Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, koji je na snazi još od 1993. godine. Tim zakonom su uređena pitanja koja se odnose na pripremanje, odobravanje, izdavanje i upotrebu udžbenika i drugih nastavnih sredstava.
Zakon, takođe, propisuje obavezu njihovog praćenja i vrednovanja tokom upotrebe u obrazovno-vaspitnom radu.
Kada je taj zakon donet, on je ujedno postao i osnivački akt javnog preduzeća, koje se danas još uvek zove Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Do sada taj važeći zakon nije usaglašavan sa određenim drugim zakonima, a kojima je drugačije uređen položaj svih javnih preduzeća u Srbiji.
Naime, položaj javnih preduzeća uređen je posebnim zakonom, Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Tim zakonom je, pored ostalog, propisano da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da osnivačka prava u ime Republike Srbije ostvaruje Vlada. Prema tome, osnivački akt javnog preduzeća ne može biti neki zakon, već je to odluka Vlade.
Takođe, saglasno odredbama Zakona o privatizaciji, propisano je da se osnivačkim aktom javnog preduzeća određuje procentualni iznos državnog kapitala koji će biti predmet prodaje u postupku privatizacije.
Zakon o udžbenicima iz 1993. godine propisuje da se JP Zavod za udžbenike i nastavna sredstva ne može organizovati kao deoničarsko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću. U stvari, to znači da je ovo javno preduzeće izuzeto u ovom trenutku od svake mogućnosti od privatizacije.
Zbog svega toga bilo je neophodno da se donese novi osnivački akt i to na način koji je propisan Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Time se obezbeđuje ravnopravnost položaja Zavoda, kao i mogućnost sprovođenja postupka privatizacije.
Predloženim izmenama i dopunama obezbeđuje se kontinuitet u obavljanju delatnosti, jer se predlaže da prava, obaveze, sredstva, zaposlene i dokumentaciju javnog preduzeća preuzme javno preduzeće koje će se uskoro zvati JP zavod za udžbenike. To javno preduzeće je osnovano Odlukom Vlade od 25. maja ove godine.
Inače, ovaj zakon stupa na snagu 1. septembra, što je usklađeno sa datumom stupanja na snagu novog osnivačkog akta.
Osnovni razlog za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama proizilazi iz namere i nastojanja da se u oblasti izdavanja udžbenika unesu elementi sistema tržišnog privređivanja i konkurencije, ali svakako u meri u kojoj je to moguće, zbog specifične prirode i značaja same delatnosti, čijim obavljanjem se, pod posebnim režimom i uz obezbeđivanje kontinuiteta, vrši zadovoljavanje opšteg interesa u jednoj izuzetno važnoj društvenoj oblasti. DSS će podržati ove izmene i dopune.

Nikada nije lako govoriti posle uvaženog kolege Markovića. S pravom se može reći da je ovaj zakon od istorijskog značaja.
Ovim zakonom i nedavno usvojenim Zakonom o crkvama i verskim zajednicama zaokružen je sistem odnosa između države i crkve. Postoji više razloga zbog čega se donosi specijalni zakon o vraćanju imovine samo crkvama i verskim zajednicama, ali u ovom trenutku.
Prvo, imovina crkava je neznatna, ako se posmatra u sklopu celokupne oduzete imovine. Ona se procenjuje na oko 3,5%.
Drugo, ona je najčešće nepokretna i nalazi se u istom stanju u kome se nalazila i kada je oduzeta.
Tako da vraćanje te imovine neće opteretiti državni budžet, zato što će uglavnom biti vraćena u fizičkom obliku, a vrlo malo će biti novčane naknade.
Još dok je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine bio u fazi pripreme, protiv njegovog donošenja, i to ne generalno, već u odnosu na crkvenu imovinu, izrazili su protest najviši organi Pravoslavne i Katoličke crkve u tadašnjoj posleratnoj Jugoslaviji.
U predstavci Svetog arhijerejskog sinoda SPC ističe se da je navedeni zakon i nepravedan, i nehuman, i antisocijalan i grubo vreća socijalnu pravdu.
Dalje, u toj predstavci se ukazuje da crkvena imanja, i pored raznovrsnog porekla, nisu nasilno stečena, već dobijena uglavnom zaveštanjem, pa je njihova eksproprijacija sa moralnog stanovišta neodrživa.
Ako se to ipak dogodi, crkva će biti dovedena u položaj prosjaka i beskućnika. Predstavka iz 1945. godine završava pitanjem - da li je tendencija da se crkva u svom delovanju uguši i uništi?
Naravno, ova protivljenja nisu imala bilo kakvog izgleda na uspeh. Podržavljeno je 2.897 crkvenih i manastirskih poseda, u ukupnoj površini od 172.000 hektara, od čega je u Srbiji bilo 841 posed, površine 57.000 ha, tako da su ovi posedi bili na trećem mestu po veličini udela u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.
Zakonom o nacionalizaciji iz 58. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar. SPC je ostala bez 1.171 zgrade, koje su uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je praktično nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije.
Crkva je ostala bez glavnih izvora prihoda, a sveštenici su otišli u podstanare. Ni to nije sve. Veliki penzioni i drugi fondovi prešli su u državne ruke i prestali da postoje.
Skupština Srbije je 91. godine izglasala jednu verziju zakona o vraćanju imovine crkvi, ali nažalost taj zakon nije nikada stupio na snagu, tako da ćemo kada usvojimo ovaj zakon rešiti pitanje koje je zvanično pokrenuto pre 15 godina.
Reč je o specijalnom zakonu koji će biti sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, što znači da će se na rešavanje materijalno-pravnih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati drugi relevantni zakoni.
Pravo na povraćaj imovine imaju sve crkve i verske zajednice, kao bivši vlasnici ili njihovi naslednici. Taksativno su navedene vrste oduzetih nepokretnosti, koje su predmet vraćanja ili obeštećenja.
Reč je o oduzetom poljoprivrednom zemljištu, šumama, šumskom, građevinskom zemljištu, stambenim i poslovnim zgradama.
Obveznici vraćanja su Republika Srbije, privredna društva i druga pravna lica, koja su sada vlasnici te imovine, a zakon se odnosi na celu teritoriju Srbije.
Predloženo je da se imovina vraća u naturalnom obliku u vidu iste ili odgovarajuće imovine ili preko tržišne novčane naknade.
Ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće, međutim, ako pravno lice dokaže da je nekadašnju crkvenu imovinu steklo po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine, ona ostaje vlasnik nepokretnosti, a obavezu preuzima država, koja obveznicima isplaćuje novčanu naknadu.
Ukoliko pravno lice nije u vreme prenosa svojine platilo tržišnu cenu, dužno je da vrati nepokretnost crkvi ili verskoj zajednici.
Fizička lica tzv. savesni držaoci, koja su zakonitim pravnim poslom stekla pravo svojine nad ovom imovinom, nisu u obavezi da je vrate, niti da plate novčanu naknadu. Nepokretnost se crkvama ne vraća ako bi time došlo do bitnijeg ometanja rada državnih organa, javnih službi ili ako bi bila narušena održivost nekog privrednog subjekta.
Kada su u pitanju nepokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja, one se vraćaju crkvi, odnosno verskoj zajednici, a ako su takvi predmeti sastavni deo zbirki javnih muzeja i galerija, odnosi crkve i držaoca tih dobara uređuju se posebnim ugovorom.
Visina obeštećenja utvrđuje se prema vrednosti imovine u momentu oduzimanja, a metodologiju određivanja vrednosti urediće Direkcija za restituciju, koja se ustanovljava ovim zakonom.
Direkcija za restituciju će voditi postupke i odlučivati o zahtevima vraćanja imovine ili isplate novčane naknade.
Da je crkvi vraćeno ono što joj je oduzeto, zemljišno-knjižna karta Kosova i Metohije danas bi bila mnogo drugačija. Do Drugog svetskog rata je trećina obradivog zemljišta ove pokrajine bila šuma u vlasništvu SPC, a pogotovo na području Metohije.
U međuvremenu su započeli pregovori o statusu Kosova i Metohije, a do dan-danas nije rešen status oduzete zemlje.
Dakle, krajnje je vreme da se ovo pitanje reši i zato će DSS glasati za ovaj predlog zakona.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, ipak bih se vratila na temu. Juče smo razgovarali o Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, jednom izuzetno važnom strateškom dokumentu.
