Aktuelnosti

Saznajte šta se dešava u Narodnoj skupštini - na koji način poslanici predstavljaju interese građana i na koji način usvojeni akti utiču na različite oblasti života građana.

Preliminarna struktura budućeg saziva Narodne skupštine Republike Srbije 2024: Kako će izgledati novi skupštinski saziv?

[05.02.2024.]

Kako će izgledati novi skupštinski saziv?

 

Na parlamentarnim izborima održanim u decembru 2023. godine učestvovalo je 18 izbornih lista - isto koliko i na prethodnim izborima 2022. godine (Tabela 1). 

Tabela 1: Pregled broja kandidovanih izbornih lista na parlamentarnim izborima u proteklih 11 godina i broja izbornih lista koje su osvojile mandate

 

Preliminarna struktura budućeg saziva Narodne skupštine Republike Srbije 2024.

 

Od 18 kandidovanih lista, mandate je osvojilo njh pet, uz pet izbornih lista manjinskih stranaka za koje važi pravilo takozvanog “prirodnog praga”. Dakle, mandate će dobiti kandidati i kandidatkinje sa ukupno 10 izbornih lista (Tabela 2). 

Tabela 2: Preliminarni pregled izbornih lista koje su osvojile mandate u Narodnoj skupštini nakon parlamentarnih izbora 2023. godine

 

Kada je reč o stranačkoj strukturi, prema podacima navedenim u izbornim listama, u Skupštini će se naći predstavnici i predstavnice 24 stranke i jedne grupe građana (grupa građana “Mi – glas iz naroda, prof. dr Branimir Nestorović“). 

Pojedinačno, najviše poslanika i poslanica imaće Srpska napredna stranka (110), zatim Narodni pokret Srbije (17), dok je na trećem mestu Stranka slobode i pravde (16) (Tabela 3).  

Tabela 3: Preliminarni pregled političke strukture izbornih lista koje su osvojile mandate nakon parlamentarnih izbora 2023. godine, i broja osvojenih mandata po svakoj političkoj partiji ili pokretu

 

Što se polne strukture budućeg saziva tiče, manje zastupljeni pol, žene, nije dostigao željenih 40 odsto učešća, iako jeste blizu tog broja (Grafikon 1).

Grafikon 1: Preliminarna polna struktura XIV parlamentarnog saziva

 

Najveće odstupanje od procentualnog odnosa 60:40 imaju liste sa malim brojem mandata. Oba mandata liste Usame Zukorlić – Ujedinjeni za pravdu – Stranka pravde i pomirenja – Bošnjaci Sandžaka,  Tomislav Žigmanov – Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, kao i po jedan ukupni mandat lista Ruska stranka – Slobodan Nikolić i Politička borba Albanaca se nastavlja – Šaip Kamberi pripali su muškarcima, tako da je procenat žena ovih lista nula, dok je od dvoje poslanika liste SDA Sandžaka – dr. Sulejman Ugljanin jedan muškarac i jedna žena, te su oni dostigli najviši procenat zastupljenosti manje zastupljenog pola, polovinu. 

Kod lista koje su osvojile više od 10 mandata, zabrinjavaju liste Dr Miloš Jovanović – Nada za Srbiju – Srpska koalicija NADA – Nacionalno demokratska alternativa – Nova Demokratska stranka Srbije (Novi DSS) – Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) – Vojislav Mihailović i Mi - glas iz naroda, prof. dr Branimir Nestorović, koje imaju odnos polova praktično 70:30, naročito ukoliko se ima u vidu da je lista koalicije Nada prethodni saziv započela sa 60:40, a završila sa 80:20, nakon niza ostavki poslanica, na čija mesta su došli poslanici. (Grafikon 2).

Grafikon 2: Polna struktura po izbornim listama koje su osvojile mandate 2023. godine

 

U starosnoj strukturi, među budućim poslanicima i poslanicama najviše je rođenih između 1970. i 1979. godine, a ukupna prosečna starost je 49 godina. Poslanika i poslanica mlađih od 30 godina je pet, što je znatno manje nego u prethodnom sazivu, kada ih je bilo 14 (dok je prosečna starost bila 47 godina).

Najstariji poslanici novog saziva biće Stojan Radenović, Nada Macura i Jovan Kolundžija (SNS), rođeni 1948. godine, a najmlađi Nastasja Baković (Protiv nasilja) i Marko Milošević (SPS/JS), rođeni 1999. godine (Tabela 4).

Tabela 4: Preliminarna starosna struktura XIV parlamentarnog saziva

 

Prosečno najstarija je lista Ruska stranka – Slobodan Nikolić, koja ima samo jednog poslanika, starog 67 godina. Sledeća je lista Politička borba Albanaca se nastavlja – Šaip Kamberi koja takođe ima jednog poslanika koji ima 60, a zatim lista Mi - Glas iz naroda, prof. dr Branimir Nestorović, sa prosečnom starošću od skoro 58 godina. „Najmlađa“ je lista Usame Zukorlić – Ujedinjeni za pravdu – Stranka pravde i pomirenja – Bošnjaci Sandžaka,  Tomislav Žigmanov – Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, sa dva poslanika, prosečne starosti 34,5 godina (Grafikon 3).

Grafikon 3: Starosna struktura po izbornim listama koje su osvojile mandate 2023. godine

 

Što se regionalne raspodele tiče, najveći broj poslanika i poslanica ima prebivalište na teritoriji Beograda, ukupno skoro 43 odsto. Sledeći po zastupljenosti je Južnobački okrug, sa 8 odsto, dok je a trećem mestu Nišavski okrug, sa nešto preko 4 odsto. Čak 16 okruga zastupljeno je sa manje od 5 poslanika i poslanica, odnosno manje od 2 odsto. Okruzi koji nemaju svoje predstavnike i predstavnice u novom sazivu Skupštine su dva okruga sa područja Kosova i Metohije -  Kosovsko-pomoravski i Prizrenski (Tabela 5). U odnosu na prethodni saziv, na listi regionalne raspodele promena je u trećem mestu, jer se tada na ovoj poziciji nalazio Raški okrug, koji je u ovom sazivu pao na peto mesto. Takođe, u odnosu na prošli saziv primetno je i znatno smanjenje procenta Južnobačkog okruga (sa 12 na osam procenata), no, bez obzira na to smanjenje, ovaj okrug je zadržao istu poziciju na listi u odnosu na prošli saziv.

Tabela 5: Preliminarna regionalna struktura XIV saziva

 

Sem ukupnog broja poslanika i poslanica po okrugu, za bolje razumevanje predstavljenosti okruga u parlamentu važan je i broj stanovnika čije lokalne probleme i potrebe najbolje mogu razumeti i zastupati poslanici i poslanice iz istog okruga, odnosno razmera između broja stanovnika okruga i broja poslanika i poslanica iz tog okruga, iako trenutni izborni sistem predviđa da je cela Srbija jedna izborna jedinica i da je svaki narodni poslanik predstavnik svih građana Srbije. Ukoliko se razmotri i broj građana svakog okruga, Beograd je ponovo na prvoj poziciji, sa jednim poslanikom na 15740 građana, dok sa druge strane u Moravičkom okrugu jedan poslanik dolazi na čak 94946 građana. 

Građani Pčinjskog i Zaječarskog okruga, na primer, stoga imaju prema broju stanovnika bolju indirektnu predstavljenost nego što pokazuje samo ukupan broj poslanika, dok su u Južnobačkom i Nišavskom okrugu građani u tom smislu predstavljeni lošije. 

Za okruge sa područja Kosova i Metohije RZS nema podatke o broju građana, te ovakva analiza nije moguća (Tabela 6). 

