Aktuelnosti

Saznajte šta se dešava u Narodnoj skupštini - na koji način poslanici predstavljaju interese građana i na koji način usvojeni akti utiču na različite oblasti života građana.

Preliminary structure of the future convocation of the National Assembly of the Republic of Serbia in 2024: What will the new parliamentary convocation look like?

[05.02.2024.]

What will the new parliamentary convocation look like?

 

18 electoral lists participated in the parliamentary elections held in December 2023 - the same number as in the previous elections in 2022 (Table 1).

Table 1: Overview of the number of electoral lists participating in parliamentary elections in the past 11 years and the number of electoral lists that won mandates

 

Preliminary structure of the future convocation of the National Assembly of the Republic of Serbia in 2024.

 

Out of 18 candidate lists, mandates were won by five of them, along with five election lists of minority parties for which the rule of the so-called "natural threshold" applies. Therefore, mandates will be awarded to candidates with a total of 10 election lists (Table 2).

Table 2: Preliminary overview of electoral lists that won mandates in the National Assembly after the parliamentary elections in 2023

When it comes to the party structure, according to the data provided in the election lists, the Assembly will include representatives of 24 parties and one group of citizens (group of citizens "We - The Voice of the People, Prof. Branimir Nestorović, PhD").

Individually, the Serbian Progressive Party will have the most MPs (110), followed by the People's Movement of Serbia (17), while the Freedom and Justice Party (16) is in third place (Table 3).

Table 3: Preliminary overview of the political structure of electoral lists that won mandates after the parliamentary elections in 2023, and the number of mandates won by each political party or movement

As far as the gender structure of the future convocation is concerned, the less represented gender, women, did not reach the desired 40 percent participation, although it is close to that number (Table 4).

Table 4: Preliminary gender structure of the XIV parliamentary convocation

The lists with a small number of mandates have the largest deviation from the 60:40 ratio. Both mandates of Usama Zukorlić's list - United for Justice - Party of Justice and Reconciliation - Bosnians of Sandžak, Tomislav Žigmanov - Democratic Union of Croats in Vojvodina, as well as one total mandate each of the list of the Russian Party - Slobodan Nikolić and The Political Struggle of Albanians Continues - Šaip Kamberi went to men, so the percentage of women in these lists is zero, while of the two MPs from the Party of Democratic Action (SDA) Sandžak list - Sulejman Ugljanin DMD, one man and one woman, and they reached the highest percentage of representation of the less represented sex, half.

Regarding the lists that won more than 10 mandates, the lists Miloš Jovanović PhD - Hope for Serbia - Serbian Coalition HOPE - National Democratic Alternative - New Democratic Party of Serbia (New DSS) - Movement for the Restoration of the Kingdom of Serbia (POKS) - Vojislav Mihailović and We - The Voice of the People, Prof. Branimir Nestorović, PhD, who have a gender ratio of practically 70:30, especially if you bear in mind that the list of the Hope coalition started the previous convocation with 60:40, and ended with 80:20, after a series of resignations of female MPs, whose places were taken by male MPs. (Table 5).

Table 5: Gender structure by electoral lists that won mandates in 2023

In terms of age structure, the majority of future MPs were born between 1970 and 1979, and the total average age is 49 years. There are five male and female MPs under the age of 30, which is significantly less than in the previous convocation, when there were 14 (while the average age was 47).  

The oldest MPs of the new convocation will be Nada Macura, Stojan Radenović and Jovan Kolundžija (SNS), born in 1948, and the youngest, Nastasja Baković (Against Violence) and Marko Milošević (SPS/JS), born in 1999 (Table 6).

Table 6: Preliminary age structure of the XIV parliamentary convocation

On average, the oldest list is the Russian Party - Slobodan Nikolić, which has only one MP who is 67 years old. The next list is the Political Struggle of Albanians Continues - Šaip Kamberi, which also has one deputy who is 60, and then the list We - The Voice of the People, Prof. Branimir Nestorović, PhD, with an average age of almost 58 years. The "youngest" is the list of Usama Zukorlić - United for Justice - Party of Justice and Reconciliation - Bosniaks of Sandžak, Tomislav Žigmanov - Democratic Union of Croats in Vojvodina, with two MPs, average age 34.5 years (Table 7).

Table 7: Age structure according to electoral lists that won mandates in 2023

As far as the regional distribution is concerned, the largest number of both male and female deputies reside in the territory of Belgrade, a total of almost 43 percent. Next in terms of representation is the South Bačka District, with 8 percent, while the third place is the Nišava District, with just over 4 percent. As many as 16 districts are represented by less than 5 members of parliament, that is, less than 2 percent. The districts that do not have their own representatives in the new convocation of the Assembly are two districts from the area of Kosovo and Metohija - Kosovo-Pomoravska and Prizren (Table 8). Compared to the previous convocation, in the list of regional distribution, there is a change in the third place, because then Raška District was in this position, which fell to fifth place in this convocation. Also, compared to the last convocation, a significant decrease in the percentage of the South Bačka District (from 12 to eight percent) is noticeable, but, regardless of this decrease, this district kept the same position on the list compared to the last convocation

Table 8: Preliminary regional structure of the XIV convocation

Apart from the total number of MPs per district, for a better understanding of the representation of the district in the parliament, the number of inhabitants whose local problems and needs can best be understood and represented by MPs from the same district is also important, i.e. the ratio between the number of inhabitants of the district and the number of MPs from of that district, although the current electoral system foresees that the whole of Serbia is one electoral unit and that each MP is a representative of all citizens of Serbia. If the number of citizens in each district is also considered, Belgrade is again in the first position, with one representative for every 15,740 citizens, while on the other hand, in the Morava District, one representative comes for as many as 94,946 citizens.

Citizens of Pčinj and Zaječar Districts, for example, therefore have a better indirect representation based on the number of inhabitants than the total number of MPs shows, while in South Bačka and Nišava Districts citizens are represented worse in this sense.

For districts from the area of Kosovo and Metohija, Statistical Office of the Republic of Serbia does not have data on the number of citizens, so this kind of analysis is not possible (Table 9).

 

Table 9: Overview of the preliminary regional structure of the XIV convocation with the number of inhabitants by region

The list We – The Voice of the People, prof. Branimir Nestorović Ph.D, has the largest percentage of MPs from Belgrade (92%), while the minority lists do not have a single MP or female MP residing in the territory of Belgrade (Table 10).

Table 10: Regional structure by electoral lists that won mandates in 2023

When it comes to previous parliamentary experience, 98 male and female MPs will find themselves in the parliamentary benches for the first time, which is almost 40 percent of the total number. MPs Veroljub Arsić, Igor Bečić and Aleksandar Čotrić (SNS) have the largest number of mandates so far, and this will be their tenth mandate in the Parliament of Serbia (Table 11).

Table 11: Preliminary structure by the total number of previous mandates of deputies of the XIV convocation

Looking at the lists, according to the average number of previous mandates, the most experienced list is that of Ivica Dačić - Prime Minister of Serbia, with an average of more than three previous mandates per MP, while this is the first mandate for the only MP from the Russian Party - Slobodan Nikolić (Table 12).