Jedan broj narodnih poslanika je kritikovao strategiju, dok su je drugi hvalili. Međutim, čini mi se da smo se svi složili oko jednog pitanja, a to je značaj kvalitetne obuke i stručnog usavršavanja za sve delove pravosudnog sistema.
Edukacija zaposlenih u pravosuđu predstavlja možda najvažniju oblast sa kojom se suočavamo i kojoj su potrebne veoma temeljite reforme.
Izmena propisa, okretanje međunarodnim standardima i uvođenje novih tehnologija, stavljaju pred sve koji rade u pravosuđu nove zadatke i izazove. Postojeća zakonska regulativa o obuci i stručnom usavršavanju propisana je članom 8. Zakona o sudijama i određenim brojem članova u Zakonu o uređenju sudova. Tih nekoliko članova nije ni iz daleka dovoljno.
Dakle, postojeći pravni okvir ne uređuje sistem njihove obuke na celovit način, niti obezbeđuje njeno efikasno organizovanje i sprovođenje. Pozitivnim propisima nije definisan pojam i cilj obuke nosilaca pravosudnih funkcija, niti su određeni posebni organi i organizacije za njeno sprovođenje.
Kada Predlog zakona o obuci nosilaca pravosudnih funkcija i njihovih pomoćnika stupi na snagu, to je jedan od tri zakona o kojima danas raspravljamo, otkloniće se svi nedostaci i pravne praznine i stvoriće se uslovi za kvalitetnu obuku i stručno usavršavanje.
Od posebnog značaja za uspešno vršenje pravosudnih funkcija je obuka koju nosioci pravosudnih funkcija pohađaju pre preuzimanja dužnosti. To je tzv. početna obuka.
Ovaj zakon u delu koji se odnosi na početnu obuku ima cilj da početnu obuku sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca pravno uredi na takav način da može odmah da bude stavljena u funkciju.
Zakon je u potpunosti usklađen sa pozitivnim propisima koji uređuju izbor sudija, tužilaca, sudijskih i tužilačkih pripravnika i pomoćnika, pa se tako uvodi obavezna početna obuka, a bez izmene pomenutih zakona. Predviđeno je da se za nosioce pravosudnih funkcija, koji su izabrani prvi put, organizuje obavezna početna obuka i to u periodu od izbora do stupanja na dužnost.
U pogledu stalne obuke i permanentnog stručnog usavršavanja važećim zakonskim odredbama je propisano da nosioci pravosudnih funkcija samo imaju pravo na stručno usavršavanje o trošku države. Dakle, oni nemaju i obavezu. Ovako uopšteno uređen način stalne obuke ne garantuje njenu dostupnost, niti obezbeđuje uspešno sprovođenje.
Ovaj zakon propisuje vrste i način obuke. U članu 4. je određeno da nosioci pravosudnih funkcija imaju pravo, ali i obavezu, da se stručno usavršavaju. Zakon jasno određuje sve korisnike obuke.
Korisnici početne obuke su određeni sudijski i tužilački pomoćnici, kao i nosioci pravosudnih funkcija koji su prvi put izabrani, čime se početna obuka uvodi kao obavezna, što do sada nije bio slučaj.
Visoki savet pravosuđa vrši izbor korisnika početne obuke iz reda pomoćnika, a prema propisanim kriterijumima, čime se najboljim pomoćnicima obezbeđuje pristup početnoj obuci. Kako početna obuka prilično košta državu, zakon uvodi obavezu da ukoliko nosilac funkcije iz nekog ličnog razloga prestane da obavlja tu funkciju na koju je izabran mora da nadoknadi troškove.
Visoki savet pravosuđa je taj koji propisuje i utvrđuje program početne obuke. Savet imenuje komisiju za obuku iz reda sudija i tužilaca, koja ima zadatak da predloži valjan program. Time se naravno obezbeđuje i odgovarajući kvalitet obrazovnih programa i organizacija koja će ih sprovoditi.
Pravosudni centar za obuku i stručno usavršavanje je institucija koja utvrđuje program stalne obuke. Inače centar uspešno organizuje obuke od 2002. godine i u ovom trenutku raspolaže potrebnim iskustvom i resursima.
Zakon takođe utvrđuje trajanje početne obuke. Sudijski i tužilački pomoćnici će pohađati obuku u trajanju od dve godine, a nosioci pravosudnih funkcija koji su izabrani, a nisu bili pomoćnici, oni nisu ni bili u mogućnosti da pohađaju početnu obuku, imaće početnu obuku u trajanju od tri do šest meseci.
Jasno su propisana mesta gde se može vršiti obuka, kao i precizni kriterijumi za izbor kvalitetnih predavača. Kako je cilj obuke sticanje i usavršavanje teoretskih i praktičnih znanja i veština, programe obuke će sprovoditi sami nosioci pravosudnih funkcija, kao i drugi istaknuti stručnjaci.
Glavni cilj ovog predloga zakona o obuci je unapređenje stručnosti svih nosilaca pravosudnih funkcija i administracije radi podizanja opšteg nivoa znanja zaposlenih u pravosuđu. DSS će glasati za ovaj zakon, jer smo svesni da bez kvalitetnih kadrova nema ni efikasnog i kvalitetnog pravosuđa.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, glavni cilj nacionalne strategije za reformu pravosuđa je uspostavljanje vladavine prava i pravne sigurnosti u Republici Srbiji. Stanje u kome se danas nalazi pravosuđe zahteva dugoročne i suštinske promene.
Mnoge analize pokazuju da imamo urušen pravosudni sistem u delu koji se odnosi na poverenje građana u pravosuđe.
Ovu činjenicu ilustrativno potvrđuje i primer ankete koja je sprovedena na sajtu Prvog opštinskog suda u Beogradu, u kojoj su se na pitanje – da li verujete u nezavisnost sudova, preko 83% građani su se izjasnili da ne veruju. To je poražavajući podatak.
Kada jednom narušite poverenje u pravosuđe, treba puno vremena da se ono povrati, ne samo što treba vremena, nego treba preduzeti konkretne i pozitivne akcije.
Postoji izražena potreba za sprovođenje strateških reformi na svim nivoima pravosudnog sistema.
Najveći deo strategije posvećen je reformi sudstva, mada u manjem obimu i ostalim delovima pravosudnog sistema, Ministarstvo pravde, tužilaštvo, izvršenja zavodskih sankcija i nezavisnih pravosudnih profesija.
Edukacija zaposlenih u pravosuđu predstavlja možda najvažniju oblast sa kojom se suočavamo i kojoj su potrebne veoma temeljite reforme. Mišljenja sam da posebno treba naglasiti značaj podizanja nivoa stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija i zaposlenih u sudskoj administraciji.
Obrazovanje zaposlenih u pravosuđu je stalni zadatak, kroz koji se na višeznačan način prelamaju svi aspekti reforme pravosudnog sistema, izmena propisa, okretanja međunarodnim standardima i uvođenjem novih tehnologija postavljaju pred ljude koji rade u pravosuđu nove zadatke i nove izazove.
Cilj edukacije zaposlenih je unapređivanje stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija i administracija, radi podizanja opšteg nivoa znanja zaposlenih u pravosuđu.
Postojeća zakonska regulativa o stručnom usavršavanju propisana je članom 8. u Zakonu o sudijama i određenim brojem članova u Zakonu o uruđenju sudova.
Međutim, te odredbe nisu dovoljne kada je u pitanju stručna obuka. Uobičajeni metod stručnog usavršavanja su stručna savetovanja, koja nisu dovoljno efikasna.
Ona se svode na predavanja ex cathedra sa velikim brojem učesnika i uz njihovo pasivno učešće.
Usvajanjem novog zakona koji je na dnevnom redu ove sednice o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika, stvoriće se uslovi za organizovanost i sticanje i usavršavanje teorijskih i praktičnih znanja i veština.
Ovome se često suprotstavlja stanovište sud zna zakon.
Dakle, pravnicima je dovoljno i samo iščitavanje propisa. Sva komparativna iskustva govore da nije tako. Dodatno obrazovanje je garancija uspešne i brze implementacije svih reformi, pa i reforme pravosuđa.
