Hvala, gospodine predsedavajući.
Jako mi je drago što sam dobila ovaj odgovor, gospodine ministre, i što ste ga dali potpuno iskreno. Da li to treba da znači, ako sam dobro shvatila, da je ministar unutrašnjih poslova, premijer Dačić, odredio da u Srbiji nije prioritet nabavka vatrogasnih vozila i protivgradnih raketa? To bi onda trebalo da znači da se građani, koji imaju štetu od svega ovoga, obrate samo jednom ministru koji je smatrao da je ovo nepotrebno. Hvala vam.

Bojim se, gospodine ministre, da se prasi baš goji uoči Božića, kada je u pitanju ova vlada.
Sad ću vam kratko reći, jer sam već ovo pitanje postavljala i premijeru, odnosno ministru Dačiću, jer je njegova nadležnost ovaj resor. Srbiji treba 15.000 raketa godišnje, a to je 350.000.000. Neko ko je odlučivao šta su prioriteti u njegovom ministarstvu nije odlučio da je 15.000 raketa potrebno, pa je naručio 8.600. Znači, razliku od 6.400 raketa plaćaju danas seljaci zato što im uništava polja, plaćaju građani jer su im uništeni automobili i kuće, a oni fizički povređeni. Neko treba da odgovori ko je taj ko donosi prioritete.
Sada vidim, a ja vam to tvrdim zato što svi mediji to objavljuju, jer to jeste glavni problem, da nema raketa na zalihama. Na protivgradnim mestima imate 444 mesta koja nemaju ni jednu raketu. Kada je nevreme, verujte da se prebacuju kolima rakete sa jednog na drugo mesto. Zbog toga i nastaju štete.
Ono što sada vidim, to je da se prebacuje lokalnim samoupravama da one same učestvuju u kupovini takvih protivgradnih raketa. To lokalne samouprave ne mogu da iznesu. Problem ostaje i problem će biti. Naravno da se od ovih sredstava neće kupovati rakete za sledeći mesec, za avgust ili za jul mesec koji je danas, ali je pitanje šta ćemo da radimo. Ko je taj ko postavlja prioritete? Volela bih, ako već dobijem odgovor, jer sam tražila odgovor na ovo pitanje, a nisam ga dobila, da vam jednog dana prosledim taj odgovor, a sigurno je vrlo zanimljiv. Hvala vam.

Ovde se mnogo govori o objektivnim odgovornostima za mnoge ministre, ali očigledno, ako nije kriv ministar finansija, ako nije kriv ministar unutrašnjih poslova, onda je načelnik sektora, Predrag Marić, koji u medijima izjavljuje sasvim druge stvari. Neko jeste kriv za štetu koja je nastala.

Imam dva pitanja za premijera. Prvo pitanje se odnosi na biblioteku za slepe u kojoj se nalazi 45 hiljada knjiga i čiji su korisnici 12 hiljada slepih i slabovidih ljudi iz Srbije.
Ta biblioteka je ovih dana prestala sa radom i obrazloženje je da za njen rad nema novca. Država je sufinansirala i u većem delu je sufinansirala rad ove biblioteke, njenu izdavačku biobliotečku delatnost, plaćala rad bibliobusa koji je razvozio knjige do korisnika u Beogradu, rad biblioteka i knjižničara i sve ostale troškove ove biblioteke.
To je sada zaustavljeno. Kaže se da nema novca. Izgleda da samo za "Konstantina" ima novca u ministarstvu. Savez slepih Srbije je tražio od države da isplati deo duga od 10 miliona dinara za izdavačko-bibliotečku delatnost, zatim da potpiše ugovor kojim će se biblioteka transformisati u javnu ustanovu kulture. Takođe traže da im se do oktobra meseca isplati ostatak sredstava koji je predviđen budžetom.
O kojim se ciframa radi, da bi mogli da razgovaramo? Uplaćeno im je 2008. godine, osam miliona, 2009. i 2010. godine devet miliona, 2011. godine šest koma osam miliona, 2012. godine devet miliona, 2013. godine ni dinara do danas nije uplaćeno. Moje pitanje se odnosi na premijera. Zbog čega sredstva koja su budžetom predviđena nisu uplaćena korisnicima kojima je to bilo predviđeno, u ovom slučaju biblioteci? Drugo, ko je odgovoran i ko ugrožava pravo 12 hiljada ljudi na obrazovanje i informisanje putem zvučnih knjiga i na "brajevom pismu" i zbog čega taj neko to radi?
Drugo pitanje se odnosi na ovu pojavu koja se dešava širom Srbije od aprila meseca do danas, kada Srbija gleda u nebo i moli Boga da ne padne grad. Nepogode kakve su bile u Inđiji, Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Rekovcu ili Nišu su ostavile strašno velike materijalne štete. Danas je 8,5 hiljada hektara poljoprivrednih kultura u Srbiji stradalo i šteta na njima je ogromna.
U noći kada se na Inđiju obrušilo nevreme i kada je padao grad veličine pesnice, delovala je protivgradna odbrana. Sa sedam mesta ispaljeno je 24 rakete, znači tri i po rakete po protivgradnom mestu. Minimum koji smo mi ovde odredili zakonom je 15 raketa. Konstatujem da je protivgradna odbrana radila, na vreme je uočila oblak, na vreme je dejstvovala, ali nije imala raketa. Ko je odgovoran za to što nemamo rakete?
