Dame i gospodo, poštovani predsedniče, nemam nameru da pričam o onome šta je bilo unazad deset godina, niti želim da pričam o ustavnom okviru, koji je doneo gospodin Hekerup. Mislim da su te stvari jasne. U čitavoj priči čini mi se da nećemo da odemo daleko. Mislim da je sada važnije šta treba da radimo i šta treba da činimo da izađemo iz ovog postojećeg stanja u kome smo se našli.
Sigurno znate da Hekerupov plan nije dobar. Meni se čini da čak i određeni amandmani, koje smo mi davali, da su usvojeni i da su prihvaćeni, mislim da i to ne bi bilo dovoljno da Srbima dole garantuju ostanak i bezbednost. Čitav taj plan se svodi, otprilike, na želju za etničkim Kosovom, jednim zagrljajem između Srba i Šiptara koji žive dole, po principu da velika riba guta manju ribu. Čini mi se da taj novi ustav i ti pravni okviri, sigurno, da su čak i puno bolji, Srbima ne bi garantovali da mogu da ostanu dole.
Međutim, nama je sada puno važnije da vidimo situaciju koju dole imamo i šta dalje treba dole raditi. Mi, pre svega, moramo da pođemo od činjenice da je UNMIK, NATO pakt, da su svi oni uleteli u jedno kosovsko blato. Oni sada pokušavaju na svoj način da se izvuku iz svega ovoga, pokušavaju, dajući pravne okvire, da faktički dole konstituišu jednu vlast, normalno, po želji većine, vlast po meri Šiptara, i u okviru toga nama ostaje da se uklapamo u sve to.
UNMIK i KFOR Srbe na Kosovo da vrate ne mogu, ne zato što neće, ne zato što ne žele, nego zato što su nemoćni da tako nešto urade i odrade. UNMIK i KFOR ne mogu dole da spreče nasilje, ne zato što neće, možda i hoće, nego zato što ne mogu. Oni takođe ne mogu da ljudima obezbede ni slobodu kretanja, ne mogu. Jer, da bi sve to radili, oni moraju da uđu u sukob sa Šiptarima i iz tog sukoba sigurno da će da se dese i žrtve, što oni u svakom slučaju ne žele. To je najveći problem i tu je glavni problem.
Oni su svi, sa svoje strane, sada uvideli da smo mi u pravu, da smo mi žrtve. Međutim, mi od svega toga nemamo ništa. Mi smo doživeli egzodus, mi smo platili progonom toliko sveta, toliko naroda. Sa ove distance čak mogu da verujem da je i taj progon na neki način bio planiran, jer sigurno, što manje Srba dole na Kosovu, lakše se pravi jedna paradržava. Što je manje Srba, ima manje i onih koji će da se bune.
Iz tih razloga moramo da vidimo šta nam dole valja činiti. UNMIK vam pre svega daje onoliko vlasti i onoliko prava, koliko vi sami uzmete i otmete. Pogrešna je jedna teorija, da mi samo saradnjom sa međunarodnom zajednicom možemo dole sve da dobijemo.
Druga je priča iz Preševa, a druga je priča na Kosovu dole. Što se UNMIK-a tiče, mi možemo da dobijemo onoliko koliko smo politički snažni, jaki i organizovani. Ako to nismo, nema ništa od svega toga. Oni su u stanju, ako insistirate i tražite svoja prava, da vam sutradan ne daju pratnju da stignete do svoje matice. Otprilike, služe se svim mogućim sredstvima da bi mogli na neki način da ustroje jednu paradržavu.
Moramo da ojačamo i stabilizujemo dole srpsku zajednicu. Oni imaju želju da demontiraju srpsku državu na celokupnom prostoru. Oni su to uradili sa vojskom i policijom, a sada pokušavaju da razruše i ostale delove državnog sistema Srbije, koji je još dole prisutan. To je pre svega zdravstvo i školstvo.
Oni pokušavaju na sve moguće načine da naprave tzv. UNMIK-ov školski sistem. On ne postoji. Postoji samo šiptarski školski sistem. Oni pokušavaju da naprave kosovsko civilno društvo, a to je u stvari albansko civilno društvo. Nema tu ničega srpskog.