Država je dužna da obezbedi kvalitetnu obuku svim nosiocima pravosudnih funkcija. Vlada će osnovati nacionalni institut za obuku u pravosuđu do 2008. godine i to je jedan od srednjoročnih ciljeva ove strategije.
Nacionalni institut će preuzeti funkcije i resurse postojećeg pravosudnog centra koji manje - više uspešno funkcioniše od 2002. godine.
Ova institucija će raditi pod nadzorom visokog nadzora sudstva, a ministar pravde i predsednik vrhovnog kasacionog suda će biti članovi upravnog odbora nacionalnog instituta.
Nacionalni institut će pružati standardizovano početno i profesionalno usavršavanje za zaposlene u pravosuđu. Obuka će staviti naglasak na tehnike upravljanja predmetima da bi se rešavalo pitanje velikog broja zaostalih predmeta u sudovima.
Uspešno položen završni ispit na ovom institutu postaće veoma cenjen kriterijum za izbor kandidata na prvu pravosudnu funkciju i permanentna edukacija nosioca pravosudnih funkcija biće obavezna.
Međutim, obrazovanje zaposlenih u pravosuđu počinje na pravnim fakultetima, neophodno je da se na fakultetima ojačaju katedre koje pripremaju pravnike za rad u pravosuđu i proširiti praktičnu obuku i učenje na konkretnim predmetima iz prakse.
Mislim da bi promenom edukacije dobili prave kadrove za pravosuđe, koji će moći da iznesu teret ove reforme.
Naravno, poslanici DSS-a će glasati za ovu strategiju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, neću se sada osvrtati na ovaj amandman i zašto taj amandman ili neki drugi koji se odnosi na ovaj član zakona ne treba prihvatiti, zato što su diskutanti o tom amandmanu već dovoljno rekli.
Dakle, rešenje koje zakon predlaže ne sviđa se jednima zato što je suviše liberalno, drugima zato što nije dovoljno liberalan, znači da smo našli zlatnu sredinu i da je Predlog zakona i te kako rešio samu registraciju verskih zajednica na pravi način. Dakle, zlatna sredina je tu i predlažem da ne usvajamo amandman.
Drugo, što se tiče primedbe da je Vlada Republike Srbije elitistička, istine radi, većina ministara u Vladi Vojislava Koštunice nema koeficijent inteligencije 180, ali većina ministara ima koeficijent inteligencije 130, 140 i verovatno više, pošto skala to obično ne beleži. Dakle, nije elitistička, ona je Vlada ovog naroda, dobro vodi državu Srbiju, svakog dana vidimo da ona nije samo za elitu, nego da je i za običan narod, odnosno da valjano vodi Republiku Srbiju napred u veoma teškim vremenima. Hvala.

Poštovani narodni poslanici,  osvrnuću se na to što je rekao prethodnik, uvaženi kolega, koji je rekao da sumnja da su crkve i verske zajednice učestvovale u pisanju Predloga ovog zakona.
I te kako je Pravoslavna crkva učestvovala zajedno sa ostalim crkvama i sa nekim verskim zajednicama. Više puta su, čak i iz vaše stranke, ljudi danas govorili o tome da je bilo čak četiri prednacrta. Dakle, to se i te kako menjalo i usaglašavalo, i to je predlog koji je i te kako napravljen, odnosno urađen zajedno sa crkvama i verskim zajednicama. To je jedna stvar.
Celog dana govore jedni i drugi o tome kako sekte bujaju u Srbiji, kako im se mora stati u kraj. Čekam celog dana da neko kaže kako se suštinski boriti protiv sekti. Bilo bi super da mi imamo amandman i sada imamo amandman da u članu piše, mi zabranjujemo postojanje sekti. Da li bi to rešilo postojanje sekti? Pitam vas suštinski.
Kako se jedno društvo bori protiv postojanja sekti. Hajde da podnesemo amandman da ministar prihvati gde da piše, mi zabranjujemo postojanje sekti i time smo rešili problem. Mi uopšte time nismo rešili problem. Treba da govorimo o suštini. U Srbiji postoji 250 destruktivnih sekti, sa užasavajućim obredima, gde mlade ljude uče kako izvršiti samoubistvo, razaraju porodice, razaraju mlade ljude. Treba govoriti u suštini.
Nećemo im stati na kraj time da li će biti nešto registrovanih ili ne. Ono će da postoji. Društvo mora da se bori na drugačiji način. Dajte da vaspitamo naše mlade da ne postanu plen tih ljudi. To se radi na taj način što u škole pre tri - četiri godine, između ostalog se uveo i predmet veronauka, gde čuvamo ta naša mlada bića da oni ne postanu plen i žrtve kojekakvih i raznih sekti.
Drugo, što je takođe jedan kolega rekao, ministar će dobiti poziv od nekog ambasadora, pa će se od njega tražiti da registruje sektu. Molim vas, da li to ovaj ministar, ili budući, moram da verujem da će i sledeći ministar vera biti ozbiljan i odgovoran čovek, i da će ovo biti ozbiljna i odgovorna država. Valjda se može odgovoriti na te zahteve. Hvala.

Poštovani predsedavajući, narodni poslanici, s obzirom da su u sali tri žene nije vam teško da budete džentlmen, a to rodna ravnopravnosti to, to ćemo kad usvojimo zakon, onda ćete morati sve da poštujete.
Gospodin Omerović je u stvari je pročitao stav 4. član 33: ''Bogosluženje i verski obredi se mogu obavljati i u školama.''
Tu ću odmah da stanem zato što se o ovom stavu mnogo govorilo, znači i na samom Odboru za evropske integracije bilo je mnogo reči o tome šta sad.
Molim vas, ne mogu da verujem da ne znate, kad je reč o školama, da su se i sad i u proteklom periodu određeni obredi vršili u školama. Kada je školska slava, direktori ili kolektivi su pozivali sveštenika da dođe da preseče kolač i kad je dan škole, obično su tu i neki drugi verski praznici, tako da ovo nije uvođenje ničega što mi već u praksi nemamo. Čak je tu i uvođenje nekog reda, znači tu se sad određeni taj postupak dovodi u red.
Znači, na poziv određene institucije dolazi sveštenik u tu datu instituciju. Neću uopšte da objašnjavam zašto je potrebno da se određeni obredi ili da je sveštenik prisutan u bolnici, u kasarni itd. Prosto imate ljude, i praksa je takva već, ovo je uvođenje nekog reda i ozakonjivanje već postojećeg stanja. Neću da objašnjavam zašto je ljudima koji su bolesni, a u bolnicama jesu ljudi koji su bolesni, zašto oni ponekad, ne kažem svi, ali ponekad neko ima potrebu da bude sveštenik tu.
Sad je gospodin Omerović naveo kako je to komplikovano kada je u pitanju Islamska zajednica zato što je potrebno znači pet puta dnevno obaviti određeni obred. Izvinite, gospodine Omeroviću, ukoliko postoji potreba u toj instituciji da se to obavlja, mislim da se mora naći načina da bi svako mogao da se moli Bogu na način na koji je predviđen njegovom verom i religijom. Tu ne vidim ništa sporno i ne vidim da će da dođe do zastoja u radu.
Vi ste konkretno naveli opštinu Novi Pazar. Mislim da oni imaju mnogo drugih problema, da su dao bog možda te obrede i vršili, verovatno bi se u ovom trenutku malo bolje slagali, bilo bi malo više tolerancije, kad ste već tu opštinu spomenuli.

Poštovani predsedavajući iz Demokratske stranke Srbije, poštovane kolege narodni poslanici, samo ću vas podsetiti na nekoliko stvari kada je u pitanju izbor Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, zato što većinu stvari već znate.
Da vas podsetim da smo početkom septembra izglasali Zakon o visokom obrazovanju, koji je sistemski reformski zakon. Tim zakonom je predviđeno formiranje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje radi obezbeđivanja i unapređivanja kvaliteta visokog obrazovanja.