Od decembra prošle godine slušam načelnika Sektora za vanredne situacije koji govori o tome da je svaki dinar koji se uloži u preventivu desetostruko se vraća Srbiji. Govori o tome da je potrebno uložiti 350 miliona na godišnjem nivou da se kupi 15 hiljada raketa i da sa ovako zastarelim sistem kakav je naš, koji je delimično reformisan zahvaljujući tome što je donet zakon kojim se on vraća u nadležnost za MUP i sa ovakvim sistemom je moguće pokriti ovakve štete koje nastaju.
Moje pitanje premijeru jeste sledeće – zašto Vlada sama ne poštuje zakon koji je donela? Imamo zakon koji smo doneli, Zakon o vanrednim situacijama, imamo budžet, zbog čega se ta dokumenta ne poštuju?
Drugo – iz kojih sredstava će se platiti šteta ljudima koji su pretrpeli štetu, što u gradovima, na kućama, na automobilima i slično, što na poljoprivrednim kulturama koja je enormno velika?
Treće, najvažnije pitanje – zašto se odgovornost za kupovinu protivgradnih raketa sada prebacuje na lokalne samouprave time što sklapate ugovore sa njima, kada je potpuno jasno da lokalne samouprave ne mogu kupiti ove rakete, ne mogu preuzeti odgovornost, niste im uplatili sredstva, oduzeli ste im strašno velika sredstva, ukinuli ste ih, a prebacili ste im ogromne nadležnosti. Ovo nije posao za lokalnu samoupravu, ovo je posao za državu i tražim odgovore. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo iz nezavisnih regulatornih tela, koji ste juče počeli da nam držite lekciju time što ste bili ovde na vreme, nama koji nismo bili tu da možemo da počnemo juče ovu sednicu, vi ste svoje izveštaje podneli upravo onako kako zakon i kaže, neki 15. a neki 28. marta. Dakle, tri meseca su ti izveštaji pred nama. Imali smo vremena da se dobro upoznamo sa materijalima koje ste nam dali. Izveštaji su urađeni zaista izvanredno, sa strašno mnogo podataka i vrlo koncizno. Dato je sve pregledno i jasno. Sve što ste želeli da nam kažete, to smo uspeli da protumačimo i da pročitamo u vašim izveštajima. Ali, osim što se na odborima razmatrao materijal iz izveštaja, mi se nismo baš mnogo nadali da ćemo imati prilike da u plenumu zaista počnemo da se ozbiljno bavimo ovim izveštajima. Mislim da je važno da se bavimo njima zato što su oni zaista slika stanja ljudskih prava u državi. Sa druge strane, mogla bih slobodno da kažem, i to će biti način na koji ću ja gledati na ovu stvar u vašim izveštajima, da je to stanje državnih institucija, to je stanje državnog aparata, to je stanje države u kojoj mi živimo.
Imamo izveštaje Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Poverenice za ravnopravnost polova. Stvarno bih volela da mi neko danas ovde kaže, odnosno volela bih da je predlagač obrazložio kako je uspeo da se seti da spoji ova tri izveštaja u jedan, zato što mislim da nema, bar ja ne vidim ni jedan element koji bi trebao da spaja ova tri izveštaja, sem što se oni zovu izveštaji. Niti je status ovih tela isti, niti je njihova nadležnost ista i stvarno bih volela da mi kao narodni poslanici i Narodna skupština o ovome ozbiljno razgovaramo, a ne na ovaj način da stavimo sve u jedan džak, malo promuvamo i kažemo – sad ćemo da vam pričamo o tome kako smo mi doživeli vaše izveštaje. To je vrlo neozbiljno. Neozbiljno je pre svega prema onolikom radu koji ste vi uložili u te izveštaje. Neozbiljno je i prema građanima Srbije, zato što su građani Srbije zaista spremni da objektivno čuju stanje stvari, mada to doživljavaju svakog momenta. Neozbiljno je i prema nama narodnim poslanicima koji smo se ozbiljno bavili ovom temom.
Počeću od Izveštaja Poverenika za informacije od javnog značaja. Ovaj izveštaj se zapravo odnosi na sprovođenje dva zakona, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u 2012. godini. Šta možemo da vidimo odmah u ovom izveštaju? Možemo da vidimo da je jako povećaj broj građana koji se svakodnevno obraćaju Povereniku. Vrlo su zanimljivi podaci kada uporedimo kako se taj trend kretao. U 2012. godini otprilike 7.570 predmeta je bilo, iz oblasti informacija 6.037 predmeta, što pokazuje da zapravo naše institucije, da naša država uopšte ne shvata da je dužna da građanima daje informacije. Drugi deo je zaštita podataka, a tu je 1.533 primera. Kada pogledamo procente i kada pogledamo kako se kretao taj broj predmeta, povećao se 2012. godine u odnosu na 2011. godinu za 25%, što je čak dva puta više nego u 2010. godini, tri puta više nego što je to bilo u 2009. godini i 17 puta više u odnosu na 2005. godinu kada je telo formirano.
Šta ovo može da znači za nas narodne poslanike? Može da znači da su građani konačno razumeli da oni imaju izvesna prava i da traže da njihova prava budu ostvarena. Sa druge strane, može da znači da su svesni toga da postoje regulatorna tela koja mogu da im pomognu u ostvarivanju njihovih prava. Ali, može da znači i da država zaista ne razume svoju ulogu, da se nešto promenilo u statusu države, da su nekakve promene nastale i da država mora da sve ono što radi radi javno. To se, naravno, državi ne sviđa, jer to komplikuje ono što ona želi da uradi i kako je navikla da uradi, ali to je ono sa čime moramo da se nosimo.
