Zakon o jedinstvenom biračkom spisku izmenjen. Radna grupa za unapređenje izbornog procesa (pokušava da) radi vredno. Odbori onako.

NA BRZAKA

Druga sednica redovnog prolećnog zasedanja održana je u petak, 10. maja. Iako je dnevni red imao pet tačaka, jedna je bila zvezda - Predlog Zakona o dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku. Ove izmene su rezultat dogovora između poslaničkih grupa i razlog zašto je ova sednica sazvana (prim.aut. iako bi moglo izgledati da je Radna grupa za unapređenje izbornog procesa radila na tome, nije - radi se o direktnom dogovoru između poslaničkih grupa).

Ključna izmena je sledeća: građani koji su promenili prebivalište u prethodnih 11 meseci ne mogu glasati na novoj adresi, već na prethodnoj. Usvojena je nakon kratke diskusije sa 153 glasa za i 8 protiv, bez uzdržanih.

Na koga se odnosi ovo ograničenje? Politički dogovor je da se odnosi na građane koji su promenili prebivalište između 3. jula 2023. i 3. juna 2024. godine. 

Birački spisak se zatvara 17. maja pred lokalne izbore 2. juna, tako da su poslanici morali biti brzi i agilni u usvajanju ovih izmena.

Nadležnost Radne grupe za unapređenje izbornog procesa proširena je 11. maja. Članovi dobijaju ograničen i kontrolisan uvid u birački spisak radi nadgledanja primene novog zakona. (prim.aut. postoji nesigurnost u vezi sa sprovođenjem i nadgledanjem akcija Ministarstva unutrašnjih poslova za određivanje ovih pojedinaca i naknadne izmene u jedinstvenom biračkom spisku, koje treba da budu gotove do 17. maja.)

Međutim - dok se čini da stvari napreduju, iza kulisa se dešavaju opstrukcije.

RAZVLAČENJE

Radna grupa za unapređenje izbornog procesa (prim.aut. Parl.belež. 9. maj - Nova Vlada, stari ministri) održala je svoj prvi sastanak 2. maja, a zatim drugi 7. maja, 9. maja, 10. maja i 13. maja. Grupa do danas nije postigla nikakav dogovor, a njen rad je opstruiran od strane članova koji predstavljaju vladajuću većinu.

Teme kojima se Radna grupa bavi su brojne: unapređenje stanja medija u zemlji kroz izmene unutar REM-a, pritisci na birače i kako ih smanjiti kroz aktivnosti državnih organa, kao i kako regulisati finansiranje kampanje kako bi se obezbedila transparentnost. Osim toga, tu je i nekoliko drugih pitanja usmerenih ka unapređenju izbornog procesa u skladu sa preporukama koje je dao ODIHR nakon izbora 17. decembra i prethodnih izbora treba da bude adresirano.

Predloge su dominantno pripremili članovi civilnog društva u Radnoj grupi, tri opozicione poslaničke grupe i manjinske stranke, ali niko od članova vladajuće većine.

Radna grupa je trebalo da glasa o ovim temama 13. maja, ali je vladajuća većina zatražila produženje roka za razmatranje predloga za izmene zakona koji regulišu navedene teme, bez jasnog razloga i preciziranja koliko vremena im je za to zapravo potrebno.

MOŽE LI BITI?

Iako se sve vrti oko izbora, postoji neka prividna aktivnost u odborima.

Na primer, Odbor za kontrolu službi bezbednosti održao je svoju prvu sednicu 10. maja. Poslanici su glasali za predsednika i zamenika predsednika odbora - oba dolaze iz vladajuće većine (poslaničke grupe AV – Srbija ne sme stati i SPS, tim redom).

Druga sednica Odbora za odbranu i unutrašnje poslove imala je isti dnevni red i vrlo sličan rezultat - i predsednik i zamenik predsednika dolaze iz poslaničke grupe AV – Srbija ne sme stati.

