UVODNO IZLAGANJE

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

S obzirom da na sednici ovog parlamenta, zatvorenog minimum do kraja izbora, nema baš nekih ograničenja po pitanju sadržaja izlaganja, biću slobodan da totalno privatizujem ovaj uvod. Te da objasnim otkud i ova sednica i ja na njoj.

A reč je o tome da sam kao dete jako voleo knjigu Jensa Sigsora – „Pale sam na svetu.“ Za one koji je nisu čitali, knjiga govori o dečaku Paleu, koji se jedno jutro budi i na svetu nema nikoga – sem njega. Na stranu pedagoško-poučni kraj knjige – gde usamljeni Pale plače i želi da što pre vidi roditelje –  u ovom trenutku bitno je da taj glavni junak može sam svašta da radi, a što inače ne bi mogao: da vozi tramvaj, da ulazi i izlazi iz praznih prodavnica i poslastičarnica, besplatno uzimajući sve što mu se sviđa i što želi. Čak je i iz banke uzeo vreću novca, sa kojom baš i nije znao šta bi, jer je sve bilo, rekosmo, besplatno. Jer nije bilo nikog sem Palea, samog na svetu. Znam, treba da pređem na stvar. Pa evo.

Poveden ovom detinjom simpatijom, prepoznah da je ovih dana zatvoreni srpski parlament (takođe poznat pod imenom – Narodna skupština) kao stvoren da se u tom njemu, makar evo ovim imaginarnim putem, zatekne jedan poprilično stariji Pale. A on će se, evo, sa govornice obraćati praznim skupštinskim stolicama, u nedostatku mogućnosti da bez smetnje vozi tramvaj ili makar opljačka banku.

S obzirom da u sastav parlamenta uvek ulaze ljudi koji, na ovaj ili na onaj način, reprezentuju neki deo birača, ovaj ovde govornik će biti slobodan da samopredstavlja sve one ljude koji su poželeli da se obrate sa skupštinske govornice, a to nisu mogli da učine jer ih niko nije ni stavio na izborne liste ni odabrao glasanjem. U tome će pomoći i činjenica da pisac ovog trenutnog skupštinskog govora poznaje ljude iz Otvorenog parlamenta, koji su mu dozvolili da objavljuje izmišljena skupštinska kazivanja pod nazivom „Zatvoreni parlament“. Svidelo im se ime kolumne, valjda.

A što bi se neko, u sred izborne kampanje za novi saziv i sastav Skupštine, uopšte obraćao sa skupštinske govornice? Pa upravo zato. Ustaljeni je ovdašnji običaj, a valjda je tako svuda u svetu, da sve stane dok traju izbori i sve što im prethodi. Poslovi, plaćanja, dogovaranja, muljanja – sve se zamrzne dok se ne namesti neka nova personalizovana državna mašinerija, koja je na ovaj ili onaj način utopljava naše živote. Tu i tamo pojavi se neki hiperaktivni inostrani emisar, koji staroj vlasti izdiktira uslove za novu epohu, čisto da se „zapljune“ na vreme; a svoj će diktat doneti i nekim novima, ako kojim čudom budu baš takve okolnosti. Ukratko i jednostavno, sem predizborno grozničavih medija, te praktično neophodnih bolnica, apoteka, kafana, kladionica i crkava, slabo da išta drugo ima volje da deluje, a dok u fotelje ne zasednu držaoci novog vladajućeg mandata.

U takvim okolnostima, skupštinska govornica je jedna dozlaboga poetična scenografija. Ostavljen da se odmara od televizijskih prenosa i praktične primene rijalitija u politici, predzborno ispražnjeni parlament tek tada – odnosno evo sada – može da posluži da se u njemu kažu stvari koje izmiču prokletoj dnevnoj politici. Da je neke pravde i pameti, dok se politički junaci bore za pobedu u bitci za državne položaje, zatvoreni parlament bi bio stalno otvoren za običan svet, da i oni sami konačno iskoriste tu Instituciju (reč koja se nemilice troši pa joj je sve potrebnije veliko slovo na početku) i kažu šta im je na društvenoj duši. Agora služi tome da ne bude gore. A biće gore, ako se politika ne vrati onima koji su njeni stvarni vlasnici. Mi, što bi rekao Jevgenij Zamjatin.

U ime tog sveta, to gledano demagoški, a pre svega u svoje sopstveno društveno-voajersko ime – to gledano sa stanovišta da sam se prvi i jedini setio da uzurpiram ovu govornicu iz mašte – držaću ove pisane govore. Na slobodne i koje mi na pamet padnu teme, jer nema dnevnog reda. Iz ugla koji je ideološki fluidan, jer mi se može,  s obzirom da nema ni pozicije ni opozicije, sam sam ovde. Nema kalendara ovog mog Zasedanja – kao što ga preciznog nema ni dok Skupština redovno radi – pa će se govori pojavljivati kad mi koji od njih sazri za objavljivanje. A i repliciraću samom sebi, ako mi se ćefne. Moja sednica, moja pravila. I to će tako ići sve dok se izbori ne završe (sa ili bez učešća nekog novog ponovljenog glasanja u nekom novom Velikom Trnovcu), te dok me – u metaforičnom i artističnom smislu – ne oteraju poslanici, zarad korišćenja svog izborno mukotrpno stečenog mandata. Dok, dakle, Narodna skupština ne postane ponovo Otvoreni Parlament.

Sad je parlament zatvoren i evo sam ja u njemu. Pred Vama, uvažene prazne stolice, kao i pred neuključenim mikrofonima, kamerama i svetlima. Pale, sam samcijat u Skupštini. I da, nema plakanja na kraju.

Vidimo se, ubrzo, na drugoj sednici.