Hvala vam.
Reč ima Dragan Delić. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani građani, kada je u pitanju narodno zdravlje i predloženi budžet ističe nam suštinski problem, a to je postojanje značajnog raskoraka između predloženog budžeta i neophodne očekivane, razvojne zdravstvene politike Republike Srbije.

Naime, finansiranje zdravstvenog sistema putem obaveznog doprinosa, Bizmarkov model, iz budžeta Beveridžov model, treba da budu u funkciji dobro definisane, stručno, iskustveno utemeljene zdravstvene politike. Nažalost, mi takvu zdravstvenu politiku nemamo i pitanje je šta mi u stvari finansiramo. Na primer, nijedna država na ovoj planeti nije uspela da reši narastajuće probleme u zdravstvenom sistemu samo proširenjem bolničkih kapaciteta i kupovinom nove opreme, što se nastavlja predloženim budžetom za sledeću godinu.

Ukazujem samo na jednu činjenicu, od realnih dvadesetak koje otežavaju suštinsko rešavanje nagomilanih problema u našem zdravstvu.

Decenijama u Srbiji postoji neprihvatljiva, stručno neopravdana supremacija, dominacija, nadmoć, kako hoćete, kurativne medicine, medicine koja leči, nad preventivnom medicinom, koja odlaže ili sprečava pojavu određenih bolesti.

U periodu od 2003. do 2018. godine, udeo izdataka za preventivne javno-zdravstvene usluge je čak smanjen sa 8,7% na 7,1% ukupnih izdataka za zdravstveni sistem. Pri tome, 85% smrtnih ishoda u našoj zemlji uzrokovano je hroničnim nezaraznim bolestima, koje su manje-više preventabilne. Takođe, više od jedne trećine zdravstvenih problema može biti direktno povezano sa faktorima životne ili radne sredine, a naša medicina rada polako se gasi, nažalost.

Međutim, zdravstveni budžet za narednu godinu ne ide u susret tom problemu. Tako za prevenciju i kontrolu vodećih hroničnih nezaraznih oboljenja biće namenjeno samo 81 milion dinara, čak pet miliona dinara manje nego 2024. godine. Instituti i brojni zavodi za javno zdravlje, koji između ostalog kreiraju i realizuju promociju zdravlja i preventivne programe, u ukupnim rashodima i izdacima za zdravstvo učestvuju samo sa 1%. Gotovo sva planirana kreditna zaduženja zdravstvenog sistema od 815 miliona evra u 2026. godini usmerena su pre svega na tercijarnu zdravstvenu zaštitu. Ukupni rashodi i izdaci sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite su 2,2 puta veći nego celokupne primarne zdravstvene zaštite, a koja treba da reši preko 80% zdravstvenih problema osiguranika.

Takođe, višegodišnje kampanje preventivnih pregleda i tzv. karavana zdravlja, kao 1946. godine, koje organizuje Ministarstvo zdravlja, nisu stručno i naučno utemeljeni. Na taj način nije moguće da se ostvari potpuna smislenost i efektivnost preventivnih mera, a da ne govorim o neracionalnom i nezakonitom opterećenju zdravstvenih radnika i rasipničkom trošenju novca.

Preventivni rad je sigurno dobijena bitka u medicinskom i ekonomskom smislu, ali na veoma duge staze, što nikada ne odgovara vladajućem establišmentu. Sada sve to dolazi na naplatu. Po izjavi našeg predsednika Republike, Srbija će izdvojiti 120 miliona evra da bi rešila liste čekanja. Da je bilo promocije zdravlja, pravih preventivnih pregleda i dobro organizovanog zdravstvenog sistema, ovaj novac bi utrošili npr. za izgradnju kliničkog centra u Kragujevcu, u kome gravitira skoro dva miliona stanovnika ili novu infektivnu kliniku za 21. vek, stručno i prostorno spremnu za nadolazeće epidemije i pandemije, a što je predsednik Republike obećao februara 2020. godine.

