U ovom skupštinskom sazivu desilo se da sednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo sa predlogom za autentično tumačenje odredaba Zakona o zaštiti potrošača, o zaštiti korisnika finansijskih usluga i o obligacionim odnosima, bude zakazana za jul, pa na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, otkazana. Iako je predlog da je tumačenje zakona potrebno, potpisalo troje poslanika Srpske napredne stranke, tek kad je reagovao predsednik, oglasila se ministarka pravde i rekla da će problem sporova banaka i klijenata biti rešen izmenama Zakona o parničnom postupku. Prethodno je, u februaru, Skupština usvojila autentično tumačenje Zakona  o sprečavanju korupcije, kada je trebalo javnosti razjasniti ko je javni funkcioner, a ko nije. Zašto tako česti pokušaji autentičnog tumačenja zakona, kako se to razlikuje od izmena i dopuna zakona i da li to znači da su zakoni koje skupština usvaja loši, za Otvoreni parlament govorio je pravnik i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.

Šta je to autentično tumačenje i koliko je čest instrument u uporednom pravu?

Autentično tumačenje je ustavno pravni instrument, jedan mehanizam kojim parlament, dakle onaj koji je doneo zakon, pojašnjava značenje određene norme zakona. Po pravilu to se dešava u situacijama kada se pojavi neki nov zakon koji recimo radikalno menja neki odnos ili imamo do tad neki nepoznati institut ili odnos u praksi, pa onda to kod subjekata na koji se taj zakon odnosi ili koji treba da ga primenjuju izaziva određene dileme u pogledu pravog značenja, mogućih konsekvenci i slično. Onda bi po logici stvari oni koji ga primenjuju, recimo sudovi najčešće, u slučaju sukoba stavova više sudova istog ranga, mogli da se obrate parlamentu i da zatraže definitivno  pojašnjenje šta je pravo značenje te norme. To je institut koji se retko primenjuje. On sam po sebi znači da zakon nije baš perfektan čim postoji potreba za naknadnim tumačenjem. Ukoliko subjekti, inače kvalifikovani da ga primenjuju, poput sudova ili organa uprave imaju dileme - znači da nije artikulisan na idealan način. Autentično tumačenje trebalo bi po pravilu da dolazi brzo nakon stupanja na snagu, tada se javljaju dileme i moguće nejasnoće. Naravno, autentično tumačenje može da bude podložno i ozbiljnim zloupotrebama. Dakle, mi smo se definitivno suočili sa jednim takvim slučajem nedavno u Srbiji, gde je zahtevano autentično tumačenje tri zakona, kao navodno spontane reakcije tri poslanika iste stranke. A tražilo se tumačenje normi koje se sve odnose na jedan specifičan odnos, na odnos zajmodavca i zajmoprimca u bankarskoj sferi, gde se javio spor u vezi sa naplatom sekundarnih, pratećih usluga koje banka pruža. Pošto su građani počeli da se bune zbog naknade koja je bila realno mnogo veća od vrednosti usluge koja se pruža, sudovi su počeli da presuđuju u korist građana. I očigledno je da bankama to nije odgovaralo pa se, po svemu sudeći, traženje autentičnog tumačenja može objašnjavati neprincipijelnim lobijem ili na neki drugi način. Dakle poslanici su navodno sami došli na ideju da u formi autentičnog tumačenja obezbede obavezujući nalog za sudove.

Iz kog razloga su posegnuli baš za autentičnim tumačenjem u odnosu na zakon koji je bio aktuelan prethodnih godina kada je bilo najviše presuda u korist građana u sporovima protiv banaka?

