CHIP'N DALE (O NUTELIZACIJI DEMOKRATIJE)

Već podrazumevajući uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla.

Ovu, sad već osmu, sednicu našeg Zatvorenog parlamenta nećemo početi u sujevernom strahu da je broj naše sednice baksuzan. Te da će posledice ove naše osme sednice biti identične posledicama one pradavne a čuvene Osme sednice, održane u tadašnjem republičkom skupštinskom prostoru, pre 435 i kusur očas posla prošlih meseci. Sujeverju ovde nema mesta zato što na ovoj našoj i sadašnjoj osmoj sednici nema glasanja za budućeg nacionalnog Vođu, a posledično i za put kojim će narod nadalje ići. Jer glasanja su odavno obavljena u raznim prilikama; naslednici tadašnjeg Vođe se menjaju nekom istorijskom logikom, a i put je – od tih dana „originalne“ Osme sednice, do evo danas – odabran tako da se sa njega teško skreće, čak i kad bi se htelo. Da ne ulazimo u to i da li bi se.

Na ovoj osmoj sednici, kojoj sada prisustvujemo, pozabavićemo se pitanjima koja se odnose na ova naša, sadašnja vremena, tri i kusur decenije iskusnija, ne nužno i pametnija. U vreme te izvorne Osme sednice počeo je da se ruši – i do dan danas nije prestao – politički, ideološki i kulturni zid koji je delio istočni i zapadni deo kako Berlina tako i ostatka Evrope. Ovo rušenje stvorilo je pride i dva nova, nevidljiva evropska zida o koja se odavno olupavamo tvrdom glavom. Jedan je podelio Evropu na manje i više razvijenu, a drugi je odvojio politički i ekonomski ujedinjene evropske zemlje od onih kojima je to ujedinjenje uskraćeno. Igrom složenih okolnosti, naša zemlja ostala je sa neisplativije strane oba ta zida. Što je stvorilo određene posledice, koje će se najbolje objasniti uz pomoć priče o „Nuteli“. Da, to je onaj slatki krem za mazanje na hleb i palačinke. A može i samo kašikom.

Elem, pre par godina su se u istočnoj, siromašnijoj Evropi čuli glasovi protesta povodom toga što slatkoljupci sa ovog dela kontinenta jedu „Nutelu“ koja je slabijeg kvaliteta nego što je to slučaj, recimo, u Nemačkoj. I koliko sećanje govori, gunđanje je bilo poreklom od saznanja da je ovaj krem od lešnika, ispod iste etikete i poklopca, na zapadu imao više lešnika, a na istoku više šećera. Proizvođačka multinacionalna kompanija je, valjda, to objašnjavala time da nije reč o falsifikatu, već o tome da je proizvod prilagođen lokalnim ukusima i navikama.  Mo’š misliti. Legenda nadalje kaže da su ovi dvostruki standardi kasnije „ispeglani“ tako što je zapadni original usklađen sa istočnim falsifikatom. Nemci su, naime, nastavili da jedu „odlešnikovanu Nutelu“. Eto kompromisa, multinacionalnog.

I šta god da se sad jede diljem Evrope, izvan njenog zapada je u ustima ostao gorak ukus sećanja na to da standardi koji važe za „njih“ ne važe i za „nas“. Žal za lešnikastijom Nutelom se osećao i na domaćem terenu, praćen dodatnom svešću o tome da se u ovim neintegrisanim evropskim krajevima pije i domaće mleko sa više aflatoksina, da nam se sa granica vraća izvozno voće u pokušaju, jer ima višak pesticida... Primera ima sigurno još, ali džaba da ih tražimo i nabrajamo, svi oni govore o tome da standardi koji važe „tamo“ nekako ne umeju da važe i „ovde“. Te da to nije nešto što je izvor bog zna kolike radosti i posledičnog dopadanja. Mi ovdašnji – kao ni valjda niko nigde – ne volimo da budemo vlasnici kopija, falsifikata ili bilo kakve druge drugoredne pripadnosti nečemu proglašenom, usklađenom ili propisanom. A posebno ne volimo te i takve dokaze da smo siromašni i drugorazredni. Da smo sa ove strane evropskih zidova, dakle. I eto nas, posle ovog dugo kazivanog uokviravanja, na temi koja ima veze sa ovim parlamentom, koji će se uskoro otvoriti i početi da radi.

Kako se moglo zaključiti u prethodnim nedeljama, iza nas su izbori koji su se odlikovali i time što birač svake ponuđene opcije nije imao baš istu vrednost. Za birače opozicionih partija je važilo pravilo „jedan čovek, jedan glas“. Za potrebe onih drugih „Nutela“ u našoj političkoj poslastičarnici tom jednom glasu često je pridodavan i glas neke druge osobe, a koja je prijavljivana na adresu sa biračkog spiska samo da bi  glasala, bez ikakvog prava da bude tu gde jeste i čini to što čini. Krajnje uprošćeno gledano, u domaćim skupštinskim stolicama sedeće i poslanici izabrani od ljudi koji realno ne postoje; umanjujući, pritom, tako i broj onih narodnih predstavnika koji bi bili realno izabrani, a iz istih razloga nisu. Da izvozimo ovakve parlamente, oni bi bili vraćeni sa granice, zbog nedozvoljeno visokog procenta lažnih poslanika. Demokratski nezdravo visokog.

I odavde se dalje može u bilo kom pravcu: ovakve „nutelizovane“ skupštine proizvode iste takve zakone, postavljaju iste takve kadrove u državni aparat, omogućavaju rad istih takvih sa njima povezanih institucija. Ovdašnja demokratija tako staje u red sa ostalim lažnjacima koji se mogu kupiti preko „Alibabe“ ili na lošijim buvljacima; političke ličnosti koje takvu demokratiju oličavaju iste su vrednosti kao da imaju lažna lična dokumenta ili da se na bilo koji drugi način lažno predstavljaju ili prikazuju. Bilo bi logično da sve ovo navedeno boli ili makar živcira, na isti način kao kada se palačinke mažu kremom koji u sebi ima manje lešnika no što je to slučaj u Berlinu ili Briselu. No, iz nekih razloga to nije slučaj. Moguće je da ova neka ravnodušnost poreklom i od toga što nam sa zapada, kao i nekada u slučaju „Nutele“, stiže odgovor da nije reč o falsifikatu (demokratije), već o tome da je original samo prilagođen ovdašnjim potrebama i mogućnostima. Mo’š misliti, opet.

I tako. Rezultat ovakvog pristupa bi mogao biti kojekakav. Ali će on najverovatnije, biti isti kao i u slučaju gorenavođenog krema: demokratiju istog ovog ovdašnjeg, balkanskog sastava, na kraju bi mogli kusati i u Evropskoj uniji. I to kašikom, kako i dolikuje kad su u pitanju lešnici; ili štagod tog oblika i veličine, nismo veverice.

Odužismo, pa bi za ovu osmu sednicu to bilo – to. Sednica je, iz navedenih i još kojekakvih gastronomsko-političkih razloga, sličnog ukusa kao i ona originalna Osma. A nema viška šećera. No, kako god, vidimo se opet, na devetoj sednici, jer biće ovaj parlament i dalje zatvoren. Naime, tek što je zvanično objavljen njegov sastav, bez izveštaja o količini političkog aflatoksina.

Ima vremena, dakle.

Autor: Voja Žanetić