Table 12: Preliminary structure according to the average number of previous mandates of deputies of the XIV convocation by lists

And finally, when it comes to the professions of male and female MPs, most of them are in the field of law and economics, and in the third place being education and science. There are no unemployed or students among the male and female members of parliament, and 9 are retired (Table 13).

Table 13: Preliminary structure by occupational areas of the XIV convocation

 


Predsednik Narodne skupštine dr Vladimir Orlić sazvao Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Četrnaestom sazivu

[30.01.2024.]

Obaveštavamo vas da je predsednik Narodne skupštine dr Vladimir Orlić sazvao Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Četrnaestom sazivu, za utorak, 6. februar 2024. godine, sa početkom u 10.00 časova.


Za Prvu sednicu određen je sledeći dnevni red:
 

1. Potvrđivanje mandata narodnih poslanika;

2. Izbor predsednika Narodne skupštine;

3. Izbor potpredsednika Narodne skupštine;

4. Imenovanje generalnog sekretara Narodne skupštine;

5. Izbor članova radnih tela Narodne skupštine i

6. Izbor članova stalnih parlamentarnih delegacija u međunarodnim institucijama.

Sednica će se održati u velikoj sali Doma Narodne skupštine Republike Srbije, Trg Nikole Pašića broj 13.

Zatvoreni parlament: Deseta sednica

[29.01.2024.]

EXPO DEMOKRATIJA

 

 

Još neko vreme uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

O budućnosti ćemo danas. I o jednoj inicijativi, koja je sa tom budućnošću u vezi.

Za početak, u veoma skoroj budućnosti će restoran Narodne skupštine biti ponovo pun, a time posledično i ova, sada prazna, sala za održavanje sednica. Ako izuzmemo ovogodišnju Veliku Seobu Birača kao neki ometajući faktor, nema nekog Velikog Trnovca iz vremena prošlih izbora, kada je za sudbinu naše mlade demokratije bilo veoma važno da glasovi Velikotrnovčana budu još jednom stavljeni u kutije i izbrojani. Te tako nema ni posledičnog slučaja da se Skupština sastaje na datumskoj granici između demokratsko-geografskog apsurda i nekakve potrebe za dobijanjem na vremenu; potrebe tada svakako dubokoumne, ali sada svakako zaboravljene i nevažne. No, nećemo zbog ove skore budućnosti govoriti o budućnosti. Jedna druga budućnost je ovde važna.

Ta budućnost sledi odmah posle sredine dolazećeg februara, kada će ovdašnji parlament početi da radi u svom svom raspoloživom (skoro pa i ogromnom) demokratskom kapacitetu. I ta budućnost je – kako beše najavljeno od Samog Državnog Vrha – planirana da potraje sledeće tri godine, kada će se dogoditi dva važna događaja. Jedan je međunarodna izložba „EXPO2027: Igra(j) za čovečanstvo - sport i muzika za sve", a drugi su izbori; najavljeno je da ih do tada neće biti – sem valjda preostalih lokalnih, koji treba da se održe na proleće. Sa svim pripadajućim razvojnim planovima, šta god ti planovi podrazumevali, a u odnosu na rečeni sport i muziku, međunarodna izložba će koštati 17.8 milijardi evra. Za šta se, uzgred, može kupiti isplativih 18 Tejlor Svift (muzika, jelte) ili trideset Lajonela Mesija (sport). Izložbi sledstveni izbori bi, valjda, trebalo da posluže svrsi da se utvrdi ko će, potom, te pare da vraća.

Ali, vratimo se iz te predaleke i preskupe budućnosti u ovu akcijsku i jeftiniju, a koju razmatramo. I za koju je važno da postoji ideja o tome da će ovaj trenutno prazni parlament, a kada se napuni, biti i neprekidno otvoren i u istom sastavu naredne tri godine od sada. Time će se, verovatno, iz zamalo pa osamnaest milijardi razloga, napustiti decenijska tradicija da se parlamentarni izbori organizuju na svake dve godine, pa i kraće. Podsetimo, od 2012. godine, glasajući narod je pred izbornim kutijama stajao pet puta, a dobar deo tog masovnog biračkog subjekta je izbore jedared i bojkotovao. No, sada je situacija drugačija, jerbo jedna međunarodna izložba zahteva svoju političku stabilnost, te joj je ta stabilnost i pružena. Sportsko-muzički eksponati se, majci, sada neće moći ljuljati.

S druge strane, naredne tri godine obilovaće kojekakvom međunarodnom dinamikom, političkom, a i posledičnom ekonomskom. Pa recimo, samo ove godine Amerikanci biraju između starog novog i novog starog predsednika; Evropljani izborima, po svemu sudeći, dopunjavaju svoj parlament desnicom; pa čak i Rusi, Iranci i Mađari imaju zakazano dekorativno izborno ostavljanje dosadašnjeg rukovodstva na ranije utvrđenim pozicijama. Dosadašnja iskustva sa postizbornim entuzijazmima velikih i manjih sila, pomešana sa do sada startovanim i tek planiranim ratovima, uz dodatak omanje tehnološke AI revolucije i oveće inflacije – sve to zajedno govori da bi svet mogao biti daleko nestabilnije mesto no što je bio. Sem Balkana, tradicionalne oaze stabilnosti i prosperiteta, u čijem se epicentru nalazi naša međunarodno izložbeno stabilna zemlja. Do 2027. godine, pa ko živ, ko mrtav. Elem, ova dva faktora budućnosti, na istom prostoru udruženi –  para vredna međunarodna izložba i adekvatno paravrednija politička stabilnost – nekako navode na pomisao da ih je potrebno i simbolički objediniti. Iz tih potreba, na scenu stupa inicijativa o kojoj se govorilo na samom početku ovog izlaganja. A ona izgleda ovako:

Jedan od eksponata, ako ne i jedini, kojim bi se naša zemlja predstavila na međunarodnoj izložbi o sportu i muzici (kao igri za čovečanstvo) treba da bude – naš republički parlament. Razloga nije da nema: za početak je dovoljno i to što bi naša skupština do 2027. godine trebalo da bude u neizmenjenom poslaničkom sastavu. Što je, kao što možemo naslutiti, čudo samo po sebi, pa nekako zahteva da bude i međunarodno izloženo čudo. Potom, s obzirom da će se međunarodna izložba, zapravo, tematski pozabaviti neophodnim količinama „hleba i igara“ u savremenom svetu, sednice ovdašnjeg parlamenta su skoro pa idealni izložbeni materijal tog tipa, kako sadržajem, tako i svrhom. A nije na odmet razmišljati ni o tome da bi se Narodna skupština i fizički mogla kvantnoskočno preseliti u neposrednu blizinu Nacionalnog stadiona, pa bi se narodno i nacionalno, konačno, moglo objediniti. Da ne izazivaju razlikovanjem nepotrebnu pojmovnu i ideološku zbrku. A i dobro je za političku stabilnost, kome se pa protestuje u Surčinu. Nezgodan je i komšiluk, uzgred.