Da vidimo kako prema izveštaju izgleda stanje u ove dve oblasti, u slobodi pristupa informacijama i u oblasti podataka o ličnosti. Potpuno su različite analize i potpuno različito stanje. To je zanimljivo videti, zato što je to isto jedan presek države. Ocene stanja su različite. Kada govorimo o slobodi pristupa informacijama, postoji jedan uzlazni trend, što znači da država polako prihvata da mora da se otvara i da informacije daje, da te informacije postaju javne. Ali, iako je uzlazni trend i iako to podrazumeva malo aktivniju ulogu države u tom pravcu, postoje i ogromni problemi. Volela bih da malo pričamo o tim problemima.
Recimo, u 2012. godini počinjeno je nekoliko hiljada prekršaja u Ministarstvu za državnu upravu i Ministarstvu pravde. Svi smo ovde u parlamentu delimično bili svedoci toga kako se to kršilo, kako su se kršila prava građana, ali prosto je dobro da to vidimo i u izveštajima, jer to daje jednu ozbiljnost onome o čemu sada govorimo. Sam Poverenik je više stotina puta upozorio ova dva ministarstva na kršenje zakona, ali, verovali ili ne, ni jedan jedini prekršajni postupak nije poveden protiv lica koji krše zakon. To je zanimljivo zato što se radi o ministarstvima.
Takođe, hronično je prisutan i problem prinudnog izvršenja naloga Poverenika. Moram da kažem da su ovi nalozi obavezujući, iako se ne odnosi država prema tome. U krajnjoj instanci Vlada je ta koja treba da izvrši to što je Poverenik naložio, ali Vlada to iz nekog razloga ne radi. I to je zanimljiv podatak za nas narodne poslanike, zato što Vlada, svaka koja ovde dolazi, kaže da je demokratska i da će poštovati zakone koji se donose u ovom parlamentu.
Zbog toga što se Vlada ne uključuje naročito aktivno povećava se broj onih koji se oglušuju o naloge. Tako se, recimo, u javnim preduzećima, koja postaju sinonim za korupciju, poput "Telekoma", oni imaju 23 rešenja o koja su se oglušili, pa "Železnice Srbije" slede, pa EPS, pa "Srbijagas", dakle, sve ono o čemu mi ovde u parlamentu razgovaramo, oni se upravo oglušuju o ove naloge. Oni ćute, a korupcija raste.
Moram da podsetim i većinu u ovom parlamentu, koja nije prisutna, ali koja to sigurno zna, da su sve preporuke, da zapravo regulatorna tela, da su ovi instituti ispred nas danas ti koji brane korupciju. Tim što su im informacije javne, tim što moramo da dobijemo sve informacije koje nas interesuju korupcija nekako odlazi u drugi plan. Jer, izvinite, baš niko ne sme da se usudi da ulazi u tako neke velike igre, ako zna da te sve informacije na kraju moraju da dođu do javnosti. Nije bolje stanje ni u ministarstvima. Navela sam ova dva, ali najviše žalbi je bilo na MUP – 208. Naravno, na sve policijske uprave se odnosi, ali prosto 208 žalbi je zaista jedan veliki broj. Ministarstvo finansija sledi sa 92 žalbe.
Znate kako, mi ovde u parlamentu nekada ne možemo da dobijemo informaciju koju tražimo. Ako postavite poslaničko pitanje kao institut, dobićete odgovor na sve ono što niste pitali, ali na ono što ste pitali nikako ne mogu da se sete šta treba da nam odgovore.
Kada pogledamo analizu rešenih žalbi, ona pokazuje da su organi vlasti odbijali zahteve tražioca, pozivajući se, pazite koji su razlozi, zbog kojih država ne prepoznaje šta je njena obaveza - tajnost informacija ili dokumenta. Država kaže da informacije moraju ostati tajne. Meni se dopao primer koji sam prepoznala, koji se odnosi na Ministarstvo odbrane, kada je smenjen general Ponoš, koji je tada izjavio u medijima da se budžet ovog ministarstva neracionalno troši. Tada je ministar Šutanovac tražio da se uradi vanredna kontrola. Nikada javnost nije bila upoznata sa rezultatima te kontrole, nikada se novinari nisu bavili tim. Mi ne znamo odgovore na ova pitanja, ali je zanimljivo, general Ponoš je smenjen.
Dakle, jedini odgovor koji smo dobili, a nismo pitali, jeste da li će biti smenjen, smenjen je, ali odgovor na ovo pitanje nismo dobili. Pošto je u Ministarstvu odbrane izmišljeno da je neka informacija tajna, onda je Poverenik u nekoliko navrata pokušao da dobije tu informaciju, dobio je informaciju i otkrio nam neverovatnu tajnu, 14 redova iz tog dokumenta koji je vrlo obiman je zaista bio zaista poverljiva informacija. Na osnovu 14 redova, dokument je proglašen tajnom. Izvinite, tako se ne ponaša ozbiljna država.
Zatim, pozivaju se na zloupotrebu prava od strane tražioca, znači 28-29% tražioca koji traže informaciju se proglasi da, zapravo, zloupotrebljavaju svoje pravo. Znači, ja zloupotrebljavam svoje pravo ako me interesuje zašto je u Upravi za veterinu urađen takav program mera? To nije zloupotreba informacija.
