Dame i gospodo, dosta je već rečeno o zakonu koji tretira zapošljavanje u lokalnim samoupravama i AP i rekao bih da smo u principu saglasni s tim i poslanici vlasti, i poslanici opozicije, da pred sobom imamo jedan dobar zakon i da on u suštini predstavlja kontinuitet reformske politike i onih obećanja koje je Vlada dala 2014. godine kada je i konstituisana, i da bitno pomaže u sređivanju stanja u javnoj upravi koje već dugi niz godina, rekao bih čak i decenijama, nije rešavano i u kojoj su se nagomilali brojni problemi.
Mislim da postoji ozbiljno nezadovoljstvo i samih građana, pa i privrede, kada je u pitanju stanje u lokalnoj samoupravi, pre svega, da mnogi smatraju da lokalne samouprave nisu dovoljno kompetentne, da su često spore ili nezainteresovane kada rešavaju probleme građana i sasvim sigurno ovaj zakon znači će bitan napredak u odnosu na stanje koje smo imali dosad.
Što se samog stanja tiče, naravno da tu ima i subjektivnih i objektivnih problema. S jedne strane prevelik uticaj politike, a s druge strane činjenica da kada je u pitanju regionalni razlog, postoje velike regionalne razlike između pojedinih delova Srbije i između opština i kapaciteta tih opština da stvaraju i imaju jednu lokalnu samoupravu koja može u potpunosti da odgovori interesima razvoja tih lokalnih samouprava.
Rekao bih da je zakon i zakonopisac i sama Vlada toga bila i te kako svesna i da su rešenja koja su data u ovom zakonu, baš u kontekstu rešavanja tih glavnih problema. Problema koji se odnose na depolitizaciju, znači definitivno bitno za građane da se zna, uvodi se javni i interni konkurs, znači, definiše se koje uslove u pojedinim zvanjima mora da ispunjava kandidat i omogućava se da se sve ono što se do sada dešavalo u lokalnoj samoupravi kada je u pitanju zapošljavanje u dobroj meri umanji, ne bih rekao da će sve moći preko noći, zato i postoji ministarstvo da kontroliše primenu ovog zakona, ali će situacija biti neuporedivo bolja nego što je bila u godinama koje su i za nas.
Ne bih mnogo o rešenjima koja su u ovom zakonu, rekao sam moje kolege su dosta već rekle o samom zakonu, ali mislim da je jako bitni da svi shvatimo da je dobra organizacija državne uprave, organizacija bukvalno na svim nivoima.
Ključ uspeha bilo koje države, bilo koje ekonomije i da je ono po čemu se pre svega uspešne zemlje zapada razlikuju od nas je baš to što imaju znatno bolju organizaciju u svim domenima. Prema tome, sam zakon i njegovo osnovni kvalitet je što u uvodi unifikaciju koja omogućava bolju organizaciju i bolju kontrolu lokalne samouprave. Znači, unifikaciju na nivou cele Srbije u svim lokalnim samoupravama kada je u pitanju sistem zvanja, kada su u pitanju poslovi koji se obavljaju kad su u pitanju sama radna mesta, njihov otpis i zahtevi koja ta radna mesta zahtevaju.
To je ono što omogućava da u nekom narednom periodu, naravno mislim na ministarstvo, možemo da vršimo jednu uporednu analizu lokalnih samouprava i da prepoznamo ona uska grla u pojedinim lokalnim samoupravama, tamo gde u pojedinim delovima lokalnih samouprava nemamo dobru ili dovoljnu kadrovsku strukturu ali i tamo gde imamo preveliki broj zaposlenih u kojoj ćemo moći da eventualno izvršimo izvrsnu racionalizaciju što se dakle rešava sistemski. Sve ono što su do sada bili problemi lokalne samouprave i što je jednostavno nepostojanje uvida u potpuno stanje od strane ministarstva se u dobrom delu eliminiše u ovom trenutku.
Dakle, želim na kraju da kažem da je ovo što smo započeli i što započinjemo ovim zakonom jedan proces koji će trajati, neće to moći preko noći, što je rekla i sama ministarka, ali, stvaramo sistem, sistem koji će dati, sasvim sigurno, rezultate, dati rezultate i kad su u pitanju finansijski efekti. Jer, kvalitetna uprava u lokalnoj samoupravi u svakom slučaju znači svrsishodnije trošenje i ovako skromnih sredstava na nivou lokalnih samouprava. Tu ima jako puno problema i verujem da ćemo i u tom smislu imati izvesna zakonska rešenja.
Želim da podržim ovaj zakon i da pozovem sve poslanike da budu konstruktivni u raspravi o amandmanima i da u što je moguće većem broju u Danu za glasanje sa što većim brojem glasova usvojimo ovaj zakon. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući. 
Pretpostavljam da imamo dovoljno vremena kao poslanička grupa. Dame i gospodo narodni poslanici, meni je uvek zadovoljstvo kada pred sobom imamo zakone koji jačaju našu privredu, jačaju njenu konkurentnost, koji stvaraju prostore za nove poslove, koji popravljaju privredni ambijent u Srbiji. uvek takve zakone treba pažljivo sagledati, dati sve od sebe da se eventualno poprave. Ja se nadam da kroz ovaj veliki broj amandmana da će biti i takvih predloga i da se jednostavno privreda u Srbiji ojača, da se stvore nove mogućnosti i mogućnosti kao što rekoh za nove poslove.