Raduje me što u Planu razvoja infrastrukture zdravstvenih ustanova za 2026. godinu napokon vidim i UKC Kragujevac, iz više razloga se tome radujem. Stručno, utemeljeno i razumno rešenje, ali sa kašnjenjem od 20 godina. Međutim, nema onkologije 2, kao najvećeg regionalnog onkološkog centra. To je bila odlična ideja stručno utemeljena od profesorke dr Dane Grujičić, bivše ministarke zdravlja. Ona je to videla, citiram njene reči, kao najveću misiju u svojoj lekarskoj karijeri. Verujem da će uspeti da je ostvari do 2027. godine, uz razumevanje i pomoć predsednika Aleksandra Vučića. Ništa od toga. Činjenica je da smo na evropskom vrhu po smrtnosti od malignih bolesti.

Ovde dolazimo do suštinskog problema Republike Srbije. Nepostojanje stručno i iskustveno utemeljenih prioriteta, od kojih zavisi naš opstanak i razvoj. Da li su u Srbiji prioriteti poljoprivreda, navodnjavanje, pošumljavanje i prečišćavanje otpadnih voda, vodovodi, seoski putevi, onkologija ili infektologija ili kupovina francuskih borbenih aviona, za koje ćemo samo 2026. godine dati čak 814 miliona evra? Možda nacionalni stadion, možda akvarijum.

Da se ovde razumemo, ja ne govorim protiv te potrebe koja postoji za nekim stvarima, neophodnost i opravdanost svega toga. Ja govorim o prioritetima. Ono što svi razumni ljudi rade u svom domaćinstvu, kada nema dovoljno novca za sve potrebe.

S druge strane, evidentno je da se novac za zdravstvo troši često nestručno, nezakonito, bez jasnih prioriteta i krajnje netransparentno. Na primer, za zdravstveno osiguranje preko 786.000 neosiguranih lica u našoj zemlji država će naredne godine odobriti 4,6 milijardi dinara, to je samo 487 dinara mesečno po jednoj osobi, umesto četiri puta više, kako nalaže Zakon o doprinosima, član 35b. Država godinama krši zakon u ovoj oblasti.

Godine 2022. izgrađena je Fabrika vakcina „Sinofarm“, bez stručnog pokrića, ukupne vrednosti oko 46 miliona evra, koja stoji prazna, bez obećane godišnje proizvodnje od 30 miliona doza vakcina. Predsednik Republike ovu fabriku pre izgradnje nazvao je regionalnim čudom i srpskim ponosom. Pozitivno je što se sve više pažnje posvećuje zdravstvenoj zaštiti obolelih od retkih bolesti. Međutim, nije došlo do očekivanog i neophodnog povećanja iznosa za 2026. godinu. Zašto, kada se njihov broj stalno povećava? Dve godine nijedan inovativni lek nije odobren od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, mada je kandidat za predsednika Vlade i predsednik SNS-a 1. maja 2024. godine izjavio: „Od sredine ove godine nećete moći da pronađete da u Srbiji nema inovativnog leka ili leka za retke bolesti“. Naravno, to se nije obistinilo.

Manje od 10% inovativnih lekova koji se registruju u Evropskoj uniji postane dostupno našim osiguranicima kroz tzv. pozitivnu listu. To je u Bugarskoj 95%, u Rumuniji 80%, u Hrvatskoj 77%, u Crnoj Gori čak 43%. U međuvremenu, u svetu se svake godine uvede u kliničku praksu između 40 i 50 inovativnih lekova, koji donose izlečenje ili zalečenje sa efemernim neželjenim efektima, uz značajno pozitivne ekonomske dobitke, da ne kažem benefite. U međuvremenu, bolesnici nam umiru čekajući inovativne lekove. Nažalost, govorim iz svog kliničkog iskustva.

Za lečenje u inostranstvu naših građana planirano je 350 miliona dinara. To je oko 2,9 miliona evra ili, recimo, u proseku, to je 30-ak bolesnika. Na drugoj strani, Uprava za igre na sreću dobiće iz budžeta čak 1.380.117.000 dinara. To je četiri puta više nego za lečenje naših građana u inostranstvu. U ovom teatru apsurda, jedna od najprofitabilnijih domaćih privatnih firmi u prošloj godini, sa neto dobitkom od 5,3 milijarde dinara, bila je jedna kladionica. A mi ćemo bolesnike da upućujemo u inostranstvo, zahvaljujući SMS porukama i humanitarnim akcijama.