Uloga parlamenata u Berlinskom procesu i široj integraciji zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju je ključni aspekt razvoja regiona. Parlamenti su glavna institucija koja predstavlja glas građana i uvijek treba raditi za dobrobit svojih birača. Regionalni razvoj bi unapredio živote građana u ekonomskom, socijalnom i političkom smislu. Međutim, uloga parlamenta je često na nacionalnom nivou i ova uloga je samo ograničeno prisutna u regionalnim okvirima. Berlinski proces potvrđuje da su parlamenti retko uključeni u potpunosti u regionalne inicijative.

Konačno imamo Vladu - sedmu u poslednjih 12 godina. Radna grupa za unapređenje izbornog procesa održala je dva sastanka pred lokalne izbore 2. juna.

OD RANIJE POZNATI

Nakon šestosatne diskusije 2. maja, poslanici su izglasali novu vladu sa rekordnim 31 ministrom. Od 213 poslanika koji su glasali, 152 su glasala za, 61 protiv, uzdržanih nije bilo.

Lista ministara uključuje dvojicu koji su pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Države (prim.aut. Aleksandar Vulin i Nenad Popović - Parl. belež. 2. maj - Nema odmora dok traje obnova), ministra zdravlja koga mediji od milja zovu "Doktor Smrt" zbog njegovih navodnih veza sa Zemunskim klanom (prim.aut. Zlatibor Lončar je ministar zdravlja peti put, prvi put 2014), bivše opozicionare i mnoge, mnoge druge.

Premijer, Miloš Vučević, ranije je bio više uključen u lokalnu politiku, kao gradonačelnik Novog Sada do 2022. godine, kada je postao ministar odbrane. Vučević je posebno privukao pažnju javnosti 2019. godine, kada je podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića i njegovog brata Andreja Vučića, u vezi sa "Jovanjicom" - sa idejom da očisti njihova imena, oskrnavljena u medijima (prim.aut. Slučaj "Jovanjica" se bavi ilegalnom proizvodnjom marihuane i vezama državne bezbednosti sa farmom. Postupak o ilegalnoj proizvodnji marihuane, tzv. “Jovanjica 1” je u toku, dok je “Jovanjica 2”, odnosno optužnica o vezama državne bezbednosti sa ovom farmom marihuane, još uvek u fazi pripremnih ročišta).

Vučevićeva Vlada je sedma Vlada od 2012. godine. Od dana kada su raspisani vanredni parlamentarni izbori 1. novembra 2023. godine do dana kada je formirana vlada prošlo je 184 dana. U poslednjih dvanaest godina, građani Srbije proveli su 2 godine, 9 meseci i 8 dana u ovom limbu između dve radne vlade.

VISINSKE PRIPREME

Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine, 26. aprila je raspisala lokalne izbore, uključujući ponovljene izbore u Beogradu, za 2. jun.

Radna grupa za unapređenje izbornog procesa održala je prvi i drugi sastanak, 2. maja i 7. maja. Sastavljena je od po dva predstavnika, člana i zamenika člana, svake poslanične grupe u Narodnoj Skupštini, svake manjinske političke stranke koja nema poslaničku grupu u Narodnoj Skupštin, kao i organizacija civilnog društva Crta, Centar za slobodne izbore i demokratiju i Transparentnost Srbija - ukupno 22 člana i 22 zamenika.

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, izabran je za predsednika Radne grupe.

Formiranje ove Radne grupe rezultat je sastanaka između predsednice Narodne skupštine, parlamentarnih grupa i civilnog društva o preporukama ODIHR-a u vezi sa unapređenjem izbornih uslova u Srbiji, koji su se održali u aprilu.

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Ana Brnabić sazvala je Drugu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2024. godini, za petak, 10. maj 2024. godine, sa početkom u 14.00 časova.

Prva specijalna sednica Četrnaestog saziva skupštine počela je na Prvomajski praznik rada, u podne. Na dnevnom redu je bila samo jedna tačka: izbor nove vlade, sa neverovatnih 31 ministara.