Jedan od zakona o kojem se danas dosta govorilo jeste Zakon o javnim preduzećima, ali to je zakon koji zaslužuje veliku pažnju i građana i narodnih poslanika jer javna preduzeća u prethodnom periodu su na neki način bila izuzeta iz svih onih tranzicionih promena pre svega smo se bazirali na društvena preduzeća, na realni sektor, na finansijski sektor, ali nije se imalo dovoljno snage da u prethodnom periodu poradimo malo više kada su u pitanju javna preduzeća, a javna preduzeća čine dobar deo srpske privrede i od izuzetnog su značaja i za budućnost naše privrede.
Uspeh reformi u narednom periodu meriće se pre svega činjenicom koliko ćemo uspeti da pod kontrolu stavimo javna preduzeća, da javna preduzeća budu efikasnija nego što su danas, da ostvaruju profit da taj profit vraćaju u budžet Srbije, jer društvo je u dugom nizu godina jako puno ulagalo u njih, da gubici u javnom preduzeću u narednom periodu budu što je moguće manji. U jednom delu su oni neminovni kada je u pitanju socijalna politika koju nažalost vode pojedina javna preduzeća.
Ali, kada su u pitanju preduzeća koja se nalaze na tržištu, a javna su preduzeća, njihova efikasnost u narednom periodu, naravno i profitabilnost mora da bude znatno veća. Od 2014. godine kada se ovoj Vladi pružila prilika da vrši vlast, ja mislim da su učinjeni prvi koraci da se situacija u javnim preduzećima polako popravlja. Ovo je samo još jedan korak. Pred nama je jako veliki posao, jer je svako javno preduzeće priča za sebe, ima svoje probleme, ima svoje dobre strane, ima svoje mane. Nisu sva u situaciji da eventualno uđu u neki proces privatizacije ili u proces javno privatnog partnerstva. Računam da u narednom periodu sa jedne strane, vodeći računa da njihovi troškovi budu što manji, a sa druge strane obavezujući se i kao društvo i kao država i kao politički akteri. Sve manje od javnih preduzeća očekujemo da imaju socijalnu funkciju, jer to je jedini način da možemo na jedan pravi i realan način da merimo njihovu efektivnost, njihovu efikasnost, efikasnost njihovog poslovanja. Ovaj zakon daje jedan jako ozbiljan iskorak, pre svega kada je u pitanju kvalitet menadžmenta, kada je u pitanju kvalitet nadzornih odbora, jer to je ono što je nedostajalo u javnim preduzećima, čini mi se do sad, ili to nije bilo u dovoljnoj meri naglašeno.
Znači, ovaj zakon bitno uteže taj deo, inokosni organi bivaju pod kontrolom, kako osnivača, tako i ministarstva, ali i kada je transparentnost u poslovanju nudi neka rešenja koja su znatno bolja nego što smo ih imali do sada.
Ja bih par reči samo da kažem o jednom zakonu koji smo, čini mi se, zapostavili, a to je Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Pre svega, ovo želim da kažem zbog građana koji nas gledaju i čini mi se da u dosadašnjoj raspravi nisu imali dovoljno informacija šta donosi ovaj zakon. Za ovaj zakon Vlada i ministarstvo zaslužuju svaku pohvalu. Vlada i ministarstvo su prepoznali da u trenutku kada se sprovode reforme, kada neminovno pada privredna aktivnost, preduzetnici, mala i srednja preduzeća imaju sve veći problem sa likvidnošću i omogućili su na ovaj način da se eventualno u onim subjektima koji imaju problem sa plaćanjem poreza dođe do reprograma poreskih opterećenja do 60 meseci, čime su stvorili prostor da se mala i srednja preduzeća, a i fizička su obuhvaćena ovim zakonom, finansijski rasterete, da se normalizuje njihovo poslovanje, da se očuvaju radna mesta u trenutku kada idemo u sve ozbiljnije restrukturiranje kompletne privrede i da se podstiče privredna aktivnost koliko je god to moguće u ovom trenutku.
Znači, bitno je da se kaže da, kao što rekoh, imamo odlaganje plaćanja dugova na rate i imamo otpis obračunate, a nenaplaćene kamate i to za dugove koji ne prelaze dva miliona dinara. To je ono što je bitno za mala i srednja preduzeća, za naše preduzetnike, kao i da će kamata nakon tog dogovora sa poreskom upravom biti na nivou referentne kamatne stope koja je preko 4%, što je i te kako bitno za preostala dugovanja, a ne ovako velika kakva je bila do sada.
Dakle, i ovi drugi zakoni koji su u ovom trenutku pred nama su izuzetno dobri, u korist privrede i imaćemo prilike da kroz amandmane prodiskutujemo o datim rešenjima. Kao što rekoh na početku, nadam se u nekom delu i da ih unapredimo. Svaka podrška i svaka čast Vladi za zakone koje je danas pripremila za nas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekako smo otišli i suviše, čini mi se, u širinu i tačno je da ovi prvi amandmani obično i odu tako malo i rasplinu se, što bi naš narod rekao, ali ja bih se vratio na sam amandman. Mislim da smo, s obzirom na sadržinu amandmana, suviše nekako vremena potrošili oko njega. Mislim da ovde ima znatno kvalitetnijih i suštinskijih amandmana i da jednostavno ovaj amandman ne zaslužuje toliko vremena, kao što rekoh, koliko smo potrošili, jer se radi o tome da informacije o životnoj sredini ovim predlogom zakona bivaju dostupne svim građanima, nevladinim sektoru, da se osniva i nacionalni registar i da se na svaki način pokušava da javnost ima uvid u sve ono što se dešava sa životnom sredinom. Pa, prema tome, u samoj ovoj tački 3. pominju se strategije, zakonodavstvo, planovi, programi, znači, ide se u suštinu i do najsitnijih detalja se omogućava javnosti da uđu, pa i naravno kada su u pitanju javne politike.