Tako nekako, dakle, izgleda inicijativa, u svojoj osnovi. Ona bi se svakako mogla razraditi još pokojim izložbenim elementom: eksponati bi mogli biti i zakoni koji se u našem parlamentu donose po diktatu tranzicione izborne autokratije; estradno zanimljiviji poslanici mogli bi imati pojedinačne nastupe; predsedavajući bi radoznalim međunarodnim posetiocima mogao prikazati delovanje zvonca na glasanje; opozicija je izložbena i ovako i onako... Svakako bi se, dakle, moglo još raditi na tome kako da pokažemo ovaj „šou-rum“ naše hibridne demokratije zadivljenom svetu, ali nemamo sad za to baš ni vremena. Za koji dan se ovaj zatvoreni parlament ponovo otvara, te valja smišljati šta još reći dok je sala još uvek prazna. Jer ko zna kad će ponovo biti prilike da se ovde izlaže na ovakav način, a s obzirom da se bauk političke stabilnosti nadvija nad nama, bez jasne namere da ode. Makar do 2027. godine, rekosmo, uživajući u rukovodećem maštanju. Do izložbe, dakle, gde je takvom bauku i mesto. A i toj mašti.

A mi se još vidimo.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Deveta sednica

[22.01.2024.]

PEČATIRANJE TRANZICIJE

 

 

Sa govornikom do sada dobro upoznate uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Naše deveto susretanje u ovoj, još uvek praznoj, sali Narodne skupštine posvetićemo temi koja se slabo kad stavlja na dnevni red. Kako u ovoj skupštini, tako i u principu. Reč je, naime, o pitanju – čemu služi ovaj parlament, a na ovom geografskom prostoru i u ovim istorijskim vremenima? Pre no što odgovorimo na to da li smo normalni što se ovo uopšte pitamo, dozvolite da na pitanje pokušam i da odgovorim. A odgovor baš i nije da parlament služi primarno za potrebe demokratije.

Za početak, pomenimo – a videće se i zašto – to da je politika, odavno i skoro svuda, postala specifični biznis skupljanja glasova. Biznis funkcioniše uglavnom tako što politika traži „mušterije“ među onima čiji se kulturni i njima slični obrasci poklapaju sa onima koje ima „ponuđač“. Uz to, potrebno je da se pronađenoj „ciljnoj grupi“ dopada glavni promoter „ponude“, a koga iz puke navike zovemo Lider. Tokom trajanja ovog izborno-prodajnog spektakla kome je visina istraživačkog rejtinga jedini cilj, njegovi estradni subjekti nalaze se  u stalnoj potrazi: što za što brojnijom publikom, što za moćnijim sponzorima, domaćim i stranim. I time dođosmo do toga da (poslovni) rezultati izbora – a u okviru njih je i sastav parlamenta – ne govore skoro ništa o onoj čuvenoj „vladavini naroda“. Tome parlament, dakle, baš i ne služi. A doći ćemo i do toga – čemu.

Neko je veoma davno rekao da je politika alat koji omogućava da se u jednom društvu odredi ko dobija šta, kada i kako. E pa, to pitanje deobe posebno je aktuelno ako tokom 30 i kusur godina jedna ogromna količina državne i „društvene“ svojine treba da promeni vlasnike. Tranzicija, kako se politički korektno zove ta pojava, svuda na svetu gde je ima, skoro pa da je jedina ovdašnja društvena transformacija u vremenima posle početka padanja Berlinskog zida. Toj tranziciji je, u proteklim decenijama, svedočila i ova parlamentarna sala u kojoj se nalazimo. A i doprinosila.

Uzgred, nije reč samo o jednoj tranziciji, već o nekoliko istovremenih. Jugoslovenska država je, u geopolitičkoj tranziciji, zamenjena sa nekoliko manjih. Konačni zvanični broj tih zemalja još uvek se ne zna, ali se može briselsko-sporazumno naslutiti. Sem ove teritorijalne i one imovinske tranzicije, tu su još i tranzicija među generacijama, tehnološka tranzicija, medijska tranzicija... Diktiranje uslova koji određuju kako se ti „prelazi“ čine, kao i ulogu saobraćajca svih interesa koji se u tim prilikama mogu ispoljiti – bili oni domaći, strani, pojedinačni ili grupni – obavlja politika. Svuda, pa i ovde.

Za sve nabrojano je politici, gorepomenutom biznisu, potrebno pokriće. Iz tog razloga, a kada skupe onoliko glasova koliko im treba za vlast, izborni politički pobednici uključe izbornom pobedom dobijeno „zvonce“ za parlamentarno glasanje. Potom, na figurativni ili stvarni zvuk zvona, sve tranzicije – a pre svega ona imovinska – dobijaju glasanjem svoju većinsku skupštinsku, dakle zakonodavnu ispravnost.  U tim i takvim tranzicionim okolnostima ona „vladavina naroda“, koju treba da sprovode oni od naroda izabrani, okreće se naopačke: ona postaje vladavina samoizabranih, koju overavaju glasači. Parlamenti, u tim okolnostima, postaju naopačke obrnute demokratske institucije, ogromni virtuelni pečati za verifikovanje imovinskih i ostalih promena –  koje će biti diktirane „odozgo“, a ne iz suprotnog smera. Da se ova svekolika obrnutost ne bi primetila, uvedeni su društveno-zabavni sadržaji za odvraćanje masovne pažnje: spektakularne diskusije o manje važnom, kolosalne bitke za izgubljeno, a osmišljeni su i neprijatelji za dekorativnu namenu, kojima se suprotstavljaju fiktivni prijatelji, kreirani za potrebe napada na čula i razum.

Stotine milijardi evra, na ovaj kompleksni način, menjalo je vlasnike od devedesetih pa do ovih neo-devedesetih; uz to, desetine milijardi duga su poslate u budućnost, da ih vraćaju vremenski bliski potomci; usput su se menjali (a menjaju se i dalje) položaji teritorijalnih i klasnih granica. Formalnu fasadu za ovu i slične operacije godinama obezbeđuju naizmenična glasanja za sastav parlamenta i glasanja u samom parlamentu. I tako dođosmo do toga da autokratija tranzicije poseduje svoj sopstveni, sve jači i sve drastičniji, izborni mehanizam; a što zapravo predstavlja permanentnu revoluciju, koja ima svoje naizgled demokratsko pokriće. Čak je dobiila, evo upravo, i svoje permanentne revolucionare, koji su interventno registrovani na nekoliko mesta svog boravka. Trocki da čestita na ostvarenom, a taman je ovih dana tačno 100 godina od Lenjinove smrti. I dvadeset je godina od tranzicionog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, uzgred.

Elem, tako dođosmo i do onog pitanja šta je svrha ove sale trenutno zatvorenog a uskoro ponovo otvorenog parlamenta. Njena sasvim očigledna namena bila bi da se gore objašnjeno „pečatiranje tranzicije“ nastavi na način kako se to činilo – u manjoj ili većoj meri – u proteklim decenijama, a u poslednjih desetak godina pogotovo. Druga mogućnost jeste da se to, nekim čudom, više ne događa. Što verovatno podrazumeva neke drugačije izbore, sa nekakvim drugačijim uslovima i sa učesnicima imunim ili makar imunijim – što na tranzicionu pohlepu, što na tranziciono slepilo izazvano neprekidnim rejting rijalitijem.

