[RECAP] ŠTRAJK GLAĐU KAO VID BORBE NARODNIH POSLANIKA U SRBIJI

20.05.2020.

...

Tokom tri decenije obnovljenog višestranačja u Srbiji ukupno sedam narodnih poslanika je štrajkovalo glađu, od čega petoro u ovoj godini. U samo jednom danu, 10. maja 2020. na taj radikalni protestni čin odlučilo se četvoro poslanika. 

Miladin Ševarlić, samostalni narodni poslanik, stupio je je u štrajk 10. maja i smestio se na stepenište skupštinskog zdanja zbog, kako je naveo, nemogućnosti da pridobije poslanike da raspravljaju o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje i nepoštovanju Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti UN. Štrajk je prekinuo  11. maja, razočaran jer njegovim zahtevima nije posvećena dovoljna pažnja pošto su štrajk započeli i drugi poslanici. 

Boško Obradović iz Dveri istog dana se pridružio poslaniku Ševarliću da bi podržao njegove zahteve u vezi sa  očuvanjem Kosova i Metohije  u sastavu Srbije, ali i, po njegovim rečima, zbog kršenja Ustava, urušavanja demokratije i zahteva za odlaganje izbora. Medijima je izjavio da je otpočeo “strogi hrišćanski post” kako bi se smirio, primenio nenasilan vid otpora i doprineo smirivanju tenzija u društvu. Štrajk je potrajao jedanaest dana, a prekinuo ga je 20. maja zbog zdravlja i mira najbliže porodice, zadovoljan jer su ovim činom “razotkrili sistem u kome živimo, podigli pozornost međunarodne javnosti i otkrili nedemokratsko lice ove vlasti”. Obradovića nije posetio niko iz Srpske pravoslavne crkve, kao ni predsednica Skupštine, niti predsednik Republike sa kojim je zahtevao dijalog.

Aleksandar Martinović i Sandra Božić iz SNS-a takođe su otpočeli štrajk 10. maja, a kao razlog naveli su nereagovanje tužilaštva i sudstva na nasilničko ponašanje Boška Obradovića. Narodna poslanica Sandra Božić prekinula je gladovanje 11. maja na molbu predsednika Republike Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića. Dan kasnije i Martinović je objavio da prekida štrajk i pročitao  saopštenje Prvog osnovnog javnog tužilaštva u kojem se navodi da su preduzete dokazne radnje protiv Obradovića. Ovo je ujedno prvi slučaj u Srbiji kada su poslanici vladajuće većine  štrajkom glađu došli do ispunjenja svojih zahteva.

Ivan Kostić iz Dveri pridružio se Obradoviću i započeo štrajk glađu 12. maja, tvrdeći da su pripadnici Srpske napredne stranke pokazali neistrajnost jer su izdržali samo dva dana. Njegov štrajk potrajao je devet dana, kada je zajedno sa Obradovićem prekinuo gladovanje iako njihovi zahtevi nisu ispunjeni.

Najpoznatiji štrajk glađu na političkoj sceni Srbije je štrajk Tomislava Nikolića, u to vreme narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo, koji je  štrajk glađu započeo 16. aprila 2011. godine nakon što je na mitingu ispred Doma Narodne skupštine poručio  okupljenima da je “štrajk glađu i žeđu” njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju, lični i hrišćanski čin. Već narednog dana ga je u poslaničkom klubu posetio predsednik Republike Boris Tadić, te su imali i razgovar u četiri oka. Nisu, međutim, uspeli da se dogovore oko raspisivanja izbora. Predveče tog dana Nikolić je prebačen iz Skupštine u privatni Beogradski klinički centar na Novom Beogradu, jer mu je iznenada pozlilo. Tomislav Nikolić je tri dana kasnije, 20. aprila, prekinuo štrajk glađu. Na odluku Nikolića da prekine štrajk uticao je vladika Irinej koji ga je posetio u bolnici. Štrajk glađu Tomislava Nikolića smatra se za najuspešniji i zbog toga što je već na sledećim predsedničkim izborima on pobedio Borisa Tadića, i od tada počinje dugogodišnja vladavina Srpske napredne stranke.

Ovaj vid političke borbe pre Nikolića pamtimo iz 1996. godine, kada je zabeleženo nekoliko pokušaja, većinom bez epiloga. Jedini uspeh postigao je narodni poslanik Demokratske stranke u Skupštini, Zoran Živković septembra 1996. godine štrajkom glađu u prostorijama Gradske izborne komisije (GIK) grada Niša. Živković je gladovao 48h, kada je usvojen zahtev da njegova stranka dobije kontrolore na svim izbornim mestima. Zahvaljujući ispunjenju ovog zahteva uspeli su da novembra iste godine osvoje lokalne izbore u Nišu. 

Iste godine, Zoran Đinđić, tada  poslanik Demokratske stranke, najavio je štrajk glađu poslanika koalicije “Zajedno” zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora i u znak solidarnosti sa masovnim protestima građana. Međutim ostao je bez epiloga, a prema navodima Vuka Draškovića, lidera SPO-a, štrajk je prekinut iste noći

Ovaj vid političke borbe među narodne poslanike prvi je uveo Srpski pokret obnove na samom početku višestranačja u Srbiji. Poslanička grupa SPO štrajkovala je glađu u Saveznoj Skupštini SR Jugoslavije jula 1993. godine kada je uhapšen lider njihove stranke Vuk Drašković, kada su im se pridružili i drugi opozicioni poslanici. Povod je bilo prebijanje i hapšenje Vuka Draškovića i njegove supruge Danice Drašković u sedištu stranke, nakon što je u protestu “Stop fašizmu” koje su organizovali ispred zgrade Skupštine ubijen policajac Milorad Nikolić. Poslanici SPO-a ubrzo su se pridružili Draškoviću koji je u pismu iz zatvora najavio da će štrajkovati glađu do smrti. Devetog jula tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević doneo je odluku da oslobodi krivičnog gonjenja Vuka i Danicu Drašković, a o njihovom prebijanju izjavio je da ne zna ništa. 

Na samom početku višestrančja u Srbiji, poslanici opozicije u Skupštini Srbije stupili su u štrajk glađu tokom martovskih demonstracija 1991. godine, izražavajući “ogorčenje zbog neprihvatljivog manipulisanja javnim mnjenjem i srpskom nesrećom”. Tada se na ovaj čin odlučilo 17 poslanika Srpskog pokreta obnove zajedno sa jednim poslanikom SDS i Reformskih snaga za Vojvodinu. Međutim ovaj štrajk nije imao veliki uticaj na tadašnju političku situaciju i brzo je bio zaboravljen.

Poslednji put ažurirano: 20.05.2020, 15:56