Ono što je najveći problem sa ovim amandmanom je faktički, što on ukida javnu politiku. Jer, ako prihvatimo amandman, ukida se na neki način javna politika, a javne politike u svim oblastima života i u svim zakonskim projektima koje smo imali su dosta često jako dobro formulisane. Pa, prema tome, uvoditi u ovom trenutku neki termin koji u stvari znači kontrolu svega onoga što se dešava u oblasti životne sredine je nepotrebno, jer sam ovaj institut koji se sada uvozi i kroz organe javne vlasti koji se potpuno definišu i kroz ovu kontrolu, omogućava da se na bolji način kontrolišemo i upoređujemo ono što je proklamovano i ono što se primenjuje u praksi. Po meni je sasvim normalno ovaj termin koji smo imali do sada i u buduće koristimo, a ne da idemo sada u neke jezičke izlete koji eventualno mogu da stvore neku zabunu ili probleme u primeni ili u praksi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je predlagač amandmana predvideo da naslov iznad člana 89. – sredstva za finansiranje životne sredine i da se u ovom članu radi o sredstvima za finansiranje, pa je sasvim i normalno što je predlagač zakona u prvi stav uvrstio načela koja se odnose na finansiranje.

Predlagač amandmana je dao i neka opšta načela koja se odnose na oblast životne sredine i ona bi eventualno mogla da budu ugrađena u nekim drugim članovima zakona i na neki drugi način je moglo da se interveniše. Kada su u pitanju finansijska načela koja se odnose na finansiranje, mislim da je predlog jako dobar. Osim toga, postoji i jedan problem, to je u delu predloga gde imamo i finansijske instrumente. Pominju se naknade, pominju se osiguranja, mada su finansijski instrumenti mnogo brojniji. Jednostavno finansijski instrumenti se najčešće i skoro po pravilu se ne nalaze u tekstu zakona, oni idu kroz podzakonske akte.