Tabela 6: Presek preliminarne regionalne struktura XIV saziva sa brojem stanovnika po regionima

 

Procentualno najveći udeo poslanika i poslanica iz Beograda ima lista Mi - Glas iz naroda, prof. dr Branimir Nestorović (92%), dok manjinske liste nemaju nijednog poslanika ni poslanicu sa prebivalištem na teritoriji Beograda (Tabela 7).

Tabela 7: Regionalna struktura po izbornim listama koje su osvojile mandate 2023. godine

 

Kada je reč o dosadašnjem poslaničkom iskustvu, 98 poslanika i poslanica prvi put će se naći u poslaničkim klupama, što je skoro 40 procenata od ukupnog broja. Najveći broj mandata do sada imaju poslanici Veroljub Arsić, Igor Bečić i Aleksandar Čotrić (SNS), kojima će ovo ukupno biti deseti poslanički mandat u Skupštini Srbije (Tabela 8).

Tabela 8: Preliminarna struktura po ukupnom broju prethodnih mandata poslanika XIV saziva 

 

Gledano po listama, prema prosečnom broju prethodnih mandata najiskusnija je lista Ivica Dačić – Premijer Srbije, sa prosečno više od tri prethodna mandata po poslaniku, dok je jedinom poslaniku liste Ruska stranka – Slobodan Nikolić ovo prvi mandat (Grafikon 4).

Grafikon 4: Preliminarna struktura po prosečnom broju prethodnih mandata poslanika XIV saziva po listama

 

I na kraju, kada je reč o zanimanjima poslanika i poslanica, najviše ih je u oblasti prava i ekonomije, a u prva tri su još prosveta i nauka. Među poslanicima i poslanicama nema nezaposlenih, kao ni studenata, a u penziji ih je 9 (Tabela 9).

Tabela 9: Preliminarna struktura po oblastima zanimanja XIV saziva 


Zatvoreni parlament: Možda poslednja sednica

[05.02.2024.]

NEIZGOVORENI GOVOR

 

 

E, pa, uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Došlo je, eto, vreme da se razilazimo. To će se desiti tako što ću ja da napustim ovu praznu salu, jer svi vi gore navedeni ionako nemate ni kud ni kako. Već koliko sutra, i to ne zbog fraze već bukvalno, ovaj će prostor biti overen situacionom posledicom parlamentarnih izbora – kako po pitanju načina odvijanja istih, tako i po pitanju dobijenih odnosa između skupštinske većine i manjine.

Preciznije rečeno, u dvorani u kojoj držim ovaj imaginarni govor biće onoliko notornih narodnih poslanika koliko propiše, da izvinete, sinergijski rezultat mnogih okolnosti: nesumnjivo sumnjivog broja birača na izborima; odnosa dokonih međunarodnih uticaja na ovu njima zanimljivu zemlju; stamenosti ovdašnje sve poroznije autokratije; kao i preostale energije smorene javnosti, a u odnosu na sve sada nabrojano. Plus Kosovo, začin našeg ideološkog življenja već trideset i kusur godina. I kad se to sve to uskladi, Narodna skupština će početi da radi i onako i onoliko koliko joj to pomenute okolnosti dozvole. Što, naravno, nije dovoljno. Jer parlament služi, između ostalog, tome da stvori okolnosti, a ne obrnuto. To nikako da naučimo.

No, bilo kako bilo, nekako će se i u nekom sastavu konstituisati novi Saziv ovog skupštinom nazvanog mesta, a gde sada govorim ja, pred praznim stolicama. Ubrzo će u te stolice sesti neki ljudi sa poslaničkim titulama, legitimacijama i imunitetima, a njima će se, kako valjda tradicija nalaže, u svojstvu privremenog predsedavajućeg, obratiti najstariji poslanik, koji pritom nije Nada Macura jer ona nije baš najstarija. Elem, možemo, kad već sve zamišljamo, da zamislimo i da je najstariji poslanik zaboravio da ponese papir na kome je napisan govor za tu priliku. Kao i da mu je neko, na prevaru, uvalio drugo parče papira na kome piše sledeće:

---------------

„Dame i gospodo narodni poslanici,

Iako mnogi od nas, manje ili još manje opravdano, smatraju da znaju kakvu ulogu ima Narodna skupština Srbije u našoj državi i u našem društvu, dadoh sebi tu slobodu da napravim mali spisak toga čemu ova institucija ne služi. Računam, šta nam je teško i to da znamo, kad već primamo plate da boravimo u nečemu što ima svoju jasnu svrhu, pa time nema i svaku ostalu. Krenimo, dakle, nekim nabacanim redom...

A počećemo onim što nam se nabacalo samo od sebe, pre neki dan. Dakle, sastav skupštine ne služi tome da se skandalozne odluke suda drže dalje od javnosti, e da izborna kampanja ne bi bila „uznemirena“ nepostojanjem pravde. Pravosuđe ne postoji da bi stvaralo prijatan ugođaj tokom hibridnog reizbora vlasti, te samim tim ni ovaj parlament ne služi tome da bi bio posledica tog i takvog smirujućeg ambijenta.

Takođe, skupštinske govornice ne služe tome da se ostavi što bolji ili što zabavniji utisak na one dokone gledaoce koji imaju vremena i volje da obrate pažnju na to ko je kome i povodom čega zavalio etiketu na čelo. Ili metu, u zavisnosti od dramatičnosti situacije.

Prva zasedanja Narodne skupštine Srbije služe, navedimo i tu banalnost ove situacije, da birači imaju ideju (ili makar nadu) kako izbora neće biti do daljnjeg. A ne da služe tome, kao evo i sada, da budu privremeni ukras neprekidne izborne kampanje, koji se skida ili stavlja kad politički Deda Mraz poželi da Nova izborna godina počne ili da se završi.. Ho, ho, ho.

Ne treba napominjati ni da Skupština ne služi tome da se – zahvaljujući kako god stečenoj parlamentarnoj većini – legalizuje nelegalno, legitimizuje nelegitimno, odobri neodobrivo i hvali nepohvaljivo. Jer parlament ne služi tome da oformi narodni interes, već da ga zaštiti. On ne služi tome da narodnu volju falsifikuje, već da je reprezentuje. A ponajmanje služi tome da utvrdi apsolutnu vlast, već od svog istorijskog nastanka dragovoljno robuje upravo tome da takvu vlast ograniči.

I ono što je najvažnije, svaka skupština, pa i ova, ne služi tome da bi pokazala silu jedne države, već njenu moć. Jer moć i sila su dve sasvim različite stvari. Kad nemaš potrebnu količinu moći, potrebna je sila da je učvrsti: medijska, policijska, vojna, sigurnosno-službena, finansijska i svaka druga. Svaki parlament, pa i ovaj, posledica je želje da kakav-takav konsenzus zameni (oružani) sukob, da rasprava zameni svađu, da dijalog zameni jedno te isto od jednih te istih. Ili, još gore, od jednog te istog.

Ideja svake, pa i ove skupštine je da mirnim, a ne nasilnim putem, umanji tenzije u društvu i uspostavi neistrebljujući odnos između većine i manjine. Svaki parlament, pa i ovaj, društveni je instrument odbacivanje sile kojom se odluke jačih nameću slabijima, kao i odluke onih razjarenih – smirenijima. Ništa ne treba na silu, a najmanje vladati ili zadržavati vlast.