Zakon treba promeniti, to podrazumeva određenu proceduru koja se ne razlikuje bitno od procedure autentičnog tumačenja ali koja po logici stvari ima drugačiju potku. Zašto biste vi sada menjali Zakon o obligacionim odnosima, koji je već afirmisan kao fundamentalan zakon koji postoji već četrdesetak, pedesetak godina? Zašto biste menjali odredbu tog zakona ako do sada praksa nije pokazala slabost? Imate odredbu čije tumačenje tražimo, odredbu Zakona o obligacionim odnosima koja glasi otprilike ovako stav jedan: Ugovor o kreditu je pismen, stav dva: Ugovorom o kreditu uređuju se uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita, šta ima tu da se tumači? Kom sudiji nije jasno šta to znači? I otkud odjednom da je posle 45 godina nekom postalo nejasno. Zapravo se želelo da u formi autentičnog tumačenja skupština kaže: Da, ali ako u Ugovoru ne piše to, to i to, da se nametne obavezujuće uputstvo sudu, da se sudu kaže kako će suditi, a to je nedopustivo. Sud je samostalan u sistemu podele vlasti, niko sudu ne može da govori kako će suditi. Dakle ovo jednostavno nije bila norma za tumačenje. To je norma koja je i pravno i logički i gramatički potpuno jasna, nema tu šta da se tumači. Hteo se stav kojim bi se obezbedile odluke suda drugačije od onih kakve sud donosi. 

U kakvom su odnosu zakon i autentično tumačenje, u odnosu na pravnu snagu i proceduru za donošenje?

Procedure su manje više slične po skupštinskom Poslovniku. S tim što zakon donosite po pravilu za ubuduće, a Ustav dozvoljava da samo pojedine odredbe zakona mogu da imaju retroaktivno dejstvo. Autentično tumačenje vam je po definiciji retroaktivno. Dakle onog trenutka kada kažete ova norma ne označava ono što ste mislili, nego nešto drugo - to znači da ona od početka stupanja na snagu zakona “znači to nešto drugo”. Razumete kakav je to izvor pravne nesigurnosti? U ovoj situaciji da se to realizovalo, da predsednik Vučić to ipak nije u poslednji čas sprečio,  imali bismo situaciju da banke ne samo da ne bi više gubile sporove, nego bi bile u situaciji da zahtevaju naknadu i od građana koji su dobili sporove ranije. Opet, iako je Vučić sada ovo sprečio, potpuno je sigurno da je inicijalno stajao iza predloga autentičnog tumačenja jer je prosto neverovatno da poslanici njegove stranke pokušaju takvu operaciju bez saglasnosti vrha stranke. Banke su toliko bile sigurne u ishod, da su se oglasile i pre donošenja tumačenja obećanjem da oni neće dirati građane. I Privredna komora Srbije je reagovala kao da ima garancije kako će izgledati autentično tumačenje. Očigledno je predsednik u zadnji čas procenio da mu se politički više isplati da se predlog povuče i da kaže “da se sve radi u interesu građana “. 

Koliko se često u Srbiji donosi autentično tumačenje i u koje svrhe?

U poslednje vreme se vidi ta tendencija kod nas. Svuda u svetu to je vrlo redak institut koji se koristi samo kad je neophodno, pošto je to potvrda da neki zakon nije dobar. Mi smo imali gotovo skandaloznu situaciju, akter je bila takođe jedna od ovo troje poslanika koji su tražili prethodno pomenuto autentično tumačenje. U pitanju je bilo Autentično tumačenje Zakona o sprečavanju korupcije. Prvo se pojavila jedna verzija koja je potpuno “kasapila” zakon, koja je oslobađala funkcionere, ljude koji su to na najočigledniji način. To je bilo toliko neverovatno da je i javnost bila zbunena, mediji su postavljali pitanja, a onda se sutra dan pojavila ta poslanica (predsednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo), koja je tražila autentično tumačenje i u tišini dala ispravku tumačnje. Tako se broj tih funkcionera koji su izuzeti - ipak smanjio. Pa se istog dana popodne pojavila još jedna ispravka. I sad smo dobili jednu takvu zbrku da čak ni predlagačima autentičnog tumačenja nije jasno ko je tu izuzet, a napravljena je ozbiljna šteta. I usput, autentično tumačenje zadovoljava strogo formalnu proceduru, sličnu proceduri donošenja zakona. Dakle, kad odbor utvrdi predlog autentičnog tumačenja o tome se izjašnjava skupština. Ne može nikakav predsednik da samoinicijativno menja smisao onog što je odbor utvrdio, a bila je jedna jedina sednica odbora. Dakle cela procedura nije poštovana. Već tada su jako zblamirali taj institut, sva je sreća da to ovaj put nije ponavljano.