Prema tome, nije potrebno finansijske instrumente nabrajati u samom tekstu zakona, kada su u pitanju sredstva za finansiranje životne sredine, ona će biti naknadno razrađena, pa mislim da je ovo ključni argument zašto je Ministarstvo dobro postupilo i odbilo ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u oblasti životne sredine imamo mi dosta nasleđenih problema koji se vuku decenijama unazad i po tome i nismo neki veliki izuzetak, sve zemlje iz tog socijalističkog bloka, jako malo pažnje su posvećivali ekologiji, zaštiti životne sredine.
Imali smo mi sedamdesetih i osamdesetih godina jako brz razvoj, često i stihijski i u svakom slučaju karakteristika osnovna je da nije bilo brige o životnoj sredini, a ni kasnije u devedesetim godinama, da li zbog mnogih drugih „bitnijih“ problema i zanemarivali smo životnu sredinu i u toj deceniji i došli smo u situaciju danas da u mnogim sredinama imamo jako ozbiljne probleme kada je u pitanju i zemljište i vazduh i voda, niz deponija o čemu su već govorile moje kolege da se ne ponavlja, problem sa industrijskim otpadom koje je delimično proisteklo iz zastarele tehnologije koju nismo imali mogućnosti u prethodnom periodu da obnavljamo.
Ali ako nešto iz svega toga što je iza nas možemo da zaključimo i da kažemo da smo izvukli neku pouku iz tog perioda iza nas, to je da nema održivog industrijskog razvoja bez životne sredine.
Ulagati u industriju, a ne voditi računa u životnoj sredini, nikako ne može da znači da ćemo u nekom narednom periodu ostvariti kvalitetniji život i za nas i za naše potomke. Prema tome, oblast životne sredine, jako važna, jako bitna i mi tu imamo i neke olakšavajuće okolnosti, što se ono kaže – sreća u nesreći, sankcije, privatizacija, tranzicija, inflacija, nažalost naša industrijska proizvodnja je danas na nivou početka devedesetih godina i sva ta zagađenja, s obzirom na neku našu prethodnu nebrigu i nedostatak neke zakonske regulative, bila bi još i veća da se nije desilo to što se desilo, bez obzira na jedno veliko siromaštvo naših građana, makar u oblasti životne sredine. Stanje nije zadovoljavajuće, ali to stanje može da se popravlja.
Može da se popravlja pre svega zahvaljujući tome što se industrijske zemlje, Evropska unija naravno, pre svega probleme i životne sredine poodavno, prepoznali da su, da je dobar deo propisa EU, odnosi se na samu životnu sredinu. Po nekim podacima do kojih sam ja došao, jedna trećina propisa koje je donela EU, odnosi se na životnu sredinu, što pokazuje koliki je to značaj za samu EU i za nas naravno kao buduće članove.
Evropska unija je faktički stvorila jednu matricu kojom mogu da se kreću i kojom treba da se kreću sve zemlje koje pristupaju EU, toj zajednici i naravno odnosi se na nas i mi se usvajanjem ovih zakona i predlaganjem ovih izmena i dopuna zakona krećemo u tom pravcu, što je jako pozitivno.
Znači, ono što nas čeka, to su u svakom slučaju jako složene i ozbiljne procedure koje zadiru i u svakodnevni život i to je jako bitno da naši građani znaju da ćemo svi skupa, ne samo institucije sistema, ne samo lokalna samouprava, nego i svi mi, svaki pojedinac morati u svakodnevnom životu da se mnogo ozbiljnije odnosimo kada su u pitanju problemi životne sredine i da pokažemo mnogo veći nivo svesti, to je ono što je naša obaveza i prema nama i prema budućnosti ove zemlje.
Znači, građani, javnost su jako bitne i ja tu dolazim do jednog kvaliteta, novog kvaliteta ovog zakona, nešto što bi trebalo da se pohvali, da ove izmene i dopune zakona omogućavaju veću uključenost građana u probleme životne sredine, da podrazumevaju mnogo veću dostupnost informacijama kada je u pitanju životna sredina i mnogo veću transparentnost.
Ono što ovaj zakon dodatno karakteriše, to je i državna pomoć koju u ovoj oblasti država može da pruži, koji mora da bude u skladu sa zakonom koji smo pre par godina doneli u oblasti državne pomoći. To je bitno za nas jer je oblast ekologije poprilično finansijski zahtevna, mada je to danas očigledno i biznis, i sve više biznis, treba to naglasiti, ali pruža i mogućnost i za ozbiljne investicije kada su u pitanju strani investitori u onim oblastima naravno gde oni to prepoznaju i mogućnost za veliki broj novih radnih mesta, što u svakom slučaju jeste rak rana srpske ekonomije i srpske privrede.
Prema tome, u svim oblastima, pre svega kada je u pitanju upravljanje otpadom, kada je u pitanju reciklaža, ali i u drugim kada su u pitanju staništa, ima jako puno mogućnosti za privatnu inicijativu i ovaj zakon faktički to i naglašava, obezbeđuje ozbiljna finansijska sredstva kada je u pitanju Zeleni fond i industriji i poljoprivredi i kada je u pitanju energetika, mogućnost da se situacija u svim tim oblastima unapredi.
Zatim, ono što je po meni isto tako možda jedna od najvažnijih karakteristika i najvažnijih kvaliteta ovog zakona, to je tržište. Stvara se, jednostavno, mogućnost da se formira tržište otpada, da se definiše promet, tretman, trgovina otpada. Da se veći broj subjekata uključi na to tržište i da samim tim imamo i nižu cenu i kvalitetnu uslugu u tom delu.
Mislim da treba pohvaliti i one odredbe koje se odnose na zaštitu prirode. To je, spomenuo bih, briga o staništima, mogućnost osnivanja geoparkova, promet flore i faune, znači prekogranični promet, kontrolu divljih životinja čak i u zoološkim vrtovima, što bitno unapređuje ovu oblast i jedan kvalitetniji i moderniji pristup divljim životinjama i toj regulativi i to je nešto što u svakom slučaju treba pohvaliti.
Treba reći da su i poslanici opozicije potpuno u pravu kada očekuju više u oblasti životne sredine. Toga su svesni i poslanici vladajuće većine i sama Vlada, jer u ovoj oblasti, oblasti zaštite životne sredine treba primeniti još negde oko 600 propisa. To su uglavnom podzakonski akti. To su neki tehnički zahtevi, to su izvesna zakonska rešenja.
Sve je to jedan proces koji mora da traje. To je proces koji će trajati i onog trenutka kada budemo u samoj EU. Prema tome, kritike koje stižu jesu na prvi pogled utemeljene, ali nisu racionalne, jer kao što rekoh, trebaće još dosta izmena i još dosta zakonskih promena, novijih zakona, novih procedura da bi se sve ono što EU izgrađuje već decenijama unazad inkorporiralo i u naš zakonski sistem.
Prema tome, treba biti strpljiv, treba da shvatimo mogućnosti koje trenutno imamo i kapacitete naših institucija. Treba da shvatimo i finansijske probleme koje ima ovo društvo i industrija, koja treba da poprilična sredstva izdvoji u tom smislu. Lako je kritikovati. Treba biti realan i treba shvatiti da je ovo ozbiljan napredak u zakonskoj proceduri, koja je počela da se razvija pre par godina.
Na kraju, složio bih se sa onim poslanicima da su nam veliki problem lokalne samouprave, da nam je veliki problem primena, kontrola i kaznene sankcije u zakonskim propisima. Siguran sam da ćemo u tome morati da se potrudimo u nekom narednom periodu i siguran sam da svi skupa možemo da imamo zajednički stav da imamo jedan bitno kvalitetniji milje kada je u pitanju zaštita životne sredine, donošenjem ovih zakona, a da će, naravno, u narednom periodu ići i ka poboljšanju, prema mogućnostima naše ekonomije i naših institucija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan zakon koji je, čini mi se, preoštro osuđen od strane pojedinih kolega, pre svega iz opozicije, zato što on nastavlja onu praksu i onaj koncept koji je započet Zakonom o kulturi iz 2009. godine, što ispravlja one greške koje su u tom zakonu uočene u prethodnom periodu i što ne postoji ni jedan ozbiljan razlog da se tako oštro sudi ovom zakonu jer donosi, rekao bih, dosta novih dobrih instituta i umnogome pojašnjava neke stvari koje nisu na dobar način bile regulisane u prethodnom zakonu.
