Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, svi prethodnici počev od vas koji ste otvorili ovu raspravu složili su se da je ovo izuzetno važan zakon. Ovo je zakon koji se tiče onog najvrednijeg što Srbija ima. To su prirodna bogatstva, to su poljoprivredno zemljište, šume, vodotoci, svi oni objekti koje naša zemlja poseduje u zemlji iz inostranstva. Ovim zakonom bi to trebalo da se rasporedi jedinicama lokalnih samouprava, AP, da se odvoji onaj deo svojine koji pripada Republici.
Osim deklarativne izjave da je ovaj zakon jako važan i da svi o tome brinu, sve ono što je pratilo ovaj zakon govori upravo suprotno od toga, uključujući ovu raspravu koja je u potpunosti obesmišljena. Nakon što je potpredsednik Vlade i ovlašćeni predstavnik predlagača ovog zakona rekao svoje uvodno slovo, mi smo tek onda dobili 18 amandmana. Kada se izuzmu prelazne i završne odredbe, to je praktično četvrtina zakona koja je promenjena. Na koji način narodni poslanici, ako je već istekao rok, od trenutka kada ste vi počeli da govorite gospodine Đeliću, istekao je rok za podnošenje amandmana. Mi smo sa jedne strane uskraćeni za pravo da podnesemo amandmane na neka od rešenja koja ste u zakonu predložili, a sa druge strane, koja je svrha rasprave ako ne znamo šta se sve menja tim amandmanima. Promenili ste četvrtinu članova. Da pođem od toga da ovaj zakon čekamo već pet godina. Ustav iz 2006. je uveo novi oblik svojine, pa je onda Ustavni zakon predvideo kao krajnji rok za donošenje ovog zakona 31.12.2008. godine, ali ima četvrtinu zakona da promenite u toku rasprave. Osim načelnog, da je ovo izuzetno važno, ništa drugo ne ukazuje na važnost materije.
Kada je već prošlo toliko vremena i ako smo čekali pet godina na zakon, onda je ovo bila prilika da se svi složimo oko pojedinih rešenja da se u Narodnoj skupštini otvori prava rasprava u procesu donošenja zakona i da ovo bude jedan od zakona za koji ćemo moći svi da glasamo. A onda smo shvatili da su amandmani usvojeni juče popodne, da će tek onda biti rasprava o tako važnim stvarima kao što je imovina kojom raspolažemo. Ovim zakonom se predviđa da korisnici imovine mogu da se upišu kao njeni vlasnici, pre svega se misli na jedinice lokalne samouprave, AP i Republiku Srbiju. Postavlja se osnovno pitanje – o kojoj imovini uopšte govore? Da li znamo šta je predmet raspodele po ovom zakonu? Drugo pitanje, daleko teže od ovog prvog, pretpostavljam da svaka ozbiljna zemlja ima spisak svoje imovine – kolika je vrednosti imovine o kojoj danas raspravljamo? Da li vi kao predlagač zakona imate odgovor na to pitanje?
Citiraću izveštaju DRI koja je kontrolisala Ministarstvo finansija i u zaključcima DRI kaže sledeću stvar: "Utvrđeno je da Republička direkcija za imovinu nije uspostavila potpunu i ažurnu evidenciju stanja državne imovine, neusaglašena dokumentacija na osnovu korišćenja imovine i dokumentacija na osnovu vlasništva imovine, kao i posledice neispunjene obaveze korisnika državne imovine da dostavljaju zakonom propisane podatke". Da prevedemo na malo jednostavniji jezik, država Srbija i direkcija za imovinu nema popis svoje imovine, mi ne znamo čime Republika Srbija raspolaže, ne znamo šta je materija ovog zakona i nemamo predstavu šta će po ovom zakonu pripasti pojedinim korisnicima koji treba da se upišu na svoje vlasništvo iz prostog razloga što očigledno, kao što je i moj prethodnik govorio, zakoni se ne poštuju.
Ulazimo u proces izuzetno važnog zakona, zakona koji suštinski uvodi decentralizaciju, koji suštinski menja stvari u Srbiji mi u stvari ne znamo o čemu raspravljamo. Prosto da otklonimo nedoumice, DSS se u potpunosti zalaže za decentralizaciju. Decentralizacija suštinska podrazumeva izvorne nadležnosti, vlasništvo na imovinu i podrazumeva izvore finansiranja koji će omogućiti da se tom imovinom gazduje na pravi način i koji će omogućiti da se iz godine u godinu ta imovina uvećava i da u stvari država i državni organi ispunjavaju ono što im je obaveza, da omoguće građanima da bolje žive. Tu nema nikakve dileme, pitanje je samo da li ovaj i slični zakoni pomažu da se taj cilj ostvari.
