Penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika, obnova ribljeg fonda i podsticaji za ribarstvo, zaštita poljoprivrednih useva od nepogoda, ustavni amandmani, poslovanje firmi u vlasništvu oca Nebojše Stefanovića - neka su od pitanja koja su interesovala poslanike prilikom postavljanja pitanja Vladi poslednjeg četvrtka u oktobru. Ovo je bio drugi mesec zaredom da Vlada gostuje u parlamentu, jer su poslanici imali priliku da postavljaju pitanja ministrima i tokom vanrednog zasedanja u prošlom mesecu. Iako je broj dana u kojima je Vlada odgovarala na pitanja poslanika u ovoj godini u porastu, postavlja se pitanje koliko je ovaj mehanizam kontrole Vlade zaista efikasan?
Prema Poslovniku Narodne skupštine ukoliko je sednica redovnog zasedanja u toku, poslednjeg četvrtka u mesecu članovi Vlade u periodu od 16 do 19 časova odgovaraju na pitanja poslanika. Tokom vanrednog zasedanja, dan za poslanička pitanja može biti i neki drugi dan, ako je predlagač prilikom sazivanja sednice to odredio. Proces postavljanja pitanja zamišljen je kao mali dijalog između poslanika i člana Vlade, gde poslanik ima tri minuta da postavi pitanje, zatim posle odgovora člana Vlade ima još tri minuta za dodatno pitanje ili komentar, a posle drugog odgovora ima pravo na komentar o odgovorima u trajanju od dva minuta. Međutim, u praksi je ovaj mehanizam daleko od dijaloga.
Broj poslanika koji uspeju da, tokom tri sata, upute pitanje članovima Vlade se iz meseca u mesec smanjuje. U oktobru je samo pet poslanika stiglo da pita, što je najmanji broj od izmene Poslovnika 2012. godine, kada je promenjena i procedura za postavljanje poslaničkih pitanja.
Kako Poslovnik ostavlja mesta interpretacijama, poslanici ovaj institut različito tumače i primenjuju. Redosled postavljanje pitanja nije definisan Poslovnikom nego je rezultat ustaljene prakse po kojoj mogućnost da govore prvo dobijaju poslanici koji su se prijavili za reč i ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi. Zatim reč redom dobijaju ostali prijavljeni poslanici počev od onih iz najmanje do najveće poslaničke grupe. Kada se posmatraju dani za poslanička pitanja u septembru i oktobru, primetno je da poslanici koji ne pripadaju poslaničkim grupama najčešće postavljaju jedno ili nekoliko tematski bliskih pitanja. Takođe, kod poslanika koji postavljaju manji broj pitanja je uočljivo da ih ti problemi posebno interesuju. Tako su tokom septembarskog postavljanja pitanja poslanici stranaka manjina Jajhja Ferhatović i Fatmir Hasani postavljali pitanja u vezi sa izborima za nacionallne savete nacionalnih manjina, a u oktobru je Đorđe Vukadinović pitao o ustavnim promenama i statusu Kosova. Kako veće poslaničke grupe dolaze na red, broj pitanja i tema se povećava. Ubedljivo najveći broj pitanja postavlja poslanički grupa Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka. Marijan Rističević i Đorđe Komlenski svojski se trude da svojim pitanjima aktiviraju što veći broj ministara. Čak i posle prvog kruga pitanja, ova dvojica poslanika nastavljaju svoj niz pitanja kao da odgovora na prethodna pitanja nije bilo ili da ih odgovori uopšte ne interesuju. Ovakav način postavljanja pitanja deluje problematično za ostvarivanje kontrole nad radom Vlade, jer se između poslanika i članova Vlade ne vodi dijalog o postavljenom pitanju. U oktobru je rekord po broju postavljenih pitanja postavio i Boško Obradović koji je uspeo u toku tri minuta odvojena za prvo pitanje da postavi 18 pitanja. Ipak, za razliku od poslanika Rističevića i Komlenskog, tokom dodatnog pitanja Obradović je pokušao da se osvrne na odgovore ministara koje je u prvom pitanju postavio, ali i da postavi nova. Pitanja nisu bila upućena nijednom ministru konkretno, nego celoj Vladi i većina ih je ostala neodgovorena.
Iz poslaničke prakse je jasno da postoje dva obrasca postavljanja pitanja: prvi po kom poslanici pitaju jedno pitanje ili postave nekoliko pitanja koja se odnose na istu temu ili problem i o tome postavljaju i dodatno pitanje, a zatim i komentarišu; drugi po kom poslanici postavljaju veliki broj tematski različitih pitanja i prilikom dodatnog pitanja postave pitanje koje nije u vezi sa prethodno pitanim. Jasno je da je vođenje dijaloga poslanika sa ministrima mnogo efikasniji način za kontrolu rada Vlade od vođenja poliloga, jer poslanici u sledećem obraćanju mogu mnogo lakše da postave dodatno pitanje i kasnije da daju komentar o problemu koji su adresirali pitanjem. Kada se postavi veliki broj pitanja većina ostane da “lebdi” u skupštinskoj sali neodgovorena, a poslanici čak i kad žele ne mogu da sa svojih osam minuta, koliko ukupno imaju na raspolaganju za ovaj mehanizam, odgovore velikom broju ministara koji imaju na raspolaganju više vremena. Kako je poslovnikom predviđeno da poslanik ima poslednju reč, važno je da se pravi osvrt na odgovore članova Vlade, jer se tako ispoljava kontrolna uloga parlamenta.