Znači, ovo su izmene i dopune samo jednog zakona koji je ipak uredio veliki broj i dosta pitanja u samoj kulturi, u oblasti kulture. Mislim da moramo da imamo jako puno razumevanja kada je u pitanju delikatan položaj u kojem se danas nalazi kultura. Delikatan položaj, u smislu da smo mi ipak društvo koje je poprilično ekonomski devastirano, društvo koje ne može da izdvoji velika sredstva u mnogim oblastima pa i u oblasti kulture, koja je pre svega u procesu ozbiljnih reformi i sređivanja javnih finansija i da, s obzirom na te prioritete koje naše društvo ima, mi moramo da imamo jedan realan pristup kada je u pitanju i sama kultura i mogućnosti koje kultura može da ima u oblasti kulture i mere koje možemo da preduzimamo.
Znači, sve ono što je ovaj zakon u ovom trenutku učinio čini mi se da se pre svega svodi na ono što je realnost, znači da očuvamo ono što je već postignuto u oblasti kulture, a to nije zanemarljivo, da očuvamo institucije koje već imamo u oblasti kulture, koje uopšte nisu zanemarljive i da pre svega unapređujemo kvalitet i rad tih institucija, kao i sadržaj i kvalitet sadržaja koje građanima nude te institucije.
Zakon, sam po sebi, i ono što je dobro, uvodi prioritete i to proističe iz onog što sam rekao, da su našu mogućnosti skučene i to je jako dobro i to je u svakom slučaju za pohvalu, jasnije definiše ne samo izbor, nego i odgovornost i rukovodećih kadrova, direktora upravnih odbora, nadzornih odbora, što je jako pozitivno i donosi jedan kvalitet kada su u pitanju rukovodeći kadrovi. Zatim, ono što je bio propust i što je na neki način pokazivalo izvesno nerazumevanje neke šire zajednice, to je međunarodna saradnja. Ovim zakonom se i to reguliše i to je od izuzetnog značaja ne samo za institucije kulture, rekao bih, za celu državu Srbiju, on tačno reguliše obaveze koje ima Republike, koje ima autonomna pokrajina, koje ima lokalna samouprava, kada je u pitanju finansiranje kulture i definiše niz instituta kao što su reprezentativni sindikati, samostalni umetnici, verujem na jedan jako, jako dobar način.
Dakle, zakon je u suštini jako problematičan. Mi moramo da budemo svesni da smo mi jedna mala zemlja, jedna kultura koja je izložena globalnim pritiscima, jednoj tržišnoj ekonomiji koja se uvodi danas u Srbiji i da u tim odnosima gde se bitno menja položaj svih institucija i svih budžetskih korisnika ne možete u kratkom roku da institucije kulture uvedete u situaciju da u većoj meri budu samofinansirane, odnosno da država mora da vodi računa o institucijama kulture i da u nekom doglednom periodu omogućimo da kroz veća finansijska izdvajanja i sam razvoj kulture i jedne kulturne politike koja odražava sve ove promene koje su trenutno odvijaju u društvu i unapređujemo oblast kulture i definišemo na jedan bolji način društvenu ulogu koju kultura treba da ima u našem društvu. Mislim da je to nešto što nas čeka u nekom narednom periodu, da je tu ministarstvo, naravno i Vlada, jako važan i uticajan i kompletne društvene elite svakog građanina, da iz činjenice da je kultura opšte dobro prepoznamo i potrebu da faktički kultura treba da ima kritički odnos, rekao bih, prema svim onim društvenim fenomenima i novim društvenim fenomenima koji se u ovakvim društvenim odnosima koji se svakodnevno menja javljaju u našoj zemlji.
Znači, značaj kulture je izuzetan. Kultura nikako ne može da bude trošak. Kultura mora da se sagledava kao investicija. Treba definisati i spoznati ono što je najbitnije – da danas nema nijednog bogatog društva koje nema razvijenu kulturu. Društva na koja se ugledamo imaju izuzetno razvijenu kulturu.
Prema tome, naša je obaveza da u nekom narednom periodu, kroz jedan evolutivni proces, unapređujemo našu kulturu, da omogućimo da budemo makar na približnom ili na sličnom nivou kao što su to i razvijene zemlje, jer od investicija u kulturu značiće i sam napredak naše ekonomije u nekom narednom periodu.
Prema tome, biće prilike da o amandmanima kojih ima dosta prodiskutujemo, ali sam sasvim siguran da ćemo i posle te diskusije u pojedinostima imati još bolji zakon i da će ovaj zakon u potpunosti da zadovolji potrebu trenutno aktuelnog trenutka, kada je oblast kulture u pitanju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da svaki institut koji ugradite u neki zakon možete dodatno da opteretite nekim obavezama dodatne kontrole i predlagač amandmana, naravno, nije imao lošu nameru. Ali, znate, ne treba ni opterećivati previše zakonske projekte, ne treba komplikovati, ne treba ulaziti u neke administrativne procedure, u neke tehničke obaveze koje opterećuju, u ovom slučaju, nacionalne sportske saveze, o nekakvom obaveštavanju sportista.
Imam najveću primedbu u ovom amandmanu mog kolege na stav 5. radi se o saradnji između nacionalnih sportskih saveza koji prikupljaju podatke, između međunarodnih sportskih saveza i nacionalnih sportskih saveza, ćemu obaveštavanje kada je u nastavku ovog stava već dato u kojim slučajevima se razmenjuju podaci.
Voditi sad posebnu neku bazu podataka, to mora da bude ili u nekoj pismenoj formi ili u nekoj elektronskoj formi, jer na ovaj amandman, ako ugradite ovaj član zakona, sutradan neko može i da se pozove. Stvarate jednu tehničku poteškoću o nacionalnim sportskim savezima, jer kažem, radi se o regulisanju statusa prilikom sklapanja ugovora, znači, eventualno ako bude nekih zloupotreba u tim ugovorima, regulisano pitanje iz prava o međunarodnim nastupima i tačno je u četiri ova stava definisano kada postoji ta saradnja i kada ti podaci mogu da se ustupe.
Prema tome, nemojmo da previše opterećujemo ovaj tekst zakona. Mislim da i bez ovog što je predloženo, sasvim sigurno, još u prvom stavu, imamo definisano da se štite podaci o ličnosti svih sportista i da, siguran sam, da nacionalni sportski savezi moraju, i po zakonu su obavezni, da to i čine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije baš tako da ne može. Tačno je da je kolega lepo pročitao da sportista ne može, odnosno sportska organizacija ne može da ostvari naknadu za razvoj, ali prevideo je par reči na kraju ovog stava. One glase – odnosno, naknada mora biti srazmerno umanjena. Znači, ako je sportista sam u sebe ulagao ili njegova porodica, ali ako je sportska organizacija ulagala, onda se umanjuje ta naknada koja se ugovorom potpisuje. Znači, ostavljena je mogućnost u samom stavu da sve zavisi od same situacije, od vrste sporta, od zahtevnosti sporta, da se nađe kompromisno rešenje između sportiste i njegovih roditelja koji sasvim sigurno ulažu u svakog mladog sportistu i sportske organizacije s druge strane.
Ali, po meni je ovde u ovom amandmanu predlagača mnogo problematičniji onaj deo koji zahteva da se vodi evidencija. Znate, voditi evidenciju o članarini, o nekim putnim troškovima, to se samo po sebi zakonski podrazumeva i sportske organizacije i sportski klubovi to već rade. To sve stoji, ali što se tiče, recimo, sportske opreme, eventualno nekih dodatnih sportskih amandmana, teško da jedna sportska organizacija može sve to da iskontroliše. Jako je bitno da tu imate saradnju i samog sportiste i njegovih roditelja i da je predlog amandmana da tu evidenciju na neki način zajednički vode i sportista i sportska organizacija, pa da se zbirom tih podataka dođe do troškova koji su uloženi u tog sportistu. To bi bilo u redu, ali propisati evidenciju samo sportskoj organizaciji čini mi se da nije realno, s jedne strane, a nema potrebe ni da vas podsećam da veliki broj sportskih organizacija često nema ni tolike administrativne kapacitete, niti da je to često zahtevan tehnički postao. To isto tako zahteva novac.
Prema tome, ima dosta stvari koje su ovde problematične i ako bi se ulazilo toliko u detalje i ako ne postoji ta saradnja između sportista, odnosno roditelja sportista i sportske organizacije, teško da može da se nađe idealno rešenje. Hvala.

