SKUPŠTINSKA REALNOST I RIJALITI

Uvažene prazne stolice, kao i još neizvesno dugo isključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Nema skupštinskih sednica ovih dana, pa nema nešto ni ovog obraćanja, jer i mi koji pišemo o parlamentu imamo pravo da se malo odmorimo od svoje teme. Kada neko donese odluku da je nova sesija ičem potrebna, od dirigovanog donošenja zakona do pukog ispunjavanja forme, ova će se sala popuniti svojim uobičajenim popunjavaocima. A do tada, gre’ota je da se ta praznoća ne ispuni ovom našom novom jednosmernom komunikacijom između dokonog govornika i usamljene sale. Temu te komunikacije je, srećom, prethodna takozvana konstitutivna sednica već donekle odredila. Pa ne moramo da se mučimo o čemu ćemo.

Šta je, uopšte, svrha parlamenta u ovim novonastalim vremenima? Milioni glasača žive u uverenju da njihov izlazak na birališta služi tome da se izaberu predstavnici narodne političke volje, koji će, potom, zakonima koji se izglasavaju u skupštini, odrediti put kojim država ide u budućnost. Zakon valja, dobije većinu glasova i odobrenje za dalje dejstvovanje na društveni i sav ostali život; zakon ne valja, vraća se na doradu onima koji su ga predložili. Ova naivna pretpostavka, naravno, nema baš neko bog zna kakvo uporište u realnom životu, čega je svedok, pa na primer, konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine. A što je posledica zakona koji je, od onomadnjih pretužnih dana kada je ekspresno donet, oporavio mnoge džepove. Naravno, ni jedan od tih džepova nije pripadao na izbore izašavšem biračkom telu. Jer to telo nema džepove. A i da ima, u njima više nema ničeg.

Novčani interesi, dakle, koji nisu (gotovo) nikad oslonjeni na dobrobit svih, već samo nekih, veoma utiču na demantovanje ranije navedene naivne pretpostavke o narodnoj koristi od izbora sastava parlamenta putem sveopšteg glasanja. Kako se, hajde da i to usput kažemo, ispostavilo da delovi tog naroda umeju da glasaju (i) tamo gde ne žive, ni to sveopšte glasanje baš nije sveopšte, već nekako Sveopšte Plus. Kao na akcijama u samoposluzi: glasa njih pet, a šesti je gratis i živi u trafo stanici. Digresija, da, vraćamo se na temu. Dakle, laička ideja o tome da je svrha parlamenta isključivo u reflektovanju narodne volje i služenju opštim interesima ne vrši posao. Ili to makar ne radi u onoj meri koliko bi se to dalo očekivati, a s obzirom na obimnost i kompleksnost organizovanja parlamentarnih izbora, pa i ovakvih. A čemu onda sve to služi?

Ako okrenemo objektiv ovog misaonog okulara na sasvim drugu stranu, primetićemo da postoje političke partije. Vladajuće i one koje to nisu, ali se nadaju da će jednom biti. A te partije, sa manje ili više uspeha, predstavljaju organizovane kolektive koji rade na dva principa: pretvaranje iskazanih interesa (finansijskih i ostalih, domaćih i inostranih) u spisak delatnosti koje valja obaviti unutar državnog aparata da bi se interesi ostvarili, te legitimizovanje tih interesa, a i spiska tih delatnosti, putem dobijene podrške na izborima. Partije su, da krajnje pojednostavimo ovo komplikovano iskazivanje, preduzeća za skupljanje glasova uz pomoć kojih se potom generiše vlast, moć i posledična joj raspodela državnih i ostalih vrednosti. Vladajuće partije su, pritom, državna preduzeća sa sklonošću ka monopolu. Nešto iz pomenute raspodele dobiće i narod, e da bi glasao ponovo kako je glasao prošli put. I neki njegov interes se, u granicama vlastima razumnog, mora uvažiti.

