O UPOTREBI SKUPŠTINE
Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,
Na prošloj sednici doneta je jednoglasna odluka – mojim jednim i jedinim glasom – da se nastavi zasedanje ovog i ovakvog zatvorenog parlamenta, koji je trenutno skoro sasvim van funkcije i koji će to biti do zvaničnog kraja izbora. Dogovoreno je takođe, da na svakoj novoj sednici ja ponovo uzmem reč, jer sem mene ni nema nekoga drugog ko, za ovom zamišljenom govornicom, to želi ili može da učini. Pa evo, kad je to sve već tako – a pritom i ja kažem da jeste – nastavićemo. Odnosno nastaviću.
Davno nekada sam čuo divnu priču – sasvim moguće i sasvim izmišljenu – o poseti nekakvog zapadnog premijera ili predsednika Budimpešti, onomad dok je Mađarska (na silu) pripadala Istočnom bloku. I ta priča kaže da se zapadni funkcioner, a u zajedničkoj šetnji pored Dunava, gledajući u impozantnu zgradu mađarskog parlamenta, obratio svom mađarskom kolegi rečima: „Imate zaista lep parlament. Baš je šteta što ga ne koristite.“ I od tad se mučim da razumem šta to znači – koristiti parlament?
Da napomenem i da, mimo ove slatke priče, treba znati da su retke zemlje koje nemaju nekakvu svoju Skupštinu i koje je nekako ne koriste. Severna Koreja, recimo, na svojim spektakularno posećenim izborima (izlaznost 99.63%) u sopstveni parlament pošalje 687 poslanika vladajućeg Demokratskog fronta za ujedinjenje Koreje. Kad uđe u Vrhovnu Narodnu Skupštinu, ova grupa se Dekretom Odozgo raštrka na četiri pod-frontovske partije (glavna, Radnička partija dobije ogromnu većinu mandata). I tu su još i plus dva, kako piše u spisku, nezavisna (!?) poslanika pride. To će, u prevodu ove faktografske digresije, reći da je, čak i onima kojima je Skupština najmanje potrebna, iz nekih razloga – potrebna Skupština.
Postoje, dakle, slučajevi gde su jedni te isti rezultati narodnog izlaženja na izbore dirigovani od strane vladajuće partije. A postoje oni slučajevi gde narod diriguje jedne te iste rezultate izbora i posledično jednu te istu vladajuću partiju. Tako su, recimo, u Bavarskoj još od 1957. godine sve do jednog predsednika vlade – te time i parlamentarne većine – bili pripadnici Hrišćansko-socijalne unije Bavarske (CSU). U Japanu, pak, postoji nešto što se zove „Sistem 1955“, a što predstavlja činjenicu da vlast ove zemlje parlamentarne demokratije – sem tokom nekih par godina – od 1955. godine drži jedna te ista Liberalno Demokratska Partija (u originalu Jiyū-Minshutō, zarad razlikovanja od nekih poznatijih, a ovdašnjih skraćenica). I tako se, dakle, parlament može koristiti.
Naravno, postoje i skupštine koje su nekako bliže opštijem i donekle optimističkijem poimanju izborne demokratije. U takvim ishodištima biračkog glasanja normalnost predstavlja da se (nekad u kratkim, a nekad u dužim periodima) vladajuća većina smenjuje po sastavu. Time i vlast postane (ili prestane da bude) vlasništvo nekad levih, nekad desnih, nekad ideološki srednjih. U ovakvim političkim kulturama se ne smatra nešto baš mnogo epohalnim ako neko ko doskora nije bio na vlasti – tu vlast zauzme. Niti je tragedija ako se vlast izgubi. Bože moj, ima još izbornih kampanja i istorijskih prilika. Neće vlast nikud pobeći, takva joj je teritorijalna narav.
I sad, da se vratimo početnom pitanju: šta bi to značilo „koristiti parlament“, a ako se on u različitim ideološkim i političkim situacijama koristi na različite načine. Te ako apstrahujemo njegovu bazičnu ulogu, a što je donošenje zakona uz pomoć glasanja kakvegod skupštinske većine, sasvim je moguće da je najveća „korist“ od parlamenta zapravo sam taj, gore opisani, modalitet njegovog postojanja. Skupštine su, najviše od svega, svojevrsna institucionalna ogledala ideologije i političke kulture zemalja u kojima se one nalaze, a u određenom istorijskom trenutku. Te to kako se u njima glasa, menja vlast, govori i eventualno dogovara jeste odraz, i to bukvalni, svega što politički jesu oni koji su u tu skupštinu nekog poslali.
U tom smislu, ako se dvojica funkcionera ispred parlamenta šetaju; ili ako se par desetina hiljada njih ispred parlamenta okupi; ili ako u sali teče neka burna ili neka zvoncetom automatizovana sednica – ma šta god, dakle, da je prilika – niko tu ništa drugo ne radi sem što staje pred svoje političko ogledalo. I to je, zapravo, jedini način i kako se Skupštine odvajkada koriste i koliko su korisne u tome. Nekada se desi, dodaju moji šaptači na ovoj zamišljenoj političkoj bini, da se to ogledalo mora i pokriti, da njegovi korisnici ne bi gledali koliko je i šta sve poružnelo u tom odrazu. A moguće je da jeste. I moguće je, drage prazne stolice, isključene kamere, mikrofoni i svetla, da vas sve ovo zapravo uopšte i ne interesuje. Ali nekako sam imao potrebu da vam sve to sada kažem.
Dok traje ova pauza. I dok nema nikog da me preglasa.
Vidimo se na sledećoj sednici.
Autor: Voja Žanetić