SNEŽANA PAUNOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1. januara 1975. godine u Peći.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Bila je članica Nadzornog odbora Aerodroma “Nikola Tesla”. Članica je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i članica Predsedništva Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Mandat narodne poslanice potvrđen joj je 29.oktobra 2013. Nakon što je u poslaničke klupe zamenila kolegu Neđu Jovanovića.

Ponovo je izabrana na mesto narodne poslanice nakon vanrednih parlamentarnih izbora 24. aprila 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabrana za narodnog poslanika na listi SPS-JS.
Poslednji put ažurirano: 14.01.2021, 15:14

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena gospođo Gojković sa saradnicom, na dnevnom redu Narodne skupštine je kultura. Za mene i za vas kontinuitet od pet godina. Današnji povod, dva predloga zakona, i to izmene i dopune Zakona o kulturi i Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti.

Pre analize uopšte sadržaja ovih predloga zakona, osvrnula bih se i ovoga puta najpre na kulturu, na njen značaj za napredak i razvoj jednog društva, odnosno našeg društva. Za kulturu je uvek vreme. Kultura je proces, izbor socijalizacije pojedinca, način života, faktor integracije različitosti, čuvanje starog i stvaranje novog, možda najsnažnija veza zapravo je između prošlosti i budućnosti. To je, pre svega, čuvanje vrednih obeležja i kulturnih tragova jednog naroda, ali i univerzalnih kulturoloških vrednosti čovečanstva koje se i stvaraju prožimanjem svih kultura.

Zato kulturu uglavnom posmatramo i kao nacionalnu i kao opštu, nadnacionalnu, odnosno univerzalnu kategoriju koja briše granice i približava narode određenim obrascima ponašanja i stvaranjem različitih kulturnih vrednosti koje se uvažavaju i poštuju i mogu postati vrednost čitavog čovečanstva.

Primer za to su, pre svega, naši spomenici kulture, naši manastiri srednjevekovne Srbije koji su uvršteni na svetsku listu kulturne baštine pod zaštitom UNESKO - Studenica, Stari Ras, Sopoćani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Visoki Dečani i da ne nabrajam. Na UNESKO-voj listi nematerijalne baštine nalazi se i srpska slava i kolo, kao naša nacionalna igra.

Primer za univerzalnost kulture jeste i naša freska Belog Anđela iz manastira Mileševa, za koju zna čitav svet jer je prvi satelitski prenos video signala preko satelita Telstar sadržao fresku Beli Anđeo. To je bio prvi satelitski TV pozdrav Evrope Americi.

Dakle, kulturno blago Srbije i srpskog naroda od neprocenjive je vrednosti i obogatilo je kulturno stvaralaštvo čitavog sveta. Zato svaki narod, a mi pre svega imamo obavezu da sačuvamo pečate svoje istorije, kulture, svog stvaralaštva, jer se tako identifikujemo kao jedinstvena nacionalna kultura na svetskoj kulturnoj mapi. Mi kao narod možemo biti ponosni što su nam preci iz mnogih vekova ostavljali materijalne i duhovne zadužbine po kojima smo prepoznati na univerzalnom svetskom nivou. To nam niko ne može oduzeti koliko god da postoje takve težnje. Neki bi svakako hteli da oduzmu i kontinuitet našoj državi koja neprekidno postoji više od 10 vekova. Zvala se ona Raška ili Srbija, bila ona Dušanovo carstvo ili današnja moderna Srbija ona postoji 10 vekova i to je nepobitna činjenica.

Kultura je važna sociološka odrednica i potreba svakog čoveka, pre svega, kao socijalnog bića. To je osećaj blagostanja, duhovne ispunjenosti naše ličnosti koja može birati i opredeljivati se za kulturne sadržaje i simbole, za obrasce, pa na kraju i za ličnosti.

Ono što je suštinska uloga kulture kao baze socijalizacije jeste da kreira i promoviše prave i tradicionalne vrednosti, da afirmiše sadržaje koji doprinose pozitivnoj socijalizaciji, kao i u sportu gde ovih dana imamo posebno zadovoljstvo, gde su nam sada nacionalni uzori Novak Đoković, mlada Milica Mandić. Svi smo juče bili beskrajno srećni. Jedan je najbolji svetski teniser. Mlada Milica je najtrofejnija, mislim, srpska sportistkinja, sa dva zlata. Sve to doprinosi prosperitetu ličnosti, zajednice, jer takva dva mlada čoveka, a ima ih još, nego prosto da ne nabrajam, jesu dobar uzor za našu decu.

