Hvala, gospođo predsednice. Gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, danas prvo moram gospođi predsednici da čestitam, ovo je zaista rekord – i do sada smo spajali veliki broj raznoraznih tačaka koje po srodnosti nikako ne mogu da budu spojene, ali danas prvi put imamo 38 različitih konvencija koje po svom sadržaju ni u jednom slučaju ne mogu da budu podvedene pod ovakav način izlaganja, da se o njima raspravlja objedinjeno. To su toliko različite oblasti, svaka od ovih konvencija je u svojoj oblasti izuzetno važna i svako od nas ko pokriva neku određenu oblast smatra da o njoj treba da govori i da javnost o njoj dovoljno zna. Posle 38 tačaka, mi danas raspravljamo o svih 38 na ovakav način.
Druga moja večerašnja prednost jeste to što govorim pred polupraznom (više praznom, nego polupraznom) salom, što nema direktnog televizijskog prenosa, nego će, kako će mi predsednica odgovoriti, kasnije biti odloženi prenos pa će svi oni građani Srbije koji pate od nesanice moći da me gledaju kako govorim o ekologiji.
Ono što je isto tako važno, a što treba da se kaže, jeste i to da ministra iz oblasti na koju se odnosi konvencija o kojoj želim da govorim, a to je ekologija, danas nema ovde u sali. To su sve moje prednosti.
Pokušaću da u ovom kratkom vremenu kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje se tiču Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Vrlo je važno što je ova konvencija danas pred nama, jer smo mi usvajajući onih 17 ekoloških zakona (koje smo isto tako po hitnoj proceduri spojili u jednu objedinjenu raspravu) već praktično dotakli teren koji ova konvencija pokriva, a to su, u stvari, oni čuveni hemijski udesi, odnosno udesi sa vrlo opasnim materijama u procesu proizvodnje, skladištenja, prenosa, transporta i upotrebe tih materija.
Isto tako, važno je reći da mi imamo problem, kao zemlja, i sa "Petrohemijom", i sa hemijskom industrijom i sa naftnom industrijom. To su takođe vrlo opasni resursi, a s obzirom na našu poslovičnu trapavost, odnosno neodgovornost i s obzirom na to da imamo zastarelu opremu, u koju očigledno niko nema volje da ulaže, imamo veliki problem sa mogućnošću takvih udesa.
Nažalost, ono o čemu još želim da govorim, a tiče se upravo načina na koji mogu da utiču na nas udesi iz naše okoline, jesu nuklearne elektrane.
Iako Srbija ima moratorijum da do 2015. godine ne može da gradi nijednu nuklearnu elektranu (razlozi za to su različiti, a jedan od njih jeste nedostatak prostora za skladištenje nuklearnog materijala), i iako nemamo nuklearnu elektranu, u okruženju od 600 kilometara imamo četiri takve nuklearne elektrane. Jedna od njih je poznata, to je čuvena bugarska Kozloduj; od 1992. godine traženo je od Bugarske da se ona zatvori i da zatvori prva četiri reaktora, dakle jedinice 1, 2, 3 i 4. Bugarska je u više navrata radila što zatvaranje pojedinih reaktora 1 i 2 - 1992. godine, 1999. godine sve četiri, pa je onda radila modernizaciju nekih od tih reaktora. Ako ćemo da budemo pošteni, uslov da Bugarska uđe u EU bio je da zatvori sva četiri reaktora. U međuvremenu, ona je napravila dva nova dva, 5 i 6, koja su navodno modernizovana i danas funkcionišu.
Svi dobro znate koliko smo problema imali sa Černobilom. Jako mnogo problema smo imali, verujte, i sa ovim Kozlodujem.
Sada imamo informacije da će u našem okruženju Albanija graditi još četiri takve nuklearne elektrane; imamo problem sa Hrvatskom, koja na granici sa Srbijom, u Erdutu, hoće da gradi nuklearnu elektranu, tako da potpisivanje ove konvencije predstavlja zapravo potrebu da se Srbija zaštiti od svojih suseda koji prilično neodgovorno mogu da pristupe svemu ovome.
Ovo je vrlo važna priča i zato što smo mi kao zemlja bombardovani osiromašenim uranijumom, a to takođe ima prekogranične efekte. Gospodin Dragan Šormaz iz moje Poslaničke grupe DSS danas je izuzetno dobro govorio o tome kada je govorio o potpisivanju konvencija koje nam kao kukavičije jaje poturate. I, upravo zato što danas nećemo da pričamo o njima na jedan otvoren način, o svakoj od tih konvencija, građani nemaju pojma da upravo to kukavičije jaje treba da bude smešteno u Srbiju i da na taj način Srbija potpisuje svoju kapitulaciju. Bojim se da ako danas ne budemo govorili i o ovoj konvenciji o kojoj govorim, o prekograničnom udesu, mi zaista svoje kukavičije jaje nećemo znati čak ni da nazovemo pravim imenom. Hvala.