Kao što je predsedavajući rekao, stigle su liste kandidata od ovlašćenih predlagača. Naime, ovlašćeni predlagač Konferencija univerziteta Srbije je dostavila valjanu listu kandidata od deset članova. Konferencija direktora viših škola je imala obavezu da dostavi listu kandidata sa dva člana, što je učinila. Vlada Republike Srbije je imala zadatak da dostavi listu od tri člana, s tim što se moralo voditi računa da je jedan od kandidata sa Univerziteta u Prištini, što je učinjeno, i četvrti predlagač je Izvršno veće Autonomne Pokrajine Vojvodine, koje je imalo zadatak da predloži takođe jednog kandidata. Inače vas podsećam da ovo veoma važno telo treba da ima 16 članova, tako da vas molim da u danu za glasanje pomognete da izaberemo ovo izuzetno važno telo.
Fakulteti i univerziteti su u veoma ozbiljnom procesu reformi i transformacije. Između ostalog, jedan od prvih zadataka ovog saveta, kada ga formiramo, jeste formiranje nove akreditacione komisije. Inače su fakulteti i univerziteti započeli proces reformi i transformacija i već nekoliko meseci čekaju na Skupštinu da formira ovo vrlo važno telo, tako da vas pozivam da u danu za glasanje izglasamo Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, da ne bi kasnije bilo opet primedaba na račun ministra prosvete i sporta gospodina Vuksanovića, ja ću da pojasnim zašto se javljam – zato što su i prethodna i ova tačka nešto što Skupština mora da obavi.

Slažem se da izbor članova Nacionalnog saveta, onog prethodnog, i sada razrešenje i izbor novog predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta može da bude povod da otvorimo diskusiju o stanju u visokom obrazovanju, predškolskom, osnovnom i srednjem, međutim, ja sam prilično praktična osoba i mislim da bi trebalo da se koncentrišemo na ovo. Bile su, naravno, opravdane neke primedbe iz ranijih diskusija i od strane poslanika koji čine skupštinsku većinu i od strane opozicije, ali bih vas zamolila da se usredsredimo na ono što se traži da se uradi u ove dve tačke.

Treća tačka, dakle, ovog zasedanja glasi – razrešenje i izbor predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Opet ću da vas podsetim na nekoliko činjenica, a to je da smo u martu prošle godine izabrali članove Nacionalnog prosvetnog saveta.

Da ne bismo te dve stvari mešali, znači ovaj o kome smo ranije razgovarali je savet koji tek treba da se formira, tu je sve u redu što se procedure tiče. Dakle, imate pred sobom kandidate, odnosno četiri liste za koje je odbor zaključio da su valjani i o njima ćemo odlučivati.

Ovaj Nacionalni prosvetni savet smo izabrali, dakle, u maju 2005. godine, izabrali smo 41 člana. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja se kaže da Skupština bira takođe i predsednika. Mi smo izabrali predsednika, međutim na osnovu izveštaja koji smo primili od Ministarstva se vidi da je to telo u nekoj vrsti blokade, odnosno da iz ličnih razloga izabrani predsednik ne može valjano da obavlja tu funkciju.

U izveštaju ste takođe dobili informaciju da se taj Nacionalni prosvetni savet sastao jednom, međutim zbog nedolaska predsednika mogu da kažem da je više to bila jedna svečana sednica, nije čak usvojen ni poslovnik o radu, prosto zbog nemogućnosti predsednika da dođe.

Znači, moram da priznam, jeste da tu dolazi do nekih loših pojava, ne loših pojava nego možda, što reče jedan kolega, da su malo traljavi, da se to malo traljavo odradilo, međutim ovo su nove metode, nove procedure, nešto što Skupština, koliko ja znam, u prethodnim mandatima i nije radila, tako da je to razumljivo. A ne možemo uvek da predvidimo šta može da se desi nekoj osobi koju, recimo, izaberemo za predsednika.

Ministarstvo, kao i udruženja i članovi koji su izabrani nas mole, odnosno mole Skupštinu da izvrši deblokadu ovog tela, odnosno jedini način je da razrešimo predsednika i da izaberemo novog. Dakle, u danu za glasanje, od 41 člana koji čini Nacionalni prosvetni savet ja vas molim da dobro razmislite i da izaberemo novog predsednika, kako bi ovo telo moglo da funkcioniše.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i poštovani ministre, kao što reče moj prethodni kolega poslanik, retko je koji zakon u raspravi u načelu izazvao toliko dobrih i kvalitetnih diskusija. Očigledno je svim poslanicima, odnosno svima u ovoj zemlji stalo do toga da se problem dopinga u sportu reši na što je moguće bolji način.
Dosta je bilo reči o samom dopingu, ali ću svoje izlaganje početi definicijom dopinga. Doping predstavlja upotrebu u sportu onih supstanci i metoda koje omogućavaju takmičarima da steknu nepoštenu prednost u takmičenju, nezavisno od vrste, količine ili načina upotrebe tih supstanci ili metoda. Često se misli da je korišćenje nedozvoljenih sredstava vezano za napredak moderne medicine ili farmakologije.
Međutim, kako smo u mnogim diskusijama danas čuli, to nije tačno, jer prvi podaci o dopingu u sportu stari su čak 2.700 godina. Čuli smo takođe da su i stari Grci, a većina nas je to i znala, koristili određene vrste gljiva, gde su sportisti pod dejstvom tih gljiva povećavali, odnosno poboljšavali svoje performanse na olimpijskim igrama. Dakle, istorija sporta je, kako smo i danas čuli, u principu i istorija upotrebe nedozvoljenih supstanci u sportu.
Od sredine 19. veka postoje nešto precizniji podaci o korišćenju dopinga. U to doba doping su koristili sportisti uglavnom u iscrpljujućim disciplinama, kao što su plivanje, biciklizam i maratonsko trčanje, a u cilju lakšeg savlađivanja dugih etapa i teških uspona. Godine 1967. zbog upotrebe amfetamina na "tur de fransu" preminuo je jedan poznati engleski biciklista.
Tek je smrt ovog sportiste, uz niz do tada postojećih saznanja o prisutnosti dopinga u sportu, naterala Međunarodni olimpijski komitet da formira medicinsku komisiju koja je definisala doping i sačinila po pravi put listu zabranjenih supstanci i tehnika. Na Olimpijadi u Meksiku 1968. godine otpočelo se sa procedurom testiranja sportista, isprva na upotrebu samo stimulativnih sredstava.
Do početka sedamdesetih godina prošlog veka stimulativna sredstva, posebno amfetamini, bili su najzastupljenija doping sredstva. Taj neslavni primat od tada preuzimaju anabolički steroidi i zadržavaju ga do danas. Upotreba dopinga je toliko raširena da gotovo posle svakog značajnijeg takmičenja stižu izveštaji o pozitivnim nalazima doping kontrole.
Doping više nije rezervisan samo za određene sportove i discipline, već je sveopšte prisutan u sportu. U široj javnosti pojam dopinga se neopravdano vezuje za profesionalni sport. Međutim, doping je i te kako prisutan i u amaterskom sportu.
Pre par godina u Srbiji je urađena jedna anketa o zastupljenosti korišćenja dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava kod neprofesionalnih sportista i amatera, odnosno rekreativaca. Anketa je obuhvatila 363 osobe muškog pola koji posećuju teretane, odnosno bave se bodi bildingom. Nijedna od anketiranih osoba se ne bavi profesionalno bodi-bildingom i nikada nije učestvovala na nekom takmičenju.
Anaboličke steroide koristilo je 19 anketiranih, a to je 5,3 učesnika u anketi, a pri tom su ti ljudi smatrali da su dovoljno obavešteni o štetnosti upotrebe ovih sredstava. Dakle, svesno su koristili ta sredstva znajući da im to može i skoro u svakom slučaju narušava zdravlje. Zabranjene supstance koriste i amateri i rekreativci.
Borba protiv dopinga predstavlja skup metoda i postupaka koji imaju za cilj eliminaciju dopinga iz sporta. Taj cilj se može postići ukoliko se i na zakonodavnom planu preduzmu energične i odlučne mere.
Predlog zakona o kojem danas govorimo je usklađen sa Evropskom konvencijom protiv dopingovanja u sportu, kao i svim preporukama stalne grupe za praćenje primene te konvencije. Zakonom se predviđa obaveza za sportiste i druge učesnike da dozvole, odnosno omoguće obavljanje doping kontrole.