Kada su kultura i kulturna politika u pitanju, uloga institucija i uglednih pojedinaca, pre svega, kulturnih stvaralaca koji predstavljaju poželjan društveni obrazac je ogromna. Tu se ponovo vraćam na taj primer pozitivnog uticaja, najpre Novaka, a onda i svih naših mladih sportista zbog kojih se deca u trenutku opredele da će se baviti baš tim sportom, jer imaju želju da, poput košarkašica, jednoga dana budu pozdravljeni i pojave se na balkonu Starog dvora.

Istina, nije uvek nekima lako da gledaju ovoliko uzastopnih pobeda i ovoliko trofeja, pre svega, tog našeg Novaka, titulu najboljeg sportiste svih vremena, najboljeg svetskog tenisera i da pri tome imaju svest o tome da je on Srbin. Međutim, mi smo imali sreće, a problem je njihov. On jeste Srbin koji voli svoju zemlju, kao što je to bio i Nikola Tesla.

Ne mogu da danas ne pomenem Nikolu Teslu iz mnogo razloga, našeg, ali svetskog naučnika koga zna, slavi cela planeta, jer dobrobit njegovih neponovljivih pronalazaka koristi čitava moderna civilizacija.

Pre dve nedelje, tačnije 10. jula, navršilo se 165 godina od Teslinog rođenja. Možda je trebalo da budemo glasniji, smeliji, primereniji, da obeležimo ovaj jubilej. Tesla ipak nije samo naučnik. Tesla je uzor, naučnik svetskog glasa kakav se posle njega još uvek nije rodio.

Moramo naglas da kažemo da je Tesla naš. On ima svoje poreklo i on je na svoje poreklo bio izuzetno ponosan. Neki bi da ga prisvoje. Pune su novine ovih dana i tog karikiranja koje imamo mogućnost da vidimo. On je ipak Srbin, gde god da se rodio, a rodio se u Smiljanu, mesto u Lici, tadašnjoj vojnoj krajini gde su Srbi vekovima čuvali Habzburšku monarhiju od upada Otomanskog carstva. Rodio se kao sin pravoslavnog srpskog sveštenika – Milutina Tesle. To što svi svojataju Teslu nikako ne znači da mu mogu promeniti nacionalnost. To je nečija želja da u nedostatku svoje uzima našu istoriju i Srbija je, čini mi se, nikada više bila izložena ovoj otimačini. To je možda najblaža reč koju mogu da upotrebim. Ako bih bila blaža, onda bih rekla da se u najmanju ruku to može zvati nedostatkom kulture komunikacije ili nedostatkom mere za istinom.

Da se vratimo našoj kulturnoj sceni i kulturnoj ponudi koju još uvek zbog korone konzumiramo pretežno preko elektronskih medija, pisanih medija, društvenih mreža, interneta, takoreći virtuelno, i svašta se tu može naći. Možda je kultura dijaloga koja je na nekom niskom nivou, rekla bih, takođe posledica Kovida, ali su neke stvari prosto nedopustive.

Da ne govorim o nedopustivom rečniku i govoru mržnje. O scenama koje nam se usred dana nude kroz neke programe koje gledaju i maloletna deca i koliko god da smo svi bili skloni tom kritičkom osvrtu, a često se u ovoj sali čulo deiktički govorimo o nekakvim rijalitim programima, ja prosto ne znam da li su možda čak i oni u jednom trenutku mogli da budu primer toga – ovakvi ne trebate biti. Šteta je ukoliko bi se kod mladih ljudi to krenulo primenjivati kao model ponašanja ili se iz toga crpeli nekakvi idoli.

Nisu sjajne ni naslovnice pojedinih pisanih medija. Sve ređe pročitamo vest o nekim medaljama naših mladih naučnika, istraživača, talenata. Da ne govorim o tom jeziku mržnje i tolerancije, optužbama, presudama. One pljušte i od svih i od svakoga i to uglavnom od neovlašećnih i nekompententnih. Sadržaj na društvenim mrežama na kojima su naša deca svakodnevno, i to je praktično jedan dobar mamac, kad bih krenula da dalje nabrajam i ovo do ovde pobrojano ne zvuči ama baš ni malo optimistično.

