Proteklu nedelju u Skupštini obeležile su dve sednice – četrnaesta sa čak 20 krajnje raznorodnih tačaka dnevnog reda i petnaesta na kojoj su narodni poslanici dobili priliku da se izjasne o još jednom kontroverznom predlogu rezolucije kojom se osuđuje „nasilje nad mirnim demonstrantima“ koje postaje „opšteprihvaćena praksa u sve većem broju zemalja EU“.
Četrnaesta sednica je donela set različitih zakona – od onog kojim se uređuju pitanja kulturnog nasleđa, više zakona o temeljnim pitanjima obrazovanja, ali i mnoštvo različitih tema. Na dnevnom redu su se našle i izmene Zakona o elektronskim medijima, Zakona o javnim medijskim servisima i Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, koje su rezultat međustranačkog dijaloga o izbornim uslovima. Raznorodost i brojnost tema je najpre vodila organizovanju rasprave u tri zajednička pretresa, od kojih su dva bila u načelu.
U tom mnoštvu tema čini se da je najviše pažnje dobio član 9. sada usvojenog Zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim je predviđeno da će školska godina u Srbiji od sada počinjati intoniranjem himne Republike. Navedenom se usprotivio deo predstavnika nacionalnih manjina u Skupštini. A takvi razgovori, u ovdašnjem kontekstu, ne mogu proći bez spominjanja prošlosti i zločina počinjenih u ratovima. Obrazovanje kao takvo u svemu tome postane “manje zanimljiv” pasus u govoru narodnog poslanika koji je odlučio da se, koliko toliko, drži dnevnog reda.
Na „kraju balade” izglasano je svih 20 tačaka dnevnog reda. Ko zna koliko je u njima usvojeno novih rešenja koja bi, kroz fokusiranu raspravu pripremljenih i informisanih narodnih poslanika, mogla biti bolja. O radu nadležnih odbora u ovom sazivu bolje i da ne govorimo. Oni su tu kao relikt neke prošlosti, običan korak u proceduri, možda i kao ukras.
Petnaesta sednica je donela drugačiju vrstu uzbuđenja. Narodni poslanici su, dok ih još promene Ustava (ukoliko referendum zakazan za 16. januar dovede do njih) ne spreče u tome, izabrali 37 javnih tužilaca. Koliko je ta rasprava bila usmerena na ovaj važan zadatak pogledajte u novoj epizodi serijala „Strofa, refren, replika“.
Ali najzanimljiviji deo sednice desio se na samom njenom početku. Šest narodnih poslanika iz vladajuće poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ su zatražili da se na dnevni red, po hitnom postupku, stavi i Predlog rezolucije o policijskoj brutalnosti protiv mirnih demonstranata u zemljama Evropske unije.
U samom Predlogu se konstatuje kako nasilje nad mirnim demonstrantima postaje opšteprihvaćena praksa u sve većem broju zemalja EU (Briselu, Berlinu, Parizu, Luksemburgu, Ljubljani i ostalim evropskim gradovima), uz pozivanje da vlasti u tim zemljama istraže sve slučajeve prekomerne upotrebe sile i sankcionišu sve počinioce i naredbodavce. U Predlogu se iznosi i zabrinutost zbog nasilja i maltretiranja migranata, tražilaca azila i izbeglica na spoljnim granicama Unije, uz konstatovanje da se suočavamo sa velikim nazadovanjem demokratije u pojedinim zemljama članicama EU. Konačno, u Predlogu rezolucije Narodna skupština Republike Srbije poziva sve nadležne institucije EU da otpočnu rad na temeljnim reformama i da se pozabave evidentnim nedostacima u oblasti ljudskih prava.
Šest narodnih poslanika je podržalo ovaj predlog, dok 135 poslanika nije glasalo, pa se stoga Predlog rezolucije nije našao na dnevnom redu. Navedena praksa „večitih predloga“ koji se nikada ne nađu na dnevnom redu, koliko god zbunjujuće delovala, nije retkost u Narodnoj skupštini. Tako se, prema podacima Otvorenog parlamenta, u aktuelnom sazivu Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine pred poslanicima našao čak 17 puta, a nijednom nije dobio podršku da postane tačka dnevnog reda. Zanimljivo je da su predlagači ovog akta isti narodni poslanici koji su predložili i rezoluciju o policijskoh brutalnosti u zemljama EU.
Jasno je da je ova „kontra-rezolucija“ usledila kao odgovor na rezoluciju Evropskog parlamenta, usvojenu 16. decembra, kojom su evroparlamentarci osudili nasilje „ekstremističkih i huliganskih grupa” protiv ljudi koji su mirno protestovali na ekološkim demonstracijama proteklih sedmica u Srbiji. Sličan odgovor ministra unutrašnjih poslova očigledno nije bio dovoljan. Morao se „umešati“ i parlament, koji i ovako često služi za ponavljanje i prelivanje tema koje su, u tom trenutku, bitne izvršnoj vlasti. Cilj i nije usvajanje, čak ne ni samo izjašnjavanje ili debatovanje o temi kontroverzne rezolucije. Tako parlament, umesto mesta na kojem se usvajaju sistemska, zakonska rešenja, postaje još jedna arena za slanje propulističkih poruka. Takva praksa vodi zloupotrebi parlamentarnih procedura u svrhe svakodnevne politike.
Dakle, ovakva praksa „vađenja iz fioke“ određenih pitanja i tema umnogome prati dnevnopolitički kontekst. Kontroverzne rezolucije, poput ove koja jasno odražava antievropske sentimente, verovatno nikada neće postati tačka dnevnog reda. Ona ne odražava, barem ne zvanične, stavove vladajuće većine. Ipak, ona će po potrebi, kada se prepozna trenutak za „odbranu“ i evroskepticizam, ulaziti u parlamenarnu proceduru i figurirati (u većoj ili manoj meri) kao tema rasprave.