Poštovani predsedniče, dame i gospodo odbornici, konačno je pred nama ovaj set zakona, pričamo o Zakonu o zaštiti životne sredine. U problemima zaštite životne sredine sve zemlje, pa i naša zemlja, suočavaju se sa istim potrebama. S jedne strane postoji jedno nasleđeno zagađenje, zagađenje vode, tla i vazduha, a sa druge strane kontrola i prevencija kako postojećeg, tako i kontrola nekog budućeg zagađenja.
Razvoj svih zemalja je u nekoj prošlosti išao po istom principu. Između ostalog prirodna dobra, a kada govorimo o životnoj sredini, ne pričamo samo o vazduhu, samo o vodi ili samo o zemljištu, pričamo i o flori, pričamo o fauni, pričamo o otpadu, o prevozu hemikalija ili opasnih materija, znači, u neko prethodno vreme prirodni resursi su se maksimalno iskorišćavali, zaštita životne sredine ili priča o ekologiji je bila isključivo deklarativna, iako su za sve to postojali i neki pozitivni zakonski propisi, ona je bila ipak definitivno u zapećku.
Neki budući razvoj Srbije i zaštita životne sredine u Srbiji mora istovremeno da obuhvati dva faktora ili da nađe pravu ili pravilnu meru između neka dva faktora. Sa jedne strane to je ekonomski razvoj, a sa druge strane su svi oni činioci koji čine zdravu životnu sredinu.
Nova Srbija - SPO razmišljajući o tome rukovodi se određenim principima i neki od tih principa su prvo donošenje nacionalne strategije o zaštiti životne sredine, zatim to je princip prevencije, princip očuvanja prirodnih vrednosti, princip odgovornosti. Tu je princip plaćanja, tu je princip edukacije i princip informisanosti i učešća javnosti u donošenju nekih odluka koje mogu imati posledicu na životnu sredinu.
Zatim, tu je princip decentralizacije i spuštanja nekih nadležnosti na lokalni nivo, uključujući i to da lokalni inspektori za zaštitu životne sredine imaju daleko veća ovlašćenja nego što ih imaju sada i, konačno to je, možda je poslednje u ovom redosledu nabrajanja, ali možda i najvažnije, pravo svakog pojedinca na zdravu životnu sredinu i mogućnost ostvarenja tog prava i zakonom, odnosno preko sudova.
Sve ili većinu tih principa zaštite životne sredine Nova Srbija i SPO su prepoznali u ovom setu zakona, počev od Zakona o zaštiti životne sredine i zato ovaj set zakona ima bezrezervnu podršku i Nove Srbije i SPO-a. Ja ću vama oduzeti još samo malo vremena ne konkretnom pričom o ovom zakonu o zaštiti životne sredine, niti o ovom setu zakona, samo hoću da vam kažem da dolazim iz Pančeva i kada sam krenuo ovde hteo sam da ponesem takozvanu zaštitnu masku model M1 ili među prostim svetom poznato kao gasmaska.
Da održimo jedan kratak kurs, jednu edukaciju stavljanja i korišćenja zaštitne maske. Posle onih jučerašnjih priča o Žući itd., smatrao sam da je to malo deplasirano jer neki od vas i znaju kako izgleda gasmaska, neki od vas su imali prilike da koriste. Većina nadam se nije imala tu priliku, ali verujte mi da svih 150.000 stanovnika opštine Pančevo znaju kako izgleda i kako se stavlja i kako se koristi zaštitna maska. Znaju iz jednog prostog razloga, i pre 1999. godine, pre bombardovanja Jugoslavije, posebno bombardovanja Pančeva, i podsetiću vas da nikada i nigde na svetu, u svim ratovima koji su se u istoriji čovečanstva vodili, nikada ni nigde nije bombardovana ni jedna petrohemija. Ovde kod nas je bombardovana "Petrohemija" u Pančevu.
Počev od te 1999. godine i tog bombardovanja preko svakodnevnog udisanja raznoraznih materija otrovnih kao što su benzini, kao što su metal, merkantanik, ugljovodonici nemetanskog tipa, kao što je ugljen monoksid, ugljen dioksid, kao što su totalni redukovani sumpori, građani opštine Pančevo imaju potrebu da koriste tu zaštitnu masku.
Verujte mi, posle svega toga smrt je postala prijatelj većine domaćinstava, kuća u Pančevu, a Novo groblje u Pančevu se već u žargonu popularno naziva "Dom omladine". Građani Pančeva hoće samo jednu stvar. Oni ne žele da zaštita životne sredine bude sredstvo dnevne politike, niti žele licemerje pojedinih stranaka, odnosno pojedinih šefova, pojedinih stranaka koji dolaze u Pančevo da bi tobož pričali o zaštiti životne sredine i zagađenom vazduhu u Pančevu, a pri tom kao što se desilo relativno skoro, tako u ovim lokalnim izborima, davali podršku određenom kandidatu za predsednika opštine određenoj političkoj grupaciji.
Građani Pančeva ne žele da se Pančevo nađe u novinama samo onda kada vetar malo promeni pravac, pa zasmrdi Beograd ili u pojedinim delovima Beograda.
