Gospođo predsedavajuća, nisam ni mislila da ste namerno napravili grešku.
Moram na početku da kažem da mi je žao kada se napravi ovakav paket zakona o kojem mi kao poslanici treba da govorimo, i to uglavnom budu važni zakoni, i onda treba za kratko vreme da se opredelite kako ćete jako brzo da ispričate ili da govorite o jednom.
Ovom prilikom sam se odlučila da govorim samo o jednom od tih zakona, o onom koji se odnosi na predškolsko vaspitanje i obrazovanje.
Mislim da treba da prokomentarišem samo nekoliko stvari pre nego što počnem konkretno da govorim o zakonu, a to je da u poslednjih 50 godina 20. veka predškolsko, bar kada se govori o njegovom statusu, nije baš imalo neke velike sreće. U jednom dužem periodu, ono je bilo deo društvene brige o deci, pa su nadležnost nad njim imala tri ministarstva – za socijalna pitanja, za zdravlje i za prosvetu. To je uvek vrlo komplikovalo stvar zato što i dalje mislim da takve stvari ne mogu da donesu unapređenje u radu, nego upravo obrnuto, koče normalan rad.
Inicijativom iz 2001. godine pokrenulo se to pitanje statusa i mesta predškolskog u jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja i, hvala Bogu, 2003. godine ono je konačno pronašlo svoj status, postalo je deo jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja. Nadležnost nad njim je imao isključivo ministar prosvete, što je dobra stvar, i ono što je jako važno, ceo sistem obrazovanja je mogao da funkcioniše efikasnije i bolje, a ovaj podsistem koji se odnosi na predškolsko je mogao da bude unapređen, jer radi efikasnije i bolje. Takođe je važno što je u tom momentu mogla da se konačno obrati pažnja i na prava dece i da se to stanje zaista popravi, jer smo mi kao zemlja bili potpisnici Konvencije o pravima deteta.
Sada nekoliko stvari o zakonu. Zakon je u mnogim stvarima dobar, ali ima stvari koje su problematične i koje smo mi, poslanici DSS-a, pokušali da popravimo amandmanima. Videćemo šta je od toga prihvaćeno a šta nije, pa ćemo dalje komentarisati kada se bude govorilo u pojedinostima.
Počeću od člana 2, gde se predškolsko vaspitanje definiše kao delatnost od neposrednog društvenog interesa, što je sjajno, ali ako pogledate malo bolje zakon, ako ga malo bolje analizirate, vidite kako država gleda na te stvari. Kad kažem država, čitajte – Vlada Mirka Cvetkovića. Ako počnemo da komentarišemo samo od jedne stvari, ta prva stvar neka bude veličina grupa. U Predlogu zakona se kaže da grupa od tri do pet godina treba da ima 24 dece, što je prilično veliki broj i zaista možemo da komentarišemo koliko je moguć individualan pristup, koliko je moguća adekvatna podrška detetu u momentu kada mu je potrebna i sve druge metode koje malo izlaze iz onog da mu se pusti kaseta, jer morate da imate u vidu da ima vaspitača koji i po 36 dece u grupama imaju, pa moraju da pribegavaju i drugim stvarima kako bi ih, pre svega, fizički sačuvali.
Dakle, i ovaj broj od 24 je veliki, ali vi ne stajete na njemu nego u programu kažete da će grupu dece u predškolskom periodu činiti 26 dece. To je još veći broj. Ne razumem zašto ste ga povećali u odnosu na onih 24. Nisam mogla da ispratim logiku prema kojoj je pravljena ova sistematizacija dece.
S druge strane, u jednom neformalnom razgovoru, kada su predstavnici Ministarstva došli u Poslaničku grupu, bilo je rečeno – pa, znate zašto smo to morali, nema para.
Ja sam čovek iz prosvete, meni je potpuno jasno da za prosvetu u ovoj zemlji, uglavnom, nema para, ali, s druge strane, primećujem i moram da primećujem, jer to primećuju i sindikati i građani Srbije da, bogami, nije da nema para u tom ministarstvu. Kao što znate, ministar nam je od decembra do februara bio na velikim svetskim skupovima koji se odnose na obrazovanje: u decembru u Kini, u januaru u Londonu, u februaru je bio u Parizu, "fejsbuk" u nastavi, to je jako bitno za našu zemlju, i na kraju je u februaru bio na Kubi, ''Univerzitet za bolji život'', što je, takođe, vrlo važna tema, tako da predškolske grupe treba da imaju i dalje 26, 29, 30 itd. dece.
