DIJAGNOZA POLITIČKE NEUROZE
Uvažene trenutno prazne stolice, kao i još veoma kratko isključeni mikrofoni, kamere i svetla,
Iskoristiću ovo novo fantomsko došunjavanje na govornicu sada ponovo otvorenog parlamenta, a u momentima kad nikog nema (videti prošlo obraćanje). Prozborio bih, naime, ponešto o nečemu što i ima i nema veze sa događajem koji je u toku.
A u toku je novi i kakav god početak rada ovog, od kraja novembra zatvorenog, mesta. Početkom marta meseca ove Gospodnje 2024. godine, Svevišnji – i onaj nebeski i ovaj zemaljski – su se konačno i iz nekoliko pokušaja smislili, te protivustavno smilovali da novi saziv skupštine Srbije, eto, započne sa radom, da ponovimo – kakvim god. I sada brojanje kaže da je, od onomadnjih prevratnih petooktobarskih promena pa naovamo, novih saziva bilo devet. Da sad ne gnjavimo sa baš preciznom matematikom, ali Narodna skupština se, od početka ovog veka, nanovo okupljala posle izbora na, otprilike, svake dve i po godine.
Matematika bi mogla da kaže i da je, a u vezi sa svim tim novim sazivima, u svakozamislivom životu države, zemlje i društva nastajala pauza koja, uz prekide, zbirno traje 9 godina. Taj period se dobija kada se saberu minimum šest meseci pre i minimum šest meseci posle svakih izbora. Te tako zbir ovih šestomesečnica daje ukupni period administrativnog paralizovanja zemlje, što je ono kad ni svećom ne možeš da nađeš ikoga u državi, sem možda jednoga, ko je vlastan išta bitno da potpiše i odluči. Jer stari politički običaji nalažu da dok svi ne posedaju u fotelje, niko sa državne trpeze ne sme da uzme ni zalogaj. Makar ne javno i makar ne preveliki. Stoga je, u tim pre-nego-što-zasednemo pauzama, na snazi bila svojevrsna dijeta, zarad što lakšeg ulaska u fotelju. Čak i alavost ponekad traži strpljenja.
Pomenutih, minimum devet, umrtvljenih godina ne predstavljaju samo vreme za administrativnu neaktivnost, već i za njoj kompatibilnu hiperaktivnost druge vrste. Tada se maksimalno povećava aktivnost, inače neprekidno aktivne, političke kampanje. Pa kud je kampanja, tud se mora i agitovati. Od svih od kojih se očekuje zauzimanje nekakvog mandata očekuje se i: da strasno, jasno i glasno napadaju konkurenciju; da histerično brane „svoju“ od kidisanja „tuđe“ strane; da učestvuju u prenaduvanim raspravama o tekovinama sadašnje i bivše vlasti; kao i da se pretresaju pojedinačni uzroci i posledice svega pre navedenog u svemu zamislivom. U ovoj vaskolikoj devetogodišnjoj političko-kampanjskoj histeriji deluje i takozvana opozicija, uglavnom dekorativnog tipa, prikladno raštrkana po ideološkim ostrvcima – uz poneku državnu apanažu i bez pristupa velikoj većini medija. Nasuprot opoziciji nalazi se ujedinjena opozicija opozicije (u nekim zemljama poznata kao vlast), koja cikom o ugroženosti i vriskom o uspesima ovu svoju egzotičnu „opozicionost“ dodatno ojačava, a na medijima koji su joj dostupni. Na skoro svim medijima, dakle.