U svemu ovome se, nakratko, izgubio parlament, pa ćemo ga vratiti u igru. Gledano na njegov rad sa gore navedenim minimumom romantike, ispašće da njegova svrha za kojom tragamo jeste ostvarivanje interesa, poređanih po važnosti na spisku partijskih obaveza. Jedan deo obaveza onih na vlasti svakako predstavlja legalizovanje njihovih interesa putem donošenja zakona, naslaganih po mogućstvu u što većem broju na jednoj sednici. A što se dešava što zbog prebirokratizovanog delovanja države, što zbog poslovične neefikasnosti iste, a što i zbog težeg „hvatanja konaca“ od strane radoznalaca sa strane. Jer nema ni potrebe da se puno zna šta piše u zakonu, saznaće se sve šta je potrebno, direktno ili posredno, tokom njegovog delovanja. Što da se sekirate pre vremena.

Elem, drugi deo partijskih obaveza koje parlament ima da ispuni jeste stvaranje slike o sopstvenom delovanju koju će preneti mediji, a koja će poslužiti da slabije poznavaoce politike, odnosno veliku većinu javnosti, održi u uverenju da se parlamentarni rad odnosi i na ljude koji biraju njegov sastav. Prevedeno u malo razumljiviji jezik, skupština mu dođe kao nekakav ogromni reklamni blok u kome se oglašavaju preduzeća za skupljanje glasova, državna i monopolska, kao i ona koja to nisu. Te se, ako stvar posmatramo sa ove tačke gledišta, mnogo lakše može razumeti zašto su nastupi u njemu takvi kakvi su, zašto se mikrofoni isključuju, zašto se prave amatersko-pozorišni performansi podrške ili protesta, zašto su govori nabijeni lažnom patetikom i ostalim oblicima šmiranja, otkud dramoserni izlivi emocija ili revolucionarnost kupljena preko Alibabe. Reklama, po svojoj prirodi, jeste najizveštačeniji oblik komunikacije. Pa i u skupštini, ovoj reklamnoj.

Loš scenski performans, izveden od ljudi koji nisu glumci a glume, improvizovan i sklepan iz potreba zadovoljavanja pre svega ambicija partijsko-medijske „uredničke“ hijerarhije, primitivan u traženju pažnje i emotivnog angažovanja onih gledalaca koji nemaju pametnija posla no TO da prate... Gledano na ovaj način, a imajući u vidu da ovaj, na televiziji prenošeni, program traje satima, ispade da je parlament u sadašnjem stanju – možda spontano a možda malo i planski –  zapravo jedan prosečno uspešni i adekvatno ružni politički rijaliti. Te da bi to, možda, mogla biti i njegova konačna svrha: privlačenje pažnje na politiku u njenom najvulgarnijem obliku, jer ono što politika sada jeste – niti je za prikazivanje niti je za razumevanje pogodno. Glasaj kad budeš pozvan (ili dovezen), a ovo ti je ponuda koja tebe zanima. I roba je na akciji, dok traju zalihe.

Od ove tačke svašta bi se moglo izmaštati. Izbacivanje poslanika SMSom, plasiranje proizvoda ispred predsedavajućeg, razgovori sa članovima familije učesnika, soba za javne razgovore poslanika i Velikog Brata, šefa Zadruge ili štaliveć... Ali nije to poenta, već naprotiv. U ovoj epohi, koja izmiče planiranju i najvećim umovima, svako odvlačenje pažnje od ičega bitnog, pa i putem učestvovanja u skupštinskom rijalitiju – bilo da je to učestvovanje bahato poziciono ili dekorativno opoziciono – veoma je skupa rabota za svaku državu i svaki narod. Te je jedina ispravna svrha svih skupština, a posebno onih koje pripadaju siromašnim narodima i državama, da pobegnu od rijalitija, najidiotskijeg oblika gubljenja vremena uopšte, pa i u politici. A, pritom, rečeni reklamni blok i nema bog zna šta od proizvoda i usluga da ponudi svojim gledaocima. Slab je izbor, džaba se derete.

To bi, dakle, bilo to o svrsi, kako o onoj koju sada imamo, tako i o onoj koju bi mogli da otkrijemo. Kad prestanemo da gledamo rijaliti i pogledamo u realnost.

Vidimo se opet, uvažene prazne stolice i isključeni mikrofoni, kamere i sveta.

Do gledanja. Ili do glasanja.

Autor: Voja Žanetić