Iz tih razloga moramo, pre svega kao država, kao vlast, kao Vlada ovde, da pokušamo da te delove državnog sistema, koji je dole ostao, ojačamo. On mora da bude dole snažan i što se Srbi više vezuju za svoju maticu, za zdravstvo, za školstvo, za medije i za sve drugo, oni imaju više šanse da opstanu.
Međutim, moramo, pre svega iz domena Vlade, da dole pošaljemo jasnu i glasnu poruku - Srbi ne mogu da primaju novac i od UNMIK-a i od naše Vlade. Ako primaju novac od UNMIK-a, oni ne mogu da budu delovi Ministarstva prosvete ili zdravlja Srbije. Naš narod to zna da ceni.
Nejasan stav bilo kojeg ministarstva samo faktički izbacuje državu Srbiju sa ovih prostora. Zato, sva ministarstva moraju jasno i glasno da kažu da su ti ljudi i organi delovi ove države i ove matice.
S druge strane, imamo priliku da vidimo da se na Kosovu gradi jedan novi tzv. bezbedonosni sistem, imamo KPS policiju, to su tzv. kosovske policijske snage. To su snage koje su, pre svega, stvorene, napravljene, antisrpski nastrojene, i otprilike, neki njihovi delovi su učestvovali i u ratu u Preševu i Bujanovcu.
Ne smeju Srbi da učestvuju u ovim kosovskim policijskim snagama, naročito ne smeju da budu ohrabreni sa visokih mesta i od članova Vlade Srbije. Imamo primer, recimo na TV "Mir", to je, pre svega, UNMIK-ova televizija, gde ministar policije Srbije, faktički, priča o stanju na Kosovu, a u isto vreme dole, u levom uglu, stoji natpis da se svi Srbi jave u jednu drugu policiju, u jednu drugu oružanu formaciju.
Te dve stvari ne mogu da idu zajedno. Ako već želimo da se naša vojska i policija vrate dole, tu nema mesta za dve vojske i za dve policije. Ako to još radi ministar policije, mislim da to ne može da pomogne opstanku Srba dole na Kosovu. Takođe, moramo pre svega kao Vlada da u onim opštinama gde su predsednici opština odavno napustili prosotore Kosova i Metohije, a žele Srbiju, jasno i glasno uvedemo privremene mere i da u onim delovima i onim naseljima gde su ostali Srbi, da se oseti da je tu Srbin. Recimo, primera radi, ako su ljudi napustili i ako je predsednik opštine Obilić napustio Obilić i živi po Srbiji negde, zajedno sa državnom opštinskom strukturom, moramo da napravimo u prvom susednom naselju da postoji ta opština. Doduše, reducirana u tri - četiri naselja, ali mora da se tu oseti da je Srbija, tu mora da se oseti jedna državna infrastruktura naše države.
Mislim da su to ključne stvari koje mogu da pomognu Srbima da ostanu dole na Kosovu. Isti je slučaj i u drugim delovima, a kada je u pitanju i kultura, kada je u pitanju rad, kada je u pitanju socijalna politika. Mi moramo dole da budemo stalno prisutni. Mi smo negde više od 35 dana pravili blokade, proteste, bunili se iz poznatih razloga, da bismo sprečili odvajanje odnosno omeđavanje naše matice od države Srbije. Zato ne može naša Vlada, bilo koja, bilo Savezna bilo Republička, da odjedanput pravi dogovore sa UNMIK-om da postoji ta granična linija, da se na međi naplaćuju takse. Mislim da je to iluzija jedna, da je tu ceo bunt jednog naroda propao i otišao u prazno. Tako ne smemo da radimo. Mislim da to sigurno ne ide svima nama na ruku. Kada je u pitanju Kosovo, moramo da znamo koji nam je važeći koncept politike dole prisutan, da li ćemo da podržimo koncept koji recimo sprovode srpski predstavnici, ne iz Gračanice, nego iz Gračaničke grupe, a na čijem čelu je gospođa Rada Trajković. Da li ćemo da podržimo taj koncept ili ćemo da podržimo neki drugi?