Ukoliko sportista sprečava kontrolu ili je izbegava tretiraće se kao da je bio pozitivan na kontroli. Utvrđene su obaveze kako sportista, tako i lekara na međusobno informisanje o činjenicama od značaja za doping. Kada je sportista zbog određene bolesti primoran da koristi lek koji sadrži neku inače zabranjenu supstancu, antidoping agencija ga može osloboditi zabrane uzimanja određene supstance pod uslovom da postoji jasna i nužna medicinska potreba.
Propisana su osnovna pravila u pogledu sprovođenja doping kontrole. Jasno je definisana uloga sportskih saveza, jer se ne može voditi efikasna borba protiv dopinga bez aktivne, pre svega, uloge nadležnih sportskih asocijacija. Zakonom se predviđa obrazovanje antidoping agencije Republike Srbije, koja bi vodila stalnu brigu o prevenciji i sprečavanju dopinga u sportu, utvrđuju se organi i njihova ovlašćenja. Zakon propisuje na nadzor nad njegovom primenom vrši ministarstvo nadležno za poslove sporta preko sportskih inspektora. U okviru kaznenih odredaba utvrđena je prekršajna i krivična odgovornost.
Na kraju želim da istaknem da doping danas predstavlja tako značajan problem da preti da potkopa osnove prirode sporta i etičke i fizičke osnove dobrobiti dece koja žele da se bave sportom. Dakle, DSS će svako podržati ovaj zakon.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege, ma koliko se evropske zemlje međusobno razlikovale, koliko god da su njihovi sistemi visokog obrazovanja izrasli na drugačijim nacionalnim tradicijama, ipak svi dele iste ili slične probleme.
Prosečna dužina studiranja, na primer, svima zadaje iste muke. Studenti ostaju na univerzitetima predugo i prekasno se uključuju u profesionalni život. Pokazalo se da su univerziteti, kažu njihovi kritičari, inertni i konzervativni, i sporo se prilagođavaju sve bržim promenama u savremenom svetu. Sve manje mogu da odgovore na izazove vrtoglavog tehnološkog razvoja, obrazovanje koje nude sve više zaostaje za potrebama društva, a zbog toga onda trpi celo društvo, odnosno ceo društveni sistem.
Bolonjska deklaracija predstavlja odgovor na ove, kao i mnoge druge probleme, jer univerziteti, odnosno sve visokoškolske ustanove imaju odgovornost da pripremaju studente za svet rada, kontinuirani profesionalni razvoj i osvežavanje znanja, a učenje tokom čitavog života se mora obezbediti za one koji su propustili da se na vreme školuju.
Juna 1999. godine ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja dogovorili su se da otpočnu proces reforme svojih univerziteta. Rezultat tog procesa, koji će trajati do 2010. godine, trebalo bi da bude konvergentni sistem visokog obrazovanja u Evropi, uz očuvanje nacionalnih, kulturnih i jezičkih specifičnosti, o čemu je govorio narodni poslanik Obradović i potpuno se slažem s njim u tome. Cilj reformskih postupaka, koji su usledili posle Deklaracije, a ponekad se nazivaju Bolonjski proces, jeste stvaranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Srbija je još 2001. godine zaključila da je neophodno da se uključi u integrativne procese u Evropi i da srpski sistem visokog obrazovanja treba da bude deo jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i nauke, a zvanično je potpisala deklaraciju septembra 2003. godine.
Bolonjski proces je u već u svom nastanku uključio sve one zemlje koje su htele da učestvuju u njemu i do danas su sve evropske zemlje potpisale Bolonjsku deklaraciju, izuzev Belorusije. Na taj način evropski prostor visokog obrazovanja postaje svojevrsna preteča ujedinjene Evrope. Ovo je izuzetno značajno, posebno za zemlje poput naše, koje će još neko vreme čekati na prijem u EU. Dakle, bar jedna dimenzija te unije, po mnogim mišljenjima najznačajnija, već nam je dostupna i samo od nas zavisi u kojoj meri ćemo je iskoristiti.
Za razliku od nekih drugih deklaracija, koje se potpišu a potom vremenom padnu u zaborav, karakteristika Bolonjske deklaracije jeste jasno definisana procedura za praćenje njenog sprovođenja, uostalom kao i krajnji cilj.
Dogovoreno je da se svake druge godine ministri obrazovanja okupe i razmotre koliko se odmaklo u reformi u pojedinim zemljama i definišu predstojeći zadaci.
Do sada su održana tri takva sastanka; 2001. godine je održan sastanak u Pragu, 2003. godine je održan sastanak u Berlinu, a 2005. godine je održan sastanak u Bergenu.
Dosta se govorilo o sastanku ministara koji je održan u maju ove godine u Bergenu, na kojem je proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji ocenjen prilično loše. Tome je svakako doprinela činjenica da mi još uvek nemamo novi zakon o visokom obrazovanju,koji bi omogućio punu reformu sistema u skladu sa principima Bolonjskog procesa. Dakle, ovaj zakon nam je neophodan kako bismo nastavili reformu visokog obrazovanja i kako bi reforma našeg visokog obrazovanja bila što bolja, i nadamo se da ćemo dobiti malo pozitivniju ocenu na sledećem sastanku.
Evropski proces visokog obrazovanja ne podrazumeva jedan jedinstven sistem, već niz ciljeva i principa na kojima svaka zemlja koja je pristupila procesu mora da zasniva svoj sistem visokog obrazovanja. Pomenuću samo nekoliko principa, a to su: integrisani univerzitet, trostepeni sistem studija, uspostavljanje sistema za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta ustanova i studijskih programa, i to uvođenjem mehanizama vrednovanja koji će osigurati visok nivo kvaliteta nastave, naučno-istraživačkog i umetničkog rada.
To su, pre svega, samo vrednovanje, odnosno interna evaluacija, eksterno vrednovanje i akreditacija.
Sledeći princip koji bih spomenula je uvođenje evropskog sistema prenosa bodova kao mere realnog opterećenja studenata u savlađivanju određenog studijskog programa, promovisanje mobilnosti studenata i nastavnika, uvođenje dodatka diplomi, uspostavljanje sistema za priznavanje kvalifikacija u skladu sa Lisabonskom konvencijom, koju je državna zajednica Srbija i Crna Gora ratifikovala 2003. godine, zatim pružanje podrške razvoju strukovnih studija, koje obezbeđuju veštine i sposobnosti prilagođene zahtevima tržišta.
Takođe važan princip je učešće studenata kao ravnopravnih partnera u obrazovnom procesu, kao i uspostavljanje veze sa evropskim prostorom istraživanja.
Uovom delu rasprave govoriću malo više o tim pojedinačnim principima Bolonjske deklaracije zato što se ceo proces pomalo mistifikuje, pa neki kažu i famozna Bolonjska deklaracija, a kasnije ću u raspravi u načelu govoriti kako smo mi te principe inkorporirali u naš predlog zakona.
Znači, šta je integrisani univerzitet. Definisanje visokoškolskih ustanova je svakako izazvalo najveće polemike prilikom izrade nacrta, prednacrta i predloga ovog zakona.
Visoko obrazovanje u Evropi poznaje samo univerzitet ili akademiju strukovnih studija kao integrisanu visokoškolsku ustanovu, u okviru koje postoje fakulteti i odseci kao organizacione jedinice u kojima se obavlja nastavni i naučnoistraživački rad.
Nasuprot evropskoj praksi u našoj zemlji univerziteti postoje kao relativno slabe asocijacije fakulteta. Univerzitet je inače kod nas dezintegrisan zakonom iz 1954. godine, kojim su osnovani fakulteti kao samostalni pravni subjekti. Univerzitet je tako postao samo asocijacija labavo povezanih visoko autonomnih fakulteta. Zapravo skoro da svaki fakultet predstavlja jedan visokospecijalizovani univerzitet.
Ovo je imalo za posledicu razne probleme u funkcionisanju, a ja ću spomenuti samo neke, nepotrebno umnožavanje troškova u mnogim poljima, kada je u pitanju nastava, administracija, usluge; zatim neadekvatnu iskorišćenost postojeće opreme na univerzitetima, teškoće u organizovanju multidisciplinarnih i interdisciplinarnih studija.
Znači, uprkos uočenim nedostacima i dalje se neki mnogo zalažu da se očuva zatečeno stanje. Formalno iskazuju se kroz nemogućnost da se fakulteti ukinu i ponovo osnivaju od strane univerziteta, jer bi se time navodno prekinuo kontinuitet. Najinteresantnije je da te primedbe dolaze od onih fakulteta koji se uporno pozivaju na svoju tradiciju staru preko 100 godina, a formalno-pravno su osnovani pre 60 godina.