Nenasilna moć države je, dakle, razlog postojanja i svrha ove sale u kojoj sedimo. Mi, narodni poslanici, postojimo da bi bili garant toga da za sprovođenje zakona koje izglasavamo nije potrebna masovna i masivna sila; kao ni da sila neće biti potrebna da se naše odluke ukinu. Naša podrška koju dajemo izvršnoj vlasti, kao i naše neslaganje sa njom, postoje ponajviše zato da ne bi sila, državna ili narodna, zamenila ono što mi ovde radimo. I onoliko koliko mi ovaj svoj posao radimo loše ili dobro, toliko će nas pamtiti u budućnosti: kao administrativne korumpirane najamnike raznoraznog siledžijstva ili kao izabrane i legalno plaćene čuvare narodnog i državnog mira.

Mi smo, koleginice i kolege, ili ta moć ili ta nemoć o kojoj sam govorio. Šta ćemo odabrati da budemo, to zavisi od toga koliko imamo na umu da su samo zbog toga glasači izabrali nas. Nećemo, naravno, sada ulaziti u detalje kako je to glasanje teklo. Jer to je neka druga priča. I po svemu sudeći duga.

Stoga, dame i gospodo, želim nam svima srećan i nenasilan rad. Pa šta bude.“

----------

Eto, tako bi to moglo da se izgovori. Neće, naravno, ali evo govora ovde, za svaki slučaj. A ja odoh, jer  se zatvoreni parlament otvara. Opet, po hodnicima ovog zdanja kruži šapat da ni to otvaranje ni ta otvorenost neće dugo potrajati, te da će ponovo moći da se nastave ova naša zatvorena parlamentarna susretanja. Dakle, videćemo da li se viđamo opet. Do viđenja, u svakom slučaju.



Autor: Voja Žanetić

 

Predsednik Narodne skupštine dr Vladimir Orlić sazvao Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Četrnaestom sazivu

[30.01.2024.]

Obaveštavamo vas da je predsednik Narodne skupštine dr Vladimir Orlić sazvao Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Četrnaestom sazivu, za utorak, 6. februar 2024. godine, sa početkom u 10.00 časova.


Za Prvu sednicu određen je sledeći dnevni red:
 

1. Potvrđivanje mandata narodnih poslanika;

2. Izbor predsednika Narodne skupštine;

3. Izbor potpredsednika Narodne skupštine;

4. Imenovanje generalnog sekretara Narodne skupštine;

5. Izbor članova radnih tela Narodne skupštine i

6. Izbor članova stalnih parlamentarnih delegacija u međunarodnim institucijama.

Sednica će se održati u velikoj sali Doma Narodne skupštine Republike Srbije, Trg Nikole Pašića broj 13.

Zatvoreni parlament: Deseta sednica

[29.01.2024.]

EXPO DEMOKRATIJA

 

 

Još neko vreme uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

O budućnosti ćemo danas. I o jednoj inicijativi, koja je sa tom budućnošću u vezi.

Za početak, u veoma skoroj budućnosti će restoran Narodne skupštine biti ponovo pun, a time posledično i ova, sada prazna, sala za održavanje sednica. Ako izuzmemo ovogodišnju Veliku Seobu Birača kao neki ometajući faktor, nema nekog Velikog Trnovca iz vremena prošlih izbora, kada je za sudbinu naše mlade demokratije bilo veoma važno da glasovi Velikotrnovčana budu još jednom stavljeni u kutije i izbrojani. Te tako nema ni posledičnog slučaja da se Skupština sastaje na datumskoj granici između demokratsko-geografskog apsurda i nekakve potrebe za dobijanjem na vremenu; potrebe tada svakako dubokoumne, ali sada svakako zaboravljene i nevažne. No, nećemo zbog ove skore budućnosti govoriti o budućnosti. Jedna druga budućnost je ovde važna.

Ta budućnost sledi odmah posle sredine dolazećeg februara, kada će ovdašnji parlament početi da radi u svom svom raspoloživom (skoro pa i ogromnom) demokratskom kapacitetu. I ta budućnost je – kako beše najavljeno od Samog Državnog Vrha – planirana da potraje sledeće tri godine, kada će se dogoditi dva važna događaja. Jedan je međunarodna izložba „EXPO2027: Igra(j) za čovečanstvo - sport i muzika za sve", a drugi su izbori; najavljeno je da ih do tada neće biti – sem valjda preostalih lokalnih, koji treba da se održe na proleće. Sa svim pripadajućim razvojnim planovima, šta god ti planovi podrazumevali, a u odnosu na rečeni sport i muziku, međunarodna izložba će koštati 17.8 milijardi evra. Za šta se, uzgred, može kupiti isplativih 18 Tejlor Svift (muzika, jelte) ili trideset Lajonela Mesija (sport). Izložbi sledstveni izbori bi, valjda, trebalo da posluže svrsi da se utvrdi ko će, potom, te pare da vraća.

Ali, vratimo se iz te predaleke i preskupe budućnosti u ovu akcijsku i jeftiniju, a koju razmatramo. I za koju je važno da postoji ideja o tome da će ovaj trenutno prazni parlament, a kada se napuni, biti i neprekidno otvoren i u istom sastavu naredne tri godine od sada. Time će se, verovatno, iz zamalo pa osamnaest milijardi razloga, napustiti decenijska tradicija da se parlamentarni izbori organizuju na svake dve godine, pa i kraće. Podsetimo, od 2012. godine, glasajući narod je pred izbornim kutijama stajao pet puta, a dobar deo tog masovnog biračkog subjekta je izbore jedared i bojkotovao. No, sada je situacija drugačija, jerbo jedna međunarodna izložba zahteva svoju političku stabilnost, te joj je ta stabilnost i pružena. Sportsko-muzički eksponati se, majci, sada neće moći ljuljati.

S druge strane, naredne tri godine obilovaće kojekakvom međunarodnom dinamikom, političkom, a i posledičnom ekonomskom. Pa recimo, samo ove godine Amerikanci biraju između starog novog i novog starog predsednika; Evropljani izborima, po svemu sudeći, dopunjavaju svoj parlament desnicom; pa čak i Rusi, Iranci i Mađari imaju zakazano dekorativno izborno ostavljanje dosadašnjeg rukovodstva na ranije utvrđenim pozicijama. Dosadašnja iskustva sa postizbornim entuzijazmima velikih i manjih sila, pomešana sa do sada startovanim i tek planiranim ratovima, uz dodatak omanje tehnološke AI revolucije i oveće inflacije – sve to zajedno govori da bi svet mogao biti daleko nestabilnije mesto no što je bio. Sem Balkana, tradicionalne oaze stabilnosti i prosperiteta, u čijem se epicentru nalazi naša međunarodno izložbeno stabilna zemlja. Do 2027. godine, pa ko živ, ko mrtav. Elem, ova dva faktora budućnosti, na istom prostoru udruženi –  para vredna međunarodna izložba i adekvatno paravrednija politička stabilnost – nekako navode na pomisao da ih je potrebno i simbolički objediniti. Iz tih potreba, na scenu stupa inicijativa o kojoj se govorilo na samom početku ovog izlaganja. A ona izgleda ovako:

Jedan od eksponata, ako ne i jedini, kojim bi se naša zemlja predstavila na međunarodnoj izložbi o sportu i muzici (kao igri za čovečanstvo) treba da bude – naš republički parlament. Razloga nije da nema: za početak je dovoljno i to što bi naša skupština do 2027. godine trebalo da bude u neizmenjenom poslaničkom sastavu. Što je, kao što možemo naslutiti, čudo samo po sebi, pa nekako zahteva da bude i međunarodno izloženo čudo. Potom, s obzirom da će se međunarodna izložba, zapravo, tematski pozabaviti neophodnim količinama „hleba i igara“ u savremenom svetu, sednice ovdašnjeg parlamenta su skoro pa idealni izložbeni materijal tog tipa, kako sadržajem, tako i svrhom. A nije na odmet razmišljati ni o tome da bi se Narodna skupština i fizički mogla kvantnoskočno preseliti u neposrednu blizinu Nacionalnog stadiona, pa bi se narodno i nacionalno, konačno, moglo objediniti. Da ne izazivaju razlikovanjem nepotrebnu pojmovnu i ideološku zbrku. A i dobro je za političku stabilnost, kome se pa protestuje u Surčinu. Nezgodan je i komšiluk, uzgred.