Sledeće godine planirano je da se za funkcionisanje zdravstvenog sistema potroši oko 638 milijardi dinara, i to je dobro, ali ne i dovoljno. Po glavi stanovnika biće odvojeno oko 800 evra, ali to je ipak tri puta manje od proseka Evropske unije, da ne govorim o Švedskoj – preko 6.000, ili Norveškoj – preko 9.000 evra godišnje po glavi stanovnika. Između ostalog, i zbog toga, preko 40% ukupnih troškova u zdravstvu građani pokrivaju iz svog džepa, odlaskom u privatno zdravstvo. Sve i da je 20%, govori da je zdravstveni sistem u ozbiljnom problemu.

Poštovani građani, u moru neistina, neistina je da opozicija samo kritikuje, nema ideje i program, kako vlast uporno tvrdi. Na primer, početkom godine resorni odbori stranke Srbija centar – SRCE napisali su 99 predloga za bolju Srbiju. Ponavljam, 99 predloga za bolju Srbiju. Ujedno su jasno definisali četiri prioriteta, one koji se nalaze u temelju svakog razvojnog, progresivnog demokratskog društva.

Moja malenkost, u saradnji sa kolegama, napisala je revidiran predlog nove zdravstvene politike, sa oko 200 konkretnih predloga za poboljšanje kvaliteta, efikasnosti i bezbednosti zdravstvenog sistema. Ono što ne postoji u našoj zemlji, to

je politička volja vladajuće većine da se o tome razgovara, ali i nemogućnost da se saopšte naši predlozi putem prorežimskih medija, usled prisutne zabrane. Ja sam posle višedecenijske saradnje sa nekim novinama i medijima postao persona non grata.

I da zaključim, gde ja vidim probleme? Prvo, ne vidim jasnu dugoročnu koherentnu razvojnu zdravstvenu politiku Republike Srbije. Drugo, ne vidim stručno utemeljene prioritete u zdravstvenom sistemu. Treće, ne vidim spremnost sadašnje vlasti da iz različitih izvora poveća priliv finansijskih sredstava u zdravstveni sistem Srbije. Mi smo predložili konkretno, recimo, osam načina da se povećaju prihodi u zdravstveni sistem Srbije. Četvrto, ne vidim domaćinsko trošenje izdvojenih finansijskih sredstava. Predložili smo 20-ak načina kako mogu da se u postojećoj organizaciji uštede finansijska sredstva u zdravstvenom sistemu za 15%.

Naše predloge, a to je bilo oko 170 predloga, u vidu „Srčane knjige“, mi smo pre dve godine poslali na 30 adresa, od Ministarstva zdravlja do Udruženja pacijenata, sa idejom i porukom jasno napisanom da naši predlozi samo mogu da budu polazna osnova za jednu širu, stručniju, to sam rekao, raspravu o zdravstvenom sistemu Srbije.

Znači, mi uopšte ne namećemo naše ideje i naše predloge samo pozivamo se nadležne institucije, a njih je bilo oko tridesetak, da krenemo sa jedinstvenim diskusijama, raspravama kako pomoći zdravstveni sistem.

Da li znate koliko mi je odgovorilo od tih 30? Niko. Jednostavno, niko nije našao za shodno da mi odgovori. Neki su se javili telefonom da mi objasne neke stvari, ali niko nije u zvaničnoj formi kako sam ja i tražio i poslao nije odgovorio na taj predlog da počnemo ne reformu zdravstvenog sistema, nego da stvorimo novu zdravstvenu politiku Republike Srbije koja, verujte mi na reč, moguća ako postoji politička volja za tri do pet godina.

Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Željko Veselinović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Govoriću po amandmanu.

