SREĆNA NOVIJA GODINA

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Na kraju ove tužne godine, više po navici i običaju nego po razumu i potrebi, svuda se unaokolo nešto, kao, slavi Nova godina. Trgovi, kafane, klubovi i stanovi: za ovogodišnju isforsiranu radost povodom promene sva tri broja u datumu, razna su mesta bila dostupna. Osim ove konkretne skupštinske sale, u kojoj se događa jedino ovo imaginarno obraćanje.

Ovde se, dakle, u novogodišnjoj noći ništa ne dešava. Nema jelke ni ukrasa, većinski pozicionih, a manjinski opozicionih; nema lampica sa trčećim svetlima oko, pa eto, makar govornice ili mesta predsedavajućeg; nema, dakle, ničeg. Pa nećemo tako. Kud se već osmislila ova situacija u kojoj neko ima obraćanja usred privremeno zatvorenog parlamenta, tud će taj neko takvom parlamentu održati i jedno novogodišnje kazivanje. Nova godina je, pobogu. Pa nije Skupština, valjda, najgora da joj niko ništa ne čestita.

Srećna, dakle, novija godina, draga Narodna skupštino!

Ovo „novija“ nije tek tako upalo u rečenicu: jer neće ova godina biti baš skroz skupštinski nova, pa da je takvu Skupštini čestitamo. Da sad ne gnjavimo mnogo sa istorijom, ali od 20. oktobra 1936. godine, kada se ova sala otvorila za poslanike i posredno narod, velika većina prelazaka iz decembra u januar dešavala se u istim okolnostima. I pre i posle dočeka Nove, skupštinske stolice su popunjavali predstavnici jedne te iste ideološke opcije i jednog te istog autokratskog sistema.

A od propasti te jedne te iste ideologije, pa na ovamo, činjeni su pokušaji da se uvođenjem višestranačja odmakne od toga da ova Skupština bude tradicionalni puki instrument za sprovođenje volje malog broja ljudi, a u „idealnim“ okolnostima i alat za primenu volje samo jednog čoveka. U tim i takvim okolnostima – posmatranim uz puno dobre volje i sklonosti ka političkom praštanju – mali broj godina se, sa stanovišta kvaliteta parlamenta, mogao smatrati zaista Novim. Jačina gravitacionih sila političke kulture i ideoloških navika činila je svoje: i kada političkih opcija (možda i) nije bilo manje, volje za autokratijom je bilo dovoljno više da se Skupština i vraćala i vratila svojim starim sistemskim navikama, doduše modifikovanim za potrebe novih vremena. Hibridni režim se to zove, da se podsetimo.

Ovaj trenutno zatvoreni parlament sada je na prelazu iz jedne slične u drugu sličnu godinu, iz jednog saziva u drugi sličan saziv, te iz jednog istog sistema u isti takav, samo sa jednom godinom radnog staža više. Okolnosti ovom parlamentu ne omogućavaju da se Nova 2024. proglasi i skupštinski i suštinski novom. Pa idemo redom: protekli izbori su bili dokazujući performans o prirodi sistema; svetske političke okolnosti ovdašnju hipotetičku demokratiju i dalje ostavljaju u hladovini takođe hipotetičkih novoimperijalnih odnosa; zemlja koju nastanjujemo se i dalje ideološki deli na Prvu i Drugu, kojom vlada neka Treća – naizmenično i prva i druga, a ponajviše Jedina.

Šanse, dakle, da Nova godina bude išta više od Novije nisu baš prevelike. I svode se, kako stvari stoje, uglavnom na lepe želje. Pa kad je već tako, šta nas sprečava da te želje, u ovoj praznoj sali, i poželimo:

Draga Narodna skupštino,

Neka u Tebi bude što manje glasanja na zvonce.

Neka se Tvojim sednicama ravnopravno čuju glasovi svih kako-tako izabranih opcija.

Neka Ti izglasani zakoni budu što manje u korist lukrativnih interesa malobrojnih i u korist nepravedne sile još malobrojnijih.

Neka Tvoji poslanici osećaju dužnost prema onima koji su glasali za njihove liste, a ne prema onima koji su liste sastavljali.

Neka govori koji se ovde budu čuli izgovaraju za potrebe istorije, a ne televizije i društvenih mreža.

Neka Ti što brže stigne istinski Nova, a ne ova zamenska Novija godina.

I neka se vidimo što pre, na sledećoj, novoj sednici ovog zatvorenog parlamenta. Ima još toga da se kaže, gre`ota da se pre vremena rastajemo. A i nema baš neke potrebe.

Do daljeg.

Autor: Voja Žanetić