“Zakon o klimatskim promenama je loše napisan, zakonodavstvo Evropske unije preneto je parcijalno, a suština je da se njime u stvari štiti najveći zagađivač u zemlji - EPS” ocenio je Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu - RERI (Renewables and Environmental Regulatory Institute). U intervjuu Otvorenog parlamenta on je analizirao osnovne odredbe zakona koji bi do kraja nedelje trebalo da bude usvojen u Skupštini Srbije.

 

OP:  Zakon o klimatskim promenama prva je tačka dnevnog reda nove sednice Skupštine Srbije. Pošto do sada nismo imali takav zakoni, da li je to dobra vest?

 

MP: Ovo u suštini jeste nov sistemski zakon  koji  reguliše određena pitanja koja do sada nisu bila regulisana, međutim on u dobroj meri reguliše ono što je već urađeno i trebalo je odavno da se nađe u zakonu. Podsetiću da je ovaj zakon bio na javnoj raspravi početkom 2018. godine. Smatram da u Srbiji nema dobrih vesti, ali možemo da kažemo da postoje određeni elementi za koje je dobro što će konačno biti pravno regulisani. Može se reći da je ovo korak napred, ali u zaostatku od 20 godina. Donosimo zakone kasno, kad naši vlastodršci odu u Brisel i tamo im neko “zavrne ruku”, a onda oni kažu da će da “naprave nešto”. Kao dete kad  pritisnete jer  ima tri keca, pa jedan popravi, a ovo će drugo posle. Mi smo užasno loši đaci.

 

OP: Čini se da je predlog zakona napisan prilično nejasno, naročito za one kojima ova oblast nije baš bliska. U uvodu piše da se njime “uređuje  sistem za ograničenje emisija gasova sa efektom staklene bašte i za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove”. Šta to zapravo znači?

 

MP: To su dve suštinske oblasti delovanja kada je reč o borbi protiv klimatskih promena. Sistem za ograničenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, takozvana mitigacija- znači smanjenje emisija pre svega ugljen dioksida (CO2), a onda i ostalih gasova. To su direktne mere koje doprinose da se emisija smanji na njenom izvoru i odnosi se na emisije koje nastaju delovanjem čoveka. Ovo prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, to se zove adaptacija i znači- dugoročno prilagođavanje na drugačiju stvarnost u kojoj sada živimo. Za razliku od mitigacije koja bi trebalo da podrazumeva kratkoročne rezove, adaptacija je jedan dugoročniji proces usklađivanja sa tim što je naša realnost.

 

OP: Hoće li ovo biti još jedan od onih zakona za koji se tvrdi da je dobro napisan, ali je pitanje da li će biti primenjen?

 

MP: Ovaj zakon je užasno loše napisan i on neće moći da se sprovede bez donošenja bar dvadeset podzakonskih akata, pa ja sumnjam da će on uopšte doživeti implementaciju. Za razliku od priče da eto mi dobro uobličimo, a loše sprovodimo propisano, ovde je reč o prenošenju jednog bitnog elementa propisa Evropske Unije. Propis se odnosi na ključne instrumente za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, odnosno na trgovinu emisijama CO2, izveštavanje, monitoring i verifikaciju. Mi ovim zakonom nismo preneli odredbe koje se odnose na trgovinu emisijama gasova sa efektom staklene bašte, što je ranije bila ideja. Ovaj zakon se radi godinama, u početku se zvao Zakon o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte, što mu je bio primereniji naziv. Nazvati nešto Zakonom o klimatskim promenama- to liči na igranje boga, a jedino što ima veze sa bogom i ovim zakonom je što se Srbija ponaša kao onaj nesrećnik što je zakasnio kad je bog delio pamet. Bolji je bio raniji naziv, jer je naziv Zakon o klimatskim promenama  besmislen. Klimatske promene su jedna prirodna pojava i njih ne može da reguliše čak ni jedna “moćna i najuspešnija država u Evropi kakva je Srbija”. Iz besmislenosti naziva proističe da predlagač nema nameru da stvori sistem trgovine emisijama, što je osnovni alat kako je u EU smanjena emisija ugljen dioksida.

 

OP: Objasnite nam šta znači trgovina emisijama. 

 

MP: To znači da operateri koji emituju CO2 plaćaju za svaku tonu emitovanog gasa. 

 

OP: Da li to znači da zagađivač može da emituje koliko hoće CO2 ako plati?