Razlog zašto bi ova druga mogućnost morala postati manje naučno-fantastična jeste što tranzicione imovine, kao i svega ostalog što ubrzano menja vlasnike i titulare – ima sve manje i manje. Kako one zajedničke imovine, tako bogami i one lične. U suprotnom, ako sve ostane isto kao do sada, jedan izborno birajući narod će istoriju polovične demokratije i istoriju celovitog siromašenja morati da smesti maltene u isti period. Uz relativno kratke pauze provedene na ulicama, u protestima ili prevratima. A što je pa, opet, neki i drugi i dugi deo priče o post-socijalističkoj revoluciji, koja je svoju decu brzo pojela i natenane opljačkala.

I o tome, kao i o čemu god bilo, možemo da nastavimo i neki drugi put. Biće ovakvih sednica zatvorenog parlamenta još, a kako se može saznati iz  vladajućih i diplomatskih krugova. Vidimo se, dakle.

Na nekoj novoj sednici.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Osma sednica

[15.01.2024.]

CHIP'N DALE (O NUTELIZACIJI DEMOKRATIJE)

 

 

Već podrazumevajući uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla.

Ovu, sad već osmu, sednicu našeg Zatvorenog parlamenta nećemo početi u sujevernom strahu da je broj naše sednice baksuzan. Te da će posledice ove naše osme sednice biti identične posledicama one pradavne a čuvene Osme sednice, održane u tadašnjem republičkom skupštinskom prostoru, pre 435 i kusur očas posla prošlih meseci. Sujeverju ovde nema mesta zato što na ovoj našoj i sadašnjoj osmoj sednici nema glasanja za budućeg nacionalnog Vođu, a posledično i za put kojim će narod nadalje ići. Jer glasanja su odavno obavljena u raznim prilikama; naslednici tadašnjeg Vođe se menjaju nekom istorijskom logikom, a i put je – od tih dana „originalne“ Osme sednice, do evo danas – odabran tako da se sa njega teško skreće, čak i kad bi se htelo. Da ne ulazimo u to i da li bi se.

Na ovoj osmoj sednici, kojoj sada prisustvujemo, pozabavićemo se pitanjima koja se odnose na ova naša, sadašnja vremena, tri i kusur decenije iskusnija, ne nužno i pametnija. U vreme te izvorne Osme sednice počeo je da se ruši – i do dan danas nije prestao – politički, ideološki i kulturni zid koji je delio istočni i zapadni deo kako Berlina tako i ostatka Evrope. Ovo rušenje stvorilo je pride i dva nova, nevidljiva evropska zida o koja se odavno olupavamo tvrdom glavom. Jedan je podelio Evropu na manje i više razvijenu, a drugi je odvojio politički i ekonomski ujedinjene evropske zemlje od onih kojima je to ujedinjenje uskraćeno. Igrom složenih okolnosti, naša zemlja ostala je sa neisplativije strane oba ta zida. Što je stvorilo određene posledice, koje će se najbolje objasniti uz pomoć priče o „Nuteli“. Da, to je onaj slatki krem za mazanje na hleb i palačinke. A može i samo kašikom.

Elem, pre par godina su se u istočnoj, siromašnijoj Evropi čuli glasovi protesta povodom toga što slatkoljupci sa ovog dela kontinenta jedu „Nutelu“ koja je slabijeg kvaliteta nego što je to slučaj, recimo, u Nemačkoj. I koliko sećanje govori, gunđanje je bilo poreklom od saznanja da je ovaj krem od lešnika, ispod iste etikete i poklopca, na zapadu imao više lešnika, a na istoku više šećera. Proizvođačka multinacionalna kompanija je, valjda, to objašnjavala time da nije reč o falsifikatu, već o tome da je proizvod prilagođen lokalnim ukusima i navikama.  Mo’š misliti. Legenda nadalje kaže da su ovi dvostruki standardi kasnije „ispeglani“ tako što je zapadni original usklađen sa istočnim falsifikatom. Nemci su, naime, nastavili da jedu „odlešnikovanu Nutelu“. Eto kompromisa, multinacionalnog.

I šta god da se sad jede diljem Evrope, izvan njenog zapada je u ustima ostao gorak ukus sećanja na to da standardi koji važe za „njih“ ne važe i za „nas“. Žal za lešnikastijom Nutelom se osećao i na domaćem terenu, praćen dodatnom svešću o tome da se u ovim neintegrisanim evropskim krajevima pije i domaće mleko sa više aflatoksina, da nam se sa granica vraća izvozno voće u pokušaju, jer ima višak pesticida... Primera ima sigurno još, ali džaba da ih tražimo i nabrajamo, svi oni govore o tome da standardi koji važe „tamo“ nekako ne umeju da važe i „ovde“. Te da to nije nešto što je izvor bog zna kolike radosti i posledičnog dopadanja. Mi ovdašnji – kao ni valjda niko nigde – ne volimo da budemo vlasnici kopija, falsifikata ili bilo kakve druge drugoredne pripadnosti nečemu proglašenom, usklađenom ili propisanom. A posebno ne volimo te i takve dokaze da smo siromašni i drugorazredni. Da smo sa ove strane evropskih zidova, dakle. I eto nas, posle ovog dugo kazivanog uokviravanja, na temi koja ima veze sa ovim parlamentom, koji će se uskoro otvoriti i početi da radi.

Kako se moglo zaključiti u prethodnim nedeljama, iza nas su izbori koji su se odlikovali i time što birač svake ponuđene opcije nije imao baš istu vrednost. Za birače opozicionih partija je važilo pravilo „jedan čovek, jedan glas“. Za potrebe onih drugih „Nutela“ u našoj političkoj poslastičarnici tom jednom glasu često je pridodavan i glas neke druge osobe, a koja je prijavljivana na adresu sa biračkog spiska samo da bi  glasala, bez ikakvog prava da bude tu gde jeste i čini to što čini. Krajnje uprošćeno gledano, u domaćim skupštinskim stolicama sedeće i poslanici izabrani od ljudi koji realno ne postoje; umanjujući, pritom, tako i broj onih narodnih predstavnika koji bi bili realno izabrani, a iz istih razloga nisu. Da izvozimo ovakve parlamente, oni bi bili vraćeni sa granice, zbog nedozvoljeno visokog procenta lažnih poslanika. Demokratski nezdravo visokog.

I odavde se dalje može u bilo kom pravcu: ovakve „nutelizovane“ skupštine proizvode iste takve zakone, postavljaju iste takve kadrove u državni aparat, omogućavaju rad istih takvih sa njima povezanih institucija. Ovdašnja demokratija tako staje u red sa ostalim lažnjacima koji se mogu kupiti preko „Alibabe“ ili na lošijim buvljacima; političke ličnosti koje takvu demokratiju oličavaju iste su vrednosti kao da imaju lažna lična dokumenta ili da se na bilo koji drugi način lažno predstavljaju ili prikazuju. Bilo bi logično da sve ovo navedeno boli ili makar živcira, na isti način kao kada se palačinke mažu kremom koji u sebi ima manje lešnika no što je to slučaj u Berlinu ili Briselu. No, iz nekih razloga to nije slučaj. Moguće je da ova neka ravnodušnost poreklom i od toga što nam sa zapada, kao i nekada u slučaju „Nutele“, stiže odgovor da nije reč o falsifikatu (demokratije), već o tome da je original samo prilagođen ovdašnjim potrebama i mogućnostima. Mo’š misliti, opet.

