U toku je skupštinska rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koji je prethodnih dana izazvao nezadovoljstvo građana i proteste. Za planirane izmene saznalo se tek po ulasku Predloga u skupštinsku proceduru. Da li se objedinjenom raspravom sa još 13 drugih akata želelo prikriti njegovo donošenje i ima li u njemu potencijalno spornih zakonskih rešenja, pitali smo advokata Mihaila Pavlovića.

Koja su nova zakonska rešenja u Predlogu izmena i dopuna zakona o eksproprijaciji i kakve bi efekte mogla da proizvedu?

Suštinski, nije reč o nekom ekstremno velikom broju izmena u samom Zakonu. Načelno gledano, nekoliko članova se menjalo. Međutim, ono što je očigledno tendencija zakonodavca je da ubrza celokupan postupak eksproprijacije kako bi se brže okončali ti postupci. Pretpostavljam da je u praksi bilo problema s tim u vezi, u smislu da su neki postupci dugo trajali, da je trebalo obezbediti prisustvo lica kojima se imovina oduzima itd. Moguće je da su to bili razlozi zbog čega se stvorila potreba za usvajanjem ovog Zakona, odnosno za tim izmenama. Prva krupna izmena se odnosi na skraćivanje, odnosno definisanje kratkih rokova u kojima se ceo postupak eksproprijacije  sprovodi. Što se tiče daljih izmena, važno naglasiti još dve. Prvo, uvodi se mogućnost da se imovina, koja je predmet eksproprijacije, ekspropriše u korist Republike Srbije, a ona potom može posledično, hajde da tako kažemo, da radi sa tom imovinom gotovo šta želi. Uvedena je mogućnost da imovina bude eksproprisana u korist Republike Srbije, a na osnovu nekog međunarodnog ugovora koji je Srbija potpisala. Konačno poslednja stvar koja do sada nije postojala, jeste uvođenje naknade za eksproprisanje nepokretnosti na kojima se nalaze objekti koji nisu legalno sagrađeni. Šta to znači? Pošto nama Ustav propisuje da naknada za eksproprijaciju ne sme biti niža od tržišne vrednosti, u ovom slučaju je predviđeno rešenje da vlasnik eksproprisanog objekta ima pravo na naknadu za izgrađeni objekat u visini njegove građevinske vrednosti, dakle ne njegova tržišna vrednost, već se faktički taj iznos odnosi na građevinsku vrednost. Ovo predstavlja odstupanje od tržišne vrednosti. Sve ostale izmene nisu velike.

Ima li prostora za potencijalne štetne efekte ovakvih izmena po građane Srbije, u odnosu na  međunarodne standarde u ovoj oblasti?

U odnosu na dosadašnje iskustvo, makar što se tiče sudova i sudske prakse, posebno u praksi Međunarodnog suda za ljudska prava koji se bavi ovakvim postupcima, jedna strana je da hitnost postupka potencijalno može da dovede do štetnih posledica, u smislu da se u toj brzini možda eksproprišu nepokretnosti koje ne bi mogle da budu eksproprisane ako nisu ispunjeni uslovi za eksproprijaciju itd. Dakle, u toj brzini može da se desi takav neki propust. Međutim, ono što nama ostaje kao prednost, ako se to može nazvati prednošću, nama Ustav garantuje naknadu tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti, a to onda suštinski znači da ne može biti oduzeta ničija imovina ispod vrednosti koja je na tržištu procenjena. Evropski sud sa druge strane nema taj zahtev, on se zadovoljava i nižom sumom. Postoje zemlje koje propisuju za slučajeve eksproprijacije i niže sume od tržišne vrednosti. Evropski sud je rekao da je i to u redu, da ne moraju biti dodeljene sume koje odgovaraju tržišnoj vrednosti, mogu biti i niže, s obzirom da je reč o eksproprijaciji koja se po pravilu uvek vrši u javnom interesu. Naš Ustav je podigao tu lestvicu više i mi smo time u prednosti, jer će u takvom slučaju neko moći da dobije pun iznos vrednosti svoje imovine koja mu je oduzeta. Načelno mislim da je u tom delu to još uvek dobro rešenje, jer se Evropski sud neće upustiti u pitanje da li je država neku imovinu opravdano ili neopravdano eksproprisala, on će samo ispitivati da li je to izvršeno u skladu sa zakonom, da li je licu kome se imovina oduzima pružena mogućnost da učestvuje u postupku eksproprijacije i da li je dobilo adekvatnu nadoknadu u skladu sa zakonom. 

Kako ocenjujete procedure u kojima se donosio ovaj a i drugi zakoni? Da li se u tom procesu konsultuju sve zainteresovane strane? 

Ja se ne sećam kada je bilo kvalitetne javne rasprave na neku temu, osim kao posledice pritiska nekog dela javnosti, zbog čega se u pojedinim situacijama neka tema može vratiti u javnu raspravu, odnosno produžiti vreme za tu javnu raspravu. Međutim, nekako je postala karakteristika da rasprave traju dvadesetak do mesec dana u najboljem slučaju. To je apsolutno nedovoljno za neku vrstu javne rasprave u kojoj mi možemo ponuditi neka rešenja. I ta inflacija propisa koja se ostvaruje na dnevnom nivou, koja nije prihvatljiva u kontekstu usvajanja bilo zakona, bilo izmena zakona, a pogotovu sistemskih zakona kakav je bio slučaj ranije i kako ćemo verovatno imati ubuduće, jeste načelno problem. Građani, pa čak ni mi koji se bavimo zakonima, više nismo u mogućnosti da postignemo da ispratimo usvojena rešenja, a još manje da učestvujemo u javnoj raspravi kvalitetno i u kapacitetu u kojem bi to trebalo. Dolazimo u situaciju kada ćemo na kraju lečiti posledice, koje su mogle biti sprečene da je javne rasprave bilo, nakon što taj zakon bude usvojen. Onda ćemo doći u situaciju da se sudimo u skladu sa njima, onda će se u praksi pojaviti nedostaci koje je potrebno ispraviti, pa ćemo onda imati izmene zakona i tako u krug. Ulazimo u nešto „preko noći“, onda narednog dana ispravljamo greške i na kraju, kao što smo napravili inflaciju propisa tako ćemo imati inflaciju sudskih postupaka i zatrpanost sudova. To sve vuče jedno drugo i ne vidim šta dobro iz toga može proisteći.