 

MP: Ne, ovaj zakon upravo to nije uredio. Ovim zakonom se kreiraju osnovni elementi- strateški i planski okvir koji je nedorečen i sistem kako operateri da izveštavaju o emisijama i kako se vršii monitoring nad tim procesom i verifikacija podataka. To je samo jedan segment ukupnog sistema. Mi smo parcijalno preneli zakonodavstvo EU tendenciono, tako da se najveći zagađivač i najveći emiter CO2 u zemlji zaštiti i  da se njemu ne bi slučajno ugrozilo neslavno i gubitničko poslovanje. Elektroprivreda Srbije (EPS)  je ključni kočničar kada je reč o donošenju ovog zakona.  U stvari EPS kao neko ko iskazuje ikakvu volju, ne postoji, on je odavno zarobljen privatnim interesima vladajućih elita. Ideja ovog zakona je da se u Srbiju ne uvede sistem trgovine emisijama ali da ne budem zlonameran, dobro je da se makar i ovako uvode dozvole za emisiju gasova sa efektom staklene bašte i sistem monitoringa i verifikacije. To je jedina pozitivna promena.

 

OP: Ako znamo da je ovo inače komplikovana tema i da dobar deo građana ne razume koliko zagađenje utiče na svakodnevni život i zdravlje, i ako znamo da smo inače dosta nezainteresovani za pitanje ekologije, na prvi pogled donošenje ovakvog zakona zvuči kao da se nešto ipak pokreće?

 

MP: Na žalost nije tako. Ovaj zakon je trebalo doneti početkom veka, jer intencija predlagače je da bude blag prema velikim emiterima gasova, pa prvo treba da ih nauči kako sistem funcioniše, pa će onda ući u sistem trgovine emisija. Za to je kasno, prekasno. Trebalo je zakon doneti 2003. godine, pa da do sad emiteri  nauče pravila i da odavno uđemo u sistem trgovine emisijama. Hrvatska je na primer mnogo uradila na polju energetske efikasnosti i uvođenju obnovljivih izvora energije u domaćinstva upravo koristeći sredstva koja su prikupljena od takse na emisiju CO2.

 

OP: U oblasti ekologije smo najlošije ocenjeni i kad je reč o pregovorima sa EU koji su se i inače potpuno usporili?

 

MP: Vlast je u novembru potpisala Zelenu agendu za zapadni Balkan i obavezali se na klimatsku neutralnost do 2050. godine, jer oni verovatno nisu čitali to što su potpisali ili ih nije bilo briga. Mi smo se pridružili ostvarenju ciljeva EU kada je reč o borbi protiv klimatskih promena i to EU od nas traži već godinama. Mi smo se na to obavezali i potpisivanjem Pariskog sporazuma, a prvi korak bio je da Republika Srbja “šibicarski” prevari UN i podmetne im lažni dokument o nameravanom doprinosu smanjivanja emisije  gasova sa efektom staklene bašte, tako što će uračunati emisije sa Kosova, a onda ih kasnije izbaciti u izlaznom obačunu i pokazati kako smo eto mi smanjili emisiju. To je šibicarenje.

 

OP: U Skupštini postoji Zelena poslanička grupa, koja se pre neki dan sastala, najavila da će podneti amandmane, mada nije saopšteno o čemu. Formalno je učestvovalo i civilno društvo. Da li vam to zvuči kao pomak?

 

MP: Ja ne verujem prvo da sadašnja skupština, koja ima krnji legitimitet, uopšte ima kapacitet da usvaja ovaj zakon. Kada govorite o tome da građani ne razumeju o čemu se radi, pa jel mislite da poslanici razumeju? Ta inicijativa Zelene poslaničke grupe  je još i imala smisla kada su u parlamentu sedeli neki ljudi koji su iole znali nešto o ovoj temi kao što su Gordana Čomić ili  Sonja Pavlović. Sada ne verujem da ovi ljudi imaju kapacitet niti nameru da čitaju ovaj zakon. 

 

OP: Jedna odredba kaže da se uspostavlja se Nacionalni savet za klimatske promene koji takođe čine i predstavnci vlasti i nevladinog sektora i stručnjaci?

 

MP: On je već uspostavljen, već postoji, kao što postoji Agencija za borbu protiv korupcije. On postoji od 2014. Godine, ali on ništa ne radi.

 

OP: Koje su onda vaše glavne zamerke, koji delovi zakona neće funkcionisati?