Svi mi znamo ovde u Srbiji da je zdravstveni sistem praktično rak rana ove države. Zdravstveni sistem je nešto što je, da kažem, ozbiljan problem, od toga što se poslednjih 30 godina nije ulagalo u obnovu bolnica, do toga da mi danas nemamo dovoljno kadrova i nemamo dovoljno ljudi koji mogu da opslužuju te bolnice, kako lekara tako i medicinskih sredstava. Mnogi od njih odlaze što u inostranstvo, što odlaze u privatni sektor, tako da danas imamo ko zna koliko privatnih ordinacija koje se reklamiraju i koje rade ali naravno tu građani Srbije moraju da plaćaju dosta novca da bi mogli da izvrše preglede.

Isto tako, postoji problem i u toj listi čekanja, gde ljudi recimo za operaciju kuka ili za neke složenije operacije moraju da čekaju godinama kako bi došli na red da se operišu.

Znam da je kod nas preventiva velika problem i da mi kao narod nismo navikli na to da se preventivno pregledamo i da je preventiva mnogo jeftinija nego lečenje, jer kada dođu ozbiljne bolesti u neki kasniji stadijum onda državu to mnogo više košta a građani imaju mnogo manje šanse da spasu život ukoliko se kasno jave za bilo kakvu intervenciju.

Što se tiče toga, ja bih mogao da dam jedan konkretan predloga, a taj konkretan predlog je da se u Srbiji uradi nešto slično što je urađeno i u Crnoj Gori.

Pre toga želim da kažem da smo mi kao Sindikat pozdravili odluku da domovi zdravlja rade 24 sata i da domovi zdravlja praktično pružaju usluge građanima Srbije. Problem je u tome što to jeste svakako dobro za sve građane, ali nije dobro za kadar u zdravstvu zato što tog kadra, kao što sam već rekao, nema dovoljno.

Predložio bih ono što je Crna Gora uradila, nešto modifikovano, što bi svakako odgovaralo svima, a to je da se poslodavcima omogući da ne plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje, odnosno da se obavezno zdravstveno osiguranje prebaci na budžet Republike Srbije.

S obzirom da i dan danas se otprilike dve trećine praktično zdravstvenog osiguranja finansira iz budžeta mislim da to jeste, da bi bio dodatni trošak, ali bi poslodavci tu razliku mogli da daju isključivo u povećanje zarada. To je jedna stavka, a druga stavka bi bila ulaganje u investicije, s tim što bi svaki poslodavac u Srbiji bio obavezan da jednom godišnje pošalje svakog zaposlenog na obavezan sistematski pregled u državne ustanove, i to ne na sistematski pregled gde mu se meri pritisak i gde, da kažem, proverava vid, nego ozbiljan sistematski pregled gde bi na neki način mogle da se spreče bolesti u nastanku i gde bi svaki zaposleni jednom godišnje mogao da ima jedan ozbiljan, ozbiljan zdravstveni pregled. Na taj način bi se deo novca koji bi se prebacio na budžet opet vratio na poslodavca jer bi poslodavci to morali da plaćaju državnim ustanovama.

Samo želim da kažem da bi trebalo, i o tome treba da se razmišlja, da se za taj kadar u zdravstvu olakša zapošljavanje.

Znam da je predsednica Skupštine tada kao premijer učestvovala u tome da bude primljeno nekoliko hiljada zaposlenih koji su radili za vreme Kovida, da se povećala plata vozačima Hitne pomoći koji su bili otprilike negde na minimalnoj zaradi, ali svakako smatram da bi trebalo, jer imam prilike svakodnevno da se susrećem sa time da se razni ljudi koji rade u zdravstvu prijavljuju za posao ali da to sad mora da prođe neke komplikovanije procedure, tako da bih zamolio i Ministarstvo zdravlja i Vladu Srbije u nekom narednom periodu prosto olakšaju zapošljavanje zdravstvenih radnika i da se taj broj zdravstvenih radnika poveća kako bi ta primarna zdravstvena zaštita mogla da bude kvalitetnija za sve građane Srbije. Isto tako, kako bi mogli da ispoštujemo taj deo sada u domovima zdravlja koji rade 24 sata kako bi građani mogli da i u tim ustanovama dobiju negu i da se smanji pritisak na hitne pomoći, na UC i na sve druge ustanove koje jednostavno rade 24 sata.