Struka kaže jedno, to je potpuno jasno; meni je drago što ovde među ljudima koji sede ima puno onih koji su iz struke i oni kažu da je to veliki broj, da s tako velikim brojem dece ne može adekvatno da se radi u grupi. Ako su ovoj zemlji prioritet deca, a treba da budu i moraju deca da budu prioritet, onda mora da se posluša savet struke i moraju da se nađu sredstva da se upravo u ovom delu, u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, postavi stvar na noge, da se uspostavi red, da bismo mogli kasnije, u osnovnoj školi, da kažemo da imamo adekvatno odeljenje, s brojem dece koji ne prelazi 30, kako nam savetuje ovaj čuveni stručnjak Simon Grej iz Svetske banke, bez trunke pedagoškog znanja, bez trunke psihološkog znanja, bez trunke iskustva, ali on zna da je ekonomija jedino merilo u prosveti, pa nam kaže da treba da imamo po 36 dece u školama i 11.000 nastavnika su nam višak u ovoj zemlji.
Dakle, savetujem i ministru i njegovom timu, molim vas, poslušajte struku kako treba uspostaviti red u predškolskom vaspitanju i obrazovanju. Nećete se pokajati, to je dugoročno ulaganje. Lično od vas očekujem da se založite u tom pravcu, jer niko neće razumeti prosvetu ako je ne razumeju njeni čelni ljudi.
Drugo što bih mogla da komentarišem. Kažete: "Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja se u predškolskim ustanovama ili, izuzetno, u školi". Dolazimo do čuvene teme – mreže predškolskih ustanova. To je široka tema. U nekoliko reči da kažem, nije adekvatno raspoređena, jer uvek imamo problem da tamo gde je deci najpotrebnije, to su sela, predgrađa, tamo nemamo predškolske ustanove, tamo se sve odvija na nekom drugom mestu, izmešteno iz predškolske ustanove, a u velikim gradovima imamo problem da uvek imamo više dece. Hvala Bogu, nije problem, nego je problem to što ona ne mogu da budu obuhvaćena predškolskim, dakle, problem je jako mali broj ustanova u odnosu na broj dece koja treba da ih pohađaju.
Zbog toga se meni dopada što ste u zakonu ponudili neke druge modele, upravo zato što takvi modeli postoje i koriste se u svetu, kao, recimo, putujući vrtić. Nije nužno da se dešava samo u predškolskoj ustanovi i nije nužno da se dešava samo u školi. Ponudili ste u zakonu rešenje i za decu koja su u bolnicama. I to je adekvatno opremljen prostor i sasvim je u redu da se nađe u zakonu kao odgovarajući prostor. Sve ono što je zakonski opredeljen prostor, adekvatno opremljen, moguće je da koristi svrsi.
Dalje, dopada mi se što zakon, kao i ''krovni'' zakon, na kraju krajeva, zabranjuje svaki vid diskriminacije, zlostavljanja i zanemarivanja dece. To jeste nešto što je potreba i treba naglasiti u svakom zakonu, ali ono što uvek kritikujem jeste što sve ostane na nivou deklarativnog, dakle, površno. Ni u jednom zakonu nisam pročitala da je dozvoljeno zanemarivanje diskriminacije i ostalo, ali nije dovoljno da napišemo "nije dozvoljeno". Prosto bih volela da vidim mere koje iza toga slede, da ne bi bilo diskriminacije u našim vrtićima i u našim predškolskim ustanovama.
Vrlo je loše rešenje koje ste ponudili u Predlogu, a kaže ovako: "Bliže uslove i način ostvarivanja drugih delatnosti predškolskih ustanova propisuju sporazumno resorni ministri". Ovde se govori, pre svega, o ishrani i slično, i govori se o ministru zdravlja i ministru prosvete.