 

MP: Ovaj zakon uspostavlja strateški i planski okvir, međutim on reguliše usvajanje strategije niskougljeničnog razvoja. Taj dokument je već izradjen. On nije usvojen i ja bih voleo da ne bude usvojen nikada, ali on je bio na javnoj raspravi, predlog je izradjen. Strategija je izrađena od 2030. sa projekcijama do 2050. godine, znači zakon reguliše neko pitanje koje će doći na dnevni red za dve,  tri decenije. Pa kad će da se radi nova?  Drugo, ovaj zakon ne prepoznaje Nacionalni energetski  klimatski plan kao planski dokument u oblasti klimatskih promena. To je kao da kažete  da imate auto, sve super radi, samo nema motor. Nacionalni energetski  klimatski plan je dokument koji je ključni javno politički  alat u EU za dostizanje klimatske neutralnosti, to je ključni dokument. Ova bezuba strategija takozvanog niskougljeničnog razvoja, to je ništa, oni su zapravo toj strategiji izbili zube time što kažu da ona služi tome da identifikuje preporučene pravce niskougljeničnog razvoja. Pa strategija treba da postavlja ciljeve, definiše koliko se emisija CO2 smanjuje do 2030. ili 2050. godine, a ne da identifikuje preporučene pravce. Takva  strategija je osuđena na to da ne bude primenjena. A ako se u ovaj zakon ne uvrsti Nacionalni energetski klimatski plan,  ovaj strateški okvir je besmislen, ne prepoznaje nacionalni doprinos smanjenju emisija gasova koji je Srbija obavezna da dostavi okvirnoj konvenciji  UN za borbu protiv klimatskih promena ove godine, pred naredni klimatski samit u Glazgovu. 

Kada je reč o dozvolama za emitovanje kod većih postrojenja, to takođe nije precizirano. Zakon govori o dozvolama pre početka rada, a šta će biti sa starim postrojenjima, to nije jasno. I isti taj sistem se uvodi za avio operatere kao velike zagađivače, s tim što se odlaže primena do 2023, ako uopšte tad bude zakon važio, ako ga neko ne bude stavio van snage.

Uvodi se sistem monitoringa koliko koji operater emituje i sistem verifikacije, to su ključne novine koje ipak znače da posle toga nećemo ići nazad. Ići ćemo nared sporim koracima dok neko ne dođe i kaže-  od sutra više ne možete da spaljujete ugalj, a vi razmislite kako ćete. Pa ćemo onda malo da živimo romantiku 19-og veka, kad budemo izloženi restrikcijama i budemo ostali bez struje. To je najrealniji scenario koji nama može da se desi.

 

OP: Nema sumnje da će Zakon o klimatskim promenama biti usvojen iako se ne očekuje ozbiljna rasprava o njemu. Procedura se poštuje, bilo je javne rasprave, uključen je civilni sektor. U ovom sazivu skupštine bilo je organizovano i nekoliko javnih slušanja. Čini se da baš ovaj skupštinski saziv ispravlje ono što im je EU zamerala?

 

MP: Mi smo sa EU potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i on sadrži obaveze strana potpisnica. Ne možemo da prebacujemo odgovornost na EU,  Evropski parlament je u svom izveštaju izneo brojne primedbe, ali možemo da ih pitamo zašto podržavaju “loše đake”. EU mora da učini više, da pokrene mehanizam za utvrđivanje odgovornosti zašto Srbija uludo troši milione poreskih obveznika EU. Pita li njih neko na šta bacaju pare? Mi smo izabrali ovu vlast, građani su glasali za  ove ljude, i glasaće opet, tako da je odgovornost naša.

 

OP: Rekli ste da od ovog sastava parlamenta ne očekujete mnogo, ali da li očekujete da bude usvojen još neki zakon iz oblasti kojom se bavite ?

 

MP: Postoji paket zakona koje je trebalo usvojiti odavno. To su  pre svega zakoni koji se odnose na procenu uticaja na životnu sredinu i nihovo usklađivanje sa direktivama EU. To je trebalo da ispunimo do januara 2019.  Očekujem da bude regulisan procenat sumpora u tečnim gorivima , uskladjivanje sa direktivnom o krivičnim delima i o odgovornosti za štetu u životnoj sredini. Očekujem i da Vlada usvoji uredbu o učešću javnosti u donošenju planova i programa u životnoj sredini, jer je taj dokument pripremljen pre godinu dana.