Zatim, pozivajući se na povredu prava na privatnost lica na koja se informacije odnose, to smo imali prilike da pratimo u medijima kada je bilo pitanje ličnih dohodaka, odnosno već plata, kako se to sad ponovo zove, nekih rukovodioca i nekih direktora u javnim preduzećima, cifre su enormne, onda se to proglasilo za privatnu informaciju i mi ne možemo da je dobijemo.
Onda sledi obrazloženje da se ne radi o informaciji od javnog značaja, procena, recimo, EPS-a da nije informacija od javnog značaja. Pa onda da ne postoji opravdani interes tražioca. Pazite, recimo EPS kaže da onu informaciju koju ja tražim, da nemam opravdan interes da tražim tu informaciju. Potpuno je pomereno i iščašeno, kako kažu deca. Ili kažu – informacije su već dostupne. To je najzanimljivije i to kada se vi kao narodni poslanik obratite nekom ministarstvu i tražite neku informaciju, oni kažu – ona je već dostupna, ne kažu nam gde je dostupna, ne možemo da je nađemo, ali, eto, ona je već dostupna.
Sada je zanimljivo, Poverenik je u 2012. godini doneo 47 zaključaka o kažnjavanju, izrekao 47 novčanih kazni u ukupnom iznosu od 3,1 milion dinara, od toga je u budžet zaista uplaćeno 1,6 miliona, 1,5 miliona nikada nije uplaćeno u budžet, pazite o kome se radi, ko su te neplatiše. Neplatiše su, recimo: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Komisija za hartije od vrednosti, Arhiv Srbije, Železnice, "Telekom", "Srbijagas", Lekarska komora Srbije, Privredni sud Beograda, grad Leskovac, Gradsko veće. Pazite, vrlo širok spektar, ali oni smatraju da su iznad zakona i nema potrebe da uplaćuju. To nepoštovanje zakona i ta neodgovornost i ta vrsta bahatog odnosa državnih organa i organa lokalne samouprave zaista dovode do toga da se vi pitate da li ova država ima pravo da sebe zove demokratskom.
Drugi deo izveštaja se odnosi na poštovanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Vrlo zanimljivo pitanje jer što se tog dela izveštaja tiče, Poverenik kaže da se nismo makli od 2005. godine i da naše društvo, naša država apsolutno nisu u situaciji da nešto promene, kada je u pitanju odnos prema ličnim podacima. Zašto je to tako? Ono što mi se jako dopada i kod Poverenika i kod Zaštitnika građana, oni su zaista dali jako dobre preporuke i jako dobre analize. Zašto je to tako? Kaže – pravni okvir zaštite podataka o ličnosti je apsolutno nekompletan i neke vrlo važne oblasti jednostavno uopšte nisu pokrivene.
Jedna od tih vrlo važnih oblasti i potpuno neuređenih je, recimo, bezbednosna provera. Više puta je ova poslanička grupa o tome govorila, naročito kada su nam se obraćali građani, mladi ljudi, koji nisu imali prilike da se upišu na policijsku akademiju ili na neke studije koje podrazumevaju ovakvu vrstu provere, dakle jedna provera koja je potpuno neuređena, pravno nepokrivena, izaziva mnoge dileme, mnoge nedoumice i što je najvažnije, uopšte nije u skladu sa Ustavom.
Ustav kaže vrlo precizno, u članu 42. – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti se uređuje zakonom, dakle, ne podzakonskim aktima, kao što je kod nas slučaj, nego zakonom. Zato moram da naglasim da je Poverenik napravio zaista inicijativu da se ova oblast uredi posebnim zakonom, dao je preporuku državi, a država se o to oglušila. To je vrlo važno zbog toga što treba zaista da se uredi nadležnost raznih subjekata, u ovom slučaju i BIA i MUP i VBA i sličnih.
Dalje, imate ogroman prostor koji nije pokriven, nema zakona, pri tome nema nikakve faktičke kontrole, recimo, kod podataka koji se odnose na biometriju. Zatim na podatke koji cirkulišu u privatnom sektoru, fizičko-tehnološkog obezbeđenja. Zatim šta se dešava sa podacima sa video nadzora, to su potpuno nepokriveni prostori. Ništa se ne dešava parlamentu niko ne donosi zakne tog tipa.
Zatim Vlada i drugi državni organi nisu izvršavali ni osnovne zadatke koje im postavlja Zakon o zaštiti podataka. Sada pazite ove podatke. Dve i po godine Vlada kasni sa donošenjem strategije o zaštiti podataka o ličnosti. Četiri godine sa donošenjem uredbe o zaštiti naročito osetljivih podataka. Četiri godine nije donela Vlada podzakonske akta. Druga Vlada se promenila, ni ona ne donosi podzakonska akta zašta smatram da zaista nema opravdanja.
Pitanje sankcija u zakonu koji se danas primenjuje zaista je pitanje o kome treba da razgovaramo zato što mi ne možemo da očekujemo da će se zakon sam od sebe primenjivati, on mora da ima i sankcije i vrlo je važno u tom zakonu produžiti rokove za zastarevanje i povećati kazne.
Na kraju, samo jedan izveštaj koji pokazuje da zaista treba da se bavimo sa njim ozbiljno i onda ću brzo da pređem na izveštaj gospodina Saše Jankovića, Zaštitnika građana. Žao mi je što se neću baviti trećim izveštajem, na žalost, za 20 minuta, tri ozbiljna sistematska izveštaja je nemoguće preći.