I tako. Rezultat ovakvog pristupa bi mogao biti kojekakav. Ali će on najverovatnije, biti isti kao i u slučaju gorenavođenog krema: demokratiju istog ovog ovdašnjeg, balkanskog sastava, na kraju bi mogli kusati i u Evropskoj uniji. I to kašikom, kako i dolikuje kad su u pitanju lešnici; ili štagod tog oblika i veličine, nismo veverice.

Odužismo, pa bi za ovu osmu sednicu to bilo – to. Sednica je, iz navedenih i još kojekakvih gastronomsko-političkih razloga, sličnog ukusa kao i ona originalna Osma. A nema viška šećera. No, kako god, vidimo se opet, na devetoj sednici, jer biće ovaj parlament i dalje zatvoren. Naime, tek što je zvanično objavljen njegov sastav, bez izveštaja o količini političkog aflatoksina.

Ima vremena, dakle.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Sedma sednica

[08.01.2024.]

O SLOBODI, U SLOBODNOM DANU

 

 

Uobičajeno uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Preuzimajući obavezu imaginarnog obraćanja u sali privremeno zatvorenog parlamenta – a sve dok se sala ne otvori nekim novim skupštinskim zasedanjima – imalac obaveze podrazumeva da se zamišljenim govorima treba vratiti, a po završetku dugih novogodišnjih i božićnih praznika. Ali se nije uzela u obzir neočekivana okolnost dodatnog neradnog iliti slobodnog dana, preporučenog od izvršne vlasti, a na inicijativu Predsednika. Ovaj poslednji bi trebalo da je, po Ustavu, neposredno izabran da obavlja manje-više protokolarne dužnosti, ali se to završilo ovako kako se završilo. I ustavna ovlašćenja i radni dan, zajedno sa njima.

Elem, suprotno preporuci, ipak nas, evo, na ovoj novoj zatvorenoj sednici, radimo. I danas bi se – taman i povodom ovog iznenada nastalog slobodnog dana – neka reč mogla reći o slobodi. Dakle: kada bi se ova skupština, u teoriji, delila na političke opcije koje prevashodno vode računa o toj slobodi, na skroz levoj i skroz desnoj strani ove prostorije sedeli bi ljudi koji imaju dva različita pristupa ovom pitanju. Oni levi smatrali bi da država i njene institucije služe da i silom, pa i finansijskom,  zaštite slobodu svačijeg prava, dok bi oni desni imali mišljenje da država nema nikakvo pravo da ugrožava ičiju individualnu slobodu u ime bilo čega, a svakako ne silom. Finansijskom – posebno ne.

Kako su se stvari u međuvremenu malo i globalizovale, pa i po pitanju slobode, svaka od navedenih strana bi svom stanovištu dodala i amandman o stanju ove teme u globalnim okvirima. Levi bi, naravno opet teorijski gledano, mogli da zastupaju stanovište da je sloboda država ograničena dužnostima koje proističu iz međunarodnih obaveza, dok bi desni zaštitili slobodu pojedinačne države pravom na sopstveni suverenitet, koji takođe proističe iz međunarodnih odnosa i pravila. Levi bi se mogli, dodatno, baviti i pitanjem slobode pojedinačne klase (po svoj prilici građanske, a u priličnom istorijskom nedostatku radničke), a desni pitanjem slobode nacije (za koju bi često koristili naziv Narod, ako reč „Nacija“ možda nije poželjna, iz takođe istorijskih razloga).

Između ove dve grupacije bi, zamislimo i to,  mogli sedeti oni koji bi se priklanjali stavovima čas jednih čas drugih skupštinskih komšija, a u zavisnosti od sopstvene pretpostavke o raspoloženju većine (svojih) birača. Na svake četiri godine bi se, prateći ovaj izmaštani model, moglo glasati o tome ko od glasača pripada kojoj od u skupštini ponuđenih političkih shvatanja slobode. Pa koliko kojih ima, toliko ih poslanika predstavlja u parlamentu. I tako bi politika, krajnje uprošćeno, mogla da funkcioniše, u najboljem od svih svetova. Ovaj svet to, naravno, nije.

U ovom svetu, neizvesno gorem od onog najboljeg, ne radi se više o slobodi, već o uzimanju slobode. I to ne u smislu da je sloboda oduzeta od nekog – jer će to biti posledica sveukupnog stanja – već u smislu da neko može za sebe uzeti slobodu da pojedinačno odlučuje u ime ostalih (ili manjinski u ime većine), sve dok mu vlast koju ima omogućava tu i takvu slobodu. U odnosu na ovo uzimanje slobode, politika se više ne vodi ni u levom  ni u desnom smeru, već se sva pitanja svode na to da li je gore uzeta sloboda premala ili prevelika. I plus se o tome na izborima glasa, otprilike svake godine, a iz razloga održanja ovog politički nestabilnog i logički slabo održivog stanja.

Na ovaj način se skupštinske rasprave, kao ni  izborna takmičenja koja dovode do istih, ne odnose više na individue, klase, nacije, pa čak ni na državu, već na pojedinačne stavove jednog čoveka ili nekolicine ljudi, koji potom treba da budu usvojeni i primenjivani u celoj zajednici. Stoga ljudi koji će sedeti u sali u kojoj se nalazimo nemaju potrebu da budu podeljeni na leve, srednje i desne: već na one kojima je maltene unapred obezbeđeno štrebersko sedenje napred i one koji su se nekako izborili da sede u zadnjim klupama, da bi bili manje-više posmatrači jednog više-manje dirigovanog performansa. „Napredni“ i „nazadni“, pukom silom okolnosti tako pozicionirani. Silom neslobodnih okolnosti, pritom. Dobijenih tako što se od početne teorije upornim radom stiglo do ove zaključne prakse. Čestitamo na postignuću.

I to bi, otprilike, bilo to za danas, da ne gnjavimo. Moguće je da se ni sve ovo do sada nije moralo reći, koga pa to i briga. Ali, opet, iza nas su neki daleki dani kada je Petar I Karađorđević prevodio Milov spev „O slobodi“; ili kada je sretenjski Ustav imao član koji kaže „kako rob stupi na Srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim”. A danas je, opet, došao ovaj i ovakav dan, povodom koga je uzeta sloboda da se u jednoj zemlji izda jedna preporuka, te da to preporučeno, potom, dobar deo te zemlje slobodno i posluša.  O takvom shvatanju slobode vredi makar malo misliti, jer rečena preporuka i to preporučuje, između svojih šturih redova. Pa to, evo i činimo, misleći naglas u i o ovom slobodnom danu, a u ovom zatvorenom parlamentu.

Bili smo slobodni da se time pozabavimo.

Makar do sledeće ovakve sednice, veoma preporučene.


 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Šesta, novogodišnja sednica

[31.12.2023.]

SREĆNA NOVIJA GODINA

 

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Na kraju ove tužne godine, više po navici i običaju nego po razumu i potrebi, svuda se unaokolo nešto, kao, slavi Nova godina. Trgovi, kafane, klubovi i stanovi: za ovogodišnju isforsiranu radost povodom promene sva tri broja u datumu, razna su mesta bila dostupna. Osim ove konkretne skupštinske sale, u kojoj se događa jedino ovo imaginarno obraćanje.