Tako nekako, dakle, izgleda inicijativa, u svojoj osnovi. Ona bi se svakako mogla razraditi još pokojim izložbenim elementom: eksponati bi mogli biti i zakoni koji se u našem parlamentu donose po diktatu tranzicione izborne autokratije; estradno zanimljiviji poslanici mogli bi imati pojedinačne nastupe; predsedavajući bi radoznalim međunarodnim posetiocima mogao prikazati delovanje zvonca na glasanje; opozicija je izložbena i ovako i onako... Svakako bi se, dakle, moglo još raditi na tome kako da pokažemo ovaj „šou-rum“ naše hibridne demokratije zadivljenom svetu, ali nemamo sad za to baš ni vremena. Za koji dan se ovaj zatvoreni parlament ponovo otvara, te valja smišljati šta još reći dok je sala još uvek prazna. Jer ko zna kad će ponovo biti prilike da se ovde izlaže na ovakav način, a s obzirom da se bauk političke stabilnosti nadvija nad nama, bez jasne namere da ode. Makar do 2027. godine, rekosmo, uživajući u rukovodećem maštanju. Do izložbe, dakle, gde je takvom bauku i mesto. A i toj mašti.

A mi se još vidimo.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Deveta sednica

[22.01.2024.]

PEČATIRANJE TRANZICIJE

 

 

Sa govornikom do sada dobro upoznate uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Naše deveto susretanje u ovoj, još uvek praznoj, sali Narodne skupštine posvetićemo temi koja se slabo kad stavlja na dnevni red. Kako u ovoj skupštini, tako i u principu. Reč je, naime, o pitanju – čemu služi ovaj parlament, a na ovom geografskom prostoru i u ovim istorijskim vremenima? Pre no što odgovorimo na to da li smo normalni što se ovo uopšte pitamo, dozvolite da na pitanje pokušam i da odgovorim. A odgovor baš i nije da parlament služi primarno za potrebe demokratije.

Za početak, pomenimo – a videće se i zašto – to da je politika, odavno i skoro svuda, postala specifični biznis skupljanja glasova. Biznis funkcioniše uglavnom tako što politika traži „mušterije“ među onima čiji se kulturni i njima slični obrasci poklapaju sa onima koje ima „ponuđač“. Uz to, potrebno je da se pronađenoj „ciljnoj grupi“ dopada glavni promoter „ponude“, a koga iz puke navike zovemo Lider. Tokom trajanja ovog izborno-prodajnog spektakla kome je visina istraživačkog rejtinga jedini cilj, njegovi estradni subjekti nalaze se  u stalnoj potrazi: što za što brojnijom publikom, što za moćnijim sponzorima, domaćim i stranim. I time dođosmo do toga da (poslovni) rezultati izbora – a u okviru njih je i sastav parlamenta – ne govore skoro ništa o onoj čuvenoj „vladavini naroda“. Tome parlament, dakle, baš i ne služi. A doći ćemo i do toga – čemu.

Neko je veoma davno rekao da je politika alat koji omogućava da se u jednom društvu odredi ko dobija šta, kada i kako. E pa, to pitanje deobe posebno je aktuelno ako tokom 30 i kusur godina jedna ogromna količina državne i „društvene“ svojine treba da promeni vlasnike. Tranzicija, kako se politički korektno zove ta pojava, svuda na svetu gde je ima, skoro pa da je jedina ovdašnja društvena transformacija u vremenima posle početka padanja Berlinskog zida. Toj tranziciji je, u proteklim decenijama, svedočila i ova parlamentarna sala u kojoj se nalazimo. A i doprinosila.

Uzgred, nije reč samo o jednoj tranziciji, već o nekoliko istovremenih. Jugoslovenska država je, u geopolitičkoj tranziciji, zamenjena sa nekoliko manjih. Konačni zvanični broj tih zemalja još uvek se ne zna, ali se može briselsko-sporazumno naslutiti. Sem ove teritorijalne i one imovinske tranzicije, tu su još i tranzicija među generacijama, tehnološka tranzicija, medijska tranzicija... Diktiranje uslova koji određuju kako se ti „prelazi“ čine, kao i ulogu saobraćajca svih interesa koji se u tim prilikama mogu ispoljiti – bili oni domaći, strani, pojedinačni ili grupni – obavlja politika. Svuda, pa i ovde.

Za sve nabrojano je politici, gorepomenutom biznisu, potrebno pokriće. Iz tog razloga, a kada skupe onoliko glasova koliko im treba za vlast, izborni politički pobednici uključe izbornom pobedom dobijeno „zvonce“ za parlamentarno glasanje. Potom, na figurativni ili stvarni zvuk zvona, sve tranzicije – a pre svega ona imovinska – dobijaju glasanjem svoju većinsku skupštinsku, dakle zakonodavnu ispravnost.  U tim i takvim tranzicionim okolnostima ona „vladavina naroda“, koju treba da sprovode oni od naroda izabrani, okreće se naopačke: ona postaje vladavina samoizabranih, koju overavaju glasači. Parlamenti, u tim okolnostima, postaju naopačke obrnute demokratske institucije, ogromni virtuelni pečati za verifikovanje imovinskih i ostalih promena –  koje će biti diktirane „odozgo“, a ne iz suprotnog smera. Da se ova svekolika obrnutost ne bi primetila, uvedeni su društveno-zabavni sadržaji za odvraćanje masovne pažnje: spektakularne diskusije o manje važnom, kolosalne bitke za izgubljeno, a osmišljeni su i neprijatelji za dekorativnu namenu, kojima se suprotstavljaju fiktivni prijatelji, kreirani za potrebe napada na čula i razum.

Stotine milijardi evra, na ovaj kompleksni način, menjalo je vlasnike od devedesetih pa do ovih neo-devedesetih; uz to, desetine milijardi duga su poslate u budućnost, da ih vraćaju vremenski bliski potomci; usput su se menjali (a menjaju se i dalje) položaji teritorijalnih i klasnih granica. Formalnu fasadu za ovu i slične operacije godinama obezbeđuju naizmenična glasanja za sastav parlamenta i glasanja u samom parlamentu. I tako dođosmo do toga da autokratija tranzicije poseduje svoj sopstveni, sve jači i sve drastičniji, izborni mehanizam; a što zapravo predstavlja permanentnu revoluciju, koja ima svoje naizgled demokratsko pokriće. Čak je dobiila, evo upravo, i svoje permanentne revolucionare, koji su interventno registrovani na nekoliko mesta svog boravka. Trocki da čestita na ostvarenom, a taman je ovih dana tačno 100 godina od Lenjinove smrti. I dvadeset je godina od tranzicionog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, uzgred.

Elem, tako dođosmo i do onog pitanja šta je svrha ove sale trenutno zatvorenog a uskoro ponovo otvorenog parlamenta. Njena sasvim očigledna namena bila bi da se gore objašnjeno „pečatiranje tranzicije“ nastavi na način kako se to činilo – u manjoj ili većoj meri – u proteklim decenijama, a u poslednjih desetak godina pogotovo. Druga mogućnost jeste da se to, nekim čudom, više ne događa. Što verovatno podrazumeva neke drugačije izbore, sa nekakvim drugačijim uslovima i sa učesnicima imunim ili makar imunijim – što na tranzicionu pohlepu, što na tranziciono slepilo izazvano neprekidnim rejting rijalitijem.