Izveštaj gospodina Jankovića takođe je jako dobar, jako sistematičan, ali ono što će se dogoditi i sa Poverenikom kao i sa Zaštitnikom građana jeste da će se jednostavno te institucije, u koje građani sve više imaju poverenja, urušiti samo od sebe. Zašto? Zato što imaju enormno povećanje obima posla. Imaju male službe, imaju mali broj zaposlenih i to je na kraju krajeva pitanje Skupštine da se bavi tim podatkom. Oni se zaista dobro organizuju, pokrivaju za sada sve ono što može da se pokrije, imaju inicijative, imaju žalbe, izlaze na teren i sve ostalo ali je nemoguće raditi na takav način. Pošto su male službe onda jako brzo mogu da se sele pa država nikako da im odredi prostor, trajan prostor u kome će raditi, otprilike su te dve stvari povezane.
Saša Janković je takođe jako, jako ozbiljno se bavio ovom materijom i našao je toliko kršenja ljudskih prava, nije našao nego konstatovao na osnovu pritužbi građana i obraćanja građana, toliko pritužbi. Pre svega, to pitanje jer neću da se bavim drugim, nemam vremena, ali ću se baviti pitanjem zdravstvene zaštite naših građana i pre svega zdravstvene zaštite dece. To je tema kojom moramo da se bavimo i apsolutno neadekvatna zdravstvena zaštita je nešto što krasi naš zdravstveni sistem. Ona kao dobra postoji samo onda kada nam se ministar ovde obraća, ona jedina tvrdi valjda u ovoj državi da je to dobra služba. Apsolutno to ne stoji. Građani nemaju ni najosnovnije prava jer država dozvoljava da poslodavci ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje, kao ni za penziono osiguranje pa ćemo videti da će se dogoditi sa čitavim generacijama radnika kojima se to dešava, odakle će oni primati penzije. Država naravno ima službe koje mogu da se bavi ovim.
Gospodina Janković je naveo da imamo preko 30 vrsta inspekcija, ona se time ne bavi zato što jednostavno nemaju nadležnosti, ne ulaze ozbiljno u ovu temu. Najstrašnije je što ti ljudi koji su zaposleni, fiktivno zaposleni ne mogu da ostvare svoja prava. Oni ne mogu da overe zdravstvene knjižice, ne mogu da se leče. Onda imate armiju ljudi koji ne mogu da dobiju zdravstveno zaštitu. Najstrašnije što na osnovu svega toga stradaju deca jer tek njihova deca nemaju šansu da dobiju zdravstvene knjižice.
Iako se o tome više puta govorilo u parlamentu, iako je prošli izveštaj gospodina Jankovića insistirao da deca moraju do 18 godina da dobiju pravo da imaju zdravstvenu knjižicu.
Ustav kaže da – ako ne može da se ostvari na taj način, može da se ostvari iz drugih javnih prihoda. To je obavezna kategorija svake zemlje da svoju decu do 18 godina pokrije zdravstvenim osiguranjem. Mi i dalje imamo te primere. Upravo kao narodni poslanik, imam primer majke koja dve bliznakinje, koje su stare nekoliko meseci ne može da odvede kod lekara, jer kaže - nije Skupština izglasala neki zakon na tu temu.
Najstrašnija stvar još uvek su one naše društvene akcije kada pokušavamo da se organizujemo da prikupimo novac da decu pošaljemo na lečenje u inostranstvo ili na neku tešku operaciju u inostranstvo, ne može to da bude stvar naše humanosti i naše društvene brige na taj način, to mora da bude stvar sistema, mora da bude uređena stvar i mora da bude potpuno jasna. Pogledajte sada cirkus da mi pravimo nove zdravstvene knjižice koje će biti biometrijske. Da trošimo silan novac na to, a da nećemo naći način da nađemo fond, da napravimo fond odakle ćemo slati svoju decu na operacije ili ćemo dovesti drugu neku decu, ili ćemo dovesti lekare iz neke druge zemlje da rade te operacije ovde.
Znači, modeli postoje, moguće je o tome razgovarati, ali ne možemo se baviti tim na način na koji to pokušava da nam se kaže – jednostavno to ne može.
Nešto bih rekla još o pravima dece, mada sam već dotakla tu temu na ovaj način. To je pitanje nasilja. Kada se ovde donosio set Zakona o osnovnom obrazovanju i tada smo smatrali da je to vrlo ružno govoriti o sedam ili osam zakona koliko je bilo, jer onda ne možemo voditi računa o detaljima. Promakla je cela, cela paleta između ostalog i to nasilje.
Izveštaj Saše Jankovića nam daje za pravo da tražimo da se o tome razgovara na taj način. On kaže – da nasilje u školama, naravno da postoji mi o tome iz medija dobijamo sliku samo onda kada se o tome piše, neko dete se ubilo ili ovo ili ono. Ali, škole ne sarađuju sa drugim institucijama kad je u pitanju nasilje. Škole nemaju timove za zaštitu dece od nasilja ili ako imaju o tome niko ništa ne zna. Vrlo je ozbiljna tema i ovi izveštaji za svakog narodnog poslanika treba da budu knjiga koju će da čita svaki put kada se neki zakon nađe pred nama. Hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 62. se odnosi na ocenjivanje vladanja učenika. Iako se tokom jučerašnjeg dana nisam preterano slagala sa gospodinom Atlagićem, mojim uvaženim kolegom, u mnogim stvarima, ovde se potpuno slažemo, jer takođe smatram da škola treba da i vaspitava i da je obrazovanje i vaspitanje paralelan proces koji se na neki način, ovaj deo vaspitanja, ocenjuje ocenom iz vladanja.
Pritom smatram da nema zaista nikakve štete za dete, za učenika, da bude ocenjen iz ove oblasti.
