Ne znam jel blitva ili britva?
Reč ima Dušan Nikezić.

Hvala.

Pre dva dana smo na Javnom servisu imali prilike da gledamo Aleksandra Vučića u svom originalnom izdanju - red mržnje, red laži, red uvreda. I da postoji bilo koje regulatorno telo, do danas bi se već oglasilo.

Ali, na mene je najveći utisak ostavila priča o studiji ekonomske opravdanosti, za koju Vučić kaže da ne postoje studije opravdanosti, jer da postoje, ne bismo nikad ništa izgradili.

Gospodo, studije opravdanosti su zakonska obaveza a ne vaša dobra volja. Kaže on još da ne bismo nikad imali ni Moravski koridor. Pa naravno, kada ste u decembru 2012. godine za Fruškogorski koridor i Moravski koridor zajedno ugovorili cenu od 642 miliona evra, a danas samo Moravki koridor košta 2,2 milijarde evra.

Nastavlja Vučić - ne može nacionalni stadion da se isplati za pet ili deset godina. Odmah da vam kažem, ovaj stadion koji vi gradite, ne može nikad da se isplati, jer jedna stolica košta 18 hiljada evra. Za razliku od Skoplja, gde košta 1.800 evra, novog stadiona Atletiko Madrida i novog Maksimira, gde košta 5.000 evra, ili stadiona Puškaš arena u Budimpešti, koji košta 8.000 evra.

Zašto se to uopšte zove ekonomska opravdanost? Zato što se radi o narodnim parama koje morate da opravdate. Nije te pare izvadio iz džepa ni Siniša Mali, ni Aleksandar Vučić i ne možete da se bahatite narodnim parama, već morate da ih opravdate.

Juče smo videli vrhunac ludila, kada je predsednik četvrte najsiromašnije zemlje u Evropi koja nema para da izgradi kanalizaciju na levoj strani Dunava ponudio obnovu dva ukrajinska grada. To je kao onaj čiča u filmu "Ko to tamo peva", koji kaže - Ko, jel ja sirotinja? Daj pet karata! Mislim, daj dva grada ili jedan omanji region u Ukrajini. E, to je to vaše licemerje. Nema pare za lečenje dece, a ima para za nacionalni stadion.

(Predsednik: Isteklo vam je vreme, molim vas privedite kraju.)

Nema para za đački obrok, a ima za EKSPO. Nema za plate lekara, a ima za delfinarijum. A zašto? (Isključen mikrofon.)

Hvala vam što ste priveli kraju, isteklo vam je vreme, pri tom ni jednu jedinu reč niste rekli o amandmanu.
Ministar Boris Bratina ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Sve ovo me pomalo podseća na ono što se događalo pre 25 ili 26 godina, kada su na Filozofskom fakultetu isto tako neki opozicionari terorisali nastavnike i tada na besmislene tvrdnje profesor Mirko Zurovac umeo je da kaže - Sve bi to bilo tako, da je to zaista tako, ali to je prokleta laž.
Teorije istina su propadale kroz vekove i kroz decenije, ali ako ne znamo šta je istina, bar znamo šta je laž i u to svako od vas može da se uveri u samoprisustvu.
Žao mi je što kolega Grbović nije tu, njemu bih kazao, kao i mnogima ovde, da se ovo ministarstvo ne bavi radom i procedurama rada REM-a i da se u Zakonu o elektronskim medijima ne pominje nikakvo sufinansiranje niti finansiranje bilo koje vrste, već da je to u Zakonu o javnom informisanju i medijima. Kada budemo raspravljali o tome, možemo da diskutujemo i o tome kome se novac dodeljuje.
Druga stvar, da nije bilo opstrukcije oko izbora članova Saveta REM-a do sada, REM bi verovatno već odavno radio.
Treće, gospođa Rokvić se očito meša upravo u taj rad REM-a, tj. u rad nezavisnog tela.
Nadalje, „Pink“, kao ni „Informer“, nisu državni mediji, već su to privatni mediji.
Što se tiče nekih ovde, oni su dokazali svoju brigu oko RTS-a u petnaestodnevnoj fejkovanoj opsadi RTS-a i talačkoj krizi koju su tada izvazvali.
Dakle, pošto je ovde očigledno, vidim da samo gospodin profesor ovde ume da razlikuje te zakone, kazao bih ipak da one nedoslednosti koje ste naveli, profesore, premda su istinite, a čini mi se da još uvek nisu dovoljno to da biste izveli najširi zaključak o tom radu.
Napokon, kada već imam priliku, to bih rekao za kraj, svi ovi medijski zakoni nikad se ne bi desili i dogodili i želim da se zahvalim predsednici Narodne skupštine i bivšoj premijerki Ani Brnabić na ogromnom, kolosalnom trudu koji je učinila da se ovi zakoni pojave. Zahvaljujem još jednom.