Ako se odbaci taj formalni izgovor, onda se može postaviti pitanje šta uistinu stoji u osnovi protivljenja integraciji. Pre svega tokom prethodnih godina određeni fakulteti su stekli zavidnu ekonomsku moć, naročito stiču značajna sredstva od školarine prekomernim upisom studenata. Ovi fakulteti po pravilu nisu u stanju da svim upisanim studentima pruže zadovoljavajuće uslove nastave.
Primera radi, naravno neću spomenuti fakultet, nije korektno, jedan fakultet u Beogradu godinama ne organizuje nastavu za samofinansirajuće studente i to stanje brani svojom autonomijom u pogledu organizovanja i izvođenja nastave. Nema sumnje da bi jedan ozbiljni integrisani univerzitet poveo računa o kvalitetu nastave i sprečio takve pojave.
Brojni su razlozi koji govore u prilog jačanju integrisanog univerziteta i stvaranju modernih visokoškolskih ustanova koje bi odgovarale sličnim ustanovama u svetu. Objedinjavanje katedri stručnjaka koji se bave istom naučnom oblašću na raznim fakultetima bi nesumnjivo dovelo do povećanja standarda kvaliteta. Izgubila bi se praksa po kojoj jedan mali kolektiv, u kome se svi godina poznaju i druže, odlučuje sam o sebi. Došlo bi do smanjenja administrativno-tehničkog osoblja na fakultetima, jer bi te poslove obavljale zajedničke službe na nivou univerziteta.
Imajući sve ovo u vidu u predlogu zakona usvojeno je opredeljenje za integrisani univerzitet, pri čemu je samostalnoj visokoškolskoj ustanovi ostavljena sloboda da samostalno odlučuje o svojoj unutrašnjoj organizaciji. Ovakav pristup je motivisan pre svega željom da se poštuje autonomija ustanove, ali da se na nju prenese odgovornost za dalji razvoj.
Pored toga, nema sumnje da svi univerziteti u Srbiji ne mogu imati istu unutrašnju organizaciju, pre svega zbog velikih razlika u broju studenata i zaposlenih. Sve zemlje potpisnice Bolonjske deklaracije su se obavezale da će uspostaviti nacionalne sisteme za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta u visokom obrazovanju.
To praktično znači da moraju biti oformljeni interni sistemi za uspostavljanje i kontrolu kvaliteta u samim institucijama. To se u zakonu i naziva samovrednovanjem, mada se pojavljuju izrazi i samoevaluacija. Dakle, samovrednovanje je sistem koji se primenjuje u samoj ustanovi, koji sprovode i studenti i zaposleni.
Pored samovrednovanja mora se uspostaviti i sistem eksterne evaluacije i praćenje nivoa kvaliteta. Pored samoevaluacije, eksterne evaluacije, naravno, mora biti dobro razrađen i sistem akreditacije. O tome ću malo detaljnije govoriti i kasnije.
Prema tome, sastavni delovi obezbeđivanja kvaliteta su i evaluacija, i akreditacija, međutim ne samo visokoškolskih ustanova nego i studijskih programa. Inače, evaluacija i akreditacija su 90-tih godina prošlog veka uvedeni kao obavezni postupci u visokom školstvu svih univerziteta u Evropskoj uniji.
A, šta je samovrednovanje ili samoevaluacija? Evaluacija ili vrednovanje je strukturirani i sistematski oblik komunikacije između studenata, nastavnog i nenastavnog osoblja, s ciljem poboljšanja ponude nastave i same nastave. Ona se obično sastoji od dva segmenta - nastavničke evaluacije i studentske evaluacije.
Svrha studentske evaluacije nastave je da se sazna kako student vrednuje samu nastavu, a svrha nastavničke evaluacije je kako sami nastavnici vrednuju organizaciju i izvođenje nastave. Ona se od početka do kraja sprovodi u osnovnoj organizaciji ili jedinici, katedri, odeljenju, odseku. Rezultati se koriste u radu na poboljšanju kvaliteta nastave i administrativnog rada, a izveštaji o rezultatima relevantnim za celinu obrazovne institucije podnose se fakultetu, odnosno univerzitetu.
Matična institucija sastavlja izveštaj o samoevaluaciji i dostavlja ga komisiji za akreditaciju. (Mogu da pijem malo vode.) Akreditacija, to je sertifikacija studijskih programa, jeste postupak kojim se utvrđuje da li studije, koje izvodi vosokoškolska ustanova, zadovoljavaju minimalne, unapred određene kriterijume.
Ona se dodeljuje na neograničeni vremenski period. Dakle, studijski program treba da se ponovo pregleda posle određenog vremena.
Ljudi sa univerziteta su po prirodi stvari najzaniteresovaniji za vlastiti opstanak na tržištu obrazovanja i logično je da će oni sami hteti da u sistem funkcionisanja svojih univerziteta ugrade složene mehanizme evaluacije, obezbeđivanje kvaliteta. Takvi mehanizmi takođe treba da obezbede neprestanu i korektnu samoregulaciju univerzitetskog obrazovanja.
Koje to novine uvodi ovaj predlog zakona u naš sistem visokog obrazovanja, a koje direktno promovišu mobilnost studenata, nastavnika i nenastavnog osoblja. Tokom reformi koje predviđa Bolonjska deklaracija biće ujednačeni akademski stepeni, koji su se do sada razlikovali u nacionalnim sistemima visokog obrazovanja. Time će se postići potpuna prevodivost stečenog obrazovanja.
Ujednačavanjem akademskih stepena u čitavom evropskom prostoru postiže se pokretljivost onih koji su već stekli neku diplomu, ali to nije dovoljno. Potrebno je omogućiti pokretljivost, odnosno mobilnost onih koji još uvek studiraju, dakle, studenata.
To znači da ne samo diplome, nego i semestri moraju biti prevodivi. Prevodivost se postiže uvođenjem evropskog sistema prenosa bodova. Evropski sistem prenosa bodova predstavlja, u stvari, jezik komunikacije između visokoškolskih ustanova. Bodovi su brojčana vrednost između jedan i 60, koja se dodeljuje predmetima i kursevima, da bi se opisao koeficijent opterećenja studenata prilikom savlađivanja predviđenog gradiva.
Napor koji student treba da uloži u uspešno savlađivanje svakog kursa trebalo bi da bude precizno merljiv i prevodiv u ukupan broj radnih sati na nastavi, u pripremi za časove, u pisanju domaćih radova i pripremanju ispita, koji opet može da bude preveden u određeni broj poena. Optimalan broj bodova tokom jedne školske godine trebalo bi da bude 60.
Ono što posebno treba istaći jeste da uvođenje ovih bodova istovremeno podstiče svaku instituciju i na reformu sopstvenih obrazovnih programa, te na postizanje veće fleksibilnosti u obrazovnoj delatnosti.
Još ću sada malo objasniti pojam koji se pojavljuje i u zakonu, a i u Bolonjskoj deklaraciji, a to je šta je to dodatak diplomi. Dodatak diplomi je dokument koji se prilaže uz određenu diplomu visokoškolske ustanove radi detaljnijeg uvida u nivo, sadržaj, sistem i pravila studiranja i postignute rezultate tokom studija pojedinca kome je diploma izdata.
Dokument se priprema na bazi osnovnog modela koji je utvrdila zajednička radna grupa Evropske komisije Saveta Evrope i UNESKO-a. Međutim, to je fleksibilan alat koji se može prilagoditi lokalnim potrebama. U Srbiji se dodatak diplome već počeo izdavati na nekim fakultetima. Mogu da kažem da Univerzitet u Novom Sadu i neki fakulteti na Univerzitetu u Beogradu već izdaju dodatak diplome.
Sadašnji zakon o univerzitetu, koji je donet u maju 2002. godine, otvorio je mogućnost za usklađivanje sa nekim principima Bolonjskog procesa, ali promene nije učinio obavezujućim. Pojedini fakulteti, oslanjajući se na taj zakon, doneli su nove statute. Novi statuti su dali pravni okvir za uvođenje pojedinih reformskih elemenata.