Građani Pančeva žele kao i građani Bora, Obrenovca, građani pojedinih gradova u Srbiji žele da se ovo pitanje reši sistemski, da svi ti problemi uđu u institucije sistema.
Građani Pančeva žele, ja vas ministre molim, apelujem na vas, apelujem na Vladu da shodno jednom od članova ovoga, ja sam siguran usvojenog zakona, da Vlada proglasi Pančevo za sredinu posebno ugroženu i na taj način lokalna samouprava zajedno sa industrijom, sa Vladom Republike Srbije, počne da rešava deo po deo problema Pančeva.
Moguće je i da to ne bude. Moguće je da je Pančevo iz meni nepoznatog razloga žrtvovan grad, što nije neuobičajeno, i za vreme Drugog svetskog rata je Čerčil žrtvovao Koventri, da Nemci ne bi saznali da engleski šifranti znaju nemačku šifru, ali ako je to tako, onda vas molim jednu stvar. Da dozvolite meni da to kažem građanima Pančeva.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, amandman nije prihvaćen i iskreno da vam kažem mene to čudi. Čudi me iz jednog prostog razloga: ovde su nam puna usta priče o unapređenju kvaliteta obrazovanja, o stručnjacima, o putu u Evropu itd, a amandman glasi ovako – da se u okviru zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja kao jedan od centara osniva i centar za talentovane. Ovde, neprihvatanjem amandmana, mi nećemo centar za talente.
Usput, da vas podsetim da Republički centar za talente već postoji. Republički centar za talente ima za sada 14 regionalnih centara i jedno mesto je rezervisano, a na moju žalost i nažalost još nije taj regionalni centar formiran, rezervisano je mesto za Kosovo i Metohiju, za regionalni centar koji će obuhvatati talentovane učenike sa Kosova i Metohije.
Ja ću da vam oduzmem samo malo vremena da pročitam imena rukovodilaca pojedinih centara, regionalnih centara za talentovane, samo da vidite o čemu se i o kome se tu radi. Dr Miloš Pavlović, direktor Republičkog centra, profesor dr Zdravko Vejinović, profesor dr Herceg Dragoslav, dr Vojislav Filipović, profesor dr Miomir Vukićević, dr Mile Dimitrijević, magistar Dragoljub Tucić, profesor dr Miroslav Spasojević, profesor dr Dušan Simić itd.
Upravni odbor Republičkog centra za talente je svojom odlukom prošle godine, a zaključkom Vlade Republike Srbije tadašnje, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu preneo u vlasništvo Republike Srbije. Sva svoja prava i obaveze preneo je u vlasništvo Republike Srbije i po jednom članu zaključka Vlade se kaže da osnivačka i upravljačka prava Republika ima u onom procentu u kome ima i vlasništvo.
Republika Srbija ima sto posto vlasništva nad Republičkim centrom za talente i sistemom regionalnih centara. Znači, samim tim ima sto posto osnivačkih i upravljačkih prava. Sve je to lepo doneto, samo što Republički centar za talente, regionalni centri za talente, sa ovim ljudima nabrojanim, visi u vazduhu.
Amandmanom sam samo hteo da pronađemo mesto Republičkom centru za talente. Ako Ministarstvo prosvete i sporta smatra da mesto centru za talente nije u okviru zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, ako Ministarstvo prosvete i sporta smatra da mesto Republičkog centra za talente i sistema regionalnih centara nije u Ministarstvu prosvete i sporta, hajde, budite ljubazni pa kažite da je mesto Republičkog i regionalnih centara za talentovane u Ministarstvu kapitalnih investicija, jer su talentovani zbilja kapitalne investicije.
Samo još jedna stvar i završavam. Znate, sto godina smo se mi hvalili time kako smo najbolji u prijateljskim utkamicama. I, sto godina smo moralni pobednici u zvaničnim utakmicama. Hajde jednom da to obrnemo. Da više ne budemo neotkriveni talenti.
Hajde da više ne budemo moralni pobednici. Hajde da ne budemo najbolji u prijateljskim utakmicama. Hajde jednom da budemo najbolji u zvaničnom takmičenju.
Žao mi je što ministar, gospođa Čolić, nije tu, da je podsetim na njene reči, izrečene u jednom intervjuu; citiram – "nije važan start, nije bitan start, bitna je završnica". Džaba vam ako ste jako talentovani u petom razredu osnovne škole, ako o vama nema ko da vodi računa. Bićete samo jedan od onih talenata koji su prošli i o kojima niko nikada više neće znati ništa. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana gospođo ministar, bila je malopre primedba u jednom izlaganju da je gospodin iz SRS više vremena posvetio onom prošlom zakonu, nego ovom novom, a ja ću učiniti istu grešku, posvetiću više pažnje onom prošlom, a ne novom zakonu.