Ono kako ste vi predložili u članu 62, stoji da se vladanje učenika od prvog do petog razreda ocenjuje opisno u toku i na kraju polugodišta, a da na kraju zaključna ocena iz vladanja učenika iz stava 1. ovog člana, a to su ocene: primerno, vrlo dobro, dobro, zadovoljavajuće i nezadovoljavajuće, ne utiče na opšti uspeh učenika.
U sledećem 4. stavu ste dali – da ocena iz vladanja iz stava 3. ovog člana na kraju prvog i drugog polugodišta jeste brojčana i dali ste primere, primerno - pet, vrlo dobro – četiri, itd, i to utiče na opšti uspeh učenika.
Mi mislimo da je zaista malo smešno očekivati od deteta koje od prvog do petog razreda ima jedan potpuno drugačiji tretman, znači, može da se ponaša na način na koji to želi, a da se to ni na koji način ne sankcioniše, da se sad naglo promeni u šestom razredu i da shvati posledice svojih dela. To je malo teško. Prosto, primereno je da se dete od početka uči da ima pravo da se ponaša na razne načine, ali da svaka vrsta ponašanja proizvodi posledicu, dobru ili lošu po dete, ali dete to mora da shvati.
Zato mi predlažemo da vladanje učenika od prvog do osmog razreda ocenjujete opisno u toku i na kraju polugodišta, a zatim brišemo stavove 2. i 3. i ostavljamo samo stav 4, gde kažemo dalje – u toku godine, na polugodištu ocenjuje se opisno od prvog do osmog razreda i na kraju godine ta ocena je brojčana, ovako kako ste vi dali u stavu 4. i ta ocena utiče na uspeh.
Mislim da smo mi propustili generacije i generacije učenika sa tom nekom novom mantrom da to traži veliki napor od njih da se ponašaju pristojno i da kao, eto, tek ćemo posle kada postanu ozbiljniji da ih učimo redu. Znate kako, ne ide to baš tako. Mislim da je negde promocija toga da je pristojnost, da je pristojno vladanje potrebno svakom u školi, i profesoru i učeniku, i da je to jednostavno nešto što svako od nas treba da se potrudi u svom domenu da promoviše. Nije ništa loše biti pristojan i vaspitan i za to dobiti neku pristojnu ocenu koja utiče na uspeh. To je naš stav. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stigli smo do nacionalnih ispitivanja, pa bi mogli možda da ovu atmosferu ovih dana što se dešava sa ovim nesretnim prijemnim ispitima pretočimo ovakve stvari.
Recimo, nacionalna ispitivanja u stavu 7. kažete - rezultati nacionalnog ispitivanja služe za procenu stanja i napretka obrazovanja u Republici Srbiji, koriste ih Ministarstvo i jedinica lokalne samouprave obrazovne i naučne ustanove itd, u skladu sa zakonom. Mi smo smatrali da ovde treba dodati - da su rezultati nacionalnog ispitivanja javni i sada da služe svemu ovome što ste vi dalje naveli.
U obrazloženju koje sam dobila, a dobila sam jedno neverovatno uputstvo za mentalno razgibavanje, gde mi kažete - da se amandman ne prihvata iz razloga što eksplicitno izvođenje termina "javni", a to je jedina razlika u odnosu na tekst odredbe zakona, pa sada me dalje savetuje. Izvinite, nisam nigde pročitala da ne mogu da koristim jednu reč kako bih popravila tekst zakona. To je amandman.
Dalje da vam kažem, ta mala rečica "javno", koju sam ovde napisala, implicira nešto sasvim drugo. Vi u ovom članu implicirate da će se rezultatima nacionalnih ispitivanja baviti profesionalci, dakle, samo ljudi koje su te struke i koje ovo interesuje za profesionalno ispitivanje.
Impliciram da je obrazovanje od javnog značaja za celu državu. Impliciram da je potrebno da se zaista javnost bavi rezultatima toga. Impliciram da ovo što se danas dešava sa prijemnim ispitima, sa provaljivanjem prijemnih ispita, sa pričom od toga da zamaglimo suštinu ko je kriv, ko nije kriv, da li su deca kriva što su kupovala testove, da li su prosvetni radnici krivi da li je ministarstvo krivo, da li je ministar poljoprivrede krivlji od ministra obrazovanja. Dakle, impliciram da je to javna stvar, državna stvar od značaja za državu Srbiju. Samo toliko se ta jedna mala reč razlikuje od onoga što ste vi napisali.
Za mene je vrlo značajno da se prihvati u državi, u društvu, da je obrazovanje ta mala karika koja društvo vodi napred i da je potrebno da svako od nas uloži mali napor, svaki građin mali napor, svaka porodica, bez obzira na svoj obrazovni status, da se to popravi. To je ono što nas razlikuje.
Inače, povodom tih loših rezultata u članu 73. koji smo propustili jer nismo hteli preterano da trošimo vreme a u vezi je sa ovim, predvideli smo da škola koja ima dve godine uzastopno jako loše rezultate završnog ispita ima nadzor. To je ozbiljna stvar. Znate, to nije to kako se ovde implicira kao - eto ima loše rezultate, neće se niko upisivati. Ne, to je vrlo značajno za državu Srbiju. Ne može neka škola dve godine uzastopno da ima rezultate, mora da dobije nadzor. Hvala vam.

Stvarno ne razumem, kolega, šta nam to implicirate, zato što kada smo pisali amandman nismo mogli znati da će se politička situacija, kako vi kažete, mada ja ne mislim da je ovo politička situacija nego da je skandal druge vrste, ovako događati. Mi smo ga pisali sa namerom da popravimo nešto.