Ovde se, dakle, u novogodišnjoj noći ništa ne dešava. Nema jelke ni ukrasa, većinski pozicionih, a manjinski opozicionih; nema lampica sa trčećim svetlima oko, pa eto, makar govornice ili mesta predsedavajućeg; nema, dakle, ničeg. Pa nećemo tako. Kud se već osmislila ova situacija u kojoj neko ima obraćanja usred privremeno zatvorenog parlamenta, tud će taj neko takvom parlamentu održati i jedno novogodišnje kazivanje. Nova godina je, pobogu. Pa nije Skupština, valjda, najgora da joj niko ništa ne čestita.

Srećna, dakle, novija godina, draga Narodna skupštino!

Ovo „novija“ nije tek tako upalo u rečenicu: jer neće ova godina biti baš skroz skupštinski nova, pa da je takvu Skupštini čestitamo. Da sad ne gnjavimo mnogo sa istorijom, ali od 20. oktobra 1936. godine, kada se ova sala otvorila za poslanike i posredno narod, velika većina prelazaka iz decembra u januar dešavala se u istim okolnostima. I pre i posle dočeka Nove, skupštinske stolice su popunjavali predstavnici jedne te iste ideološke opcije i jednog te istog autokratskog sistema.

A od propasti te jedne te iste ideologije, pa na ovamo, činjeni su pokušaji da se uvođenjem višestranačja odmakne od toga da ova Skupština bude tradicionalni puki instrument za sprovođenje volje malog broja ljudi, a u „idealnim“ okolnostima i alat za primenu volje samo jednog čoveka. U tim i takvim okolnostima – posmatranim uz puno dobre volje i sklonosti ka političkom praštanju – mali broj godina se, sa stanovišta kvaliteta parlamenta, mogao smatrati zaista Novim. Jačina gravitacionih sila političke kulture i ideoloških navika činila je svoje: i kada političkih opcija (možda i) nije bilo manje, volje za autokratijom je bilo dovoljno više da se Skupština i vraćala i vratila svojim starim sistemskim navikama, doduše modifikovanim za potrebe novih vremena. Hibridni režim se to zove, da se podsetimo.

Ovaj trenutno zatvoreni parlament sada je na prelazu iz jedne slične u drugu sličnu godinu, iz jednog saziva u drugi sličan saziv, te iz jednog istog sistema u isti takav, samo sa jednom godinom radnog staža više. Okolnosti ovom parlamentu ne omogućavaju da se Nova 2024. proglasi i skupštinski i suštinski novom. Pa idemo redom: protekli izbori su bili dokazujući performans o prirodi sistema; svetske političke okolnosti ovdašnju hipotetičku demokratiju i dalje ostavljaju u hladovini takođe hipotetičkih novoimperijalnih odnosa; zemlja koju nastanjujemo se i dalje ideološki deli na Prvu i Drugu, kojom vlada neka Treća – naizmenično i prva i druga, a ponajviše Jedina.

Šanse, dakle, da Nova godina bude išta više od Novije nisu baš prevelike. I svode se, kako stvari stoje, uglavnom na lepe želje. Pa kad je već tako, šta nas sprečava da te želje, u ovoj praznoj sali, i poželimo:

Draga Narodna skupštino,

Neka u Tebi bude što manje glasanja na zvonce.

Neka se Tvojim sednicama ravnopravno čuju glasovi svih kako-tako izabranih opcija.

Neka Ti izglasani zakoni budu što manje u korist lukrativnih interesa malobrojnih i u korist nepravedne sile još malobrojnijih.

Neka Tvoji poslanici osećaju dužnost prema onima koji su glasali za njihove liste, a ne prema onima koji su liste sastavljali.

Neka govori koji se ovde budu čuli izgovaraju za potrebe istorije, a ne televizije i društvenih mreža.

Neka Ti što brže stigne istinski Nova, a ne ova zamenska Novija godina.

I neka se vidimo što pre, na sledećoj, novoj sednici ovog zatvorenog parlamenta. Ima još toga da se kaže, gre`ota da se pre vremena rastajemo. A i nema baš neke potrebe.

Do daljeg.



 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Peta sednica

[24.12.2023.]

O BIOSKOPU, CRKVI I JOŠ KOJEČEMU

 

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

 

U nastavku ovog našeg zasedanja, gde sam jedini govornik srećnim spletom okolnosti privremeno i zakonito ispražnjenog parlamenta, obratio bih vašu nepostojeću pažnju na dva različita pristupa popunjavanju ove amfiteatarske sale poslanicima. A nije nevažno na koji će način ljudi koji će sedeti na ovim mestima u njih i doći, jer baš taj način daje smisao i svrhu ovom prostoru.

Prvi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome svi poslanici i sve poslanice opravdano sede na svojim mestima:

- zato što su ih ili većina ili manjina birača odabrali, glasajući za izbornu listu na kojoj se nalaze;

- zato što su ih izabrali ljudi koji realno postoje na biračkim mestima i koji se opravdano nalaze na biračkom spisku;

- zato što su ljudi koji su ih birali imali pristup svim relevantnim informacijama od važnosti za glasanje i ravnopravni pristup informacijama o svim opcijama za koje mogu glasati;

- zato što ljudima koji su ih birali niko nije naredio ili im niko nije platio ili ih niko nije, ni na koji drugi način, naterao da glasaju protiv svoje ili tuđom voljom;

Drugi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome neki (ili svi) poslanici sede na svojim mestima a izabrani su tako što nedostaju neki (ili svi) od gore navedenih kriterijuma koji čine izbore slobodnim i fer. U tom slučaju, amfiteatarska sala Narodne skupštine gubi svoj izvorni smisao i postaje objekat sasvim dugog tipa i namene, a sličnog oblika.

Kada se u sali od 250 mesta, gde su sedišta okrenuta tako da gledaju ka istoj tački u prostoru, nađu ljudi koji nisu na valjani način izabrani da tu sede, onda ta sala ne vrši posao parlamenta, već predstavlja amfiteatar koji se može naći u sasvim drugačijem tipu građevine (i/ili institucije). Takvih prostora po tipu ima više, a razlikuje ih baš taj način popunjavanja baš ovih gore navedenih mesta.

Ukoliko je boravak u sedištima plaćen, a da bi se posmatrao neki performans zbog koga se 250 primeraka publike okupilo, tada se ne govori o parlamentu, već o pozorištu, operi, koncertnoj sali, bioskopu... Osobe koje tu sede, to sedenje obavljaju iz puke zabave ili kulturnog uzdizanja radi: ne glasaju i ne se javljaju se za reč – ako iko podigne ruku to će učiniti gimnastike radi, iskazivanja zadovoljstva radi ili iz kakvog drugog, a manje dokučivog razloga. Ima i konzumiranja kokica, u nekim slučajevima. E, da. Karte za jedno od razmatranih 250 sedišta, da napomenemo i to, mogu biti nabavljene i od tapkaroša.

Postoje još neka mesta gde se njih 250 može naći, tako da svi sede i gledaju u istom pravcu. Crkve, recimo, ponekad to omogućavaju. I to onda bude mesto gde publika zajedno veruje u ono što im se govori, nalazeći pritom sopstvene razloge za osnov tog verovanja: spasenje, iskupljenje od greha ili tek puki spiritualni doživljaj, u okviru estetike u zajednicama koje tako nešto omogućavaju. Sveće se kupuju i upotrebljavaju po nahođenju, a bog pomaže povremeno i po svom nahođenju.