NEKO MORA I DA RADI

Dok je ostatak zemlje uživao u državnom prazniku, poslanici su zasukali rukave - prva specijalna sednica Četrnaestog saziva Skupštine počela je 1. maja, u podne. Jedina tačka dnevnog reda bio je izbor vlade, koja će imati 31 ministra, od kojih pet bez portfelja (AN. Ovo će biti druga najbrojnija vlada od 1990. godine, premašena samo od strane vlade formirane posle 5. oktobra 2000. godine, koja je imala 36 ministara. Prethodna vlada (2022-2024), sa Anom Brnabić kao premijerkom, imala je 28 ministara).

Bilo je krajnje vreme - konstitutivna sednica ove skupštine počela je 6. februara (AN. Međutim, proteglo se i završilo 20. marta), čak 84 dana pre sazivanja ove specijalne sednice. Zakonski rok za formiranje vlade je 90 dana od konstituisanja parlamenta.

Na ovom prvom danu, pored 195 poslanika, među prisutnima su bili i premijer Vojvodine, guverner Narodne banke Srbije, predsednik Ustavnog suda, predstavnici pravosuđa i vojske, rektori univerziteta i šefovi diplomatskih misija, uključujući ambasadora SAD-a, Kristofera Hila.

Diskusija se nastavila danas, 2. maja. Delovi opozicije najavili su da neće glasati za novu vladu.

EXPOZE

Mandatar Miloš Vučević je prezentovao ekspoze koji je obuhvatao čak 65 strana. Čitanje je trajalo tri sata, a samo izlaganje izazvalo je snažne reakcije kako u Skupštini tako i od javnosti.

Budući premijer izjavio je, između ostalog, da punopravno članstvo u EU ostaje prioritet. Takođe je naglasio značaj saradnje sa Kinom i najavio ratifikaciju sporazuma o slobodnoj trgovini. Štaviše, "Srbija neće i ne sme da odustane od saradnje i prijateljstva sa Rusijom", rekao je, podsećajući da je Srbija zauzela stav o ratu, ali nije uvela sankcije Moskvi.

Izvod koji je privukao pažnju javnosti, izazivajući negativne reakcije opozicije: "Prema onima koji bi da ubiju ženu - donosioca novog života, niko, a pogotovo nacionalno svestan pojedinac, ne može i ne sme da ima samilosti. Žene će u Srbiji imati ista prava i iste počnete pozicije kao i muškarci. Mi ne stvaramo društvo jednakih u prihodu, ovo nije i neće biti vlada koja će promovisati ideje uravnilovke i samoupravnog socijalizma." (AN. Podsetnik: Femicid je važna tema u srpskom društvu i trenutno nije rešen od strane parlamenta ili bilo kojih drugih političkih aktera. Pre nešto više od godinu dana, nekoliko nevladinih organizacija je uputilo apel svim poslanicima povodom femicida - 30.03.2023 Parlamentarna beležnica: Apel protiv femicida stigao u parlament).

KO JE KO?

Spisak 31 ministra takođe je bio predmet kontroverze.

Većina njih su već poznati široj javnosti, poput potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, Ivice Dačića, vršilac dužnosti premijera Srbije od 20. marta, koji je ranije obavljao funkciju premijera i ministra unutrašnjih poslova (2008-2012, 2012-2014), kao i prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova (2014-2020), i predsednika Skupštine (2020-2022), ili Siniše Malog, prvog potpredsednika Vlade i ministra finansija, već četiri puta (prvi put 2018).

Osmoro od njih su potpuno novi, a dvoje je sankcionisano od strane Sjedinjenih Američkih Država. Aleksandar Vulin, potpredsednik Vlade, koji je sankcionisan zbog bliskih veza sa Rusijom i trgovcem oružjem, i Nenad Popović, ministar bez portfelja, čije su jednako bliske veze sa Rusijom i optužbe za korupciju dovele do njegovog sankcionisanja.

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Ana Brnabić sazvala je Prvu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Četrnaestom sazivu, za sredu, 1. maj 2024. godine, sa početkom u 12.00 časova.