Što se sistema i sklada tiče uporedite ono što smo napisali u članu 73. sa onim što smo napisali u članu 75. Imali smo potpuni sistem i sklad, ali smo pratili svoju misao i svoju ideju. Predložili smo je i na vama je da glasate za ili protiv, ali nemojte nam reći da smo predvideli situaciju. Možda smo vidoviti, ali to krijemo. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sad je strašno zanimljiva ova Glava 8. – to su štrajkovi zaposlenih.
Čl. 77. i 78. se odnose na to. Vrlo pažljivo sam slušala ono obrazloženje koje je ministar iščitao u onih sat vremena na početku sednice u načelu i jako dobro sam čula kada ste rekli da se ova dva člana nalaze u ovom zakonu samo zato što nije donet zakon o štrajku i da će kada bude donet zakon o štrajku ti članovi biti izmenjeni, odnosno neće ih biti ovde.
Ako sam dobro razumela i vi sami znate da ovo nije materijal koji bi trebao da se nađe, odnosno ova materija se ne uređuje ovim zakonom. Ona se uređuje nekim drugim zakonima i nije joj mesto tu. Ne vidim, zaista ne vidim, da je bilo potrebno da se u Zakonu o osnovnom obrazovanju uvedu članovi koji se odnose na štrajk zaposlenih. Smatram da im tu nije mesto i da apsolutno treba brisati i član 77. i član 78. Zašto?
Ako nema zakona o štrajku, koji vi najavljujete, a najavljuje se već jako dugo, pa ima nekih problema u donošenju i javnost se jako oko toga uzbudila, sadašnji Zakon o radu, onaj koji važi, reguliše ova pitanja za sve radnike, ne samo za prosvetne radnike, nego za sve radnike u ovoj državi.
Dakle, meni potpuno nije jasno zašto su prosvetni radnici izuzeti, zašto su njihova prava na bilo koji drugi način regulisana, nego što su to regulisana prava drugih radnika u zakonu o štrajku? Ne možete vi Zakon o osnovnom obrazovanju da regulišete to zato što to nije materija za vaš zakon.
S druge strane, razumem da ste vi imali potrebu da ovo regulišete zato što niste zadovoljni rešenjima u Zakonu o radu i zato što vam je problem, jer vam se prosvetni radnici bune i na početku godine i na polugodištu i na kraju godine, ali izvinite to dovodi u pitanje regularnost svih zakona u državi, ako će se tako mešati nadležnosti. Mislim da mu nije tu mesto i da treba brisati.

Stvarno ne razumem gde je moj kolega Rističević pronašao ovo u našem amandmanu. Ovo nikakve veze nema sa našim amandmanom, što je on ispričao. Razumem da pokušava da poruči javnosti neke stvari, ali nemojte na takav način da izmišljate da to tako piše u našem amandmanu.
Amandman koji smo mi podneli tiče se upravo toga da se poštuju zakoni ove zemlje koje već postoje, Zakon o radu i Zakon o štrajku, a oni zapravo regulišu i minimum obrazovnog procesa. Niko ne traži više prava na štrajk za prosvetu, nego samo da se poštuje minimum prava koji se odnosi na sve radnike, tako da ta priča nema nikakve veze sa ovim što mi pričamo, niti je predlagač, odnosno gospođa Banović i ja tražila da se zaustavi proces nastave. Izvinite, molim vas, stvarno je smešno reći to, to je stvarno smešno.
To nigde na svetu nema što vi pokušavate da imputirate nekome ko hoće da odbrani osnovno ustavno pravo svakog građanina ove zemlje, to je pravo na štrajk. Regulisano je drugim zakonima, zato ga mi brišemo odavde, to govorimo mi i to piše u obrazloženju amandmana, pa molim kolege da pročitaju kada o tome imaju potrebu da govore. Hvala.

Da razjasnimo situaciju. Slažem se da vi čitate obrazloženje Vlade, ja sam ga čitala i uopšte se ne slažem, a tvrdim vam da sam potpuno u pravu, jer ova materija je regulisana drugim zakonom i ne može da bude regulisana ovde, to je tako i evo tu su ljudi iz sindikata, pa neka vam kažu od sindikalnih funkcionera koji se bave Zakonom o radu, a vi ga isto tako dobro znate. Svi radnici imaju ista prava. Ne može se nekim drugim zakonima specifičnim za oblasti izuzimati koji radnici imaju više prava, koji manje. Svi imaju ista prava i to mi tražimo da se poštuje. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 85. se odnosi na način prikupljanja podataka za evidenciju i kažete da se radi o dve vrste podataka. Prvi su dokumenti izdati od strane nadležnih organa, drugo je dokumentacija koju dostavljaju roditelji, odnosno staratelji učenika.
