Aktuelni slučaj vraćanja izmena Zakona o eksproprijaciji Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje, od strane Predsednika Republike, zainteresovao je javnost za procedure koje uređuju proglašenje zakona i retke slučajeve vraćanja zakona na ponovno odlučivanje. Čini se da su pravila jasna, ali nakon višegodišnje loše institucionalne prakse koja je normalizovala kršenje procedura i zamaglila granice između zakonodavne i izvršne vlasti, zbunjenost i nepoverenje javnosti su opravdani. 

Svaki zakon koji usvoji Narodna skupština mora biti potvrđen i od strane predsednika Republike u roku od 15 ili 7 dana ukoliko je u pitanju hitni postupak. Ustav Republike Srbije, u članu 113, daje mogućnost Predsedniku Republike da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje. Uslove za takvo postupanje propisuje Zakon o predsedniku u članu 19: ukoliko smatra da zakon nije saglasan sa Ustavom, da je u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, ukoliko pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona, ili ukoliko procenjuje da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način. Poslovnik Narodne skupštine, u članu 265, jasno propisuje proceduru koja sledi u slučaju vraćanja zakona na ponovno odlučivanje. Predsednik Narodne Skupštine je dužan da odmah po vraćanju dostavi zakon narodnim poslanicima, kako bi se o tome odlučivalo na prvoj narednoj sednici. 

Ukoliko poslanici odluče da opet glasaju o istom zakonu, on se sada izglasava većinom od ukupnog broja narodnih poslanika, što čini kvalitativnu razliku u odnosu na prvobitno glasanje gde je bila potrebna većina od prisutnih poslanika. Ukoliko bi parlament ponovo izglasao vraćeni zakon, on bi se opet našao pred predsednikom koji bi sada imao ustavnu obavezu da ga proglasi. Ukoliko je većina narodnih poslanika pak promenila mišljenje, pa više ne podržavaju zakon za koji su prethodno usvojili, i to se utvrđuje na skupštinskoj Sednici, a ne u Vladi. Vlada, kao predlagač zakona, ima pravo da povuče predlog zakona iz procedure samo do završetka pretresa predloga zakona na sednici Narodne skupštine. Nakon što je usvojen u Skupštini, zakon više nije u formi predloga i samim time Vlada ga ne može dalje povlačiti iz procedure. Narodna skupština bira i kontroliše rad Vlade, ne obrnuto. Narodna skupština ne sme biti svedena na servis Vlade (ili predsednika Republike kao drugog i izdvojenog nosioca izvršne vlasti), ona je jedino servis građana Republike. 

U ovom sazivu, koji traje svega nešto duže od godinu dana, su već zabeleženi slučajevi nepotpisivaja zakona uz kršenje procedure. Na isti način “povučen” je i Zakon o vodama. Nakon što je predsednik Republike odbio da ga potpiše, umesto da zakon bude vraćen Skupštini na ponovno odlučivanje iz procedure ga je povukla Vlada, a da se narodni poslanici nisu ni izjasnili. Osim što navedena praksa svedoči o lošem kvalitetu zakona, a što je posledica netransparentnog i  gotovo “privatizovanog” procesa izrade zakona u kojem interesi i zabrinutost građana nisu na vreme uzeti u obzir, ona ukazuje i na krah principa podele vlasti. U postojećim okolnostima u kojima 97% poslanika pripada vladajućoj većini i podržava Vladu, i u kojoj je predsednik Republike ujedno i predsednik najveće parlamentarne stranke, iluzorno je očekivati međusobnu kontrolu i nadopunjavanje institucija. Otuda često dolazimo do situacija u kojima zakoni bivaju usvojeni a da nijedna instanca nije primetila da zakonsko rešenje ima ozbiljnih manjkavosti, sve dok to nisu primetili građani.