Doći ću u opasnost da ponovim nešto što je rečeno igrom slučaja od mojih kolega, jer prethodni govornik je iz moje poslaničke grupe, pa pretpostavljam da imamo iste stavove i možda ću ponoviti nešto što je on rekao.
Uglavnom, posle Drugog svetskog rata naše školstvo je pretrpelo niz značajnih reformi, dakle, od 1945. godine do 1958. godine, to je bilo idejno preusmeravanje.
Od 1970. godine, posle Rezolucije Savezne skupštine o razvoju vaspitanja na socijalističkoj samoupravnoj osnovi, krenulo se u tzv. usmereno obrazovanje i konačno je to usmereno obrazovanje 1974. godine i uvedeno u školama. Ciljevi tih reformi uvek su bili državni, a proglašavani su za društvene. Odnosili su se na ideološke, a ne na istinske potrebe i interes, i njihovi nosioci su bili politički i partijski organi, a ne stručnjaci.
Nešto slično se desilo i prilikom ove prošle reforme obrazovanja. Jedna grupa ideološki bliskih srodnih duša je predstavila reformu obrazovanja i bez ikakvih uvida u činjenicu da niko nema pravo da se igra budućnošću ni naroda ni dece. Ono što je moj kolega pomenuo samo u jednoj rečenici da je to bila tzv. pepsi reforma i da su nosioci te reforme bili pedagozi i psiholozi, uz svo dužno uvažavanje i posla i stručnosti pedagoga i psihologa, pedagozi i psiholozi su ipak osobe koje retko kad drže dnevnik u rukama i nemaju baš preterano uvida u onaj stručni deo nastave.
Kao rezultat takve reforme, ja ću da vam navedem samo jedan primer. Za školsku 2002/2003. godinu, prilikom pripreme te reforme obrazovanja, ponuđen je katalog programa stručnog usavršavanja zaposlenih u obrazovanju. Taj katalog, između ostalog, ima 148 programa edukativnih radionica. Neka od imena tih edukativnih radionica su: Ni crno ni belo, Bukvar tolerancije, Škola za čarobnjake, Čuvari osmeha, Zdravo da ste da ste, Hej nejbor. A u isto vreme umesto 148 programa edukativnih radionica nalazi se samo jedan jedini kurs usavršavanja srpskog jezika i književnosti, samo jedan kurs iz nastave istorije, samo dva kursa iz nastave hemije, da kursa iz nastave fizike i tri kursa iz nastave matematike.
Interesantno je ko su bili organizatori tih radionica i igraonica. Pojavile su se neke grupe u široj prosvetnoj javnosti nepoznate, a i čudnih imena, kao što je recimo Psiho kod, Grupa 484, naravno uz veliku pomoć Centra za nenasilnu komunikaciju. Pare za reformu obrazovanja je davao i Soroš, sa svojim Fondom za otvoreno društvo, a najinteresantnija stvar od svega, pare je davala i Svetska katolička služba za pomoć, koja je na sebe preuzela reformu srpskih predškolskih ustanova.
Ponoviću još jednom, imam toliko vremena, Svetska katolička služba za pomoć je davala pare i na sebe uzela reformu sistema srpskih predškolskih ustanova. Istovremeno, 4.000 učitelja, koji su u školskoj 2003/2004. preuzeli prvi razred osnovnih škola, bili su obučeni na kursevima i to četiri kursa u trajanju od po tri dana. Njih je obučavalo 60 instruktora, koji su se obučili na dva kursa u trajanju od po tri dana.
To, da vam iskreno kažem, nisu ni Skojevci radili. Oni su imali šestomesečne kurseve. Učitelji su kasnije vežbali u radionicama i igraonicama, i naravno da su dobijali knjige iz kojih je trebalo da nešto nauče i da to primene u svojoj nastavi. Ja ću da vam navedem samo jedan primer, u jednoj od takvih knjiga koja se zove Igrom do spoznaje, štampana 1995. godine, jedan od autora je i bivši pomoćnik ministra dr Tinde Kovač-Cerović, nalazi se radionica za oslobađanje dece od straha pred profesorima, roditeljima i životinjama, i kurs takve radionice se zove Nastavnik sa mašnom u kosi svira gitaru.
Istovremeno, u jednoj drugoj radionici deca su mogla da glume organe za varenje. Glumeći organe za varenje, mogli su da dobiju ulogu anusa, a mogli su i da dobiju ulogu nusprodukta varenja, koji se u toj igraonici i radionici zvao prtko. Zato pričam o ovom starom Zakonu, doduše još uvek postojećem Zakonu i o potrebi reforme tog zakona i o potrebi određenih ciljeva reformi, i za mene i za moje kolege iz Srpskog pokreta obnove - Nova Srbija, ciljevi reforme ili ono što mi hoćemo su obrazovni pluralizam, tu je ideološki neutralno javno obrazovanje, tu je poštovanje ljudskih i dečjih prava, tu je kreativnost, tu je kritičko mišljenje i ovako navedeno poslednje, ali sigurno ne na poslednjem mestu, to je razvijanje osećanja nacionalnosti i etničkog pripadanja. Sve ovo ja i moje kolege iz Nove Srbije - Srpskog pokreta obnove nalaze u Predlogu ovog novog zakona o obrazovanju i vaspitanju, a mi ćemo taj zakon podržati.