Obrazovne institucije, takođe, mogu imati 250 posetilaca, okupljenih na istom mestu, a sa namerom da steknu neka nova saznanja gledajući u istoj prostoriji u pravcu istog govornika. Nekad im ta mesta plati država, nekad porodica, desi se da polaznici svoje obrazovanje plaćaju i sami. Postoje i ispiti, na kojima se pokazuje naučeno znanje, ponekad se na ispitu i padne, pa se mora sve iz početka.

Elem, ako Skupština nije Skupština, jer je ljudima koji tu sede neko platio prisustvo (ili su to učinili sami, a ima slučajeva), ili se taj svet tu okupio iz pukog verovanja u sopstveno političko spasenje, ili se želi uz pomoć državnog ili kakvog drugog budžeta poboljšati lični CV poslaničkom titulom, tu onda imamo problem.

A problem je u tome što demokratija – a samim tim i država – postaje performans, pritom loš; ili postaje liturgija kakvom državnom Spasiocu; ili biva mesto gde se kolektivno pada na ispitu iz političke logike i održivosti, a školovanje postaje sve skuplje. E, pa, u tom slučaju, cenjene trenutno ispražnjene stolice ovog trenutno zatvorenog parlamenta, vi postajete samo komadi zloupotrebljenog nameštaja. Dočim ova sala, u kojoj se čuje ovaj moj imaginarni govor, u nedostatku svoje primarne funkcije može slobodno početi sa prikazivanjem filmova, muzike, „biti ili ne biti“ dramskih monologa, predavanja o onome što nikako da naučimo ili molitvi kakvoj višoj sili za pomoć. Kokice ili sveće mogu se kupovati u skupštinskom restoranu, po subvencionisanoj ceni. Tapkaroši se mnogu pronaći na višim političkim instancama ili u ponekoj ambasadi.

I eto tako. Vreme za ovaj govor je ponovo isteklo, vidimo se na sledećoj sednici.  Ne brinite se, imamo vremena, neće se ova sala tako brzo napuniti.

Na kakav god način.

 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Četvrta sednica

[20.12.2023.]

O VRSTI SISTEMA

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

 

Iako se napolju čula glasna graja, nastala zbog toga što donosioci nekih važnih predizbornih odluka nisu pažljivije proučavali moj prethodni govor, iskoristiću i dalje praznu salu Narodne skupštine da u ovom novom govoru istaknem nešto što ima veze i sa tom grajom i sa ovom salom.

A ovo što imam nameru reći odnosi se na to kakvu vrstu političkog sistema će, po udžbeničkim kriterijumima, predstavljati poslanici ovog parlamenta, a kada posle ikakvog proglašavanja službenih rezultata izbora sednu u stolice ispred ove imaginarne govornice. A evo šta bi mogao da kaže dosadni i suvoparni udžbenik, deleći političke sisteme na četiri grupe:

Liberalne demokratije su države u kojima je vlast legitimisana slobodnim i poštenim izborima, a građani imaju osnovna prava i slobode. U liberalnim demokratijama, građani imaju mogućnost da učestvuju u političkom procesu na razne načine, uključujući glasanje, angažovanje u civilnom društvu i druge oblike političkog angažmana. Ljudi u liberalnim demokratijama imaju mogućnost da učestvuju u otvorenoj i kritičkoj raspravi o javnim pitanjima. Svi građani u liberalnim demokratijama imaju jednake mogućnosti da učestvuju u političkom procesu.

Izborne demokratije su države u kojima se vlast legitimiše slobodnim i poštenim izborima, ali ne ispunjavaju sve ostale principe demokratije. U izbornim demokratijama, građani imaju pravo da biraju svoje predstavnike, ali mogu biti ograničeni u drugim aspektima političkog učešća. Na primer, građani u izbornim demokratijama mogu imati ograničenu slobodu govora ili slobodu okupljanja.

Izborne autokratije su države u kojima se održavaju izbori, ali su izbori nepošteni ili neslobodni. U izbornim autokratijama, vlast je često u rukama jedne stranke ili grupe ljudi, koji koriste izbore da održe svoju vlast. Izbori u izbornim autokratijama često su praćeni nasiljem ili izbornim prevarama.

Zatvorene autokratije su države u kojima nema slobodnih i poštenih izbora. U zatvorenim autokratijama, vlast je u rukama jedne osobe ili grupe ljudi, koji imaju potpunu kontrolu nad svim aspektima političkog života. Građani u zatvorenim autokratijama nemaju nikakva prava ili slobode.“

Jednostavno rečeno, ljudi koji glasaju (ili ponekad i ne glasaju uopšte) teorijski su onoliko slobodni u svojim odlukama koliko su im praktično slobodni izbori i koliko su u mogućnosti da ograniče samovolju onih koje su izabrali.

Ti ljudi tu slobodu zaslužuju svojim mestom stalnog boravka, svojim punoletnim glasačkim postojanjem, kao i novcem koji odvajaju od svojih plata i penzija da bi plaćali poreze, doprinose, komunalne usluge i ostale dažbine zahvaljujući kojima država postoji u finansijskom smislu. A iz tih finansija, da podsetimo, plaćaju se državni službenici, vojska, policija, pa čak i oni koji su na izborima izabrani da obavljaju zakonima određene postizborne funkcije. Poslanici ovog trenutno zatvorenog parlamenta, na primer. Koji bi, ako žele i ako ovo čitaju, mogli ponovo da pročitaju gore navedeni kratki obrazovni kurs o vrstama političkih sistema, a da bi u ovoj Skupštini radili i glasali u skladu sa time u kom su sistemu glasanjem izabrani i na taj način dobili svoje poslaničko mesto.

To je važno zato što:

- od vrste političkog sistema zavisi položaj koja neka zemlja ima u svetu;

- od vrste političkog sistema zavisi kod koga se neka zemlja može zadužiti ako nema novca, kolike su kamate i kakvi su uslovi trošenja i vraćanja tog pozajmljenog novca, te kakvog će kvaliteta biti ekonomska budućnost sledećih generacija;

- od vrste političkog sistema zavisi koji će, odakle, i kakav biti investitor u toj zemlji i na kakav će način zapošljavati i tretirati svoje radnike, te kakvog će kvaliteta posledično biti ekonomija te zemlje;

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi koliko će mladih ljudi ostati da živi u toj zemlji, u njoj zasnuje porodicu i u njoj podiže i školuje svoju decu.

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi kvalitet života ljudi koji žive u njoj, a u određenim slučajevima i dužina tog života.

Poneki imaginarni slušaoci ovog govora i realni čitaoci ovog teksta u ovom trenutku imaju namrštene obrve i odmahuju glavom. Jer im se po glavi mota pitanje kako se u sve ovde navedeno uklapaju Indija, Kina, Turska, Rusija, Ukrajina, Belorusija, Saudijska Arabija i još kojekoje zemlje koje imaju političke sisteme u kojima nema baš previše gore navedenih sloboda, a koje postižu uspehe na ekonomskom, vojnom ili ko zna kom drugom planu. Ili kako se u sve ovo uklapa Zapad (poznat i kao „međunarodna zajednica“), kome nešto ne cvetaju ruže, baš. Ili ne cvetaju baš, a baš svakom.