Razlog zašto bi ova druga mogućnost morala postati manje naučno-fantastična jeste što tranzicione imovine, kao i svega ostalog što ubrzano menja vlasnike i titulare – ima sve manje i manje. Kako one zajedničke imovine, tako bogami i one lične. U suprotnom, ako sve ostane isto kao do sada, jedan izborno birajući narod će istoriju polovične demokratije i istoriju celovitog siromašenja morati da smesti maltene u isti period. Uz relativno kratke pauze provedene na ulicama, u protestima ili prevratima. A što je pa, opet, neki i drugi i dugi deo priče o post-socijalističkoj revoluciji, koja je svoju decu brzo pojela i natenane opljačkala.

I o tome, kao i o čemu god bilo, možemo da nastavimo i neki drugi put. Biće ovakvih sednica zatvorenog parlamenta još, a kako se može saznati iz  vladajućih i diplomatskih krugova. Vidimo se, dakle.

Na nekoj novoj sednici.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Osma sednica

[15.01.2024.]

CHIP'N DALE (O NUTELIZACIJI DEMOKRATIJE)

 

 

Već podrazumevajući uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla.

Ovu, sad već osmu, sednicu našeg Zatvorenog parlamenta nećemo početi u sujevernom strahu da je broj naše sednice baksuzan. Te da će posledice ove naše osme sednice biti identične posledicama one pradavne a čuvene Osme sednice, održane u tadašnjem republičkom skupštinskom prostoru, pre 435 i kusur očas posla prošlih meseci. Sujeverju ovde nema mesta zato što na ovoj našoj i sadašnjoj osmoj sednici nema glasanja za budućeg nacionalnog Vođu, a posledično i za put kojim će narod nadalje ići. Jer glasanja su odavno obavljena u raznim prilikama; naslednici tadašnjeg Vođe se menjaju nekom istorijskom logikom, a i put je – od tih dana „originalne“ Osme sednice, do evo danas – odabran tako da se sa njega teško skreće, čak i kad bi se htelo. Da ne ulazimo u to i da li bi se.

Na ovoj osmoj sednici, kojoj sada prisustvujemo, pozabavićemo se pitanjima koja se odnose na ova naša, sadašnja vremena, tri i kusur decenije iskusnija, ne nužno i pametnija. U vreme te izvorne Osme sednice počeo je da se ruši – i do dan danas nije prestao – politički, ideološki i kulturni zid koji je delio istočni i zapadni deo kako Berlina tako i ostatka Evrope. Ovo rušenje stvorilo je pride i dva nova, nevidljiva evropska zida o koja se odavno olupavamo tvrdom glavom. Jedan je podelio Evropu na manje i više razvijenu, a drugi je odvojio politički i ekonomski ujedinjene evropske zemlje od onih kojima je to ujedinjenje uskraćeno. Igrom složenih okolnosti, naša zemlja ostala je sa neisplativije strane oba ta zida. Što je stvorilo određene posledice, koje će se najbolje objasniti uz pomoć priče o „Nuteli“. Da, to je onaj slatki krem za mazanje na hleb i palačinke. A može i samo kašikom.

Elem, pre par godina su se u istočnoj, siromašnijoj Evropi čuli glasovi protesta povodom toga što slatkoljupci sa ovog dela kontinenta jedu „Nutelu“ koja je slabijeg kvaliteta nego što je to slučaj, recimo, u Nemačkoj. I koliko sećanje govori, gunđanje je bilo poreklom od saznanja da je ovaj krem od lešnika, ispod iste etikete i poklopca, na zapadu imao više lešnika, a na istoku više šećera. Proizvođačka multinacionalna kompanija je, valjda, to objašnjavala time da nije reč o falsifikatu, već o tome da je proizvod prilagođen lokalnim ukusima i navikama.  Mo’š misliti. Legenda nadalje kaže da su ovi dvostruki standardi kasnije „ispeglani“ tako što je zapadni original usklađen sa istočnim falsifikatom. Nemci su, naime, nastavili da jedu „odlešnikovanu Nutelu“. Eto kompromisa, multinacionalnog.

I šta god da se sad jede diljem Evrope, izvan njenog zapada je u ustima ostao gorak ukus sećanja na to da standardi koji važe za „njih“ ne važe i za „nas“. Žal za lešnikastijom Nutelom se osećao i na domaćem terenu, praćen dodatnom svešću o tome da se u ovim neintegrisanim evropskim krajevima pije i domaće mleko sa više aflatoksina, da nam se sa granica vraća izvozno voće u pokušaju, jer ima višak pesticida... Primera ima sigurno još, ali džaba da ih tražimo i nabrajamo, svi oni govore o tome da standardi koji važe „tamo“ nekako ne umeju da važe i „ovde“. Te da to nije nešto što je izvor bog zna kolike radosti i posledičnog dopadanja. Mi ovdašnji – kao ni valjda niko nigde – ne volimo da budemo vlasnici kopija, falsifikata ili bilo kakve druge drugoredne pripadnosti nečemu proglašenom, usklađenom ili propisanom. A posebno ne volimo te i takve dokaze da smo siromašni i drugorazredni. Da smo sa ove strane evropskih zidova, dakle. I eto nas, posle ovog dugo kazivanog uokviravanja, na temi koja ima veze sa ovim parlamentom, koji će se uskoro otvoriti i početi da radi.

Kako se moglo zaključiti u prethodnim nedeljama, iza nas su izbori koji su se odlikovali i time što birač svake ponuđene opcije nije imao baš istu vrednost. Za birače opozicionih partija je važilo pravilo „jedan čovek, jedan glas“. Za potrebe onih drugih „Nutela“ u našoj političkoj poslastičarnici tom jednom glasu često je pridodavan i glas neke druge osobe, a koja je prijavljivana na adresu sa biračkog spiska samo da bi  glasala, bez ikakvog prava da bude tu gde jeste i čini to što čini. Krajnje uprošćeno gledano, u domaćim skupštinskim stolicama sedeće i poslanici izabrani od ljudi koji realno ne postoje; umanjujući, pritom, tako i broj onih narodnih predstavnika koji bi bili realno izabrani, a iz istih razloga nisu. Da izvozimo ovakve parlamente, oni bi bili vraćeni sa granice, zbog nedozvoljeno visokog procenta lažnih poslanika. Demokratski nezdravo visokog.

I odavde se dalje može u bilo kom pravcu: ovakve „nutelizovane“ skupštine proizvode iste takve zakone, postavljaju iste takve kadrove u državni aparat, omogućavaju rad istih takvih sa njima povezanih institucija. Ovdašnja demokratija tako staje u red sa ostalim lažnjacima koji se mogu kupiti preko „Alibabe“ ili na lošijim buvljacima; političke ličnosti koje takvu demokratiju oličavaju iste su vrednosti kao da imaju lažna lična dokumenta ili da se na bilo koji drugi način lažno predstavljaju ili prikazuju. Bilo bi logično da sve ovo navedeno boli ili makar živcira, na isti način kao kada se palačinke mažu kremom koji u sebi ima manje lešnika no što je to slučaj u Berlinu ili Briselu. No, iz nekih razloga to nije slučaj. Moguće je da ova neka ravnodušnost poreklom i od toga što nam sa zapada, kao i nekada u slučaju „Nutele“, stiže odgovor da nije reč o falsifikatu (demokratije), već o tome da je original samo prilagođen ovdašnjim potrebama i mogućnostima. Mo’š misliti, opet.

