O BIOSKOPU, CRKVI I JOŠ KOJEČEMU

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

U nastavku ovog našeg zasedanja, gde sam jedini govornik srećnim spletom okolnosti privremeno i zakonito ispražnjenog parlamenta, obratio bih vašu nepostojeću pažnju na dva različita pristupa popunjavanju ove amfiteatarske sale poslanicima. A nije nevažno na koji će način ljudi koji će sedeti na ovim mestima u njih i doći, jer baš taj način daje smisao i svrhu ovom prostoru.

Prvi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome svi poslanici i sve poslanice opravdano sede na svojim mestima:

- zato što su ih ili većina ili manjina birača odabrali, glasajući za izbornu listu na kojoj se nalaze;

- zato što su ih izabrali ljudi koji realno postoje na biračkim mestima i koji se opravdano nalaze na biračkom spisku;

- zato što su ljudi koji su ih birali imali pristup svim relevantnim informacijama od važnosti za glasanje i ravnopravni pristup informacijama o svim opcijama za koje mogu glasati;

- zato što ljudima koji su ih birali niko nije naredio ili im niko nije platio ili ih niko nije, ni na koji drugi način, naterao da glasaju protiv svoje ili tuđom voljom;

Drugi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome neki (ili svi) poslanici sede na svojim mestima a izabrani su tako što nedostaju neki (ili svi) od gore navedenih kriterijuma koji čine izbore slobodnim i fer. U tom slučaju, amfiteatarska sala Narodne skupštine gubi svoj izvorni smisao i postaje objekat sasvim dugog tipa i namene, a sličnog oblika.

Kada se u sali od 250 mesta, gde su sedišta okrenuta tako da gledaju ka istoj tački u prostoru, nađu ljudi koji nisu na valjani način izabrani da tu sede, onda ta sala ne vrši posao parlamenta, već predstavlja amfiteatar koji se može naći u sasvim drugačijem tipu građevine (i/ili institucije). Takvih prostora po tipu ima više, a razlikuje ih baš taj način popunjavanja baš ovih gore navedenih mesta.

Ukoliko je boravak u sedištima plaćen, a da bi se posmatrao neki performans zbog koga se 250 primeraka publike okupilo, tada se ne govori o parlamentu, već o pozorištu, operi, koncertnoj sali, bioskopu... Osobe koje tu sede, to sedenje obavljaju iz puke zabave ili kulturnog uzdizanja radi: ne glasaju i ne se javljaju se za reč – ako iko podigne ruku to će učiniti gimnastike radi, iskazivanja zadovoljstva radi ili iz kakvog drugog, a manje dokučivog razloga. Ima i konzumiranja kokica, u nekim slučajevima. E, da. Karte za jedno od razmatranih 250 sedišta, da napomenemo i to, mogu biti nabavljene i od tapkaroša.

Postoje još neka mesta gde se njih 250 može naći, tako da svi sede i gledaju u istom pravcu. Crkve, recimo, ponekad to omogućavaju. I to onda bude mesto gde publika zajedno veruje u ono što im se govori, nalazeći pritom sopstvene razloge za osnov tog verovanja: spasenje, iskupljenje od greha ili tek puki spiritualni doživljaj, u okviru estetike u zajednicama koje tako nešto omogućavaju. Sveće se kupuju i upotrebljavaju po nahođenju, a bog pomaže povremeno i po svom nahođenju.

Obrazovne institucije, takođe, mogu imati 250 posetilaca, okupljenih na istom mestu, a sa namerom da steknu neka nova saznanja gledajući u istoj prostoriji u pravcu istog govornika. Nekad im ta mesta plati država, nekad porodica, desi se da polaznici svoje obrazovanje plaćaju i sami. Postoje i ispiti, na kojima se pokazuje naučeno znanje, ponekad se na ispitu i padne, pa se mora sve iz početka.

Elem, ako Skupština nije Skupština, jer je ljudima koji tu sede neko platio prisustvo (ili su to učinili sami, a ima slučajeva), ili se taj svet tu okupio iz pukog verovanja u sopstveno političko spasenje, ili se želi uz pomoć državnog ili kakvog drugog budžeta poboljšati lični CV poslaničkom titulom, tu onda imamo problem.

A problem je u tome što demokratija – a samim tim i država – postaje performans, pritom loš; ili postaje liturgija kakvom državnom Spasiocu; ili biva mesto gde se kolektivno pada na ispitu iz političke logike i održivosti, a školovanje postaje sve skuplje. E, pa, u tom slučaju, cenjene trenutno ispražnjene stolice ovog trenutno zatvorenog parlamenta, vi postajete samo komadi zloupotrebljenog nameštaja. Dočim ova sala, u kojoj se čuje ovaj moj imaginarni govor, u nedostatku svoje primarne funkcije može slobodno početi sa prikazivanjem filmova, muzike, „biti ili ne biti“ dramskih monologa, predavanja o onome što nikako da naučimo ili molitvi kakvoj višoj sili za pomoć. Kokice ili sveće mogu se kupovati u skupštinskom restoranu, po subvencionisanoj ceni. Tapkaroši se mnogu pronaći na višim političkim instancama ili u ponekoj ambasadi.

I eto tako. Vreme za ovaj govor je ponovo isteklo, vidimo se na sledećoj sednici.  Ne brinite se, imamo vremena, neće se ova sala tako brzo napuniti.

Na kakav god način.

Autor: Voja Žanetić