Pa uklapaju se svi oni sasvim dobro, jer ovde nije reč o tome koji je sistem od kog uspešniji, već o tome da od vrste sistema zavise način i brzina napretka jedne zemlje, a u svetu koji ide kuda ide i onom brzinom kojom ide, zvali to napretkom ili ne. Kao i o posledicama i tog načina i te brzine. A o tome ćemo, možda, nekom drugom prilikom, jer ovaj zamišljeni otvoreni govor u zamišljenom zatvorenom parlamentu ima svoje trajanje. I osnovna funkcija ovog izlaganja bila je da podseti na nešto čega nikako da se setimo, baveći se ovdašnjom politikom na ovdašnji način. Pa sad, rekoh to pred praznim stolicama ili ne, svejedno je. Meni je nekako lakše.

Vidimo se opet uskoro, jer zatvoreni parlament se neće otvoriti baš previše brzo.

 

P.S. Mnogo više o ovoj temi može se pronaći ovde


 

Autor: Voja Žanetić

 

Zatvoreni parlament: Treća sednica

[14.12.2023.]

O VEĆINI I MANJINI

 

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Jednoga dana, kada se ovaj parlament ponovo otvori i napuni grajom novomandatiranih poslanika, odnos snaga biće – sad ide komplikovana formulacija – rezultat delovanja D’Ontovog sistema brojanja glasova na broj glasova koji su na izborima izbrojani. A za nijansu jednostavnije rečeno: skupštinska većina bi, dakle, trebalo da predstavlja sliku izbornom računicom dorađenog odnosa između onih koji su birali – pobedničke većine i pobeđene manjine. O tom „trebalo“ bih malo govorio na ovoj sednici zatvorenog parlamenta, na kojoj sam jedini govornik, jer sam se tako dogovorio sam sa sobom. A pre toga ću, veoma kratko, o nečem drugom.

Kod političkih izbora manjina mora da se saglasi sa odlukama većine, te da do sledećih izbora živi u političkom okviru koga je većina odabrala. Prilikom nekih drugih izbora, kada bira više nas, to nije slučaj. Ako je, recimo, od četvoro koji sede zajedno na večeri u restoranu njih troje izabralo da piju crno vino, četvrta osoba može da izabere i belo. A ne mora ni to, već potrebu za tečnošću ili uživanjem može zadovoljiti bilo kakvim pićem po svom izboru. A ne mora ništa ni da pije, ako neće... Elem, izbori koje ljudi čine kada biraju u okviru neke grupe ne podrazumevaju da se manjina mora ponašati u skladu sa odlukama većine.

Obični izbori, a pri tome mislimo pre svega na slučaj kada se bira na tržištu roba i usluga, ne stvaraju mogućnost da se govori o pobeđenima i pobednicima među onima koji biraju. Dok na tržištu političke robe, a bogami i usluga, nije takav slučaj. Šta je „kupila“ većina, u korpi na postizbornoj kasi moraju imati i ostali. O tome kakva se roba nudi na prodaju – a kamoli kakve su usluge – neki ćemo drugi put.

Ova obimna uvodna digresija služila je tome da se kaže i pokaže da je odnos većine i manjine veoma važan za politički život jedne zemlje. Najvažniji, moguće je. Jer taj odnos bazično definiše politički sistem. Ako većinom vlada manjina, tada se govori o diktaturi. Ako se ide političkim putem koji je većina sama odabrala, tada se može početi razmišljati (i) o demokratiji. Vladavina naroda, za početak, podrazumeva vladavinu većine u narodu. I sad tu ide jedna kvaka. Kvaka 22, za ljubitelje.

Postoje samo tri logički moguća slučaja kako se gorepominjana politička većina može kreirati: izvorno, diktatom i falsifikatom. Kada je većina zaista većina, to znači da su oni koji biraju imali mogućnost da zaista i biraju. A ta mogućnost dobija se uz pomoć slobodnog pristupa svim neophodnim informacijama na osnovu kojih se izbor pravi, bez pritisaka i ucenjivanja, bez ikakvog moranja u prostoru koji oivičavaju kuća, posao (ko ga i kako ima) i biračko mesto. Svoje političke predstavnike izvorna većina, kao i izvorna manjina, bira na izborima koji su slobodni i fer. Tako piše u udžbenicima koji uče o ovoj materiji, pa ćemo ih poslušati, bez ulaženja u to šta u to opšte znači da su izbori slobodni i fer, a sa još manjim ulaženjem u pitanje gde tako nečeg savršenog u ovom nesavršenom svetu ima.

Tamo gde se većina ne kreira sa idejom da bude baš prava, poseže se za diktatom. To omogućava da se dođe do broja onih koji su većinski glasali, bez mnogo brige o tome šta ti ljudi u većini misle u okviru svoja četiri kućna zida, a pre no što glasaju kako moraju. ... I da li to smeju ikome da kažu... Diktat može biti onaj banalni, ucenjivački i agresivni, a može biti i onaj u kome jedni te isti mediji nalažu šta se ima jedno te isto misliti. Nesigurne vlasti obično posežu za oba modaliteta diktata, jer ih to jedino sigurno dovodi do izborne pobede, a na izborima koji se održavaju puke forme i/ili međunarodne pristojnosti radi. Ko to kaže (i posledično laže) da diktat ne voli legitimitet.

U neposrednom komšiluku diktata živi i falsifikat. U ovom slučaju većina ne nastaje moranjem, već varanjem. Ili se izbroji kako nije; ili glasa ko tu nije; ili glasa koga ni nema; ili glasa onaj koga ima, ali ima i novca za koji je glasao... I da ne nabrajamo više, izborni falsifikati imaju razne modalitete, ali jedan zajednički rezultat: većina koja je tako nastala najčešće isto toliko ne postoji kao ni ona koja je diktirana. Te pošto je, moguće, opet reč o vladavini manjine –  koja je falsifikovala svoj većinski status –  opet se vratismo na to da ne vlada narod, nego neki posle sumnjivog glasanja proglašeni izabranici naroda. Izrodi, skraćeno.

Iz svega navedenog, dakle, ispada da je od temeljne važnosti, poštovane prazne stolice trenutno zatvorenog parlamenta, da u vas sednu predstavnici većine i manjine, ali tako da oni to zaista i jesu. Te da pred vas, poštovane ugašene kamere, mikrofoni i svetla, stanu oni koji ne predstavljaju personalne rezultate diktata i/ili falsifikata. Sve to potrebno je da bi ova Skupština bila ta koja omogućuje da se oni kojih je manje pomire sa odlukama onih kojih je više, kao i da oni kojih je više tu pomirljivost stalno imaju na umu. A ako većina i manjina posle izbora uopšte nisu to što jesu ili to nisu u istinskoj razmeri, onda logika i istorija kažu da za utvrđivanje tog možda najvažnijeg političkog odnosa u životu jedne zemlje – uvek postoji neki drugi način. A od izbora, red je i to da se naglasi, boljeg načina nema. Ali da sad ne ulazimo u detalje, jer moje vreme trajanja govora je isteklo. A i da nije, ne bih.

Vidimo se na sledećoj sednici ovog zatvorenog parlamenta.

 

Whoops, looks like something went wrong.