O VEĆINI I MANJINI

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Jednoga dana, kada se ovaj parlament ponovo otvori i napuni grajom novomandatiranih poslanika, odnos snaga biće – sad ide komplikovana formulacija – rezultat delovanja D’Ontovog sistema brojanja glasova na broj glasova koji su na izborima izbrojani. A za nijansu jednostavnije rečeno: skupštinska većina bi, dakle, trebalo da predstavlja sliku izbornom računicom dorađenog odnosa između onih koji su birali – pobedničke većine i pobeđene manjine. O tom „trebalo“ bih malo govorio na ovoj sednici zatvorenog parlamenta, na kojoj sam jedini govornik, jer sam se tako dogovorio sam sa sobom. A pre toga ću, veoma kratko, o nečem drugom.

Kod političkih izbora manjina mora da se saglasi sa odlukama većine, te da do sledećih izbora živi u političkom okviru koga je većina odabrala. Prilikom nekih drugih izbora, kada bira više nas, to nije slučaj. Ako je, recimo, od četvoro koji sede zajedno na večeri u restoranu njih troje izabralo da piju crno vino, četvrta osoba može da izabere i belo. A ne mora ni to, već potrebu za tečnošću ili uživanjem može zadovoljiti bilo kakvim pićem po svom izboru. A ne mora ništa ni da pije, ako neće... Elem, izbori koje ljudi čine kada biraju u okviru neke grupe ne podrazumevaju da se manjina mora ponašati u skladu sa odlukama većine.

Obični izbori, a pri tome mislimo pre svega na slučaj kada se bira na tržištu roba i usluga, ne stvaraju mogućnost da se govori o pobeđenima i pobednicima među onima koji biraju. Dok na tržištu političke robe, a bogami i usluga, nije takav slučaj. Šta je „kupila“ većina, u korpi na postizbornoj kasi moraju imati i ostali. O tome kakva se roba nudi na prodaju – a kamoli kakve su usluge – neki ćemo drugi put.

Ova obimna uvodna digresija služila je tome da se kaže i pokaže da je odnos većine i manjine veoma važan za politički život jedne zemlje. Najvažniji, moguće je. Jer taj odnos bazično definiše politički sistem. Ako većinom vlada manjina, tada se govori o diktaturi. Ako se ide političkim putem koji je većina sama odabrala, tada se može početi razmišljati (i) o demokratiji. Vladavina naroda, za početak, podrazumeva vladavinu većine u narodu. I sad tu ide jedna kvaka. Kvaka 22, za ljubitelje.

Postoje samo tri logički moguća slučaja kako se gorepominjana politička većina može kreirati: izvorno, diktatom i falsifikatom. Kada je većina zaista većina, to znači da su oni koji biraju imali mogućnost da zaista i biraju. A ta mogućnost dobija se uz pomoć slobodnog pristupa svim neophodnim informacijama na osnovu kojih se izbor pravi, bez pritisaka i ucenjivanja, bez ikakvog moranja u prostoru koji oivičavaju kuća, posao (ko ga i kako ima) i biračko mesto. Svoje političke predstavnike izvorna većina, kao i izvorna manjina, bira na izborima koji su slobodni i fer. Tako piše u udžbenicima koji uče o ovoj materiji, pa ćemo ih poslušati, bez ulaženja u to šta u to opšte znači da su izbori slobodni i fer, a sa još manjim ulaženjem u pitanje gde tako nečeg savršenog u ovom nesavršenom svetu ima.

Tamo gde se većina ne kreira sa idejom da bude baš prava, poseže se za diktatom. To omogućava da se dođe do broja onih koji su većinski glasali, bez mnogo brige o tome šta ti ljudi u većini misle u okviru svoja četiri kućna zida, a pre no što glasaju kako moraju. ... I da li to smeju ikome da kažu... Diktat može biti onaj banalni, ucenjivački i agresivni, a može biti i onaj u kome jedni te isti mediji nalažu šta se ima jedno te isto misliti. Nesigurne vlasti obično posežu za oba modaliteta diktata, jer ih to jedino sigurno dovodi do izborne pobede, a na izborima koji se održavaju puke forme i/ili međunarodne pristojnosti radi. Ko to kaže (i posledično laže) da diktat ne voli legitimitet.

U neposrednom komšiluku diktata živi i falsifikat. U ovom slučaju većina ne nastaje moranjem, već varanjem. Ili se izbroji kako nije; ili glasa ko tu nije; ili glasa koga ni nema; ili glasa onaj koga ima, ali ima i novca za koji je glasao... I da ne nabrajamo više, izborni falsifikati imaju razne modalitete, ali jedan zajednički rezultat: većina koja je tako nastala najčešće isto toliko ne postoji kao ni ona koja je diktirana. Te pošto je, moguće, opet reč o vladavini manjine –  koja je falsifikovala svoj većinski status –  opet se vratismo na to da ne vlada narod, nego neki posle sumnjivog glasanja proglašeni izabranici naroda. Izrodi, skraćeno.

Iz svega navedenog, dakle, ispada da je od temeljne važnosti, poštovane prazne stolice trenutno zatvorenog parlamenta, da u vas sednu predstavnici većine i manjine, ali tako da oni to zaista i jesu. Te da pred vas, poštovane ugašene kamere, mikrofoni i svetla, stanu oni koji ne predstavljaju personalne rezultate diktata i/ili falsifikata. Sve to potrebno je da bi ova Skupština bila ta koja omogućuje da se oni kojih je manje pomire sa odlukama onih kojih je više, kao i da oni kojih je više tu pomirljivost stalno imaju na umu. A ako većina i manjina posle izbora uopšte nisu to što jesu ili to nisu u istinskoj razmeri, onda logika i istorija kažu da za utvrđivanje tog možda najvažnijeg političkog odnosa u životu jedne zemlje – uvek postoji neki drugi način. A od izbora, red je i to da se naglasi, boljeg načina nema. Ali da sad ne ulazimo u detalje, jer moje vreme trajanja govora je isteklo. A i da nije, ne bih.

Vidimo se na sledećoj sednici ovog zatvorenog parlamenta.