Jedna od glavnih prepreka dijalogu i omogućavanju poslanicima da kontrolišu rad Vlade je i to što vreme za odgovor članova Vlade nije ograničeno. Tako je 10 ministara tokom septembarskih postavljanja pitanja govorilo ukupno 128 minuta, dok je šest poslanika potrošilo 44 minuta na postavljanje pitanja i komentarisanje odgovora. U oktobru je ta razlika porasla: pet poslanika potrošilo je malo više od 36 minuta, dok osam članova Vlade govorilo skoro 134 minuta. A da li pitanja poslanika zaista zahtevaju toliko opširne odgovore?
Ministri i predsednica Vlade svoje odgovore formulišu previše opšte, često objašnjavajući stvari koje poslanici već znaju ili bi trebalo da znaju (npr. kako je nekim zakonom neka oblast regulisana). Odgovori na poslanička pitanja se, takođe, često koriste za obračunavanje sa političkim neistomišljenicima. Prilikom odgovaranja na pitanja članovi Vlade govore kako je prošla vlast odgovorna za smanjenje penzija, „pljačkaške privatizacije“, vođenje loše politike u vezi sa „takozvanom Republikom Kosovo“, ali i dobar deo vremena posvećuju naglašavanju da je predsednik Aleksandar Vučić uspeo da popravi situaciju koju je prošla vlast ostavila.
Neretko, ministri okrivljuju poslanike da su sami krivi za problem o kojem postavljaju pitanja. Tako je ministar Branko Ružić podsetio poslanika Fatmira Hasanija da je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina bio u Skupštini i da je tad trebalo da podnese amandman i tako utiče na veličinu nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine.
Ali tu nije kraj samovolji ministara. Iako poslanici kažu kom članu Vlade upućuju pitanje, ministri koji nisu pitani odgovaraju naširoko i tako troše vreme za postavljanje pitanja. Pritom, članovi Vlade odgovaraju mnogo učtivije na pitanja poslanika vladajuće većine nego na pitanja poslanika opozicije. Ipak i tu postoje izuzeci. Primer korektnog odgovaranja na pitanja poslanika je ministar Mladen Šarčević koji se ne upušta u prepirke sa poslanicima i odgovara samo na pitanja koja su mu upućena i podjednako učtivo se odnosi prema svim poslanicima.
No, iako članovi Vlade često zloupotrebljavaju neograničeno vreme, određivanje vremena za odgovor bi, takođe, mogao da bude problem. Vlada bi u tom slučaju mogla da izbegava odgovore na pitanja pravdajući se da je vreme za odgovor isteklo. Ovo ukazuje da trenutno rešenje i nije tako loše, ali i naglašava neophodnost boljeg održavanja reda u plenumu tokom postavljanja poslaničkih pitanja. U ovom delu sednice ne postoji mogućnost ukazivanja na povrede Poslovnika i repliciranje, ali to ne sprečava poslanika da tokom postavljanja pitanja provuku i neku repliku poslaniku koji je prethodno govorio. Iako predsednica Narodne skupštine Maja Gojković upućuje poslanike da se upoznaju sa pravilima po kojima rade, ona ta pravila uporno krši. Tako je postavljenje pitanja u oktobru završeno komentarom predsednice Vlade koja je govorila posle svog i obraćanja ministra poljoprivrede, iako je o njihovim odogovorima prema proceduri trebalo da se izjasni poslanik koji im je pitanja postavio. Ako se posmatra rad predsednice parlamenta, ali i potpredsednika dalo bi se zaključiti da su oni mnogo bliži Vladi nego poslanicima u Narodnoj skupštini.
S obzirom na to da je prilikom odgovaranja Vlade na poslanička pitanja televizijski prenos obavezan, ovaj institut bi mogao da bude dobar način da se građanima politika približi, ali i da se širokom auditorijumu objasne problemi u kojima se država nalazi. Mogao bi da bude iskorišćen kroz zanimljive rasprave koje doprinose popularnosti poslanika, ali i Vlade. Međutim, odgovori ministara čine da ovaj važan institut više liči na blok reklama posle kojih gledaoci, a moguće i poslanici zaborave koje je pitanje postavljeno. Kontrolna uloga parlamenta se od silnog samoreklamiranja Vlade ni ne nazire.