OBRNUTI NOTAR

Uvažene prazne stolice, kao i još, možda do sutra, isključeni mikrofoni, kamere i svetla,

U proteklom, malo podužem, periodu niti je bilo pravog skupštinskog zasedanja, niti je bilo ovog govornika za imaginarnom govornicom. Drugi su parlamenti bili zanimljiviji, pa beše gre’ota da se troše jagodice na kompjuterskoj tastaturi, a ne bi li se neki ovakav govor napisao. Zanimljiva je bila Parlamentarna skupština Saveta Evrope u Strazburu, recimo;  tamo se odlučivalo da li će Kosovo biti primljeno u Savet Evrope. Pa je nešto i odlučeno: po svemu sudeći pozitivno po Kosovo, a negativno po negatore potpisivanja tamo nekih ohridskih i inih sporazuma. A sporazumi se, hajde i to da kažemo, zapravo odnose na dalje poništavanje razlike između a) prava na samoopredeljenje, b) secesije uz pomoć inostranog faktora, c) istoriijskih razloga za a) i b). Da dodamo i pod d) da je to jedna duga priča, te pošto se niko njome ne bavi iz ovog ugla – nećemo ni mi. Nego ćemo o nečemu trećem, jer ćemo pre toga kratko o nečemu drugom.

Zanimljivije od naše neaktivne Skupštine bile su neke veće i daleko aktivnije i generalno značajnije skupštine(tine). Pa se, tako, malo sastajalo u Generalnoj Skupštini UN. Gde je, na paranoičarima sumnjivoj drugoj strani evroatlantske batine sa dva ista kraja, razmatrano ustanovljavanje „Dana refleksije (razmišljanja) i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“. Po svemu sudeći, i ovde će rezultat biti negativan, a po one koji nisu pozitivni u pogledu posledica presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, donete još davne 2007. godine. Sve u svemu, skupštine i parlamenti, ovde poprilično zanemareni, umeju da ostave za sobom tragove od istorijskog značaja. Zamisli. A sad ono nešto drugo, k’o što rekosmo:

* * * * *

To drugo bi bilo jedno razmatranje profesije pod nazivom „notar“, a uz to i neobične povezanosti tog pojma sa parlamentom, konkretno ovim našim. Dakle: bili smo svi kod notara, oni služe tome da overe svojim pečatom – a time da učine i zakonitim – razne ugovore, sporazume i druge pismene beleške. To mu je pravo dala država, logički ponajviše zbog toga da ne troši svoje dragocene činovničke kapacitete kojekakvim sitnim ozakonjavanjem. A lepo je, dodajmo i to, da se neko preduzetno lice okoristi mogućim finansijskim posledicama ovog ozakonjavanja. Da zaradi na pečatu, kad ga već poseduje, da kažemo. I kad mu ga je država dala.

Notari, sem svega navedenog, poznaju i zakone na osnovu kojih papire donete u svoje kancelarije ukrašavaju državnim pečatom o zakonitosti. Zakoni, pak, nastaju tako što se izglasaju u parlamentu. Te na taj način notari postaju neka vrsta produžene ruke poslaničkih ruku, onih istih koje su zakon donele ubacivanjem kartice u skupštinsku elektronsku brojalicu glasova. Dakle, notar pečatira raznorazna dokumenta i proglašava ih zakonitim u ime, da banalizujemo ovo što smo do sada navodili, poslanika koji su zakon izglasali. Poslanici su, dakle, u evolucionom smislu svojevrsna preteča notara. To smo notirali, te idemo dalje.