Ono što mi je dodatna fascinacija je što se nekada zapanjim i kada vidim sve poruke koje šalju neke javne ličnosti preko svojih društvenih mreža, pre svega, često su to nažalost ličnosti iz sveta kulture i informisanja, onda se zapitate - ko je zapravo taj koji modelira kulturu ponašanja i dijaloga ako to nisu ljudi iz sveta kulture? Imamo nažalost nedavno primer jedne javne ličnosti koja na društvenim mrežama koristi takav jezik da, i rečnik, mene je lično sramota i da to pročitam a kamoli da citiram i onda je pitanje - kome takvi ljudi mogu predstavljati kulturni obrazac? Mnogo je toga i svakodnevno prisutno da pomislite kultura ponašanja, pristojnost, šta to beše, gde se to izgubilo i šta se tačno dogodilo.

Šta da kaže na uvrede takvog tipa koje može da pročita jedan mlad čovek, ako ih pročita na Instagramu, Fejsbuku ili Tviter profilu nekoga ko mu je možda do juče bio i simpatičan i interesantan? Hoće li tako početi da misli ili će se razočarati u onoga za koga je do juče možda mislio da treba da mu bude uzor kao kulturni stvaralac ili neka druga javna ličnost? Ima li to ikakvog smisla? Ima li kraja svemu ovome i gde je tu pre svega lična odgovornost svake javne ličnosti koja se osmelila da se na bilo koji način pridruži i učestvuje u javnom životu?

Nekada je u socijalizmu kao društvo rada kultura bila definisana kao nadogradnja ličnosti, kao bazična potreba svakog čoveka kao socijalnog bića. Tako je definisana i uloga društva, odnosno države da kulturnom politikom čuva i prenosi tradicionalne i kulturne vrednosti i utiče na formiranje i zadovoljavanje kulturnih potreba pojedinaca i grupa, ali i na formiranje kulturnih obrazaca i stavova koji se smatraju pozitivnim i poželjnim sociološkim vrednostima, stavovima koji su prosperitetni i potvrđuju da smo apsolutno kulturno razvijeno društvo.

Uloga medija jeste gotovo presudna u formiranju vrednosnih stavova posebno mladih generacija koje su danas izloženije medijima i njihovom uticaju i o tome nekako u ovoj sali govorimo uvek i kada na dnevnom redu imamo REM, svejedno je da li izveštaj o radu Regulatornog tela za elektronske medije ili izbor članova, što se nedavno dogodilo. Oni imaju zakonsku obavezu, pored ostalog, da pre svega kontrolišu sprovođenje javnog interesa u oblasti elektronskih medija i unapređenju kvaliteta medijskih usluga.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi odnosi se na sastav Nacionalnog saveta za kulturu u kome će zastupljenost manje zastupljenog pola sata iznositi 40% u skladu sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji smo pre izvesnog vremena usvojili i koji sadrži i ovu antidiskriminatornu meru. Nema nikakve dileme da je bilo za očekivati od vas, gospođo Gojković, da vrlo brzo intervenišete na temu pošto ste jedna od žena koja je zaista bila, kako bih rekla, inicijator te tako epohalne promene između 30% i 40% žena. U politici smo to postigli. Dobro je da je ovde. S tim da kultura, kažu, prema nekim nezvaničnim podacima u dobroj meri možemo muškarce smatrati manje zastupljenim polom, da se više žena u stvari bavi kulturom, hajde da to tako kažem.

Juče smo imali na Odboru za kulturu možda jednu dilemu – šta kod organa koji imaju po tri člana i kako će to procentualno biti zadovoljeno? Međutim, ja lično mislim da to matematički – jedan će biti manje zastupljen pol. Istina, to onda znači, grubo matematikom, procentualno 33%, ali je svakako više od 30%, što jeste bila težnja ove izmene.

