EXPO DEMOKRATIJA
Još neko vreme uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,
O budućnosti ćemo danas. I o jednoj inicijativi, koja je sa tom budućnošću u vezi.
Za početak, u veoma skoroj budućnosti će restoran Narodne skupštine biti ponovo pun, a time posledično i ova, sada prazna, sala za održavanje sednica. Ako izuzmemo ovogodišnju Veliku Seobu Birača kao neki ometajući faktor, nema nekog Velikog Trnovca iz vremena prošlih izbora, kada je za sudbinu naše mlade demokratije bilo veoma važno da glasovi Velikotrnovčana budu još jednom stavljeni u kutije i izbrojani. Te tako nema ni posledičnog slučaja da se Skupština sastaje na datumskoj granici između demokratsko-geografskog apsurda i nekakve potrebe za dobijanjem na vremenu; potrebe tada svakako dubokoumne, ali sada svakako zaboravljene i nevažne. No, nećemo zbog ove skore budućnosti govoriti o budućnosti. Jedna druga budućnost je ovde važna.
Ta budućnost sledi odmah posle sredine dolazećeg februara, kada će ovdašnji parlament početi da radi u svom svom raspoloživom (skoro pa i ogromnom) demokratskom kapacitetu. I ta budućnost je – kako beše najavljeno od Samog Državnog Vrha – planirana da potraje sledeće tri godine, kada će se dogoditi dva važna događaja. Jedan je međunarodna izložba „EXPO2027: Igra(j) za čovečanstvo - sport i muzika za sve", a drugi su izbori; najavljeno je da ih do tada neće biti – sem valjda preostalih lokalnih, koji treba da se održe na proleće. Sa svim pripadajućim razvojnim planovima, šta god ti planovi podrazumevali, a u odnosu na rečeni sport i muziku, međunarodna izložba će koštati 17.8 milijardi evra. Za šta se, uzgred, može kupiti isplativih 18 Tejlor Svift (muzika, jelte) ili trideset Lajonela Mesija (sport). Izložbi sledstveni izbori bi, valjda, trebalo da posluže svrsi da se utvrdi ko će, potom, te pare da vraća.
Ali, vratimo se iz te predaleke i preskupe budućnosti u ovu akcijsku i jeftiniju, a koju razmatramo. I za koju je važno da postoji ideja o tome da će ovaj trenutno prazni parlament, a kada se napuni, biti i neprekidno otvoren i u istom sastavu naredne tri godine od sada. Time će se, verovatno, iz zamalo pa osamnaest milijardi razloga, napustiti decenijska tradicija da se parlamentarni izbori organizuju na svake dve godine, pa i kraće. Podsetimo, od 2012. godine, glasajući narod je pred izbornim kutijama stajao pet puta, a dobar deo tog masovnog biračkog subjekta je izbore jedared i bojkotovao. No, sada je situacija drugačija, jerbo jedna međunarodna izložba zahteva svoju političku stabilnost, te joj je ta stabilnost i pružena. Sportsko-muzički eksponati se, majci, sada neće moći ljuljati.
S druge strane, naredne tri godine obilovaće kojekakvom međunarodnom dinamikom, političkom, a i posledičnom ekonomskom. Pa recimo, samo ove godine Amerikanci biraju između starog novog i novog starog predsednika; Evropljani izborima, po svemu sudeći, dopunjavaju svoj parlament desnicom; pa čak i Rusi, Iranci i Mađari imaju zakazano dekorativno izborno ostavljanje dosadašnjeg rukovodstva na ranije utvrđenim pozicijama. Dosadašnja iskustva sa postizbornim entuzijazmima velikih i manjih sila, pomešana sa do sada startovanim i tek planiranim ratovima, uz dodatak omanje tehnološke AI revolucije i oveće inflacije – sve to zajedno govori da bi svet mogao biti daleko nestabilnije mesto no što je bio. Sem Balkana, tradicionalne oaze stabilnosti i prosperiteta, u čijem se epicentru nalazi naša međunarodno izložbeno stabilna zemlja. Do 2027. godine, pa ko živ, ko mrtav. Elem, ova dva faktora budućnosti, na istom prostoru udruženi – para vredna međunarodna izložba i adekvatno paravrednija politička stabilnost – nekako navode na pomisao da ih je potrebno i simbolički objediniti. Iz tih potreba, na scenu stupa inicijativa o kojoj se govorilo na samom početku ovog izlaganja. A ona izgleda ovako:
Jedan od eksponata, ako ne i jedini, kojim bi se naša zemlja predstavila na međunarodnoj izložbi o sportu i muzici (kao igri za čovečanstvo) treba da bude – naš republički parlament. Razloga nije da nema: za početak je dovoljno i to što bi naša skupština do 2027. godine trebalo da bude u neizmenjenom poslaničkom sastavu. Što je, kao što možemo naslutiti, čudo samo po sebi, pa nekako zahteva da bude i međunarodno izloženo čudo. Potom, s obzirom da će se međunarodna izložba, zapravo, tematski pozabaviti neophodnim količinama „hleba i igara“ u savremenom svetu, sednice ovdašnjeg parlamenta su skoro pa idealni izložbeni materijal tog tipa, kako sadržajem, tako i svrhom. A nije na odmet razmišljati ni o tome da bi se Narodna skupština i fizički mogla kvantnoskočno preseliti u neposrednu blizinu Nacionalnog stadiona, pa bi se narodno i nacionalno, konačno, moglo objediniti. Da ne izazivaju razlikovanjem nepotrebnu pojmovnu i ideološku zbrku. A i dobro je za političku stabilnost, kome se pa protestuje u Surčinu. Nezgodan je i komšiluk, uzgred.
Tako nekako, dakle, izgleda inicijativa, u svojoj osnovi. Ona bi se svakako mogla razraditi još pokojim izložbenim elementom: eksponati bi mogli biti i zakoni koji se u našem parlamentu donose po diktatu tranzicione izborne autokratije; estradno zanimljiviji poslanici mogli bi imati pojedinačne nastupe; predsedavajući bi radoznalim međunarodnim posetiocima mogao prikazati delovanje zvonca na glasanje; opozicija je izložbena i ovako i onako... Svakako bi se, dakle, moglo još raditi na tome kako da pokažemo ovaj „šou-rum“ naše hibridne demokratije zadivljenom svetu, ali nemamo sad za to baš ni vremena. Za koji dan se ovaj zatvoreni parlament ponovo otvara, te valja smišljati šta još reći dok je sala još uvek prazna. Jer ko zna kad će ponovo biti prilike da se ovde izlaže na ovakav način, a s obzirom da se bauk političke stabilnosti nadvija nad nama, bez jasne namere da ode. Makar do 2027. godine, rekosmo, uživajući u rukovodećem maštanju. Do izložbe, dakle, gde je takvom bauku i mesto. A i toj mašti.
A mi se još vidimo.
Autor: Voja Žanetić