Što ste onda napuštali onaj divan koncept u kome tri ministra odlučuju o nekoj najobičnijoj stvari? Prosto, zato što nije funkcionalan, nije efikasan, komplikovan je. Hajde da pojednostavimo stvari, pa da i ovde napustimo taj koncept. Nemoguće je da ministar zdravlja nema stručni tim koji će da kaže šta deca treba da jedu, koliko kalorija, koliko vitamina ili slično. To je isključivo delatnost ministra zdravlja. Nema potrebe za ministrom prosvete, nisam sigurna ni da mu činite uslugu ako to samo navedete ovde.
Ono što je zaista besmislica, jedna od najvećih koju zakon nudi, jeste predlog rešenja po kojem predškolske ustanove mogu da funkcionišu i sa 100 vaspitnih grupa. Znam zbog čega ovo govorite, zbog toga što postoje takve predškolske ustanove u nekoliko velikih gradova, koje imaju i do 13.000 dece i, recimo, od 500 do 700 vaspitača i zaposlenih. To su zaista mamutske ustanove, tu nema adekvatnog rada. Tu ne možete da koordinirate, tu nema nikakvog pristupa, nema nikakvih modernih standarda, visokih i modernih metoda, tu se posao radi tako što se samo otaljava i tako što se pokušava da se sačuvaju goli životi dece.
Komentarisala bih još jednu stvar, a to je da, kada komentarišemo obuhvat dece, govorimo s malo više ponosa nego što to situacija u kojoj jesmo nalaže. Mi smo jedna od najgorih zemalja u Evropi, zemlja koja ima najniže učešće dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, uzrasta dece od tri do pet godina. Tek negde od 2006 – 2007. godine država je počela sistematski da propisuje mere kako bi taj obuhvat bio veći i tu imamo jedan veliki pomak, sa 35, na 40%, kada je taj uzrast od tri do pet godina u pitanju, ali nismo preterano daleko odmakli. Mora država i dalje da te mere propisuje i da ih sprovodi, kako bismo ostvarili cilj, koji jeste dostižan, da nam sva deca budu obuhvaćena predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.
Kada komentarišemo uvođenje pripremnog predškolskog programa, koji jeste veliki pomak i dobra stvar, moramo da kažemo da je to bilo pre tri godine i da su od tada tri generacije dece, negde 220.000 mališana, prošle ovaj program. To je obuhvat od nekih 96%. To je sjajno, ali šta je sa tih 4%? U tih 4% su, uglavnom, deca kojoj je taj program neophodan. Upravo njima je taj program bio neophodan i upravo oni nisu imali mogućnost da dođu do njega.
S druge strane, od tih 96%, 60% mališana je bilo na onom minimalnom programu koji im je država propisala i, opet, tih 60% na tom minimalnom programu su deca iz nekih osetljivih grupa, kojima je i te kako bilo važno da im pomognemo da dođu do nekog programa koji bi bio celodnevni i trajao devet meseci.
Hajde da uzmemo priču o deci romske populacije. Samo 45% njih je bilo obuhvaćeno ovim programom. Nama je vrlo važno da budu obuhvaćeni 100%. To je ono što treba da radi ovo ministarstvo, uz pomoć nas, poslanika koji razumemo tematiku i želimo da se uključimo u ovo, da sledećih godina obrati pažnju na to.
Nisam razumela, moguće je da ministar nije tako rekao, volela bih to da prokomentarišemo, ovaj zakon je vodio računa o zatečenom realnom stanju svih zaposlenih u predškolskim ustanovama, neke je istakao u posebnim delovima, neke je u prelaznim odredbama samo pomenuo. Mislim da bi bilo idealno da svi oni nađu svoje mesto u tom zakonskom delu. Treba da komentarišemo jednu stvar koju je ministar ovako definisao – da će se budućim podzakonskim aktom urediti da svim zaposlenima u predškolskim ustanovama, shodno stepenu školske spreme, lični dohodak bude na istom nivou.
To je u redu, jer ne treba da budu ljudi kažnjeni zato što žive u nekim nerazvijenim opštinama, u odnosu na svoje kolege iz razvijenih opština, ali onda ostaje otvoreno pitanje – kako će to lokalne samouprave da isprate, da li to znači da će se na republičkom nivou naći sredstva da se iz budžeta isplaćuju plate zaposlenima u ovom stepenu obrazovanja? To je nešto o čemu treba da razgovaramo.
Zakon po sebi nije loš, uložili smo amandmane, očekujemo da nešto od tih amandmana bude prihvaćeno. Hvala vam.