Ne sumnjam da će Ministarstvo kulture prilikom predlaganja sastava Nacionalnog saveta za kulturu sada vrlo voditi računa da to sve bude zastupljeno onako kako treba i ova izmena zaista, koliko god je mi doživljavali kao takvu, nije samo pravno-tehničke prirode. Ona je iskorak, opet značajan iskorak pre svega u davanju mogućnosti manje zastupljenom polu, pa čak neka se potvrdi da su u kulturi možda to i muškarci, da u većem procentu učestvuju u kreiranju i sprovođenju pre svega kulturne politike u realizaciji nacionalnih i lokalnih ciljeva kulturnog razvoja, u očuvanju i promociji naše vredne kulturne baštine.

Ova izmena je kontinuitet i politike ove Vlade i Narodne skupštine da taj nivo ravnopravnosti među polovina prosto podigne još više u svim segmentima društvenog života. Rekoh, tu je kultura prosto bila prirodan sled.

Danas kada sa više strana iz okruženja, posebno od Albanaca sa KiM dobijemo poruke da naše kulturno blago u stvari nije naše nego njihovo, da naše istorijske ličnosti i naši naučnici i brojni stvaraoci u stvari nisu naši veoma je važno ko će i kako voditi i upravljati našim institucijama kulture.

Pored adekvatnije zastupljenosti polova, u našim institucijama kulture, za koje se istinski zalažemo, isto toliko važna je i stručnost i posvećenost kulturnih stvaralaca i institucija kulture u negovanju i očuvanju naše kulturne tradicije i umetničkog stvaralaštva koje se degradira i ne umanjuje značaj Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Imala bih još mnogo toga da kažem kada je u pitanju kultura i sve ono sa čim se Srbija uopšte suočava ovih dana, nekako čini mi se najnaglašenije, ali ću završiti zbog moje uvažene koleginice Dunje Simonović Bratić koja će govoriti posle mene i koja će više govoriti o izmenama i dopunama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti koju smatram takođe jako važnom, jer su biblioteke ustanove, kao što su to ustanove kulture, muzeji, galerije, čuvari jedne neprocenjive vrednosti pisane baštine i moderne pisane reči koje potvrđuju veliki i neosporni talenat našeg naroda i naroda koji sa nama žive.

Iako danas živimo u eri digitalnih tehnologija, ta pisana reč je važna i nešto što nikako ne smemo niti da zapustimo, niti da napustimo. Zaista bih iskreno volela da se vratimo pravoj knjizi, kao što je ovlašćeni predstavnik SPS, Jelena Mihajlović rekla u svom izlaganju, poslanici SPS će sa zadovoljstvom podržati izmene oba predložena zakona. Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Danas na dnevnom redu, još jednom ili ponovo, je izbor još jednog kandidata za člana Regulatornog tela za elektronske medije i nekako stičem utisak da već u dva mandata, po ko zna koji put biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Tako se namestilo, tako se htelo, ako se ne varam, a ne varam se, i prošli saziv je negde na samom početku svog mandata i zasedanja, kao jednu od prvih tačaka imao izbor jednog ili dva člana REM-a.

Šta nam to govori? U prilog svemu onome što smo čuli i pre moje diskusije, u diskusiji predsednice Odbora za kulturu i informisanje, gospođe Božić, ali i kolege Starčevića, jeste da smo u okviru svojih ovlašćenja i svojih obaveza, zaista se ponašali odgovorno i pristupili izboru nedostajućih članova REM-a, kada god je to zavisilo od skupštinskog Odbora, odnosno Skupštine Republike Srbije.

Danas, pred nama dva kandidata, sa impozantnim biografijama. Lepo je to rekao kolega Života, ne bismo pogrešili, kome god da damo poverenje, nećemo zaista pogrešiti, greh je što ne mogu da budu obojica.

Zato što smo u tom predstavljanju, pred Odborom za kulturu, čuli dva zrela umna čoveka koji vrlo znaju na koji način bi mogli doprineti, unaprediti rad REM-a, koje, kao takvo podložno kritici, čini mi se na dnevnom nivou i to u jednom dugom kontinuitetu.

Nije nevažno reći da su i gospodin Božidar Zečević i gospodin Crnobrnja, čak da se ne ogrešim profesor doktor Stanko Crnobrnja, za mene lično bili, ne iznenađenja, ali bilo je zadovoljstvo upoznati ih. Ja ni jednog ni drugog nisam poznavala, pre nego smo ih sreli na Odboru i bilo je zadovoljstvo čuti ih, bilo je zadovoljstvo sagledati sve ono što su oni zapravo sagledali kao nedostatke u radu REM-a, ono što su naglasili da bi mogli da eventualno poboljšaju svojim ulaskom i jedan međusobni respekt koji su pokazali i koji mi se posebno dopada, koji, čini mi se u poslednje vreme, nedostaje Srbiji. O ukusima ne vredi raspravljati. To je jedino što svi znamo.

