OBRNUTI NOTAR

Uvažene prazne stolice, kao i još, možda do sutra, isključeni mikrofoni, kamere i svetla,

U proteklom, malo podužem, periodu niti je bilo pravog skupštinskog zasedanja, niti je bilo ovog govornika za imaginarnom govornicom. Drugi su parlamenti bili zanimljiviji, pa beše gre’ota da se troše jagodice na kompjuterskoj tastaturi, a ne bi li se neki ovakav govor napisao. Zanimljiva je bila Parlamentarna skupština Saveta Evrope u Strazburu, recimo;  tamo se odlučivalo da li će Kosovo biti primljeno u Savet Evrope. Pa je nešto i odlučeno: po svemu sudeći pozitivno po Kosovo, a negativno po negatore potpisivanja tamo nekih ohridskih i inih sporazuma. A sporazumi se, hajde i to da kažemo, zapravo odnose na dalje poništavanje razlike između a) prava na samoopredeljenje, b) secesije uz pomoć inostranog faktora, c) istoriijskih razloga za a) i b). Da dodamo i pod d) da je to jedna duga priča, te pošto se niko njome ne bavi iz ovog ugla – nećemo ni mi. Nego ćemo o nečemu trećem, jer ćemo pre toga kratko o nečemu drugom.

Zanimljivije od naše neaktivne Skupštine bile su neke veće i daleko aktivnije i generalno značajnije skupštine(tine). Pa se, tako, malo sastajalo u Generalnoj Skupštini UN. Gde je, na paranoičarima sumnjivoj drugoj strani evroatlantske batine sa dva ista kraja, razmatrano ustanovljavanje „Dana refleksije (razmišljanja) i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“. Po svemu sudeći, i ovde će rezultat biti negativan, a po one koji nisu pozitivni u pogledu posledica presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, donete još davne 2007. godine. Sve u svemu, skupštine i parlamenti, ovde poprilično zanemareni, umeju da ostave za sobom tragove od istorijskog značaja. Zamisli. A sad ono nešto drugo, k’o što rekosmo:

* * * * *

To drugo bi bilo jedno razmatranje profesije pod nazivom „notar“, a uz to i neobične povezanosti tog pojma sa parlamentom, konkretno ovim našim. Dakle: bili smo svi kod notara, oni služe tome da overe svojim pečatom – a time da učine i zakonitim – razne ugovore, sporazume i druge pismene beleške. To mu je pravo dala država, logički ponajviše zbog toga da ne troši svoje dragocene činovničke kapacitete kojekakvim sitnim ozakonjavanjem. A lepo je, dodajmo i to, da se neko preduzetno lice okoristi mogućim finansijskim posledicama ovog ozakonjavanja. Da zaradi na pečatu, kad ga već poseduje, da kažemo. I kad mu ga je država dala.

Notari, sem svega navedenog, poznaju i zakone na osnovu kojih papire donete u svoje kancelarije ukrašavaju državnim pečatom o zakonitosti. Zakoni, pak, nastaju tako što se izglasaju u parlamentu. Te na taj način notari postaju neka vrsta produžene ruke poslaničkih ruku, onih istih koje su zakon donele ubacivanjem kartice u skupštinsku elektronsku brojalicu glasova. Dakle, notar pečatira raznorazna dokumenta i proglašava ih zakonitim u ime, da banalizujemo ovo što smo do sada navodili, poslanika koji su zakon izglasali. Poslanici su, dakle, u evolucionom smislu svojevrsna preteča notara. To smo notirali, te idemo dalje.

Šta se, onda, događa u slučaju da skupštinski poslanici ne donose zakone tako što ih razmatraju, unapređuju, cenzurišu u slučaju kakve prevare, ili čine posledično povoljnijim po one koji su poslanike i izabrali svojim glasovima na izborima? Ili kada, uz sve ovo, zakone niti poznaju niti ih interesuju, dovoljno je ono čuveno zvonce, uz pomoć koga se stiču sva spotrebna znanje po pitanju ikakvog izglasavanja ičega. U svim ovim slučajevima skupština se pretvara u svojevrsnu obrnutu notarsku ispostavu, koja služi isključivo tome da ozakoni nečiji zakonom ispisani interes, bez napora da se učini išta više od simboličnog lupanja pečata glasanjem „za“ ono što je stavljeno na parlamentarni dnevni red. Poslanici, tada, postaju paradržavni službenici onoga ili onih koji su im dali pečat, a parlament postaje izborima formirana kancelarija za ozakonjavanje privatnih interesa. Overa je besplatna, i to da primetimo. Narod časti.

Red je da se, u zaključku ovog obraćanja, i dalje praznoj sali Narodne skupštine, spoje sve tri navedene teme odabrane za danas. Novi domaći parlament je, od svoje konstitutivne sednice pa do kraja aprila, održao samo na brzinu sazvanu sednicu za ozakonjavanje jednog političkog interesa. A taj interes se odnosio na to kada će se – te time i u kojim uslovima i na kakav način – birati one lokalne vlasti koje nisu izabrane u decembru mesecu prošle godine. Za to vreme, neki drugi parlamenti i neke druge skupštine donose po ovu teritoriju neke daleko značajnije odluke, na koje ovdašnjih 250 poslanika i pripadajuća im predsednica nemaju nikakav odgovor, a ponajmanje smislen. Niti će odgovora biti, jer što bi se obrnuta notarska kancelarija raspravljala sa tamo nekim mestima namenjenim nekakvim raspravama i nekakvom glasanju. ‘Ajte, molim vas. Kakav crni parlament nekog saveta u Strazburu ili skupština tamo nekakvih nacija u Njujorku, pred nama su izbori u Beogradu i još kojekude. Zna se šta su prioriteti.

* * * * *

I to bi bilo to. Idu praznici, nema smisla da ovo smatranje traje predugo, čekaju nas prvomajski roštilji i uskršnji ručkovi. Kada se sve bude završilo, i one prave i one obrnute notarske kancelarije nastaviće svoj rad, neometane posledicama odluka parlamenata i skupština daleko odavde; uz pokoje ovlaš notiranje pogolemog spiska funkcionera vlade Srbije u novom sastavu. A istorija će, kakva god da dolazi, napraviti zabeležbu sveukupnog stanja, udariti pečat i stvari će se dalje dešavati po istoj onoj administrativnoj proceduri koja traje od pamtiveka, a baš je pedantna u poslednjim decenijama. Točak vremena, notar nad svim notarima, parlament nad svim parlamentima i skupština nad svim skupštinama odrediće sudbinu svima, a najpre onima koji ne znaju čemu šta od svega navedenog uopšte služi. Čini se kao da je, ponovo, došlo vreme da se dokumenta daju na pregled i overu.

Tras.

Sledeći!

Autor: Voja Žanetić