Šta je cilj ovog zakona? Ako je suština ovog zakona da se imovina koja se sada vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pojedine organizacije i nivoi vlasti su njeni korisnici, ako je suština da se tamo rubrici vlasništva napiše – nije više Republika Srbija nego lokalna samouprava, i ako će sve drugo ostati isto, onda tu nema ni pomena od decentralizacije i nema ni pomena o realizaciji svega onoga o čemu deklarativno govorimo. Na kraju vi u svom obrazlaganju ste najmanje govorili o ovom zakonu. Govorili ste nam o planovima šta ćete još doneti, govorili ste o novim zakonima, a tema je Zakon o javnoj svojini. To je sve drugo, samo ne ozbiljan pristup.
Očigledno da je cilj da se kaže da smo ovaj zakon doneli, a onda ćemo naknadno da vidimo šta ćemo da uradimo. Najbitnije je da se na papiru uvede da je promenjen vlasnik pojedine imovine, a šta će biti sa imovinom, na koji način će se njome gazdovati, to ćemo rešavati naknadno. Pet godina nakon donošenja Ustava donosi se zakon koji praktično ne rešava ništa. Podzakonski akti koji su obaveza ovog zakona se donose u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Ako smo čekali pet godina, zar nije bilo logično da dobijemo u paketu sa ovim zakonom i rešenja koja su definisana podzakonskim aktima i da cela stvar bude jasna i vidljiva.
Svaki član zakona predviđa da će se ta materija rešiti nekakvim novim zakonom. U stvari, imamo jedan probni zakon koji načelno rešava stvari, a pri tom svima nama potpuno jasno da će upravo rešenja koja budu definisana podzakonskim aktima i nekim drugim aktima suštinski rešiti pitanja imovine.
Apsolutno nam u DSS nije jasno zašto nije jasno definisan cilj prilikom donošenja ovog zakona. Nije nam jasno zašto su odredbe tako šture i zašto se pre svega misli na definisanje pitanja vlasništva i to nakon donošenja zakona, a vrlo malo odredbi definiše održavanje te imovine, gazdovanje tom imovinom, briga da ta imovina sačuva svoju vrednosti. Čudi mi da niste pogledali neko od rešenja u okviru vladajuće koalicije. Recimo, u proceduri je još jedan zakon koji se tiče isto ove materije. Moram da kažem da su rešenja, ne ulazimo sada u podelu vlasništva, ali rešenja koja predviđa taj drugi zakon koji je jedna od članica vladajuće koalicije predložila su daleko preciznija nego što su rešenja koja ste vi ovde predložili. Uopšte mi nije jasno zašto niste prihvatili nešto. Hajde što ne slušate opoziciju, ali zašto niste prihvatili rešenja koja su vam vaši koalicioni partneri predlagali?
Druga stvar, ta rešenja koja postoje u tom zakonu, to nije nikakva tajna, to je u to vreme predložila čini mi se stranka G 17 plus ili Ujedinjeni regioni, tu predviđa upravo suprotno od ovoga što vi predviđate. Pitanje imovine nije pitanje trenutka donošenja zakona i pitanje imovine nije samo pitanje da ona promeni vlasnika u trenutku kada se taj zakon pravi. Na kraju, taj zakon će samo omogućiti da imovina koja se sada koristi promeni vlasništvo. Ne otvara mogućnost ni da se razgovara o nekim drugim pitanjima koja se tiču imovine, ni o tome da možda nešto treba, nešto ne treba i da stvar bude predmet dogovora. Ne predviđa ni mogućnost da postoji sukob oko korišćenja određene imovine.
Uzmite primer, lokalna samouprava podnese prijavu za upis u imovinu i to bude igrom slučaja lokalna samouprava iz opozicije. U kom roku će se doneti odluka da ta imovina se upisuje tom korisniku? To nigde ne piše, to može da bude ko zna kada. Zašto nije uspostavljen i jasno definisan centralni registar imovine? Ako nam je cilj da se tom imovinom gazduje na pravi način onda ne može ovako šturo da bude definisan centralni registar imovina. Biće centralni, uspostaviće se jedinstvo, čak nije ni centralni registar nego jedinstvena evidencija imovine. U kom roku? Ne piše. Kako? Vlada će naknadno svojom uredbom definisati ta pitanja. Da li je to ozbiljno gazdovanje državnom imovinom? Pitanje imovine nije pitanje samo vlasništva, nego je pitanje i mehanizama kako će ta imovina da se koristi. Čudi me da vam nije palo napamet, to je jedan od naših amandmana koji se i te kako tiču ove imovine, a on kaže sledeću stvar. Mi predviđamo da u toku jednog mandata jedan nivo vlasti ne može da umanji vrednost imovine, to je osnova. Može nekom da padne napamet da otuđi vrednost imovine ili da rizičnim potezima, videli ste da je samo jedan čovek naneo pre nekoliko dana štetu od dve milijarde jednoj banci.