Ne, pardon, bilo je to po prethodnom amandmanu.

Dame i gospodo, šta to znači „nedobitna“? Dobit podrazumeva neku privrednu aktivnost. Što je suština Zakona o udruženjima, to smo promenili pre par godina, ne mogu da se bave nekom privrednom delatnošću. To su najčešće bili različiti bifei, organizacije nekih igara na sreću, ako se sećate, do pre par godina, i to su organizovali i sportski klubovi, različite vrste udruženja građana, to je nešto što je zabranjeno Zakonom o udruženjima jer je to bukvalno privredna delatnost.        
Na taj način podstiče se siva ekonomija, podstiču se nelegalni tokovi i sasvim je normalno da u Zakonu o sportu, to je isto jedna vrsta udruživanja, stoji i ova odredba i ta odredba, taj pojam nedobitnih, odnosi se pre svega na to. Naravno da svaki član može da donese svoja sredstva na različite načine, da pomogne sportska udruženja, ali samo udruženje ne može da se bavi nekom privrednom delatnošću. U tome je suština.
Mislim da je naravno Vlada i Ministarstvo potpuno u pravu kada je odbila ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo, ne samo kod ovog Predloga amandmana, kada je u pitanju naslov zakona, mislim da se tu još par puta pojavilo kao problem, postoji jedan, čini mi se, ozbiljniji problem. Problem je u nedoslednosti.
Ako predložite da se promeni naslov zakona, vi tu terminologiju trebate ipak da pratite kroz ceo zakon, to bi bilo onako ozbiljnije. Ne možete samo u naslovu zakona da mere ograničenja prevedete u restriktivne mere, a već u prvom, drugom, trećem, četvrtom članu da govorite o međunarodnim merama ograničenja.
Znači, ceo zakon je tako koncipiran da ono što je u naslovu, to prati i tekst zakona i u skoro svim članovima se pominju mere ograničenja, pa je predlagač amandmana na neki način nedosledan i nepotpun, jer je trebao i u ostalim članovima zakona da predvidi i predloži da se ti termini menjaju.
To bi bilo, rekao bih, usaglašenije, malo ozbiljnije, jer na ovaj način, kada bi se prihvatio ovaj amandman, mislim da sam tekst zakona ne bi odgovarao naslovu zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su sve poslaničke grupe manje više saglasne da pred sobom imamo tri dosta dobra zakona. Da smo da ne kažem, apsolutno saglasni, mi smo, ali da će ministar, Vlada razmotriti amandmane koji su dati siguran sam da možda ona sporna pitanja koja imamo u ovom trenutku a kojih je jako malo i rešimo kroz amandmane u raspravi o amandmanima.

Ova tri zakona možda nisu velika po svom obimu, ali su izuzetno značajna. Pre svega predstavljaju međunarodnu obavezu Srbije sa jedne strane, zatim su isto tako značajna za integraciju Srbije u međunarodni pravni poredak gde zaostajemo iz poznatog razloga, devedesete su učinile svoje. Značajne su i za ekonomiju Srbije, jer podstiču razvoj namenske industrije sa jedne strane, a naročito kada je u pitanju Zakon o prekograničnoj saradnji, omogućavaju i razvoj ekonomije prigradskih opština pre sveta i naravno cele Srbije, jer je ta konvencija izuzetno bitna pre svega u tom ekonomskom delu.

Ono što je važno istaći u ovom trenutku jeste da se meni čini da pre svega ovaj zakon koji se odnosi na mere ograničenja je izuzetno značajan kada je u pitanju bezbednost građana Srbije.

Činjenica je da globalizacija sa sobom nosi dosta dobrih stvari u skoro svim oblastima, ali isto tako da globalizacija podrazumeva i povećanje bezbedonosnih rizika u svetu za sve zemlje i za sve građane, a isto tako podrazumeva i veći rizik za građane Srbije i bez dobre saradnje sa ostalim zemljama, bez dobre saradnje sa međunarodnom zajednicom, sasvim sigurno da te bezbedonosne pretnje nije moguće tako lako rešiti.

Znači, u tom smislu, naravno, kao što rekoh, najbitniji je zakon o merama ograničenja i taj zakon osim mira i bezbednosti koji treba da omogući građanima naše zemlje, isto tako generalno omogućava i poštovanje ljudskih prava i međunarodno humanitarno pravo u potpunosti i poštuje i sankcioniše one koji se ne pridržavaju tih principa u međunarodnom pravnom poretku.

Treba isto tako reći da kada su u pitanju sankcije, sasvim je sigurno mi nosimo jedan ožiljak iz devedesetih godina i u neku ruku postoji i jedan grč kada je u pitanju ovaj zakon, ali s obzirom da su međunarodne prilike menjaju, da se bez sumnje javlja jedan multipolarni svet, da zemlje u razvoju jako brzo napreduju, da traže svoj glas u međunarodnim institucijama, uveren sam da ćemo ubuduće imati mnogo kompleksniju jednu međunarodnu politiku i u tom smislu sve mere koje se budu donosile u Ujedinjenim nacijama, u Savetu bezbednosti biće mnogo izbalansiranije i mnogo odmerenije za razliku od onih prema kojima smo mi bili izloženi devedesetih godina.

Mere se izuzev ekonomske blokade, pre svega, odnose na trgovinu oružjem, na kretanje lica, na raspolaganje imovine pojedinih lica i u tom smislu mere ekonomske blokade su jedna krajnja mera koja se relativno retko donosi.

Sam zakon je dobar i u onom delu u kome obavezuje sve institucije Srbije, znači, s jedne strane ih obavezuje i jasno definiše njihovu odgovornost, naravno i procedure koje se sprovode po ovom zakonu, ali je dobar i za one prema kojima se mere ograničenja sprovode.