Poštovani predsedavajući, potpredsedniče, član 221: "Svaki poslanik ima pravo da traži od predsednika objašnjenje koje može da mu pomogne u radu".

Od vas tražim objašnjenje gde mogu da kupim papirne maramice, jer su me rasplakali drugovi iz SRS i ne mogu da pratim izlaganje.

Drugovi radikali, u vašem izlaganju se stvarno oseća ono što je gospodin Vučić rekao, da su vaša obavezna literatura knjige gospodina Vojislava Šešelja. Pretpostavljam da ste izučili i doktorsku disertaciju gospodina Šešelja. To su politički aspekti militarizma i fašizma, sa marksističkim osvrtom itd.

Svi oni koji pričaju da ste vi fašisti, nisu u pravu. Fašisti su realno bučni, vi realno niste; fašisti su nepristojni, vi realno niste; fašisti su bahati, vi realno niste.

Vi vodite računa o običnom građaninu, vi vodite računa o tome da li običan građanin ima šta da obuče, da li običan čovek ima šta da pojede, da li se običan čovek druži, sa kim se običan čovek druži, da li običan čovek misli, o čemu običan čovek misli, da li običan čovek dobro misli, a dobro misli ako misli kao srpski radikal. To je nacionalsocijalizam – nacizam, prevedeno. Niste vi fašisti, realno.

(Predsednik: Poslaniče, molim vas, birajte reči. Upozoravam vas, po Poslovniku.)

I uprkos tome šta vam je obavezna literatura, a to su dela gospodina Vojislava Šešelja, sva ova vaša izlaganja, a rekoste gospođo da se ponosite time što svaki od predstavnika SRS ima da kaže nešto novo, pa izlazi vas 17... (Glas - 19), znači 19, da objasni amandman koji je gospodin Koprivica podneo, vaša izlaganja, mene, onako realno, podsećaju na jednu reklamu za sokove koja se završava onim "... bući, bući, bući...". Hvala vam.