U bankarskom sistemu su stvari očigledno, mnogo efikasniji, nego što su u državi Srbiji. Iako, jedan čovek mogao da napravi štetu, od dve milijarde evra, kakvu štetu možemo da nanesemo svojom imovinom, ako ti mehanizmi kontrole nisu uspostavljeni na pravi način. Lokalne samouprave, javna preduzeća, autonomna pokrajina moraju da imaju svoju neku imovinu i oni moraju da imaju pravo da sa njom gazduju ali mehanizmi kontrole moraju da budu uspostavljeni na njihovim nivoima i na višem nivou. To je suština tog zakona, a vi ste sve ostavili na podzakonska akta, o stanovima i nepokretnostima doneće odluku Vlade odnosno jedinice lokalne samouprave, o automobilima posebnom odlukom, o evidenciji posebna odluka, o podzakonskim aktima posebna odluka. U stvari, šta donosimo, donosimo jedan krovni zakon koji u stvari ne reguliše ni jedno bitno pitanje.
Odnosno, u Narodnoj skupštini se donosi odluka o tome i sve bitne stvari će se onda dešavati na nekom drugom nivou, ostavlja se mogućnost da jedinica lokalne samouprave i AP svojim aktima odluče na koji način i ko će gazdovati tom imovinom. To može da zvuči kao logično rešenje ali logično rešenje u slučaju da ovde nije usvojen zakon o lokalnoj samoupravi, da nije data saglasnost za statut AP Vojvodine. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi imaju svoje organe. Zašto zakon ne predviđa koji će organ da brine o toj imovini? Naravno, ne treba potcenjivati odbornike i građane Srbije, ali ne sumnjam da će oni doneti ispravnu odluku, ali zašto nismo to regulisali zakonom jer mnogo je važnije da donesemo i da slobodu damo raspolaganju imovinom, a oko takvih stvari donesemo odluku koja će onda biti laka za sprovođenje.
Da se vratim na početak, složili smo se oko toga da je izuzetno važno da donesemo ovaj zakon, složili smo se oko toga da ne znamo šta je materija i ne znamo šta je imovina koja se ovim zakonom koja se prenosi na jedinice lokalne samouprave i druge organe. Složili smo se oko toga da nemamo pojma kako će izgledati pojedinačna rešenja kojima će se suštinski upravljati tom imovinom, složili smo se oko toga da nije redak slučaj da se ne poštuju ni zakoni koja ova skupština donosi, zamislite kako će onda biti sa drugim aktima koji se ovde donose. Složili smo se oko toga da ovim zakonom se na pravi način ne uređuje pitanje imovine, da lokalna samouprava, osim deklarativno ne dobija mogućnost da suštinski gazduje imovinom na svojoj teritoriji jer može samo deo te imovine da upiše u svoje vlasništvo. Zakon ni jednim slovom ne reguliše pitanje te imovine.
Naravno, promenjen je zakon o finansiranju lokalne samouprave ali vi sami kažete da će posledica primene ovog zakona u obrazloženju, da će doći do pre raspodele budžetskih prihoda i rashoda. Imate li vi procenu kako izgleda ta pre raspodela i da li imate procenu da li će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da gazduje tom imovinom.
Evo, sastavili ste nam amandman, čini mi se da Vojvodina dobije puteve drugog reda, to je do sada bila briga direkcije za puteve. Na koji način će se ostvariti transfer tih sredstava i na koji način ćemo onda omogućiti da realno ta imovina ne gubi svoju vrednost, na koji način? Da li zakon predviđa obavezu gazdovanja tom imovinom? Ne. Nego će se podzakonskim aktima donositi odluke o tome i šta ako ne bude para da se održavaju putevi, ako te pare budu otišle, pogledajte opštine u Srbiji sve su u problemima i održavanje puteva će verovatno biti na poslednjem mestu u odnosu na sve one obaveze koje ima. Zašto niste predvideli obavezu da po zakonima koji važe u ovoj zemlji, da se moraju odvajati sredstava za amortizaciju te opreme jer jedino tako možemo da sačuvamo njenu vrednost, jednino tako možemo da obezbedimo da generacije koje dolaze iza nas naslede nekakvu veću imovinu nego što je naša.
Najlakše je prodavati imovinu.
Ovaj zakon, ne obezbeđuje ništa od toga. Kako će on izgledati, to niko u ovoj sali u ovom trenutku niko ne zna jer dostavili ste nam četvrtinu, zakona ste nam promenili jutros u toku prepodneva, postoji veliki broj amandmana i na šta će taj zakon ličiti to ćemo tek da vidimo i ako se na taj način donosi jedan od najvažnijih zakona, kao što ste nam rekli, onda ne treba da nas čudi stanje u kome se čitava zemlja nalazi. Mi ćemo nastaviti raspravu o ovom zakonu, imamo i određeni broj amandmana i tek ćemo nakon usvajanja i rasprave o tim amandmanima moći da kažemo na šta ovaj zakon liči i kakve su sve posledice usvajanja ovog zakona.