I tako. Rezultat ovakvog pristupa bi mogao biti kojekakav. Ali će on najverovatnije, biti isti kao i u slučaju gorenavođenog krema: demokratiju istog ovog ovdašnjeg, balkanskog sastava, na kraju bi mogli kusati i u Evropskoj uniji. I to kašikom, kako i dolikuje kad su u pitanju lešnici; ili štagod tog oblika i veličine, nismo veverice.

Odužismo, pa bi za ovu osmu sednicu to bilo – to. Sednica je, iz navedenih i još kojekakvih gastronomsko-političkih razloga, sličnog ukusa kao i ona originalna Osma. A nema viška šećera. No, kako god, vidimo se opet, na devetoj sednici, jer biće ovaj parlament i dalje zatvoren. Naime, tek što je zvanično objavljen njegov sastav, bez izveštaja o količini političkog aflatoksina.

Ima vremena, dakle.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Sedma sednica

[08.01.2024.]

O SLOBODI, U SLOBODNOM DANU

 

 

Uobičajeno uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Preuzimajući obavezu imaginarnog obraćanja u sali privremeno zatvorenog parlamenta – a sve dok se sala ne otvori nekim novim skupštinskim zasedanjima – imalac obaveze podrazumeva da se zamišljenim govorima treba vratiti, a po završetku dugih novogodišnjih i božićnih praznika. Ali se nije uzela u obzir neočekivana okolnost dodatnog neradnog iliti slobodnog dana, preporučenog od izvršne vlasti, a na inicijativu Predsednika. Ovaj poslednji bi trebalo da je, po Ustavu, neposredno izabran da obavlja manje-više protokolarne dužnosti, ali se to završilo ovako kako se završilo. I ustavna ovlašćenja i radni dan, zajedno sa njima.

Elem, suprotno preporuci, ipak nas, evo, na ovoj novoj zatvorenoj sednici, radimo. I danas bi se – taman i povodom ovog iznenada nastalog slobodnog dana – neka reč mogla reći o slobodi. Dakle: kada bi se ova skupština, u teoriji, delila na političke opcije koje prevashodno vode računa o toj slobodi, na skroz levoj i skroz desnoj strani ove prostorije sedeli bi ljudi koji imaju dva različita pristupa ovom pitanju. Oni levi smatrali bi da država i njene institucije služe da i silom, pa i finansijskom,  zaštite slobodu svačijeg prava, dok bi oni desni imali mišljenje da država nema nikakvo pravo da ugrožava ičiju individualnu slobodu u ime bilo čega, a svakako ne silom. Finansijskom – posebno ne.

Kako su se stvari u međuvremenu malo i globalizovale, pa i po pitanju slobode, svaka od navedenih strana bi svom stanovištu dodala i amandman o stanju ove teme u globalnim okvirima. Levi bi, naravno opet teorijski gledano, mogli da zastupaju stanovište da je sloboda država ograničena dužnostima koje proističu iz međunarodnih obaveza, dok bi desni zaštitili slobodu pojedinačne države pravom na sopstveni suverenitet, koji takođe proističe iz međunarodnih odnosa i pravila. Levi bi se mogli, dodatno, baviti i pitanjem slobode pojedinačne klase (po svoj prilici građanske, a u priličnom istorijskom nedostatku radničke), a desni pitanjem slobode nacije (za koju bi često koristili naziv Narod, ako reč „Nacija“ možda nije poželjna, iz takođe istorijskih razloga).

Između ove dve grupacije bi, zamislimo i to,  mogli sedeti oni koji bi se priklanjali stavovima čas jednih čas drugih skupštinskih komšija, a u zavisnosti od sopstvene pretpostavke o raspoloženju većine (svojih) birača. Na svake četiri godine bi se, prateći ovaj izmaštani model, moglo glasati o tome ko od glasača pripada kojoj od u skupštini ponuđenih političkih shvatanja slobode. Pa koliko kojih ima, toliko ih poslanika predstavlja u parlamentu. I tako bi politika, krajnje uprošćeno, mogla da funkcioniše, u najboljem od svih svetova. Ovaj svet to, naravno, nije.

U ovom svetu, neizvesno gorem od onog najboljeg, ne radi se više o slobodi, već o uzimanju slobode. I to ne u smislu da je sloboda oduzeta od nekog – jer će to biti posledica sveukupnog stanja – već u smislu da neko može za sebe uzeti slobodu da pojedinačno odlučuje u ime ostalih (ili manjinski u ime većine), sve dok mu vlast koju ima omogućava tu i takvu slobodu. U odnosu na ovo uzimanje slobode, politika se više ne vodi ni u levom  ni u desnom smeru, već se sva pitanja svode na to da li je gore uzeta sloboda premala ili prevelika. I plus se o tome na izborima glasa, otprilike svake godine, a iz razloga održanja ovog politički nestabilnog i logički slabo održivog stanja.

Na ovaj način se skupštinske rasprave, kao ni  izborna takmičenja koja dovode do istih, ne odnose više na individue, klase, nacije, pa čak ni na državu, već na pojedinačne stavove jednog čoveka ili nekolicine ljudi, koji potom treba da budu usvojeni i primenjivani u celoj zajednici. Stoga ljudi koji će sedeti u sali u kojoj se nalazimo nemaju potrebu da budu podeljeni na leve, srednje i desne: već na one kojima je maltene unapred obezbeđeno štrebersko sedenje napred i one koji su se nekako izborili da sede u zadnjim klupama, da bi bili manje-više posmatrači jednog više-manje dirigovanog performansa. „Napredni“ i „nazadni“, pukom silom okolnosti tako pozicionirani. Silom neslobodnih okolnosti, pritom. Dobijenih tako što se od početne teorije upornim radom stiglo do ove zaključne prakse. Čestitamo na postignuću.

I to bi, otprilike, bilo to za danas, da ne gnjavimo. Moguće je da se ni sve ovo do sada nije moralo reći, koga pa to i briga. Ali, opet, iza nas su neki daleki dani kada je Petar I Karađorđević prevodio Milov spev „O slobodi“; ili kada je sretenjski Ustav imao član koji kaže „kako rob stupi na Srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim”. A danas je, opet, došao ovaj i ovakav dan, povodom koga je uzeta sloboda da se u jednoj zemlji izda jedna preporuka, te da to preporučeno, potom, dobar deo te zemlje slobodno i posluša.  O takvom shvatanju slobode vredi makar malo misliti, jer rečena preporuka i to preporučuje, između svojih šturih redova. Pa to, evo i činimo, misleći naglas u i o ovom slobodnom danu, a u ovom zatvorenom parlamentu.

Bili smo slobodni da se time pozabavimo.

Makar do sledeće ovakve sednice, veoma preporučene.


 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Šesta, novogodišnja sednica

[31.12.2023.]

SREĆNA NOVIJA GODINA

 

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Na kraju ove tužne godine, više po navici i običaju nego po razumu i potrebi, svuda se unaokolo nešto, kao, slavi Nova godina. Trgovi, kafane, klubovi i stanovi: za ovogodišnju isforsiranu radost povodom promene sva tri broja u datumu, razna su mesta bila dostupna. Osim ove konkretne skupštinske sale, u kojoj se događa jedino ovo imaginarno obraćanje.

Ovde se, dakle, u novogodišnjoj noći ništa ne dešava. Nema jelke ni ukrasa, većinski pozicionih, a manjinski opozicionih; nema lampica sa trčećim svetlima oko, pa eto, makar govornice ili mesta predsedavajućeg; nema, dakle, ničeg. Pa nećemo tako. Kud se već osmislila ova situacija u kojoj neko ima obraćanja usred privremeno zatvorenog parlamenta, tud će taj neko takvom parlamentu održati i jedno novogodišnje kazivanje. Nova godina je, pobogu. Pa nije Skupština, valjda, najgora da joj niko ništa ne čestita.