Znači, pravna i fizička lica koja potpadaju pod ove mere ograničenja imaju svoja prava koja su definisana zakonom, pre svega, u oblasti zaštite podataka o ličnosti, zatim imaju pun uvid u evidenciju. Omogućava se ispravka podataka koji su u toj evidenciji, omogućava se i brisanje tih podataka ako se dođe do saznanja da su uvedene nekom greškom, pa i raspolaganja delom imovine, ukoliko im je to pogrešno.

Tako da i sa te strane imamo jedan kompletan zakonski projekat koji treba u svakom smislu podržati i pohvaliti, pohvaliti Vladu, pohvaliti ministarstvo i da kažem izbalansiran je i prema međunarodnoj zajednici i prema onima kojima se mere ograničenja uvode.

Što se ovog drugog zakona tiče o prekograničnoj saradnji, dobro je što su danas predstavnici manjina izrazili jako puno pohvala u vezi ovog zakona, jer je sasvim normalno da su oni najzainteresovaniji za ovaj zakon, jer se u prigraničnim opštinama nalazi i možda najveća koncentracija nacionalnih manjina u Srbiji, što je sasvim normalno i što se dešava i u ostalim zemljama Evrope i sveta.

Dobro je što taj zakon, ta konvencija koju zakon o konvenciji koji usvajamo, ne podrazumeva samo privrednu saradnju. On podrazumeva saradnju u skoro svim oblastima života i rada. Znači, saradnju kada je u pitanju regionalni razvoj, kada je u pitanju transport, turizam, ekologija, kultura.

Siguran sam da će nam biti zadovoljstvo svih prekograničnih opština i da će značiti ozbiljan, naravno, pre svega, ekonomski, ali i svaki drugi napredak tih sredina.

Ono što je po meni dobro u samom zakonu što on, odnosno konvencija omogućava različite modalitete kada je u pitanju sporazum koji se potpisuje i što, s druge strane, isto tako podrazumeva potpunu ravnopravnost zemalja koji potpisuju tu konvenciju.

Što se Zakona o vizama tiče, ukidanju viza između Libana i Srbije, to je samo početak, rekao bih, jedne mnogo bolje saradnje između naše dve zemlje. On su u ovom trenutku odnosi na diplomatske, specijalne i službene pasoše, ali s obzirom na stanje na Bliskom Istoku, stanje bezbednosti, s obzirom na veliki broj migranata u ovom trenutku, mislim da više od toga nismo ni mogli da očekujemo, ali sam sasvim siguran da će Vlada u narednom periodu dati sve od sebe kako se budu menjale međunarodne prilike, da se i u toj oblasti stvari popravljaju.

Znači, mi danas imamo po jednu ozbiljnu saglasnost poslaničkih grupa. To ujedno znači da imamo i sličnu viziju jedne spoljne politike Srbije u jednom narednom periodu, što je jako dobro.

Sa druge strane, da pohvalim i Vladu, znači, jedan fragmatizam sa kojim se Vlada rukovodi u oblasti spoljne politike. Siguran sam da što se tiče tog fragmatizma koji je već izražen, da će Vlada u tom smislu nastaviti i ubuduće i uveren sam da ćemo u danu kada ćemo imati prilike da prodiskutujemo o amandmanima, eventualno neke ispravke ovih zakona napraviti i da ćemo imati, moram da kažem, i ne tako čestu priliku da skoro svi poslanici Narodne skupštine glasaju za ove zakone. Hvala vam.

Dame i gospodo, malo smo neozbiljno, čini mi se, prišli ovom zakonu, naravno, mislim na pojedine kolege iz opozicije, s obzirom da je zakon jako bitan. Tiče se bezbednosti građana, a to je osnovna funkcija države.
Imamo zakon koji je donet još 1992. godine, mnogo toga se promenilo u međuvremenu i sasvim je normalno da ovaj zakon prati trenutak u kome živimo i da je i te kako potreban. Lako je i potrebno je omalovažavati eventualno neke institute, neke predloge, to je i posao opozicije i sve to stoji, ali ne bismo trebali da jednostavno idemo na to da omalovažavamo kompletan zakon.
Član 3. je jako bitan, ja bih rekao, jer on faktički definiše sve pojmove koji se nakon toga razrađuju i sankcionišu i neprihvatljivo je da se ovako pristupa tom članu i da se sve svodi na neku dnevnu politiku ili pokušaj prikupljanja nekih dnevnopolitičkih poena. Mislim da bi bilo dobro da se pojedine kolege malo uozbilje, kada je u pitanju ovaj zakon, i da se stvarno izborimo da dobijemo jedan zakon koji će biti i na ponos Skupštine, naravno, siguran sam i na ponos Vlade i na ponos kompletnog društva jer nam je to, kažem, i te kako potrebno.
Još jedanput želim da se složim sa mojim kolegama, ovaj član 3, ima tu još par amandmana, ima dosta problematičnih predloga koji na neki način dezavuišu kompletan zakon, prema tome, i neprihvatljiv je. Hvala.

Dame i gospodo, ne bih se složio da nikad nećemo biti pripremljeni, jer pre svega ovaj zakon uvodi niz instituta koje dosad nismo imali. Ja bih rekao da je ceo zakon u suštini reformski i ide ka tome da se racionalizuje policijska uprava, odnosno MUP i da će posle ovog zakona jako puno posla biti za sam MUP i za samu policiju.

Znači, treba sprovesti ono što je osmišljeno, a to je da se razdvoje poslovi državnih službenika, policijskih poslova, da se radi nova sistematizacija, da se racionalizuju sve službe i sve institucije unutar Ministarstva.

Prema tome, biću tu jako puno promena, jako puno poslova i ne bih rekao da sve to može preko noći. Slažem se sa vama da će verovatno doći taj trenutak da se vozačke isprave i saobraćajne isprave jednog dana izdaju lokalnim samoupravama, ali ipak, imajte malo razumevanja prema Ministarstvu.