Šta se, onda, događa u slučaju da skupštinski poslanici ne donose zakone tako što ih razmatraju, unapređuju, cenzurišu u slučaju kakve prevare, ili čine posledično povoljnijim po one koji su poslanike i izabrali svojim glasovima na izborima? Ili kada, uz sve ovo, zakone niti poznaju niti ih interesuju, dovoljno je ono čuveno zvonce, uz pomoć koga se stiču sva spotrebna znanje po pitanju ikakvog izglasavanja ičega. U svim ovim slučajevima skupština se pretvara u svojevrsnu obrnutu notarsku ispostavu, koja služi isključivo tome da ozakoni nečiji zakonom ispisani interes, bez napora da se učini išta više od simboličnog lupanja pečata glasanjem „za“ ono što je stavljeno na parlamentarni dnevni red. Poslanici, tada, postaju paradržavni službenici onoga ili onih koji su im dali pečat, a parlament postaje izborima formirana kancelarija za ozakonjavanje privatnih interesa. Overa je besplatna, i to da primetimo. Narod časti.

Red je da se, u zaključku ovog obraćanja, i dalje praznoj sali Narodne skupštine, spoje sve tri navedene teme odabrane za danas. Novi domaći parlament je, od svoje konstitutivne sednice pa do kraja aprila, održao samo na brzinu sazvanu sednicu za ozakonjavanje jednog političkog interesa. A taj interes se odnosio na to kada će se – te time i u kojim uslovima i na kakav način – birati one lokalne vlasti koje nisu izabrane u decembru mesecu prošle godine. Za to vreme, neki drugi parlamenti i neke druge skupštine donose po ovu teritoriju neke daleko značajnije odluke, na koje ovdašnjih 250 poslanika i pripadajuća im predsednica nemaju nikakav odgovor, a ponajmanje smislen. Niti će odgovora biti, jer što bi se obrnuta notarska kancelarija raspravljala sa tamo nekim mestima namenjenim nekakvim raspravama i nekakvom glasanju. ‘Ajte, molim vas. Kakav crni parlament nekog saveta u Strazburu ili skupština tamo nekakvih nacija u Njujorku, pred nama su izbori u Beogradu i još kojekude. Zna se šta su prioriteti.

* * * * *

I to bi bilo to. Idu praznici, nema smisla da ovo smatranje traje predugo, čekaju nas prvomajski roštilji i uskršnji ručkovi. Kada se sve bude završilo, i one prave i one obrnute notarske kancelarije nastaviće svoj rad, neometane posledicama odluka parlamenata i skupština daleko odavde; uz pokoje ovlaš notiranje pogolemog spiska funkcionera vlade Srbije u novom sastavu. A istorija će, kakva god da dolazi, napraviti zabeležbu sveukupnog stanja, udariti pečat i stvari će se dalje dešavati po istoj onoj administrativnoj proceduri koja traje od pamtiveka, a baš je pedantna u poslednjim decenijama. Točak vremena, notar nad svim notarima, parlament nad svim parlamentima i skupština nad svim skupštinama odrediće sudbinu svima, a najpre onima koji ne znaju čemu šta od svega navedenog uopšte služi. Čini se kao da je, ponovo, došlo vreme da se dokumenta daju na pregled i overu.

Tras.

Sledeći!

Autor: Voja Žanetić

Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić sazvala je Prvu sednicu Prvog rednovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2024. godini, za ponedeljak, 22. april 2024. godine, sa početkom u 11.00 časova.

We mapped the stakeholders representing the National Assembly, Government and other stakeholders such as NGOs and Academia related to the Berlin process, Common Regional Market and Green Agenda. This Stakeholder mapping in Serbia is part of a regional project “Parliamentary Diplomacy: Regional Cooperation Through Enhanced Parliamentary Dialogue” supported by the German Federal Foreign Office. The project will contribute to the overall efforts to preserve democratic principles of check and balances as well as to promote and advance democracy in the region through enhanced regional cooperation at the parliamentary level.