Srećna, dakle, novija godina, draga Narodna skupštino!

Ovo „novija“ nije tek tako upalo u rečenicu: jer neće ova godina biti baš skroz skupštinski nova, pa da je takvu Skupštini čestitamo. Da sad ne gnjavimo mnogo sa istorijom, ali od 20. oktobra 1936. godine, kada se ova sala otvorila za poslanike i posredno narod, velika većina prelazaka iz decembra u januar dešavala se u istim okolnostima. I pre i posle dočeka Nove, skupštinske stolice su popunjavali predstavnici jedne te iste ideološke opcije i jednog te istog autokratskog sistema.

A od propasti te jedne te iste ideologije, pa na ovamo, činjeni su pokušaji da se uvođenjem višestranačja odmakne od toga da ova Skupština bude tradicionalni puki instrument za sprovođenje volje malog broja ljudi, a u „idealnim“ okolnostima i alat za primenu volje samo jednog čoveka. U tim i takvim okolnostima – posmatranim uz puno dobre volje i sklonosti ka političkom praštanju – mali broj godina se, sa stanovišta kvaliteta parlamenta, mogao smatrati zaista Novim. Jačina gravitacionih sila političke kulture i ideoloških navika činila je svoje: i kada političkih opcija (možda i) nije bilo manje, volje za autokratijom je bilo dovoljno više da se Skupština i vraćala i vratila svojim starim sistemskim navikama, doduše modifikovanim za potrebe novih vremena. Hibridni režim se to zove, da se podsetimo.

Ovaj trenutno zatvoreni parlament sada je na prelazu iz jedne slične u drugu sličnu godinu, iz jednog saziva u drugi sličan saziv, te iz jednog istog sistema u isti takav, samo sa jednom godinom radnog staža više. Okolnosti ovom parlamentu ne omogućavaju da se Nova 2024. proglasi i skupštinski i suštinski novom. Pa idemo redom: protekli izbori su bili dokazujući performans o prirodi sistema; svetske političke okolnosti ovdašnju hipotetičku demokratiju i dalje ostavljaju u hladovini takođe hipotetičkih novoimperijalnih odnosa; zemlja koju nastanjujemo se i dalje ideološki deli na Prvu i Drugu, kojom vlada neka Treća – naizmenično i prva i druga, a ponajviše Jedina.

Šanse, dakle, da Nova godina bude išta više od Novije nisu baš prevelike. I svode se, kako stvari stoje, uglavnom na lepe želje. Pa kad je već tako, šta nas sprečava da te želje, u ovoj praznoj sali, i poželimo:

Draga Narodna skupštino,

Neka u Tebi bude što manje glasanja na zvonce.

Neka se Tvojim sednicama ravnopravno čuju glasovi svih kako-tako izabranih opcija.

Neka Ti izglasani zakoni budu što manje u korist lukrativnih interesa malobrojnih i u korist nepravedne sile još malobrojnijih.

Neka Tvoji poslanici osećaju dužnost prema onima koji su glasali za njihove liste, a ne prema onima koji su liste sastavljali.

Neka govori koji se ovde budu čuli izgovaraju za potrebe istorije, a ne televizije i društvenih mreža.

Neka Ti što brže stigne istinski Nova, a ne ova zamenska Novija godina.

I neka se vidimo što pre, na sledećoj, novoj sednici ovog zatvorenog parlamenta. Ima još toga da se kaže, gre`ota da se pre vremena rastajemo. A i nema baš neke potrebe.

Do daljeg.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Peta sednica

[24.12.2023.]

O BIOSKOPU, CRKVI I JOŠ KOJEČEMU

 

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

 

U nastavku ovog našeg zasedanja, gde sam jedini govornik srećnim spletom okolnosti privremeno i zakonito ispražnjenog parlamenta, obratio bih vašu nepostojeću pažnju na dva različita pristupa popunjavanju ove amfiteatarske sale poslanicima. A nije nevažno na koji će način ljudi koji će sedeti na ovim mestima u njih i doći, jer baš taj način daje smisao i svrhu ovom prostoru.

Prvi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome svi poslanici i sve poslanice opravdano sede na svojim mestima:

- zato što su ih ili većina ili manjina birača odabrali, glasajući za izbornu listu na kojoj se nalaze;

- zato što su ih izabrali ljudi koji realno postoje na biračkim mestima i koji se opravdano nalaze na biračkom spisku;

- zato što su ljudi koji su ih birali imali pristup svim relevantnim informacijama od važnosti za glasanje i ravnopravni pristup informacijama o svim opcijama za koje mogu glasati;

- zato što ljudima koji su ih birali niko nije naredio ili im niko nije platio ili ih niko nije, ni na koji drugi način, naterao da glasaju protiv svoje ili tuđom voljom;

Drugi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome neki (ili svi) poslanici sede na svojim mestima a izabrani su tako što nedostaju neki (ili svi) od gore navedenih kriterijuma koji čine izbore slobodnim i fer. U tom slučaju, amfiteatarska sala Narodne skupštine gubi svoj izvorni smisao i postaje objekat sasvim dugog tipa i namene, a sličnog oblika.

Kada se u sali od 250 mesta, gde su sedišta okrenuta tako da gledaju ka istoj tački u prostoru, nađu ljudi koji nisu na valjani način izabrani da tu sede, onda ta sala ne vrši posao parlamenta, već predstavlja amfiteatar koji se može naći u sasvim drugačijem tipu građevine (i/ili institucije). Takvih prostora po tipu ima više, a razlikuje ih baš taj način popunjavanja baš ovih gore navedenih mesta.

Ukoliko je boravak u sedištima plaćen, a da bi se posmatrao neki performans zbog koga se 250 primeraka publike okupilo, tada se ne govori o parlamentu, već o pozorištu, operi, koncertnoj sali, bioskopu... Osobe koje tu sede, to sedenje obavljaju iz puke zabave ili kulturnog uzdizanja radi: ne glasaju i ne se javljaju se za reč – ako iko podigne ruku to će učiniti gimnastike radi, iskazivanja zadovoljstva radi ili iz kakvog drugog, a manje dokučivog razloga. Ima i konzumiranja kokica, u nekim slučajevima. E, da. Karte za jedno od razmatranih 250 sedišta, da napomenemo i to, mogu biti nabavljene i od tapkaroša.

Postoje još neka mesta gde se njih 250 može naći, tako da svi sede i gledaju u istom pravcu. Crkve, recimo, ponekad to omogućavaju. I to onda bude mesto gde publika zajedno veruje u ono što im se govori, nalazeći pritom sopstvene razloge za osnov tog verovanja: spasenje, iskupljenje od greha ili tek puki spiritualni doživljaj, u okviru estetike u zajednicama koje tako nešto omogućavaju. Sveće se kupuju i upotrebljavaju po nahođenju, a bog pomaže povremeno i po svom nahođenju.

Obrazovne institucije, takođe, mogu imati 250 posetilaca, okupljenih na istom mestu, a sa namerom da steknu neka nova saznanja gledajući u istoj prostoriji u pravcu istog govornika. Nekad im ta mesta plati država, nekad porodica, desi se da polaznici svoje obrazovanje plaćaju i sami. Postoje i ispiti, na kojima se pokazuje naučeno znanje, ponekad se na ispitu i padne, pa se mora sve iz početka.

