O SLOBODI, U SLOBODNOM DANU

Uobičajeno uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Preuzimajući obavezu imaginarnog obraćanja u sali privremeno zatvorenog parlamenta – a sve dok se sala ne otvori nekim novim skupštinskim zasedanjima – imalac obaveze podrazumeva da se zamišljenim govorima treba vratiti, a po završetku dugih novogodišnjih i božićnih praznika. Ali se nije uzela u obzir neočekivana okolnost dodatnog neradnog iliti slobodnog dana, preporučenog od izvršne vlasti, a na inicijativu Predsednika. Ovaj poslednji bi trebalo da je, po Ustavu, neposredno izabran da obavlja manje-više protokolarne dužnosti, ali se to završilo ovako kako se završilo. I ustavna ovlašćenja i radni dan, zajedno sa njima.

Elem, suprotno preporuci, ipak nas, evo, na ovoj novoj zatvorenoj sednici, radimo. I danas bi se – taman i povodom ovog iznenada nastalog slobodnog dana – neka reč mogla reći o slobodi. Dakle: kada bi se ova skupština, u teoriji, delila na političke opcije koje prevashodno vode računa o toj slobodi, na skroz levoj i skroz desnoj strani ove prostorije sedeli bi ljudi koji imaju dva različita pristupa ovom pitanju. Oni levi smatrali bi da država i njene institucije služe da i silom, pa i finansijskom,  zaštite slobodu svačijeg prava, dok bi oni desni imali mišljenje da država nema nikakvo pravo da ugrožava ičiju individualnu slobodu u ime bilo čega, a svakako ne silom. Finansijskom – posebno ne.

Kako su se stvari u međuvremenu malo i globalizovale, pa i po pitanju slobode, svaka od navedenih strana bi svom stanovištu dodala i amandman o stanju ove teme u globalnim okvirima. Levi bi, naravno opet teorijski gledano, mogli da zastupaju stanovište da je sloboda država ograničena dužnostima koje proističu iz međunarodnih obaveza, dok bi desni zaštitili slobodu pojedinačne države pravom na sopstveni suverenitet, koji takođe proističe iz međunarodnih odnosa i pravila. Levi bi se mogli, dodatno, baviti i pitanjem slobode pojedinačne klase (po svoj prilici građanske, a u priličnom istorijskom nedostatku radničke), a desni pitanjem slobode nacije (za koju bi često koristili naziv Narod, ako reč „Nacija“ možda nije poželjna, iz takođe istorijskih razloga).

Između ove dve grupacije bi, zamislimo i to,  mogli sedeti oni koji bi se priklanjali stavovima čas jednih čas drugih skupštinskih komšija, a u zavisnosti od sopstvene pretpostavke o raspoloženju većine (svojih) birača. Na svake četiri godine bi se, prateći ovaj izmaštani model, moglo glasati o tome ko od glasača pripada kojoj od u skupštini ponuđenih političkih shvatanja slobode. Pa koliko kojih ima, toliko ih poslanika predstavlja u parlamentu. I tako bi politika, krajnje uprošćeno, mogla da funkcioniše, u najboljem od svih svetova. Ovaj svet to, naravno, nije.

U ovom svetu, neizvesno gorem od onog najboljeg, ne radi se više o slobodi, već o uzimanju slobode. I to ne u smislu da je sloboda oduzeta od nekog – jer će to biti posledica sveukupnog stanja – već u smislu da neko može za sebe uzeti slobodu da pojedinačno odlučuje u ime ostalih (ili manjinski u ime većine), sve dok mu vlast koju ima omogućava tu i takvu slobodu. U odnosu na ovo uzimanje slobode, politika se više ne vodi ni u levom  ni u desnom smeru, već se sva pitanja svode na to da li je gore uzeta sloboda premala ili prevelika. I plus se o tome na izborima glasa, otprilike svake godine, a iz razloga održanja ovog politički nestabilnog i logički slabo održivog stanja.

Na ovaj način se skupštinske rasprave, kao ni  izborna takmičenja koja dovode do istih, ne odnose više na individue, klase, nacije, pa čak ni na državu, već na pojedinačne stavove jednog čoveka ili nekolicine ljudi, koji potom treba da budu usvojeni i primenjivani u celoj zajednici. Stoga ljudi koji će sedeti u sali u kojoj se nalazimo nemaju potrebu da budu podeljeni na leve, srednje i desne: već na one kojima je maltene unapred obezbeđeno štrebersko sedenje napred i one koji su se nekako izborili da sede u zadnjim klupama, da bi bili manje-više posmatrači jednog više-manje dirigovanog performansa. „Napredni“ i „nazadni“, pukom silom okolnosti tako pozicionirani. Silom neslobodnih okolnosti, pritom. Dobijenih tako što se od početne teorije upornim radom stiglo do ove zaključne prakse. Čestitamo na postignuću.

I to bi, otprilike, bilo to za danas, da ne gnjavimo. Moguće je da se ni sve ovo do sada nije moralo reći, koga pa to i briga. Ali, opet, iza nas su neki daleki dani kada je Petar I Karađorđević prevodio Milov spev „O slobodi“; ili kada je sretenjski Ustav imao član koji kaže „kako rob stupi na Srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim”. A danas je, opet, došao ovaj i ovakav dan, povodom koga je uzeta sloboda da se u jednoj zemlji izda jedna preporuka, te da to preporučeno, potom, dobar deo te zemlje slobodno i posluša.  O takvom shvatanju slobode vredi makar malo misliti, jer rečena preporuka i to preporučuje, između svojih šturih redova. Pa to, evo i činimo, misleći naglas u i o ovom slobodnom danu, a u ovom zatvorenom parlamentu.

Bili smo slobodni da se time pozabavimo.

Makar do sledeće ovakve sednice, veoma preporučene.

Autor: Voja Žanetić