Hvala.

Hvala vam.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Natalija Stojmenović.
Izvolite.

Hvala.

Moj amandman tiče se povećanja transfera lokalnim vlastima. Naime, juče smo čuli ovde od ministra finansija da ovaj budžet ne menja svoje prioritete i nažalost ja ću se složiti sa tim, a ja mislim da prioriteti ovog budžeta moraju radikalno da se promene. Mnoge lokalne samouprave očigledno nemaju sredstava, ne znam da li nemaju volje da reše neke od gorućih problema kao što su recimo ustanove za predškolsko vaspitanje, pa tako u Inđiji, vrtić „Neven“, gde je pao plafon 2023. godine, i dan danas čeka na rekonstrukciju, a više je puta Ministarstvo za javna ulaganja, obećavalo taj novac, a i evo vrtić do dana danas nije završen. Vrtić“Sunce“ u Mirijevu, izgradnja tog vrtića se obećava više od pet godina, a vrtić „Mala sirena“, na Voždovcu ima konstantan problem, deca imaju konstantne zdravstvene probleme, sada je pandemija glista, zato što je taj vrtić napravljen za 250, a trenutno prima 500 dece. Ja mislim da je prioritet da svako dete u državi Srbiji ima normalan i dostupan vrtić i zato želim da se ovaj novac opredeli za to.

Druga stvar koja mislim, zašto mislim da je veći novac potreban lokalnim samoupravama, vlastima, jeste nešto što smo sada imali ovde prilike da čujemo od ministarke privrede, kako je Ministarstvo za privredu podsticalo domaću industriju i čak dalo 800 hiljada evra. Dok je Ministarstvo za privredu dalo domaćoj industriji 800 hiljada evra, direktnim investicijama je strancima dalo 80 hiljada evra, fabrikama kao što su Geoks, Beneton, Aptiv, Mitroks, Gruner, Leoni, Kentaur koji je nedavno otpustio 253 radnika, Solpro gde je takođe otpušteno 70 ljudi u Vranju.

Dan nakon toga ministarka je izjavila da Vranje danas zapošljava više nego ikada, nakon što je 253 ljudi izgubilo posao.

Privredni ambijent u Srbiji, kako želi ovde da se predstavi da je dobar, ja ne znam koji je to privredni ambijent dobar gde je zaposleni jednog dana bez ikakvog obaveštenja mogu da dođu ispred vrata fabrike koja su zatvorena i ona ne mogu da uđu.

Takođe, ne znam ni koji je to privredni ambijent toliko dobar da tim otpuštenim radnicima se kaže da su im obezbeđena nova radna mesta, tako što su im se podelili spiskovi Nacionalne službe za zapošljavanje. Hvala vam.

Reč ima Nenad Filipović.

Uvaženi predsedavajući, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, budžet za 2026. godinu, bitan je za građane Srbije, jer direktno utiče na kvalitet života, na plate penzije, cene osnovnih usluga i sigurnost radnih mesta. Smatram da građani koji prate ovaj prenos, od nas očekuju da jasno čuju koje benefite ovaj budžet donosi upravo njima, naročito u ovim otežanim okolnostima, kako spoljnim tako i unutrašnjim.

Samim tim što su okolnosti takve kakve jesu i izazovi pred kojima stoji ovaj budžet su znatno veći i sasvim je razumljivo da postoji izvesna bojazan u pogledu njegove realizacije. Međutim, imajući u vidu da smo od najmanje 2020. godine na ovamo imali brojne izazove pred budžetima koje je ova Skupština usvajala, a koji su se u praksi pokazali kao stabilni i održivi, imamo puno pravo da kažemo da će i budžet za 2026. godinu biti stabilan i održiv.

Što se tiče amandmana, sve one amandmane koje je Vlada usvojila, mi smatramo da dodatno unapređuju ovaj budžet i poslanička grupa Dragan Marković Palma - Jedinstvena Srbija će podržati te amandmane.

Jedna od važnih tema oko koje se svake godine vodi polemika jeste transparentnost budžeta. S obzirom na to da je digitalizacija odavno uzela maha u Srbiji, sasvim je opravdano očekivati da se ona primenjuje i u samom procesu izrade, kao i kontrole trošenja budžetskih sredstava.