U stavu 2. kažete da se ovi podaci obrađuju u skladu sa zakonima, ali vi ništa ne govorite o činjenici šta se dalje radi sa tim podacima. Da li se oni čuvaju, posle koliko vremena se uništavaju i na koji način se čuvaju? Podsećam na brojne afere koje su se dogodile upravo zbog toga što nije bio regulisan način čuvanja podataka koji se dostavljaju i to su pre svega podaci koji se odnose na onaj deo gde su roditelji davali podatke o svojim porodičnim stvarima, o svojim ličnim podacima, podsećam vas samo na onu aferu sa "Bus plus" karticama gde su se gomile podataka iz škole prelivale neovlašćeno kod nekih drugih kojim nisu zaduženi pred zakonom da se brinu o tim podacima. To su vrlo osetljiva područja. Zaista vrlo osetljiva područja. Mi smo više puta govorili o tome kako se čuvaju podaci. Naš amandman je sad da ne ulazimo u velike teme, jer vidim da se ovde sve što dolazi iz ove poslaničke grupe pretvori u ono što nije. Dakle, ovde govorimo samo o načinu čuvanja tih podataka i smatramo da treba regulisati način da se takođe čuvaju u skladu sa zakonom. Zakon predviđa način kako se čuvaju ovi podaci. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 89. se odnosi na javne isprave i na osnovu podataka unetih u evidenciju škola izdaje sledeće javne isprave – đačke knjižice, prevodnice i svedočanstva o završenom razredu prvog ciklusa za učenike koji odlaze u inostranstvo i za odrasle. To apsolutno nije sporno sve do stava 7. u kome kažete – sadržaj obrazaca javnih isprava propisuje ministar i odobrava njihovo izdavanje. Neobična odredba. Reagovali smo da nema potrebe da stoji tu jer smatramo da je dovoljno da piše – sadržaj obrasca javnih isprava propisuje ministar. Potpuno nema potrebe za ovim dalje.
Ono što je, ne znam kako bih to više nazvala jer dva dana govorim o tome, obrazloženje kaže sledeće – amandman se ne prihvata iz razloga što se iz obrazloženja amandmana ne može zaključiti šta se amandmanom traži. Da budem jasna, zato što je besmisleno. Stvarno ne doprinosi ničemu. Čemu doprinosi da ministar odobrava izdavanja koja je već propisao, sadržaj obrasca? Prirodan je tok stvari kada se izdaju, kako se izdaju i sve ostalo. Stvarno ne razumem potrebu da komplikujete jednostavne stvari. Hvala.

Član 98. takođe reguliše rešenje o priznavanju. Naravno, govorimo o ovim stranim školskim ispravama i ovde govorite o tome da su rokovi jako kratko, odnosno za vas kratki. Za onog ko treba da dobije ovo priznavanje strane diplome, on praktično provodi jako mnogo vremena i ne može da postigne . Mi nudimo da se rešenje mora doneti u roku od 60 dana.
Pošto je ovo zakon o osnovnom obrazovanju, računali smo na letnji raspust, kao pauzu za koliko je potrebno da učenik dođe, a ako i ne dođe, 60 dana je neko normalno vreme za koje može da se donese ovo rešenje, što se vas tiče, a da on ipak postigne taj nekakav program koji će u međuvremenu pohađati.
Smatramo da ima jako mnogo problema u rokovima vezanim za regulisanje ovog pitanja. Zbog toga je potrebno da se procedure ubrzaju. Znam da vi ovde u odgovoru, koji je više "draga Saveta" na ove amandmane koje smo podneli, upućujete me na razne stvari, sada me upućujete na opšti upravni postupak. Upozoravam vas da taj opšti upravni postupak, što se tiče mnogih ljudi i njihove dece koji čekaju da dobiju rezultate tog vašeg rešenja, traje i po nekoliko godina. Smatram da je to jako važno. Govorim podatke sa javnog slušanja koje je bilo ovde u Skupštini. Dolazila su deca koja su imala posla sa ovim problemom.
Iskreno vas upozoravam da je ovo optimalno rešenje i da treba da ga prihvatite.

Hvala gospodine predsedniče, gospodine ministre, nema ga, izvinjavam se, blješti mi sunce i ne vidim da tamo čovek ne sedi, a pozdravljam ga. Tu je, izvinite, molim vas.
Član 2. se odnosi na ciljeve i opšte ishode srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Sad vi navodite tu ciljeve i ishode, ali zaboravljate na neke, a ja sam to govorila i kada smo govorili o ciljevima i ishodim osnovnog obrazovanja, to je zaštita životne sredine. Smatramo da treba uvesti novu alineju 5. i ona treba da glasi ovako: "razvoj svesti o zaštiti životne sredine i racionalnom trooošenju prirodnih resursa;". Zašto to smatramo? Prvo, to je jedan od ishoda u osnovnom obrazovanju, zašto bismo sad to zanemarili? Ono što smo postigli, sad to da zaboravimo. Valjda razvijamo to što smo postigli na nekom nivou, a ne zaboravljamo. Znači da nam je to bilo suvišno, ako nam to više ne treba.
Dalje, savremeni svet uopšte više ne postoji bez svesti o zaštiti životne sredine i o racionalnom trošenju prirodnih resursa. Nema tog više sveta. Ako hoćemo da obrazujemo generacije za 21. vek, onda zaista moramo da ih učimo koliko je važno da znaju šta zaštita životne sredine znači za sve nas i koliko je važno da racionalno trošimo prirodne resurse jer se danas u svetu jako mnogo osvajačkih ratova vodi upravo, ne više zbog teritorija, nego upravo zbog prirodnih resursa koji nestaju. Smatram da je ova alineja potpuno u skladu sa zakonom koji vi ovde predstavljate.
U alineji 7, smatrali smo da ona treba da glasi ovako: "poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrasne ravnopravnosti", jer ona dalje znači ovo što ste vi naveli, toleranciju i uvažavanje različitosti. Prosto mi se nekada čini da od gomilanja reči, od definicija mi izgubimo suštinu. Prednji deo vaše alineje 7. znači upravo ovo što ste pokušali da stavite dalje. Hvala.