FANTOM IZ SKUPŠTINE

Uvažene prazne stolice, kao i trenutno isključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Pre no što pređemo na Fantoma iz skupštine, koji će se u ovoj priči pojaviti nešto kasnije, konstatujmo da nas, eto, opet u istoj situaciji. U onoj kao pre par nedelja, kada smo se razišli na desetoj i poslednjoj sednici onog Zatvorenog parlamenta.

Dobro, nije ista situacija, slična je. Pritom, ne misli se na političku situaciju. Ona je ista da istija ne može biti. Eno nove a iste izborne kampanje kako hvata zalet,  ovaj put za lokalne izbore, dveju različitih vrsta. Prva vrsta bi bila slučaj ponovljenih izbora u Beogradu. Oni se, doduše, zovu “Novi” a ne “Ponovljeni”, e da se ne bi baš javno i formalno priznalo da je početni decembarski pokušaj biranja gradske (i republičke) vlasti bio sumnjivo legalne i nesumnjivo nelegitimne prirode.

Pored ovih i ovakvih beogradskih izbora biće organizovani i još poneki od lokalnih izbora. Ovi potonji se, pak, organizuju u onim sredinama iz kojih je u decembru u Beograd pristigao jedan deo onih birača, koji su iznebuha naselili beogradske trafo stanice i prazne placeve sa adresama. Kao i solitere naglo napunjene stanarima, koji niti imaju želju, a niti imaju način da žive u njima... Ali, to je neka druga i duga priča, nismo se danas zbog toga okupili. Nego:

U Narodnoj skupštini se nije mnogo toga desilo, a od kad su zvanično proglašeni rezultati republičkih izbora gorepomenutog kvaliteta. Održana je jedna gotovo polukonstitutivna sednica ovog takoreći Saziva, na kojoj je deo poslanika zakletvu dao u skupštinskoj sali, a deo izvan nje. Pa su, potom, oba dela otišla na zasluženu pauzu, koja će biti okončana onda kada se bude, uz pomoć silikona ili dak-trake, sastavio novi najviši organ izvršne vlasti, onaj Ustavom propisani. A to će se desiti kada neka druga izvršna vlast, Ustavom dosta manje propisana, bude završila konsultacije po pitanju sastava vlade Srbije. Tamo, u zgradi preko puta, sad baš da ne razrađujemo nepotrebne detalje...

U toj i takvoj situaciji, parlament je ponovo zatvoren, a kada se bude još po neki put otvorio, neće biti baš zatvoren, ali će biti poprilično zaglavljen. Ovo komplikovano stanje „manjkave demokratije“ (kako Ovo Ovde svojim blagim administrativnim jezikom zove glasoviti „Ekonomist“) ne sluti da će ovdašnja skupština biti neko mesto na kome će cvetati mirni dijalog, uvažavanje i tolerancija. Što i nije ništa neočekivano, uzevši u obzir da su parlamentarni Sazivi u poslednje vreme neka vrsta zakonodavne pauze između dve runde republičkih izbora. A ovi se, pa, raspisuju da bi država ostala u optimalnom odnosu između normalnog društvenog života i izborne kampanje. I to optimalno je, po svemu sudeći, veoma minimalno i u skladu sa tim koliko se u Državnom Vrhu voli politički marketing, a koliko život izvan njega, ako ga upošte ima. No, manimo sad i to, idemo na onog na početku pomenutog Fantoma...

Sve ovo do sada navedeno nekako navodi na pomisao da će Narodna skupština Republike Srbije, odnosno ono što će poslanici činiti u njoj, imati specifično scensku ulogu u političkom životu zemlje. Neka vrsta opere, recimo, u kojoj se izvode glasne i prenaglašene solističke, duetske ili grupne numere. Svrha ovih „muzičkih tačaka“ jeste da razonode, razneže ili iznerviraju, a između dva rečena izborna ciklusa. Izborni ciklusi, opet, biće blizu jedan drugome onoliko koliko bude zahtevalo tumaranje između (daljeg) utvrđivanja statusa Kosova, (daljeg) premeravanja distance između Rusije i Ukrajine, (daljeg) usklađivanja sa rezultatima glasanja u Evropi i SAD, kao i koječega (daljeg) još. Svemu ovome, rekosmo, potrebna je opera skupštinskog formata, da eto, građanima malo skrene misli, da bude tema za njihova zajednička druženja uživo i društvene mreže, da u okviru svojih mogućnosti skrati njihovo vreme napetog čekanja na ko će ga više znati šta. Tako to funkcioniše, već odavno: prvo neki „O sole mio“, pa ćemo da vidimo dalje šta ćemo.

E, pa, tamo gde ima opere, moglo bi da bude i Fantoma. A  on je, da se podsetimo na fabulu radnje, onaj misteriozni lik koji živi u podzemnom prostoru ispod zgrade opere. U javnosti se oglašava pismima, a u nekom trenutku pobrljavi i otme glavnu pevačicu. I ako izuzmemo ovo poslednje (jer pevačice se sada više ne otimaju, nego ih odlikuju), ova konkretna osoba koja vam se sada – uvažene stolice, mikrofoni, kamere i svetla – ponovo obraća u ovom imaginarnom govoru, mogla bi preuzeti ulogu tog nekog skupštinsko-operskog Fantoma. Nije da nema psihotično-horornog potencijala: zatvoren u podzemlju parlamenta, pažljivo osluškuje šta se dešava iznad dok muzika svira pa se, kad nema više ni umetnika ni publike, došunja da u praznoj sali Skupštine za svoju dušu ispriča koješta o koječemu. Fantom iz Skupštine. Samo joj je on falio.

I eto, tako ćemo. U narednim nedeljama, bez jasno utvrđenog rasporeda i/ili kraja ove parlamentarno-operske avanture,  penjaću se na ovu zamišljenu govornicu i nadalje ću, kao i u dosadašnjim prilikama, držati govore dok ispred mene nema nikog. Situacija slična, prilika drugačija. Uz napomenu da je ovo prvi Fantom iz Skupštine koji javno priznaje šta je po svojoj pojavi i značaju, a i gde se pojavljuje. Htedoh time reći da je ovde bilo i ranije kojekakvih fantoma, nego su se vešto krili. A biće ih i dalje, samo će ostali nastupati danju, a ovaj jedan i jedini javni – kad svi drugi odu.

Uvertira može da počne. Pa da zapevamo od sreće.

Vidimo se, ovih dana.