Sasvim izvesnu neurotičnost ove situacije, koja se ogleda u gore opisanom nestanku države i nastanku dirigovanog izbornog političkog rijalitija, potpomaže i okvir u kome se sve ovo dešava – mnoštvo tranzicija. Od one ekonomske, koja je u ne-državne i malobrojne džepove do sada slila nekoliko desetina milijardi evra, do one istorijske, koja treba da pokuša da definiše kako konačno izgledaju i raspad nekadašnje Jugoslavije i propast nekadašnje srednje klase, a na teritoriji Srbije. Od one evropske tranzicije, u kojoj treba smisliti kako se čitav ovaj region integriše u Evropsku uniju, do one malo globalnije, koja će utvrditi da li ovaj naš uži deo regiona potpada pod uticajnu sferu Rusije, SAD, UAE (čitaj isto SAD), Kine, Turske ili EU (čitaj Nemačke). Na svu ovu tranzicionu histeriju mogao bi se dodati i permanentni demografski nervni slom koji se manifestuje tranzicijom mladih ili školovanih ili oboje, a na rad u inostranstvu. Da bi spisak tranzicija bio kompletiran, dodaćemo i burni i nikad dovršeni prelazak iz Titove autokratije u neku drugu, koji se najviše ogleda u traženju novog Josipa Broza među svim ovovremenim pokušajima kandidovanja za upražnjeno mesto Lidera, Vođe pa ćak i Diktatora, samo ne u komunizmu već u ovome što, u neznanju, zovemo kapitalizmom. Poslednji pokušaj, i to treba dodati, postiže zavidne rezultate.
Sumirajmo sve ovo u kratak izveštaj. Od dvadeset četiri godine, koliko smo ih imali u novom veku, minimum devet smo proveli u paralizovanoj državi, histerično birajući aktere političkih kampanja: naše Spasioce, Predvodnike i ostale neartikulisane oblike koliko-toliko artikulisane volje građana. Za to vreme, državno vlasništvo je nalazilo nove privatne vlasnike, neo-imperijalne sile svoju novu koloniju, mladi ljudi novi posao u razvijenijem svetu, a oni odrasliji svog starog Tita u nerazvijenijoj zemlji. Kad smo već kod Tita, za kim traga njegov usiročeni narod, ista takva država je bila u potrazi za svojom novom Partijom, oslobodiocem od mučnog prelaska u demokratiju. U ceo ovaj cirkus povremeno se uključivao i kriminal, žarko željan legalizacije i novca i moći koji su poreklom od nečega što se zove „Balkanska ruta“. O tome neki drugi put, a možda ni tad... I da, koronu i rat u Ukrajini ćemo dodati, takođe, na spisak svih uzroka ovdašnje društvene neuroze. Pa bi to bi bilo to, otprilike.
E, sada se možemo vratiti ovom novom sazivu Narodne skupštine Srbije. On, na ovaj ili onaj način, može imati svoj tanani legalitet. Na nešto teži način, uz malo vremena i mnogo više ubeđivanja, može doći čak i do toga da postoji iz suve drenovine isceđen legitimitet ovog novog sastava domaćeg parlamenta, bez obzira na veoma promenljivo stanje biračkih spiskova koje je do sastava dovelo. Ali pre bilo čega od toga valja konstatovati i da je ovaj novi saziv, kao i mnogi drugi pre njega, neka vrsta posledičnog rezultata političko-mentalnog stanja stanovnika ovdašnje teritorije. I da je to stanje uzročeno svim ostvarenim tranzicijama, a ponajviše onom u kojoj traje histerična borba za vlast u prelasku iz nekadašnjeg sistema u šta god da je ovo feudalno sada. Rekosmo li da društvene mreže, tabloidi i svi ostali oblici novih medija tu histeriju samo povećavaju? E, pa evo, jesmo i to.
Moguće je, dakle, da Narodnoj skupštini hronično nedostaje skoro najvažniji dokaz da je konstituisana na valjan način – istorijska potvrda da su oni koji birali njene poslanike bili dovoljno fokusirani i sabrani po pitanju svog zadatka. Sve što je do sada navedeno – uvažene prazne stolice i još veoma kratko ugašene kamere, mikrofoni i svetla – govori da će (i) ovaj parlament biti neka vrsta uverenja o psihološkim posledicama političkih neuroza jedne zemlje. Te da novi saziv nije toliko zakonodavna institucija koliko dijagnostička konstatacija stanja našeg takozvanog sistema. Na sredstvo za lečenje, ili makar za smirenje, društva sa tom parlamentarnom dijagnozom – moraće se sačekati još neko vreme. Minimum jedan ponovo skraćeni mandat Skupštine, a verovatno i još neki pride.
To se htelo reći, eto.
A nešto će drugo biti – neki drugi put.
Vidimo se.
Autor: Voja Žanetić