Međutim, važeći zakon nije reformski i potrebno je što pre usvojiti Predlog zakona koji je danas pred nama. Demokratska stranka Srbije u potpunosti podržava Predlog i sasvim će sigurno glasati za njega.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona o državljanstvu Republike Srbije. Ponuđena rešenja novog zakona, o kojima ćemo se izjasniti, ne samo što predviđaju olakšano sticanje državljanstva za određene kategorije lica, već istovremeno omogućavaju da i oni koji to do sada uopšte nisu mogli reše ovo pitanje.
U ovaj propis ugrađena su rešenja većine razvijenih zemalja, a što je još važnije napušteno je načelo, jedna država - jedno državljanstvo, što je od posebnog značaja kada je reč o ljudima našeg porekla u svetu.
Najbitnija novina jeste što je prestao apsolutizam kriterijuma prebivališta, zbog koga su mnogi građani srpskog porekla ostajali bez mogućnosti da budu formalno deo svoje otadžbine.
Sada pripadnik srpskog naroda ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa područja Republike Srbije, koji nema prebivalište na njenoj teritoriji, može biti primljen u državljanstvo ako potpiše izjavu.
Slično važi i za iseljenike, odnosno one koji su se iselili iz Srbije sa namerom da stalno žive u inostranstvu. Za njih, njihove potomke i bračnog druga predviđa se mogućnost da postanu srpski državljani, ako su navršili 18 godina starosti, ako im nije oduzeta radna sposobnost i ako podnesu i potpišu izjavu da Srbiju smatraju svojom državom.
Istovremeno, Srbija ovim zakonom okuplja i pripadnike srpskog naroda iz nekadašnje Jugoslavije, bez obzira na to kuda ih je životna sudbina odvela. Državljanstvo mogu da dobiju i rođeni u nekoj drugoj republici bivše SFRJ koji su imali državljanstvo te republike i koji su kao izbegli, prognani i raseljeni danas ili u inostranstvu ili na području Srbije.
Postavlja se pitanje, ukoliko predlog zakona bude prihvaćen, a sigurno je da će biti prihvaćen, koliko bi država Srbija dobila novih državljana. S obzirom na to da je poslednji popis državljana pokazao da se Srbija suočava sa osipanjem stanovništva, da nas je sve manje, što zbog niskog nataliteta, što zbog iseljavanja, što zbog procesa denacionalizacije, svaki novi građanin bi trebalo da je dobrodošao.
Procenjuje se da bi posle usvajanja ovog zakonskog predloga naša zemlja trebalo da dobije nekoliko stotina hiljada novih građana. Navešću primer susedne Hrvatske, koja je dala državljanstvo svim Hrvatima u Bosni i Hercegovini, u Mađarskoj, u Rumuniji, Vojvodini, kao i svim Hrvatima u prekomorskim zemljama. Na taj način je oko 300.000 ljudi dobilo hrvatsko državljanstvo po veoma jednostavnoj proceduri.
Ono što posebno treba da raduje je činjenica da Srbi, koji nikada nisu imali jugoslovensko državljanstvo, žele da ga imaju. Na primer, Srbi u Albaniji, Mađarskoj, Rumuniji doživljavaju Srbiju kao svoju matičnu državu i žele da imaju naše državljanstvo. Recimo, u Makedoniji živi oko 40.000 Srba, a prošle godine, i pored nekoliko hiljada podnetih zahteva, samo petoro je dobilo naše državljanstvo.
Tu je i primer iz Rumunije koji posebno zabrinjava. Na pretposlednjem popisu 30.000 ljudi u Rumuniji se izjasnilo kao Srbi, a na poslednjem popisu samo 20.000. Međutim, Hrvatska je dobila 10.000 novih pripadnika svoje nacije zato što Srbi katolici iz Rumunije, koji su se vekovima osećali Srbima, pošto nisu mogli da dobiju naše srpsko državljanstvo dobili su hrvatsko.
Dakle, nije dobro što se broj Srba u zemljama okruženja stalno smanjuje. Sa 600.000 Srbi su u Hrvatskoj pali na 200.000. U Rumuniji sa 30.000 na 20.000, a u Mađarskoj nešto više od 5.000 Srba.
Sa druge strane, u zapadnoj Evropi se povećava broj Srba, ali ne kao posledica nataliteta već iseljavanja iz Srbije, zbog čega se smanjuje broj ljudi u Srbiji. Opet je problem to što se oko 15.000 naših ljudi prošle godine odreklo državljanstva Republike Srbije i uzelo državljanstvo Republike Austrije. Znači, u prošloj godini smo izgubili čitav jedan grad. Kako nam se to više ne bi događalo, predlažem da svi glasamo za predlog ovog zakona.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, moram ipak da priznam, a o tome sam juče i sa ministrom malo razgovarala, da je ovaj zakon u nekoj meri nerazumljiv. Ali, to se naravno ne stavlja na dušu autora zakona već same tematike, odnosno samog predmeta koji zakon uređuje.
Konkretno sam imala zamerke za neke termine. Profesor sam engleskog jezika pa sam se upustila u tu priču da li se, recimo, termin - sertifikaciono telo može prevesti na neki drugi način i naravno nije moglo, jer je sertifikat reč, a sertifikaciono telo, između ostalog, izdaje
i sertifikate i elektronske potpise. To je reč za koju prosto ne možete da nađete odgovarajući ekvivalent u srpskom jeziku.
Podrška razvoju informacionog društva predstavlja strategiju Ministarstva za nauku i tehnologiju, pa samim tim i Vlade Republike Srbije. Pred Skupštinom je Predlog zakona o elektronskom potpisu, koji će, kada ga usvojimo naravno, doprineti intenzivnoj primeni savremenog načina poslovanja.
Elektronsko poslovanje predstavlja novi, efikasniji i jeftiniji model poslovanja, koji će pored trgovine i platnog prometa vrlo brzo postati dominantan u svim sferama rada i života. Za uspešno funkcionisanje elektronskog poslovanja neophodno je prethodno zakonom urediti elektronski potpis i u pravnom prometu izjednačiti elektronski oblik dokumenta sa papirnim oblikom.
Elektronsko poslovanje se u našoj zemlji ne koristi u dovoljnoj meri, pre svega zbog nedostatka potrebnih osnovnih zakonskih propisa. Po dobijanju svog elektronskog potpisa svaki korisnik će moći da obavi zvaničnu i validnu elektronsku razmenu dokumenata i da posluje putem elektronske pošte.
Već nekoliko puta je rečeno, i to znamo, da od januara 2003. godine neke banke imaju zastupljen i - banking, odnosno da banke već primenjuju neku vrstu elektronske identifikacije, odnosno primenjuju elektronski potpis. Pouzdanost elektronskog poslovanja garantuje se kvalifikovanim elektronskim potpisom. Kvalifikovani elektronski potpis je, dakle, elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskih dokumenata i, naravno, onemogućava se naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Uvođenjem elektronskog poslovanja u delatnostima državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih službi, stvara se mogućnost za njihovu temeljitu modernizaciju i posebno za realizaciju koncepta elektronske uprave ili E-uprave. Na taj način bi se bitno povećala efikasnost rada svih organa i službi i unapredio njihov odnos prema građanima.
A, šta je u stvari elektronski potpis? Molim vas, predsedniče, zvonite malo.
Možda bi bilo interesantno da pojasnimo šta je to elektronski potpis.
Vrlo je simpatično da neki ljudi, koji nemaju kontakt sa računarima i informatikom, misle da je elektronski potpis to kada uzmete elektronsko penkalo i potpišete se, pa onda to pošaljete i-mejlom, međutim nije. U osnovi elektronskog potpisa podrazumeva se, odnosno koristi se proces šifrovanja.
Šifrovanje je način prikrivanja informacija pomoću njihovog menjanja u niz naizgled besmislenih podataka. Podaci se šifriraju pomoću matematičkih formula, a u najmoćniji oblik šifrovanja, koji se takođe naziva jaka enkripcija, izuzetno je teško pronići. Postoji nekoliko metoda šifrovanja elektronske pošte, a najzastupljeniji među potrošačima je onaj koji se zasniva na korišćenju sistema poznatom pod nazivom PGP. Znači, prilično dobra zaštita.
