PEČATIRANJE TRANZICIJE
Sa govornikom do sada dobro upoznate uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,
Naše deveto susretanje u ovoj, još uvek praznoj, sali Narodne skupštine posvetićemo temi koja se slabo kad stavlja na dnevni red. Kako u ovoj skupštini, tako i u principu. Reč je, naime, o pitanju – čemu služi ovaj parlament, a na ovom geografskom prostoru i u ovim istorijskim vremenima? Pre no što odgovorimo na to da li smo normalni što se ovo uopšte pitamo, dozvolite da na pitanje pokušam i da odgovorim. A odgovor baš i nije da parlament služi primarno za potrebe demokratije.
Za početak, pomenimo – a videće se i zašto – to da je politika, odavno i skoro svuda, postala specifični biznis skupljanja glasova. Biznis funkcioniše uglavnom tako što politika traži „mušterije“ među onima čiji se kulturni i njima slični obrasci poklapaju sa onima koje ima „ponuđač“. Uz to, potrebno je da se pronađenoj „ciljnoj grupi“ dopada glavni promoter „ponude“, a koga iz puke navike zovemo Lider. Tokom trajanja ovog izborno-prodajnog spektakla kome je visina istraživačkog rejtinga jedini cilj, njegovi estradni subjekti nalaze se u stalnoj potrazi: što za što brojnijom publikom, što za moćnijim sponzorima, domaćim i stranim. I time dođosmo do toga da (poslovni) rezultati izbora – a u okviru njih je i sastav parlamenta – ne govore skoro ništa o onoj čuvenoj „vladavini naroda“. Tome parlament, dakle, baš i ne služi. A doći ćemo i do toga – čemu.
Neko je veoma davno rekao da je politika alat koji omogućava da se u jednom društvu odredi ko dobija šta, kada i kako. E pa, to pitanje deobe posebno je aktuelno ako tokom 30 i kusur godina jedna ogromna količina državne i „društvene“ svojine treba da promeni vlasnike. Tranzicija, kako se politički korektno zove ta pojava, svuda na svetu gde je ima, skoro pa da je jedina ovdašnja društvena transformacija u vremenima posle početka padanja Berlinskog zida. Toj tranziciji je, u proteklim decenijama, svedočila i ova parlamentarna sala u kojoj se nalazimo. A i doprinosila.
Uzgred, nije reč samo o jednoj tranziciji, već o nekoliko istovremenih. Jugoslovenska država je, u geopolitičkoj tranziciji, zamenjena sa nekoliko manjih. Konačni zvanični broj tih zemalja još uvek se ne zna, ali se može briselsko-sporazumno naslutiti. Sem ove teritorijalne i one imovinske tranzicije, tu su još i tranzicija među generacijama, tehnološka tranzicija, medijska tranzicija... Diktiranje uslova koji određuju kako se ti „prelazi“ čine, kao i ulogu saobraćajca svih interesa koji se u tim prilikama mogu ispoljiti – bili oni domaći, strani, pojedinačni ili grupni – obavlja politika. Svuda, pa i ovde.
Za sve nabrojano je politici, gorepomenutom biznisu, potrebno pokriće. Iz tog razloga, a kada skupe onoliko glasova koliko im treba za vlast, izborni politički pobednici uključe izbornom pobedom dobijeno „zvonce“ za parlamentarno glasanje. Potom, na figurativni ili stvarni zvuk zvona, sve tranzicije – a pre svega ona imovinska – dobijaju glasanjem svoju većinsku skupštinsku, dakle zakonodavnu ispravnost. U tim i takvim tranzicionim okolnostima ona „vladavina naroda“, koju treba da sprovode oni od naroda izabrani, okreće se naopačke: ona postaje vladavina samoizabranih, koju overavaju glasači. Parlamenti, u tim okolnostima, postaju naopačke obrnute demokratske institucije, ogromni virtuelni pečati za verifikovanje imovinskih i ostalih promena – koje će biti diktirane „odozgo“, a ne iz suprotnog smera. Da se ova svekolika obrnutost ne bi primetila, uvedeni su društveno-zabavni sadržaji za odvraćanje masovne pažnje: spektakularne diskusije o manje važnom, kolosalne bitke za izgubljeno, a osmišljeni su i neprijatelji za dekorativnu namenu, kojima se suprotstavljaju fiktivni prijatelji, kreirani za potrebe napada na čula i razum.
Stotine milijardi evra, na ovaj kompleksni način, menjalo je vlasnike od devedesetih pa do ovih neo-devedesetih; uz to, desetine milijardi duga su poslate u budućnost, da ih vraćaju vremenski bliski potomci; usput su se menjali (a menjaju se i dalje) položaji teritorijalnih i klasnih granica. Formalnu fasadu za ovu i slične operacije godinama obezbeđuju naizmenična glasanja za sastav parlamenta i glasanja u samom parlamentu. I tako dođosmo do toga da autokratija tranzicije poseduje svoj sopstveni, sve jači i sve drastičniji, izborni mehanizam; a što zapravo predstavlja permanentnu revoluciju, koja ima svoje naizgled demokratsko pokriće. Čak je dobiila, evo upravo, i svoje permanentne revolucionare, koji su interventno registrovani na nekoliko mesta svog boravka. Trocki da čestita na ostvarenom, a taman je ovih dana tačno 100 godina od Lenjinove smrti. I dvadeset je godina od tranzicionog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, uzgred.
Elem, tako dođosmo i do onog pitanja šta je svrha ove sale trenutno zatvorenog a uskoro ponovo otvorenog parlamenta. Njena sasvim očigledna namena bila bi da se gore objašnjeno „pečatiranje tranzicije“ nastavi na način kako se to činilo – u manjoj ili većoj meri – u proteklim decenijama, a u poslednjih desetak godina pogotovo. Druga mogućnost jeste da se to, nekim čudom, više ne događa. Što verovatno podrazumeva neke drugačije izbore, sa nekakvim drugačijim uslovima i sa učesnicima imunim ili makar imunijim – što na tranzicionu pohlepu, što na tranziciono slepilo izazvano neprekidnim rejting rijalitijem.
Razlog zašto bi ova druga mogućnost morala postati manje naučno-fantastična jeste što tranzicione imovine, kao i svega ostalog što ubrzano menja vlasnike i titulare – ima sve manje i manje. Kako one zajedničke imovine, tako bogami i one lične. U suprotnom, ako sve ostane isto kao do sada, jedan izborno birajući narod će istoriju polovične demokratije i istoriju celovitog siromašenja morati da smesti maltene u isti period. Uz relativno kratke pauze provedene na ulicama, u protestima ili prevratima. A što je pa, opet, neki i drugi i dugi deo priče o post-socijalističkoj revoluciji, koja je svoju decu brzo pojela i natenane opljačkala.
I o tome, kao i o čemu god bilo, možemo da nastavimo i neki drugi put. Biće ovakvih sednica zatvorenog parlamenta još, a kako se može saznati iz vladajućih i diplomatskih krugova. Vidimo se, dakle.
Na nekoj novoj sednici.
Autor: Voja Žanetić