Bojim se da sve naše rasprave, kada kažem naše, onda mislim pre svega na Srbiju, ne samo na raspravu u parlamentu, umeju često da budu posledica ukusa ili neukusa.

Šta će ko da bira da radi, njegovo je lično pravo, kako će da misli, takođe je njegovo pravo, ali taj brutalni pokušaj da se nekada nametne svoj stav kao generalni, ume da bude izuzetno naporan i mahom bez osnova.

Zašto sve ovo kažem? Zato što neću sebi dozvoliti luksuz, jer inače to ne volim da radim, a to je da se sada osvrćem na koje kakve komentare, da se osvrćem na određene ljude, zato što ljude koje komentarišem, mahom komentarišem diveći im se, a ono što ne izaziva moje poštovanje i moje divljenje, uglavnom ne izaziva ni potrebu da vreme trošim na takve pojave.

Kada je u pitanju rad regulatornog tela za elektronske medije, gotovo svi bi mogli da sednemo i da kažemo, ja bih to ovako.

Šta bi se dogodilo, kada bi svako od nas seo tamo, to već nisam sigurna da bi izgledalo kao ono što bismo mi tako javno rekli u kafani za stolom, na ulici, da li regulatorno telo za elektronske medije, obavlja posao najkvalitetnije što može? Ne.

Zato što uvek može bolje. Sigurna sam da imaju propuste i jako ću se radovati kada budu shvatili u čemu su njegovi propusti. Tu postoji zakonska regulativa, koja je precizno definisala šta su njihove mogućnosti i šta su njihove obaveze, kada su obaveze u pitanju, čini mi se da ih poštuju u dobroj meri, kada su u pitanju mogućnosti, uglavnom ne.

Možda zato što su procene da, kada idete linijom manjeg otpora, bude vam lakše. Biću zadovoljna ako sada, nakon kada izaberemo u punom sastavu sve članove regulatornog tela za elektronske medije, jer današnjim izborom, nedostajućeg člana, kompletiraćemo to regulatorno telo, pa će onda možda kada su u punom sazivu pogledati i šta su to nedostaci u njihovom radu, a koji se tiču, pre svega, medija.

Različiti su naši uglovi gledanja, pa bi i kritike mogle da budu u različitom smeru, ali ono što je zajednička obaveza jeste da ipak ceo taj javni diskurs, negde bude malo zdraviji, malo civilizovaniji od onoga čemu smo izloženi mi kao odrasli ljudi, manje više na to možemo i ne moramo da reagujemo, ali neke mlađe generacije i deca neizostavno, moraju. Nekada su prinuđeni da prate nešto što možda i ne bi trebalo.

Šta je najvažnije reći, i to neće biti prvi put da niti ja kažem u ovom parlamentu, niti moje kolege kažu u ovom parlamentu, to je da bez ambicije da sada pravim nešto što je moguće, a to je da regulatorno telo optužim za bilo čiju programsku šemu, ali da svi zajedno razmislimo o tome, da to treba regulisati zakonski, jeste i da se posvetimo i tome, bez nametanja ni političkom, ni bilo kog uticaja, osim onog edukativnog, razmišljajući o tome da li nam zaista nedostaju neke sjajne emisije koje treba prilagoditi savremenom dobu, vratiti ih, napraviti iznova, modernizovati, smisliti nove.

Ubeđena sam da ima toliko kreativnih ljudi koji bi time mogli da se bave.

Pošto je usko vezana kultura i informisanje, i kroz Odbor i kroz sva zakonska rešenja koja smo mi doneli nekako mi uglavnom uvek fali te kulture, edukacije na temu kulture, pre svega tih mlađih generacija.

Imam privilegiju da se moglo u proteklih godinu dana naučiti mnogo o čemu nisam znala ništa ili sam znala jako malo, a to je zato što sam među svojim kolegama imala i jednu Jelicu Sretenović i jednu Jelu Čelov, koje potpuno iz drugog ugla sagledavaju sve ono što bi moglo da bude kvalitetno prezentovano svima nama na kraju, pa onda i svim ljudima koji prate i ono što mi radimo i ono što ćemo kroz zakone da im nametnemo kao nešto što se mora ili nešto što je mogućnost.