SKUPŠTINSKA REALNOST I RIJALITI

Uvažene prazne stolice, kao i još neizvesno dugo isključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Nema skupštinskih sednica ovih dana, pa nema nešto ni ovog obraćanja, jer i mi koji pišemo o parlamentu imamo pravo da se malo odmorimo od svoje teme. Kada neko donese odluku da je nova sesija ičem potrebna, od dirigovanog donošenja zakona do pukog ispunjavanja forme, ova će se sala popuniti svojim uobičajenim popunjavaocima. A do tada, gre’ota je da se ta praznoća ne ispuni ovom našom novom jednosmernom komunikacijom između dokonog govornika i usamljene sale. Temu te komunikacije je, srećom, prethodna takozvana konstitutivna sednica već donekle odredila. Pa ne moramo da se mučimo o čemu ćemo.

Šta je, uopšte, svrha parlamenta u ovim novonastalim vremenima? Milioni glasača žive u uverenju da njihov izlazak na birališta služi tome da se izaberu predstavnici narodne političke volje, koji će, potom, zakonima koji se izglasavaju u skupštini, odrediti put kojim država ide u budućnost. Zakon valja, dobije većinu glasova i odobrenje za dalje dejstvovanje na društveni i sav ostali život; zakon ne valja, vraća se na doradu onima koji su ga predložili. Ova naivna pretpostavka, naravno, nema baš neko bog zna kakvo uporište u realnom životu, čega je svedok, pa na primer, konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine. A što je posledica zakona koji je, od onomadnjih pretužnih dana kada je ekspresno donet, oporavio mnoge džepove. Naravno, ni jedan od tih džepova nije pripadao na izbore izašavšem biračkom telu. Jer to telo nema džepove. A i da ima, u njima više nema ničeg.

Novčani interesi, dakle, koji nisu (gotovo) nikad oslonjeni na dobrobit svih, već samo nekih, veoma utiču na demantovanje ranije navedene naivne pretpostavke o narodnoj koristi od izbora sastava parlamenta putem sveopšteg glasanja. Kako se, hajde da i to usput kažemo, ispostavilo da delovi tog naroda umeju da glasaju (i) tamo gde ne žive, ni to sveopšte glasanje baš nije sveopšte, već nekako Sveopšte Plus. Kao na akcijama u samoposluzi: glasa njih pet, a šesti je gratis i živi u trafo stanici. Digresija, da, vraćamo se na temu. Dakle, laička ideja o tome da je svrha parlamenta isključivo u reflektovanju narodne volje i služenju opštim interesima ne vrši posao. Ili to makar ne radi u onoj meri koliko bi se to dalo očekivati, a s obzirom na obimnost i kompleksnost organizovanja parlamentarnih izbora, pa i ovakvih. A čemu onda sve to služi?

Ako okrenemo objektiv ovog misaonog okulara na sasvim drugu stranu, primetićemo da postoje političke partije. Vladajuće i one koje to nisu, ali se nadaju da će jednom biti. A te partije, sa manje ili više uspeha, predstavljaju organizovane kolektive koji rade na dva principa: pretvaranje iskazanih interesa (finansijskih i ostalih, domaćih i inostranih) u spisak delatnosti koje valja obaviti unutar državnog aparata da bi se interesi ostvarili, te legitimizovanje tih interesa, a i spiska tih delatnosti, putem dobijene podrške na izborima. Partije su, da krajnje pojednostavimo ovo komplikovano iskazivanje, preduzeća za skupljanje glasova uz pomoć kojih se potom generiše vlast, moć i posledična joj raspodela državnih i ostalih vrednosti. Vladajuće partije su, pritom, državna preduzeća sa sklonošću ka monopolu. Nešto iz pomenute raspodele dobiće i narod, e da bi glasao ponovo kako je glasao prošli put. I neki njegov interes se, u granicama vlastima razumnog, mora uvažiti.

U svemu ovome se, nakratko, izgubio parlament, pa ćemo ga vratiti u igru. Gledano na njegov rad sa gore navedenim minimumom romantike, ispašće da njegova svrha za kojom tragamo jeste ostvarivanje interesa, poređanih po važnosti na spisku partijskih obaveza. Jedan deo obaveza onih na vlasti svakako predstavlja legalizovanje njihovih interesa putem donošenja zakona, naslaganih po mogućstvu u što većem broju na jednoj sednici. A što se dešava što zbog prebirokratizovanog delovanja države, što zbog poslovične neefikasnosti iste, a što i zbog težeg „hvatanja konaca“ od strane radoznalaca sa strane. Jer nema ni potrebe da se puno zna šta piše u zakonu, saznaće se sve šta je potrebno, direktno ili posredno, tokom njegovog delovanja. Što da se sekirate pre vremena.