Od 2006. godine skoro ništa nije urađeno na ovom planu, na planu reorganizacije, reforme MUP-a. Ovo ministarstvo je jako hrabro ušlo u sve te promene koje su pred nama. Nema potrebe da podsećam da i sistem karijernog napredovanja treba osmisliti i sprovesti u praksi, ojačati sve službe Ministarstva. Potrebno je vreme, a ne sumnjam da će posle ovih promena koje slede, posle ovog zakona, doći i to na red, ali krenuti sa previše obaveza, plašim se da bismo došli u situaciju da sve ono što je osmišljeno da se ne sprovede na nekvalitetan način, čini mi se da je jedna postupnost i te kako potrebna. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, veliko je interesovanje narodnih poslanika za ovaj zakon sa razlogom.
Dosta mojih kolega se prijavilo za diskusiju i trudiću se da ne uzmem previše vremena. Radi se o jednoj značajnoj oblasti. Radi se o jednom značajnom zakonu, koji bitno utiče na bezbednost građana, na suzbijanje kriminala, na ljudska prava u kombinaciji sa pravosuđem, bitno određuje kvalitet naših života.
Želim da kažem da je izuzetno dobro ili ja bar imam takav utisak, da ministarstvo policije konstantno unapređuje sam rad policije, da se u nekoliko izmena i dopuna zakona do sad smo imali nove organizacione jedinice, nove procedure, nove mehanizme u samom ministarstvu i da se korak po korak ministarstvo policije približava onim civilizovanim vrednostima kakve imamo danas u EU.
Brze su promene u ovoj oblasti, brze su promene i u samoj EU, jer se bezbedonosni izazovi jako brzo usložavaju. Oni u svakom slučaju zavise, pre svega, kada je u pitanju spoljni faktor od svega onog što se dešava na Bliskom istoku, što se dešava na jugozapadu Azije, što se dešava u samoj Africi i isti su problemi za EU i za Srbiju i prioriteti su nam isti.
Znači, pre svega, bezbedonosni rizici koji se tiču terorizma, zatim, koji se tiču organizovanog kriminala i najzad što se tiče migracija koje su sve ozbiljnije iz meseca u mesec i donose veliki broj rizika.
Naravno da, nikako kada je u pitanju Srbija, ne treba zanemariti ni unutrašnje faktore, a ja bih pre svega rekao da je ova dugotrajna ekonomska kriza i par standarda, veliki problem koji utiče da se ti rizici u samoj Srbiji bitno uvećavaju.
Što se samog zakona tiče, ono što je po meni najbitnije da se kaže, da je ovo zakon koji je u kontinuitetu sa strateškim ciljevima koje je sebi postavilo ministarstvo policije. Ja bih više zbog građana da vas podsetim koji su to ciljevi. To je u svakom slučaju, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, to je veća bezbednost građana, to je rad sa lokalnim zajednicama, reforma institucija i evropskih integracija.
Naravno da kada su u pitanju evropske integracije, otvaranje poglavlja 24, mi imamo obavezu da izvršimo strateške procene, pre svega u ovom trenutku u oblasti organizovanog kriminala, ali ima još dosta toga na tom putu i ovaj zakon stvara jedan institucionalni okvir da sve one obaveze koje smo preuzeli prema EU, prema integracijama koje nas očekuju, na najbolji način i sprovedemo.
Kada je u pitanju drugi strateški cilj koji je sebi postavilo ministarstvo, to je rad u lokalnim zajednicama. Mi smo i do sada imali savete za bezbednost po opštinama, ali moram da konstatujem da situacija nije sjajna. Da veliki broj opština, lokalnih zajednica, nije prepoznao potrebu da bliže sarađuje sa policijom, sa MUP-om i da, možda, samo jedna polovina lokalnih zajednica ima formirane savete, a dobar deo njih je više formalan nego što suštinski uspeva da spoji zajednički interes svih građana i institucija policije.
Dakle, cilj koji je sebi ministarstvo postavilo i koji se propliće, koji se provlači kroz ovaj zakon je, pre svega, da se akcenat da na prevenciji, a ne na represiji i da sama saradnja sa lokalnom samoupravom promoviše i samu policiju, da policija na neki način bude servis građana i mnogo bliža samim građanima što bi bilo od izuzetnog značaja za celo naše društvo.
Rekao bih, preskačući neke delove koji se odnose na institute u ovom zakonu, da je od izuzetnog značaja razdvajanje poslova, sistem karijernog napredovanja i interni konkursi. Sve to znači efikasnu policiju, ali sve to, stvoriće uslove da se stvore i ozbiljne uštede u samom ministarstvu i da se izvrši ozbiljna raspodela finansijskih sredstava, pa, prema tome, mislim da ministarstvo policije zaslužuje jednu pohvalu jer je među prvima prepoznalo potrebu reorganizacije samog ministarstva i svesno je potpuno da reformski procesi koji se danas dešavaju u Srbiji i neophodno moraju da obuhvate sve institucije i nadam se da će i ona u buduće biti primer i za ostala ministarstva u Vladi RS.
Integritet policije bitno je pojačan ovim zakonom. To su, pre svega, instituti koji podrazumevaju različitu dinamiku kontrole, da je bitno ojačana unutrašnja kontrola, test integriteta, provera imovine funkcionera, sve to treba da bitno ojača integritet policije, da smanji samu korupciju.
Na kraju, u svakom slučaju pohvala ministarstvu što je bilo jako otvoreno i transparentno kada su u pitanju saradnja i sa civilnim institucijama i sa svima onima koji su imali i želeli da daju primedbe na ovaj zakon, to je jedna novina. Mislim da je sadašnje ministarstvo bitno iskoračilo kada je u pitanju transparentnost svoga rada i to je i te kako pohvalno, pohvala za posvećenost ovim reformama koje se sprovode u policiji i pohvala za spremnost da se kroz javnu raspravu ovaj zakon popravi.
Još jedan put, uveren sam da pred sobom imam dobar tekst. Imaćemo jako veliki broj amandmana, siguran sam da, svo razumevanje koje je ministarstvo pokazalo prema svim predlozima u prethodnom periodu, da će imati i prema amandmanima poslanika i vlasti i opozicije, i da ćemo za par dana imati jedan znatno kvalitetniji zakon nego što smo ga imali do sada. Hvala.