Upravo zato pozdravljam početak rada interaktivnog budžetskog portala koji predstavlja konkretan dokaz težnje ka što većoj transparentnosti. Danas svaki građanin ima direktan pristup informacijama o tome gde su sredstva raspoređena i u kom iznosu.

Kao što sam i ranije govorio, i u Jedinstvenom biračkom spisku koji je unapređen kako bi građani imali u najvećoj mogućoj meri uvid u podatke, tako i sada ističem da interaktivni budžetski portal treba da se i dalje dorađuje, unapređuje, jer transparentnosti u radu državnih institucija nikada nije dovoljno.

Postavlja se pitanje da li je ovo razvojni budžet ili ne. O terminima možemo raspravljati, ali činjenice su jasne. I ovaj, kao i prethodni budžeti, ima veoma veliki i visok udeo investicija, oko 6,7% budžeta, što je, iako nešto manje nego prošle godine, i dalje među najvećim u Evropi.

Kada pogledamo projektovan deficit od oko 3%, koji se nadoknađuje uglavnom zaduživanjem, dolazimo do zaključka da se najveći deo investicija finansira upravo iz sopstvenih izvora. Zato smatram da se sa pravom može reći da je ovo razvojni budžet.

Ipak, najvažnija karakteristika ovog budžeta jeste njegova usmerenost ka podizanju životnog standarda građana, što je ono što građane najviše zanima. Što se tiče radnika, posebno onih sa najnižim primanjima, budžet za 2026. godinu donosi dobre vesti. Minimalna zarada će ponovo biti povećana, a od 2020. godine do sada povećana je čak sedam puta. Ponekad jednom do dva puta godišnje. U 2026. godini minimalna zarada će iznositi 551 evro i to je činjenica.

Takođe, kako ističe i Fiskalni savet, vredno je pažnje i relativno snažno povećanje neoporezivog dela zarade za obračun poreza od čak 20,4%, odnosno na više od 34.000 dinara. Ovom merom izlazi se u susret i poslodavcima, a želim da podsetim da su se za ovu meru u svojim diskusijama zalagali pojedini narodni poslanici, pa evo dobrih vesti i za njih. Ovo je već sastavni deo ovog budžeta.

Što se tiče javnog sektora, predviđeno je novo povećanje zarada od 5,1% od 1. januara nakon brojnih povećanja tokom 2025. godine, posebno u prosveti i u zdravstvu. Ipak, moram da naglasim da, iako su ova povećanja značajna, ona još uvek ne rešavaju suštinske probleme javnog sektora, a to je nedostatak kadrova.

Visoko obrazovani radnici sve češće biraju privatni sektor, gde su zarade više. Kontinuiranim povećanjem minimalca zarade dolazimo u situaciju da se razlika u zaradama između visoko kvalifikovanih i manje kvalifikovanih radnih mesta drastično smanjuju, što će biti jedan od ozbiljnih izazova u narednom periodu.

Kada je reč o penzionerima, ova Vlada i ovaj budžet nastavljaju da vode računa i o njima, pa će penzije od 1. decembra ponovo biti povećane za 12,2%. Od 2020. godine penzije su povećane osam puta, a ovim devetim povećanjem postiže se dinamika koja, verujem, do sada nije zabeležena.

Posebno je važno i to što je redovnost isplata penzija gotovo garantovana, kao što je garantovana i redovnost isplata zarada u javnom sektoru.

Ipak, sa ovim čestim procentualnim i linearnim povećanjima problemi vremenom postaju vidljiviji. Razlika između najnižih i najviših penzija se geometrijski uvećava, jer svako povećanje je, u stvari, povećanje na veću osnovicu, koja je već napravila razliku. Ako se u narednim godinama ovaj trend nastavi, što ne sumnjam da će u narednom periodu biti povećanja penzije, u jednom trenutku će biti neophodno uvesti drugačiji model usklađivanja penzija, bilo kroz linearna povećanja u istom iznosu za sve penzionere, bilo kroz razrađene kategorije po visinama njihovih primanja.