Elem, ako Skupština nije Skupština, jer je ljudima koji tu sede neko platio prisustvo (ili su to učinili sami, a ima slučajeva), ili se taj svet tu okupio iz pukog verovanja u sopstveno političko spasenje, ili se želi uz pomoć državnog ili kakvog drugog budžeta poboljšati lični CV poslaničkom titulom, tu onda imamo problem.

A problem je u tome što demokratija – a samim tim i država – postaje performans, pritom loš; ili postaje liturgija kakvom državnom Spasiocu; ili biva mesto gde se kolektivno pada na ispitu iz političke logike i održivosti, a školovanje postaje sve skuplje. E, pa, u tom slučaju, cenjene trenutno ispražnjene stolice ovog trenutno zatvorenog parlamenta, vi postajete samo komadi zloupotrebljenog nameštaja. Dočim ova sala, u kojoj se čuje ovaj moj imaginarni govor, u nedostatku svoje primarne funkcije može slobodno početi sa prikazivanjem filmova, muzike, „biti ili ne biti“ dramskih monologa, predavanja o onome što nikako da naučimo ili molitvi kakvoj višoj sili za pomoć. Kokice ili sveće mogu se kupovati u skupštinskom restoranu, po subvencionisanoj ceni. Tapkaroši se mnogu pronaći na višim političkim instancama ili u ponekoj ambasadi.

I eto tako. Vreme za ovaj govor je ponovo isteklo, vidimo se na sledećoj sednici.  Ne brinite se, imamo vremena, neće se ova sala tako brzo napuniti.

Na kakav god način.

 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Četvrta sednica

[20.12.2023.]

O VRSTI SISTEMA

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

 

Iako se napolju čula glasna graja, nastala zbog toga što donosioci nekih važnih predizbornih odluka nisu pažljivije proučavali moj prethodni govor, iskoristiću i dalje praznu salu Narodne skupštine da u ovom novom govoru istaknem nešto što ima veze i sa tom grajom i sa ovom salom.

A ovo što imam nameru reći odnosi se na to kakvu vrstu političkog sistema će, po udžbeničkim kriterijumima, predstavljati poslanici ovog parlamenta, a kada posle ikakvog proglašavanja službenih rezultata izbora sednu u stolice ispred ove imaginarne govornice. A evo šta bi mogao da kaže dosadni i suvoparni udžbenik, deleći političke sisteme na četiri grupe:

Liberalne demokratije su države u kojima je vlast legitimisana slobodnim i poštenim izborima, a građani imaju osnovna prava i slobode. U liberalnim demokratijama, građani imaju mogućnost da učestvuju u političkom procesu na razne načine, uključujući glasanje, angažovanje u civilnom društvu i druge oblike političkog angažmana. Ljudi u liberalnim demokratijama imaju mogućnost da učestvuju u otvorenoj i kritičkoj raspravi o javnim pitanjima. Svi građani u liberalnim demokratijama imaju jednake mogućnosti da učestvuju u političkom procesu.

Izborne demokratije su države u kojima se vlast legitimiše slobodnim i poštenim izborima, ali ne ispunjavaju sve ostale principe demokratije. U izbornim demokratijama, građani imaju pravo da biraju svoje predstavnike, ali mogu biti ograničeni u drugim aspektima političkog učešća. Na primer, građani u izbornim demokratijama mogu imati ograničenu slobodu govora ili slobodu okupljanja.

Izborne autokratije su države u kojima se održavaju izbori, ali su izbori nepošteni ili neslobodni. U izbornim autokratijama, vlast je često u rukama jedne stranke ili grupe ljudi, koji koriste izbore da održe svoju vlast. Izbori u izbornim autokratijama često su praćeni nasiljem ili izbornim prevarama.

Zatvorene autokratije su države u kojima nema slobodnih i poštenih izbora. U zatvorenim autokratijama, vlast je u rukama jedne osobe ili grupe ljudi, koji imaju potpunu kontrolu nad svim aspektima političkog života. Građani u zatvorenim autokratijama nemaju nikakva prava ili slobode.“

Jednostavno rečeno, ljudi koji glasaju (ili ponekad i ne glasaju uopšte) teorijski su onoliko slobodni u svojim odlukama koliko su im praktično slobodni izbori i koliko su u mogućnosti da ograniče samovolju onih koje su izabrali.

Ti ljudi tu slobodu zaslužuju svojim mestom stalnog boravka, svojim punoletnim glasačkim postojanjem, kao i novcem koji odvajaju od svojih plata i penzija da bi plaćali poreze, doprinose, komunalne usluge i ostale dažbine zahvaljujući kojima država postoji u finansijskom smislu. A iz tih finansija, da podsetimo, plaćaju se državni službenici, vojska, policija, pa čak i oni koji su na izborima izabrani da obavljaju zakonima određene postizborne funkcije. Poslanici ovog trenutno zatvorenog parlamenta, na primer. Koji bi, ako žele i ako ovo čitaju, mogli ponovo da pročitaju gore navedeni kratki obrazovni kurs o vrstama političkih sistema, a da bi u ovoj Skupštini radili i glasali u skladu sa time u kom su sistemu glasanjem izabrani i na taj način dobili svoje poslaničko mesto.

To je važno zato što:

- od vrste političkog sistema zavisi položaj koja neka zemlja ima u svetu;

- od vrste političkog sistema zavisi kod koga se neka zemlja može zadužiti ako nema novca, kolike su kamate i kakvi su uslovi trošenja i vraćanja tog pozajmljenog novca, te kakvog će kvaliteta biti ekonomska budućnost sledećih generacija;

- od vrste političkog sistema zavisi koji će, odakle, i kakav biti investitor u toj zemlji i na kakav će način zapošljavati i tretirati svoje radnike, te kakvog će kvaliteta posledično biti ekonomija te zemlje;

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi koliko će mladih ljudi ostati da živi u toj zemlji, u njoj zasnuje porodicu i u njoj podiže i školuje svoju decu.

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi kvalitet života ljudi koji žive u njoj, a u određenim slučajevima i dužina tog života.

Poneki imaginarni slušaoci ovog govora i realni čitaoci ovog teksta u ovom trenutku imaju namrštene obrve i odmahuju glavom. Jer im se po glavi mota pitanje kako se u sve ovde navedeno uklapaju Indija, Kina, Turska, Rusija, Ukrajina, Belorusija, Saudijska Arabija i još kojekoje zemlje koje imaju političke sisteme u kojima nema baš previše gore navedenih sloboda, a koje postižu uspehe na ekonomskom, vojnom ili ko zna kom drugom planu. Ili kako se u sve ovo uklapa Zapad (poznat i kao „međunarodna zajednica“), kome nešto ne cvetaju ruže, baš. Ili ne cvetaju baš, a baš svakom.

Pa uklapaju se svi oni sasvim dobro, jer ovde nije reč o tome koji je sistem od kog uspešniji, već o tome da od vrste sistema zavise način i brzina napretka jedne zemlje, a u svetu koji ide kuda ide i onom brzinom kojom ide, zvali to napretkom ili ne. Kao i o posledicama i tog načina i te brzine. A o tome ćemo, možda, nekom drugom prilikom, jer ovaj zamišljeni otvoreni govor u zamišljenom zatvorenom parlamentu ima svoje trajanje. I osnovna funkcija ovog izlaganja bila je da podseti na nešto čega nikako da se setimo, baveći se ovdašnjom politikom na ovdašnji način. Pa sad, rekoh to pred praznim stolicama ili ne, svejedno je. Meni je nekako lakše.

Vidimo se opet uskoro, jer zatvoreni parlament se neće otvoriti baš previše brzo.

 

P.S. Mnogo više o ovoj temi može se pronaći ovde


 

Autor: Voja Žanetić