Moram da kažem, neću otići daleko od teme da ovoga puta Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije ima četiri ili pet imena da se ne ogrešim, ali imena koja sam gotovo sigurna da postoje narodi koji nemaju privilegiju da takve ljude imaju među sobom, a kamoli da ih imaju u jednom Odboru koji broji 19 članova ili 18.

Tu je i Jadranka Jovanović, tu je Jelena, tu je Tasovac, tu je gospodin Kolundžija, tu su imena koja su apsolutni ponos, a onda sa druge strane, potrošimo silno neko vreme tumačeći neka imena koja sama sebe razočaraju kada se pogledaju u ogledalo. To je ono što nikada neću oprostiti apsolutno nikome ko ustupa vreme za takve stvari.

Lične frustracije koje su dozvoljene, nekad i opravdane, nekad postoji za njima medicinska potreba, su nešto što u zavisnosti od toga šta ih je iniciralo treba i da se leči, a ne da mi ovde ili bilo gde razmatramo stavove ljudi koji su tog profila.

U tom smislu će ovaj saziv biti kritikovan i danas kada će izabrati jednog od, nažalost ova dva kandidata, jer ne možemo izabrati obojicu. Nijanse su u pitanju. Verovatno ćemo biti optuženi da je neko bliži, ne znam kome ili ne znam čemu, ne znam kojoj ideologiji, ja samo ispred sebe vidim, ovo govorim zbog vas koji niste imali priliku da ih čujete.

Vidim dve biografije koje su savršene i apsolutno ih kvalifikuju za ovakvo mesto. Kada bi mogli da biramo četiri bilo bi sjajno da njih dvojica budu dva od četiri.

I na prošlom plenumu kada smo govorili o članu REM-a imali smo dva kandidata sjajna, s tim da je moj favorit bio mlađi kandidat, nažalost nije prošao, ali isto tako bio jedan sjajan momak, jedno mlado biće koje bi sigurna sam iz jednog potpuno novog ugla razgovaralo unutar Regulatornog tela za elektronske medije o svemu onome što se pred njih stavi.

Tako da bi bilo idealno kada bismo prestali da se Regulatornim telom za elektronske medije bavimo na način što ćemo stalno tumačiti neki politički uticaj iz prostog razloga jer smo u nekom momentu svoje političke borbe koja ume da bude često besmislena ukapirali kako je ta priča o Regulatornom telu užasno pitka za neke koji ne razumeju o čemu pričam.

Onda smo probali da nametnemo jedan stav pozivajući Evropu u pomoć da sada članovi Regulatornog tela trebaju da imaju opozicione predstavnike. Uvažena gospodo, bez obzira kome pripadate, čak i ako ste naši, mi koji činimo tu vladajuću većinu, članovi Regulatornog tela za elektronske medije moraju biti isključivo ljudi koje kvalifikuje struka da im se ukaže poverenje. Predlažu ih različita udruženja.

Politički uticaj na Regulatorno telo za elektronske medije mogao bi da se meri kroz jednog člana kojeg predlaže Skupština Srbije i jednog člana kog predlaže Skupština APV, što su dva čoveka u odnosu na ceo saziv Regulatornog tela za elektronske medije, jer gotovo da smem da tvrdim.

Ono što ne smem je da ponizim predlagača na način što ću reći da mi danas imamo dva predstavnika koji su ne znam čiji. Ne. Ova dva čoveka su dobila poverenje svojih kolega da budu predloženi za člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Mi ćemo možda laički, ali izabrati jednog od ta dva. Svakako ćemo biti brutalno krivi, ako se slučajno dogodi da se to nekome ne dopadne, iako slučajno to otvori neki medijski prostor, a neko hoće da iskoristi dva minuta, pet minuta, ceo tekst, Kolumnu, da objasni kako smo neki poslušnici koji će danas izabrati između Zečevića i Crnobrnje na zvuk zvona. Čak i da biramo na zvuk zvona, današnji izbor je prvi izbor koji mi ni u tom smetao pod okolnostima da znano o kome pričamo.