Ako pogledamo učešće budžeta u finansiranju PIO fonda, ono je danas oko 20,4%, dok je nekada iznosilo i gotovo 50%. Znamo da po sistemu tzv. međugeneracijske solidarnosti današnji radnici putem svojih uplata kroz doprinosa PIO fondu finansiraju današnje penzionere, a razliku nadomeštava država iz budžeta.

Dakle, što je veći broj zaposlenih i što su zarade veće, to su i uplate u PIO fond veće, a budžet se rasterećuje, tj. učešće budžeta u finansiranju PIO fonda je manje.

Zašto ovo govorim? Danas imamo stopu nezaposlenosti od oko 8,5% i čak i ako postoje sporenja oko metodologije obračuna ove stope i kaže da je ta stopa mnogo veća, činjenica je da se PIO fond danas u najvećoj meri puni iz doprinosa zaposlenih kojih ima oko 2,4 miliona, što ovaj budžet jasno i pokazuje.

Naravno, budžetom su obuhvaćene i druge kategorije stanovništva, poljoprivrednici, na primer, gde poljoprivreda iz budžeta dobija sredstva koja su u poslednje vreme nikada veća i koja iznose više od 7% ukupnog budžeta.

Sećam se da smo nekada tražili povećanje budžeta na 5%, a danas, kada je više od 7%, tražićemo 10%, a kada bude 10% tražićemo 15% i nikada dovoljno sredstava.

Subvencije iz ovih sredstava su i dalje primarni faktor, tako da će i iduće godine biti u visini od milijardu evra, pa i više ako se obračuna i povraćaj akciza za gorivo. Zbog svih ovih razloga i elemenata koje sam naveo, poslanička grupa Dragan Marković Palma – Jedinstvena Srbija će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o budžetu za 2026. godinu, kao i sve amandmane koje je Vlada prihvatila.

Hvala.

Hvala vam.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik prof. dr Jelena Jerinić.
Nije tu.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Pavle Grbović.
Reč ima Pavle Grbović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovim amandmanom predlažemo da se izdaci za subvencije u oblasti nauke povećaju sa 4,1 na 7,1 milijardi, a na račun umanjenja rashoda za budžetsku rezervu.

Međutim, želeo bih da iskoristim ovo vreme i da odgovorim na nešto što je i dalje aktuelno i najaktuelnija politička tema, a što mi niste dopustili prethodnom dana, odnosno pre dva dana. Dakle, kada sam rekao da ovaj budžet nije relevantan zbog toga što ne sadrži rashode za rešavanje energetske krize, bilo da je reč o otkupu, bilo da je reč o nacionalizaciji, šef poslaničke grupe vladajuće stranke je rekao kako postoji jedan problem jer postoji nešto što se zove privatna svojina.

Ja se slažem da postoji nešto što se zove privatna svojina, ali postoji nešto što se zove i javni interes i ukoliko ruski partneri ne žele da prodaju svoj udeo ni nama, ni trećoj strani, ukoliko ne žele na bilo koji način da pomognu da se ova kriza razreši, onda država ne samo da ima pravo, već ima obavezu da reaguje i da zaštiti svoje građane.

„Gaspromnjeft“ može da trpi 50 dana sankcija i može 50 godina da čeka da dođe do razrešenja ove krize. Mi ne možemo da čekamo ni 50 dana, ni 500 dana i ne možemo da dopustimo da naši građani i privreda zbog toga trpe, nego me interesuje kako ste sada postali najveći zagovornici ideje privatne svojine? Kada se otimala imovina građanima u istočnoj Srbiji za potrebe „Zi Đina“, tada ste ćutali. Kada se uništavala privatna svojina u Savamali zarad potrebe projekta Beograda na vodi, tada ne da ste ćutali, nego ste podržavali to. Sada, odjedanput, kada treba pokazati zube, kada treba zaštititi naše građane, sada ste najveći legalisti, a Milenko, evo, postade reinkarnacija Džona Loka, najveći zagovornik poštovanja privatne svojine u istoriji ove Skupštine, samo da se nekome ne zamerimo.