Elem, drugi deo partijskih obaveza koje parlament ima da ispuni jeste stvaranje slike o sopstvenom delovanju koju će preneti mediji, a koja će poslužiti da slabije poznavaoce politike, odnosno veliku većinu javnosti, održi u uverenju da se parlamentarni rad odnosi i na ljude koji biraju njegov sastav. Prevedeno u malo razumljiviji jezik, skupština mu dođe kao nekakav ogromni reklamni blok u kome se oglašavaju preduzeća za skupljanje glasova, državna i monopolska, kao i ona koja to nisu. Te se, ako stvar posmatramo sa ove tačke gledišta, mnogo lakše može razumeti zašto su nastupi u njemu takvi kakvi su, zašto se mikrofoni isključuju, zašto se prave amatersko-pozorišni performansi podrške ili protesta, zašto su govori nabijeni lažnom patetikom i ostalim oblicima šmiranja, otkud dramoserni izlivi emocija ili revolucionarnost kupljena preko Alibabe. Reklama, po svojoj prirodi, jeste najizveštačeniji oblik komunikacije. Pa i u skupštini, ovoj reklamnoj.

Loš scenski performans, izveden od ljudi koji nisu glumci a glume, improvizovan i sklepan iz potreba zadovoljavanja pre svega ambicija partijsko-medijske „uredničke“ hijerarhije, primitivan u traženju pažnje i emotivnog angažovanja onih gledalaca koji nemaju pametnija posla no TO da prate... Gledano na ovaj način, a imajući u vidu da ovaj, na televiziji prenošeni, program traje satima, ispade da je parlament u sadašnjem stanju – možda spontano a možda malo i planski –  zapravo jedan prosečno uspešni i adekvatno ružni politički rijaliti. Te da bi to, možda, mogla biti i njegova konačna svrha: privlačenje pažnje na politiku u njenom najvulgarnijem obliku, jer ono što politika sada jeste – niti je za prikazivanje niti je za razumevanje pogodno. Glasaj kad budeš pozvan (ili dovezen), a ovo ti je ponuda koja tebe zanima. I roba je na akciji, dok traju zalihe.

Od ove tačke svašta bi se moglo izmaštati. Izbacivanje poslanika SMSom, plasiranje proizvoda ispred predsedavajućeg, razgovori sa članovima familije učesnika, soba za javne razgovore poslanika i Velikog Brata, šefa Zadruge ili štaliveć... Ali nije to poenta, već naprotiv. U ovoj epohi, koja izmiče planiranju i najvećim umovima, svako odvlačenje pažnje od ičega bitnog, pa i putem učestvovanja u skupštinskom rijalitiju – bilo da je to učestvovanje bahato poziciono ili dekorativno opoziciono – veoma je skupa rabota za svaku državu i svaki narod. Te je jedina ispravna svrha svih skupština, a posebno onih koje pripadaju siromašnim narodima i državama, da pobegnu od rijalitija, najidiotskijeg oblika gubljenja vremena uopšte, pa i u politici. A, pritom, rečeni reklamni blok i nema bog zna šta od proizvoda i usluga da ponudi svojim gledaocima. Slab je izbor, džaba se derete.

To bi, dakle, bilo to o svrsi, kako o onoj koju sada imamo, tako i o onoj koju bi mogli da otkrijemo. Kad prestanemo da gledamo rijaliti i pogledamo u realnost.

Vidimo se opet, uvažene prazne stolice i isključeni mikrofoni, kamere i sveta.

Do gledanja. Ili do glasanja.

Autor: Voja Žanetić