Mnogo mi je žao i tu praksu treba promeniti, treba promeniti praksu da sa njima razgovara samo Odbor. Ja znam da bi bilo i suviše glomazno da ih čuje ceo plenum, ali mi prosto bude žao što sve kolege ne mogu da čuju ono što je privilegija nas nekoliko koji smo u Odboru za kulturu i informisanje.

Dakle, sigurna sam da ćemo u narednih nekoliko meseci imati situaciju da je jednom od članova Regulatornog tela istekao mandat i taman kad se budemo ponadali da smo sve to kompletirali ući ćemo ponovo u proces reizbora još jednog, ali ni to nije loše. Ono što je najvažnije jeste da naučimo da kada biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije u Skupštini Srbije, koja za to ima zakonsko ovlašćenje onda zaista biramo čoveka koji će biti član nezavisnog Regulatornog tela za elektronske medije.

Koliko nam se dopadaju ili ne dopadaju mediji i o tome treba da razgovaramo. Šta je ono što oni treba da poprave u svom radu, i o tome treba da razgovaramo.

Da li možda imaju odnos koji je često takav da stičete utisak da ostaju nemi na krupne propuste, i o tome možemo da razgovaramo, ali ne u danima kad biramo jednog od članova Regulatornog tela za elektronske medije.

Kakve su nam naslovne strane, šta smo u stanju da napišemo i objavimo i o tome treba da razgovaramo, ali opet kroz formu nekog drugog zakona.

Možda sada zvučim ko zna kako, verovatno ću biti kritikovana zbog ovog stava do nivoa da sad ne znam šta pokušavam kada su u pitanju mediji, međutim težnja mi je samo jedna, a to je da opomenem na činjenicu da je najlakše izgovoriti, ali se još lakše postideti svega izgovorenog kada određeno vreme prođe.

Ko god je odlučio da živi život na način da mu je svejedno šta će za tri godine misliti o njemu i hoće li pocrveneti, ja s tim nemam problem, ali zaista, šta god i koliko god mrzili bilo koga, koliko god se politički ne slagali sa bilo kim, koliko god imali ambiciju da ga udarite tačno tamo gde će najviše da ga zaboli, probajte da se setite kako biste se osećali kada bi to neko radio vama, bez razlike o kome govorimo. Na kraju svih krajeva motivisana sam stvarno možda svim detaljima koje je Sandra Božić rekla na početku.

Dakle, izabraćemo između gospodina Zečevića i Crnobrnje. Sigurna sam da nećemo pogrešiti, ko god od njih dvojice bude dobio šansu da popravi i pomogne ostalim članovima Regulatornog tela za elektronske medije iskoristiće to, smem da garantujem.

Na nama je da sednemo i sagledamo šta je to što možda zakonski treba promeniti, koja su to ovlašćenja koja možda nedostaju Regulatornom telu za elektronske medije, ili na kraju, možda ima ovlašćenja koja su dobili, a ne bi trebali da ih imaju.

Bilo kako bilo, valjalo bi urediti medijski prostor Srbije, pa i medijski prostor koji u Srbiji gledamo, a nekako ne kreće iz Srbije.

Ne znam kako bi se stručno zvalo, jer ja zaista ne bih da rizikujem sa terminom sa pozicije ekonomiste, ali imamo mnogo posla. Ostaje nam samo da odredimo koliko ćemo volje imati da tom poslu pristupimo.

U danu za glasanje poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će svoje poverenje pokloniti jednom od kandidata. Pošto nemamo obavezu, neću ni reći kome, ali će to glasanje u popodnevnim časovima, odnosno večeras, objasniti.

Ja svakako želim da čestitam onome ko bude prošao izbor narodnih poslanika, ko bude dobio poverenje i da još jednom apelujem iz ove sale, iako sam to obojici rekla na kraju sednice Odbora, da sve ono što su prezentovali da bi kao nedostatke probali da otklone, krenu da rade odmah od sutra.

Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Prvo vanredno zasedanje , 28.01.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.

Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.

Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.

Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.

Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.

Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.

Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.

Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.

Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?

Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.

Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?

Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?

Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?

Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.

Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?

Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.

Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?

Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?

Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.

Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2014.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 81300.00 RSD 29.10.2013 -
Predsednik nadzornog odbora Aerodrom Nikola Tesla a.d. Beograd Javni Mesečno 64299.00 RSD 17.07.2013 -