Dakle, PGP je danas najzastupljeniji softver za izradu elektronskog potpisa. To su mali računarski programi koji se koriste za izradu jednog para srodnih ključeva. Ti ključevi se nazivaju javni ključ i privatni ključ. Dakle, tehnika elektronskog potpisa zasniva se na sistemu dvostrukog elektronskog ključa.
Ukratko ću da to i objasnim. Dakle, korisnik kod sertifikacionog tela izrađuje svoj elektronski potpis. To znači da je taj korisnik dobio jedan javni ključ i jedan privatni ključ. Korisnik A, koji poseduje oba ključa, svoj javni ključ šalje korisniku B. To je osoba ili to su institucije ili ustanove sa kojim se vrši elektronska komunikacija. Znači, korisnik B piše elektronsku poštu, zatim tu poštu odnosno tu poruku šifruje pomoću javnog ključa koji je dobio od korisnika B. Korisnik A kada primi poruku, dešifruje je pomoću svog privatnog ključa, i tako je sasvim siguran da je to upravo poruka i da je to poruka od osobe B, a da u međuvremenu taj dokumenat nije menjan.
Sada se postavlja pitanje, kako će korisnik B da proveri autentičnost javnog ključa, odnosno ključa koji je dobio od korisnika A. To se radi tako što korisnik B može od sertifikacionog tela da zatraži kvalifikovani sertifikat, odnosno kvalifikovani elektronski sertifikat. Time se potvrđuje autentičnost ključa B, odnosno tog javnog ključa. Dakle, u tom slučaju nema mesta nikakvim manipulacijama, zato što samo privatni ključ i javni ključ čine taj sistem elektronskog potpisa.
Glavna odlika elektronskog potpisa je njegova vrhunska bezbednost. Ovim zakonom se takođe uređuju vrste elektronskih potpisa, uslovi koje treba da zadovoljava kvalifikovani elektronski potpis, osobine koje moraju da poseduju sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.
Dato je ovlašćenje Ministarstvu nadležnom za informaciono društvo, a to je u ovom trenutku Ministarstvo za nauku i ekologiju, i nije slučajno da se to ministarstvo u zakonu podrazumeva trenutno u izrazu nadležni organ. Zato što se u budućnosti može pojaviti, odnosno može se dogoditi da neko drugo ministarstvo bude zaduženo za razvoj informacionog društva, mada je to celokupan koncept svake ozbiljne vlade i zemlje, ali je to u ovom trenutku Ministarstvo za nauku i tehnologiju. Dato je ovlašćenje Ministarstvu nadležnom za informaciono društvo da propiše tehničko-tehnološke postupke za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.
U trećem poglavlju, koje nosi naziv elektronski sertifikati i sertifikaciona tela, utvrđuje se pojam sertifikacionog tela koje izdaje elektronske sertifikate. Osnovno načelo je da nije potrebna posebna dozvola za izdavanje elektronskih sertifikata. Utvrđeni su uslovi koje sertifikaciono telo treba da ispunjava, da bi uopšte vršilo izdavanje kvalifikovanih elektronskih potpisa.
Nadležni organ je dužan da vodi registar sertifikacionih tela. Data je mogućnost da i organ državne uprave može vršiti izdavanje kvalifikovanih elektronskih potpisa iz više razloga, pre svega zato što postoji izražena potreba formiranja sertifikacionog tela na nivou državnih organa i javne uprave, pri čemu se mora uzeti u obzir i finansijska korist, a tako bi se obezbedila i nezavisnost od subjekata van državnih organa.
Predlog zakona jasno reguliše prava, obaveze i odgovornosti korisnika i sertifikacionih tela, kao što su dobijanje sertifikata na osnovu zahteva korisnika, slobodu izbora sertifikacionog tela, obavezu čuvanja podataka od neovlašćenog pristupa.
Propisani su slučajevi opoziva kvalifikovanog elektronskog sertifikata, propisane su obaveze sertifikacionog tela u slučaju prestanka obavljanja delatnosti. Zakonom je takođe propisano da nadležni državni organ vrši inspekcijski nadzor nad radom sertifikacionog tela i navedeno je tačno šta je predmet nadzora i kontrole.
U 4. poglavlju, kaznene odredbe, predviđene su kazne za određene prekršaje za fizička lica, pravna lica i sertifikaciona tela. U poslednjem poglavlju je predviđeno donošenje podzakonskih akata za sprovođenje ovog zakona i to u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ono što je izuzetno lepo ili dobro je da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Naime, sredstva za poslove evidentiranja i registracije sertifikacionih tela obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije u okviru sredstava za rad nadležnog organa državne uprave.

Nije replika, to je pojašnjenje. Sami ste tu spomenuli tri reči, dokaz, uverenje, potvrda. Koja bi od tih reči pokrila to što je sertifikat. Niti uverenje pokriva celokupno značenje reči sertifikat, niti potvrda, niti dokaz.
Početkom 80-tih sam kao student radila kao prevodilac u jednoj vojnoj firmi i tada su počeli da se upotrebljavaju neki kompjuterski programi za konstruisanje određenih elemenata itd. U početku su se prevodioci bavili time da neke kompjuterske izraze prevode na srpski. Tu se nije daleko stiglo, odnosno to su bili vrlo rogobatni termini koji su samo komplikovali situaciju, jer ste nekad morali jedan termin da objasnite celom rečenicom. To značenje je sadržano u jednoj reči.
Jeste da predajem engleski, ali srpski volim mnogo više i uvek se trudim da je što manje reči stranih u stvarima koje pišem i kada govorim. Nekad ne možete da izbegnete upotrebu stranih reči, a engleski je ušao na velika vrata u srpski, onog trenutka kad smo počeli da usvajamo te tehnologije, odnosno kako je nauka napredovala, mi usvajali te termine, odnosno tu tehniku.

Hvala, gospođo Čomić. Odmah ću na početku da zamolim da mi gospodin potpredsednik Đelić odgovori na pitanje koje ću postaviti zato što ministar Šutanovac ima problem u komunikaciji s narodnim poslanicima.
Ne može ministar da dođe ovde i očekuje da će sve to da budu neka pozitivna pitanja, kao što je bilo par pitanja, pa se otvori jedna pozitivna tema ili poglavlje, nego, prosto, mora da bude i neprijatnih pitanja.
Takođe mora da nauči da je on, ipak, trenutno na vlasti, skoro godinu dana, i da on snosi odgovornost za mnogo štošta, a ne stalno da pokazuje rukom na poslanike opozicije. Mi smo opozicija.
Nije dobro što ministar spoljnih poslova nije danas na ovoj sednici, zato što su obe ove teme i te kako povezane sa spoljnom politikom Srbije.
Ministar je, kao što znate, u Hondurasu. A onda, podsećam vas, ima jedan stih - svi smo otišli u Honduras, izgleda, na čelu sa Tadićem i Cvetkovićem. Ministar u Hondurasu ima nameru da razgovara sa 20 šefova diplomatija zemalja koje pripadaju Konferenciji američkih zemalja. Naime, iz novina smo saznali da su mnoge zemlje pod pritiskom SAD i Velike Britanije da priznaju nezavisno Kosovo. Ministar Jeremić je u misiji da pokuša to da spreči.
Ono što mene zabrinjava je rečenica koju gospodin Vuk Jeremić koristi kada odvraća države da priznaju nezavisno Kosovo, a to je – molim vas, sačekajte da dobijemo mišljenje o legalnosti te odluke Međunarodnog suda pravde. Šta će biti kada Međunarodni sud pravde donese odluku? Smatra se da će to trajati jedno godinu dana. Da li će onda ministar Vuk Jeremić, ukoliko to mišljenje bude nepovoljno po nas, reći – znate, sada je u redu, možete da priznate Kosovo?
Ne želim da slutim da će ta odluka biti nepovoljna, ali smo poučeni iskustvom koliko se krši međunarodno pravo i koliko su veliki politički pritisci. Mislim da bi ova Vlada morala da ima plan šta će raditi i kakva će se spoljna politika voditi kada je u pitanju KiM nakon te odluke. Ta odluka može biti povoljna po nas, može biti nepovoljna po nas. Šta je Vlada Republike Srbije pripremila kao strategiju i plan za slučaj da ta odluka ili to mišljenje bude nepovoljno po Srbiju?