NEIZGOVORENI GOVOR
E, pa, uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,
Došlo je, eto, vreme da se razilazimo. To će se desiti tako što ću ja da napustim ovu praznu salu, jer svi vi gore navedeni ionako nemate ni kud ni kako. Već koliko sutra, i to ne zbog fraze već bukvalno, ovaj će prostor biti overen situacionom posledicom parlamentarnih izbora – kako po pitanju načina odvijanja istih, tako i po pitanju dobijenih odnosa između skupštinske većine i manjine.
Preciznije rečeno, u dvorani u kojoj držim ovaj imaginarni govor biće onoliko notornih narodnih poslanika koliko propiše, da izvinete, sinergijski rezultat mnogih okolnosti: nesumnjivo sumnjivog broja birača na izborima; odnosa dokonih međunarodnih uticaja na ovu njima zanimljivu zemlju; stamenosti ovdašnje sve poroznije autokratije; kao i preostale energije smorene javnosti, a u odnosu na sve sada nabrojano. Plus Kosovo, začin našeg ideološkog življenja već trideset i kusur godina. I kad se to sve to uskladi, Narodna skupština će početi da radi i onako i onoliko koliko joj to pomenute okolnosti dozvole. Što, naravno, nije dovoljno. Jer parlament služi, između ostalog, tome da stvori okolnosti, a ne obrnuto. To nikako da naučimo.
No, bilo kako bilo, nekako će se i u nekom sastavu konstituisati novi Saziv ovog skupštinom nazvanog mesta, a gde sada govorim ja, pred praznim stolicama. Ubrzo će u te stolice sesti neki ljudi sa poslaničkim titulama, legitimacijama i imunitetima, a njima će se, kako valjda tradicija nalaže, u svojstvu privremenog predsedavajućeg, obratiti najstariji poslanik, koji pritom nije Nada Macura jer ona nije baš najstarija. Elem, možemo, kad već sve zamišljamo, da zamislimo i da je najstariji poslanik zaboravio da ponese papir na kome je napisan govor za tu priliku. Kao i da mu je neko, na prevaru, uvalio drugo parče papira na kome piše sledeće:
---------------
„Dame i gospodo narodni poslanici,
Iako mnogi od nas, manje ili još manje opravdano, smatraju da znaju kakvu ulogu ima Narodna skupština Srbije u našoj državi i u našem društvu, dadoh sebi tu slobodu da napravim mali spisak toga čemu ova institucija ne služi. Računam, šta nam je teško i to da znamo, kad već primamo plate da boravimo u nečemu što ima svoju jasnu svrhu, pa time nema i svaku ostalu. Krenimo, dakle, nekim nabacanim redom...
A počećemo onim što nam se nabacalo samo od sebe, pre neki dan. Dakle, sastav skupštine ne služi tome da se skandalozne odluke suda drže dalje od javnosti, e da izborna kampanja ne bi bila „uznemirena“ nepostojanjem pravde. Pravosuđe ne postoji da bi stvaralo prijatan ugođaj tokom hibridnog reizbora vlasti, te samim tim ni ovaj parlament ne služi tome da bi bio posledica tog i takvog smirujućeg ambijenta.
Takođe, skupštinske govornice ne služe tome da se ostavi što bolji ili što zabavniji utisak na one dokone gledaoce koji imaju vremena i volje da obrate pažnju na to ko je kome i povodom čega zavalio etiketu na čelo. Ili metu, u zavisnosti od dramatičnosti situacije.
Prva zasedanja Narodne skupštine Srbije služe, navedimo i tu banalnost ove situacije, da birači imaju ideju (ili makar nadu) kako izbora neće biti do daljnjeg. A ne da služe tome, kao evo i sada, da budu privremeni ukras neprekidne izborne kampanje, koji se skida ili stavlja kad politički Deda Mraz poželi da Nova izborna godina počne ili da se završi.. Ho, ho, ho.
Ne treba napominjati ni da Skupština ne služi tome da se – zahvaljujući kako god stečenoj parlamentarnoj većini – legalizuje nelegalno, legitimizuje nelegitimno, odobri neodobrivo i hvali nepohvaljivo. Jer parlament ne služi tome da oformi narodni interes, već da ga zaštiti. On ne služi tome da narodnu volju falsifikuje, već da je reprezentuje. A ponajmanje služi tome da utvrdi apsolutnu vlast, već od svog istorijskog nastanka dragovoljno robuje upravo tome da takvu vlast ograniči.
I ono što je najvažnije, svaka skupština, pa i ova, ne služi tome da bi pokazala silu jedne države, već njenu moć. Jer moć i sila su dve sasvim različite stvari. Kad nemaš potrebnu količinu moći, potrebna je sila da je učvrsti: medijska, policijska, vojna, sigurnosno-službena, finansijska i svaka druga. Svaki parlament, pa i ovaj, posledica je želje da kakav-takav konsenzus zameni (oružani) sukob, da rasprava zameni svađu, da dijalog zameni jedno te isto od jednih te istih. Ili, još gore, od jednog te istog.
Ideja svake, pa i ove skupštine je da mirnim, a ne nasilnim putem, umanji tenzije u društvu i uspostavi neistrebljujući odnos između većine i manjine. Svaki parlament, pa i ovaj, društveni je instrument odbacivanje sile kojom se odluke jačih nameću slabijima, kao i odluke onih razjarenih – smirenijima. Ništa ne treba na silu, a najmanje vladati ili zadržavati vlast.
Nenasilna moć države je, dakle, razlog postojanja i svrha ove sale u kojoj sedimo. Mi, narodni poslanici, postojimo da bi bili garant toga da za sprovođenje zakona koje izglasavamo nije potrebna masovna i masivna sila; kao ni da sila neće biti potrebna da se naše odluke ukinu. Naša podrška koju dajemo izvršnoj vlasti, kao i naše neslaganje sa njom, postoje ponajviše zato da ne bi sila, državna ili narodna, zamenila ono što mi ovde radimo. I onoliko koliko mi ovaj svoj posao radimo loše ili dobro, toliko će nas pamtiti u budućnosti: kao administrativne korumpirane najamnike raznoraznog siledžijstva ili kao izabrane i legalno plaćene čuvare narodnog i državnog mira.
Mi smo, koleginice i kolege, ili ta moć ili ta nemoć o kojoj sam govorio. Šta ćemo odabrati da budemo, to zavisi od toga koliko imamo na umu da su samo zbog toga glasači izabrali nas. Nećemo, naravno, sada ulaziti u detalje kako je to glasanje teklo. Jer to je neka druga priča. I po svemu sudeći duga.
Stoga, dame i gospodo, želim nam svima srećan i nenasilan rad. Pa šta bude.“
----------
Eto, tako bi to moglo da se izgovori. Neće, naravno, ali evo govora ovde, za svaki slučaj. A ja odoh, jer se zatvoreni parlament otvara. Opet, po hodnicima ovog zdanja kruži šapat da ni to otvaranje ni ta otvorenost neće dugo potrajati, te da će ponovo moći da se nastave ova naša zatvorena parlamentarna susretanja. Dakle, videćemo da li se viđamo opet. Do viđenja, u svakom slučaju.
Autor: Voja Žanetić