Dame i gospodo narodni poslanici, član 2. koji se odnosi na Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza odnosi se na osiguranje i naplatu potraživanja na domaćem tržištu.
Jedan potpuno novi institut i jedno potpuno novo pravo ove agencije koje nije imala do sada, koje u obrazloženju Vlade potpuno jasno ukazuje da je Vlada sasvim svesna da danas u Srbiji i te kako imamo neuredno plaćanje između privrednih subjekata, i te kako imamo prekoračenje roka u plaćanju i da je nelikvidnost privrede izuzetno velika.
S obzirom na sve te velike probleme koje danas imamo u privredi Srbije, sasvim je bilo logično da se izađe sa nekim rešenjima kojim bi se svim privrednim subjektima na teritoriji Srbije omogućilo da na što efikasniji način posluju, a ne da se ovim zakonom i ovim zakonskim rešenjima stvara jednostavno pravna nejednakost između jednih i drugih privrednih subjekata u Srbiji.
Onih prvih, koji imaju pravo zato što izvoze i zato što smo deset godina obmanjivali građane Srbije da imamo adekvatan izvoz i da ćemo uspeti da sačuvamo devizne rezerve i devizni kurs, a posle 10 godina tranzicije, rasprodaje svega onoga što je generacijama sticano, prekomerno zaduživanje sa preko 30 milijardi evra, došli smo u situaciju da zbog jako malog priliva deviza pravimo razliku između privrednih subjekata u Srbiji.
Nemoguće je da se sa ovakvim antitržišnim merama, gde se pojedinci povlašćuju, gde se stvaraju državni miljenici, izađe pred Narodnu skupštinu i ovakvi predlozi nagoveštavaju da u Srbiji ubuduće možemo da očekujemo još veće razlike između velikih i malih firmi, jer privilegije od ovakvog zakonskog rešenja mogu da imaju samo velike firme.
Imali ste prilike da i u 2009. godini, kada je u pitanju likvidnost privrede, Vlada reagovala, ponudila neka sredstva za likvidnost i da su najveći deo tih sredstava iskoristila preduzeća koja su jako bliska vlasti i koja su na neki način monopolisti u Srbiji, a da se preko leđa malih i srednjih preduzeća lomi sva nemoć ove države da se bavi privredom i privrednom politikom.
Mi već sada imamo veliki problem kada je u pitanju ova agencija. Poslovanje agencije je u potpunosti netransparentno. Ne znamo ko i kako danas dolazi do kredita kada je u pitanju Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza. Na ovaj način diskreciona prava agencije biće još uvećana.
Na stranu to što za sve ovo o čemu smo govorili na činjenicu da danas imamo jako neuredno plaćanje od strane veleprodaja, trgovina i velikih proizvođača koji preko leđa male privrede i malih i srednjih preduzeća dolaze do obrtnih sredstava i teraju baš tu malu privredu, koja je u potpunosti nacionalna privreda, na kojoj treba da se zasnivamo, teraju u nelikvidnost, u bankrot.
Imamo institut faktoringa kojim bismo mogli da rešimo problem potraživanja na nivou cele Srbije. To da li u Srbiji danas postoje ili ne postoje uslovi za razvoj faktoringa, to je problem ove Vlade, ali to jeste način da se kroz institut faktoringa rizik naplate za sva preduzeća danas u Srbiji umanji, da dođu do srednjih sredstava, da se izbegnu visoki krediti koje danas plaća privreda Srbije.
Što se tiče samog ovog rešenja, ono treba da bude u korist izvoznika. On u potpunosti zapostavlja onu privredu koja supstituiše izvoz i na neki način popravlja devizni bilans i platni promet u Srbiji.
Kao što rekoh, ovim rešenjem, ovim načinom razmišljanja država se stavlja u situaciju da odlučuje ko može na tržištu da opstane a ko mora da propadne. To je ono što je nedozvoljeno u uređenju tržišta i uopšte u privrednom životu Srbije. To je ono što je neprihvatljivo za SNS. Mi smo ovim amandmanom nastojali da skrenemo pažnju da ubuduće ne idete sa ovakvim rešenjima jer će posledice biti pogubne u budućnosti po privredu Srbije.

Gospođo Čomić, ne znam da li ste ljuti na radikale, ali ne znam zašto ste ljuti na nas naprednjake, mi bar nismo podneli slične amandmane. Evo dva sata nemamo informaciju o tome da li neko od ministara stiže li ne stiže i molim vas da nešto preduzmete.
Sada bi ipak malo o amandmanu, nadam se da ćemo u međuvremenu dobiti neko opravdanje. Ovakav cinizam mislim da ne priliči uopšte Narodnoj Skupštini i govoriti o dostojanstvu nema ni potrebe.
Hteo bih samo da kažem da u članu 1. ono što je intenca SNS to je da smatramo da Fond treba da proširi svoju delatnost. Smatramo da danas u Srbiji imamo izuzetno veliki problem u oblasti poljoprivrede. Veliki u tom smislu što skoro 50% gubitaka sveukupne privrede danas u Srbiji otpada na poljoprivredu i što je poljoprivreda u katastrofalnoj situaciji, gubici cele privrede, imam opet podatke iz 2009. godine, iznose 95 milijardi dinara, a poljoprivrede 45 milijardi dinara.
Ako pri tome imate činjenicu da je poljoprivreda u prethodnoj godini, znači u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu, imala rast prihoda, a da je u isto vreme imala znatan rast troškova i da zbog tog tako velikog rasta troškova su ostvareni ovi veliki gubici, onda možete da shvatite u koliko je teškoj situaciji poljoprivreda danas.
Mi imamo danas u poljoprivredi, i to se iz godine u godinu uvećava, sve veći disparitet u cenama, sve skuplje inpute koji ulaze u proizvodnju i to poljoprivredni sektor, poljoprivredna preduzeće jednostavno više ne mogu da izdrže.
U poljoprivredi 1.900 preduzeća napravili su taj gubitak od 45 milijardi dinara. S druge strane, imate ukupan broj preduzeća, znači ukupna privreda u Srbiji je 89.000 preduzeća, ovih drugih znači 87.000 napravila je drugu polovinu gubitaka u Srbiji danas.
To na najbolji način pokazuje koliko je loše i teško stanje u poljoprivredi danas. Koliko danas je veliki trošak angažovanja kapitala u poljoprivredi, on iznosi negde oko 22% po podacima koje sam našao. Jako je malo obrtnih sredstava koje danas imamo u poljoprivredi i poljoprivreda sve više zavisi od kredita, a cena tih kredita, kamate na te kredite su izuzetno velike i to je jako dobro poznato kompletnoj javnosti Srbije.
Zbog toga se SNS odlučila da ovim amandmanom u ovom članu interveniše da Fond za razvoj deo sredstava odvoji za poljoprivredu. Ne treba da se igramo poljoprivredom. Jako veliki broj naših građana danas zavisi od poljoprivrede. Samo još jedan podatak da je poljoprivreda u pet ili četiri godine izgubila oko milijardu i sedamsto miliona evra od svoje vrednosti.
Ima jako puno argumenata da se prihvati ovaj amandman SNS. Nažalost, kao što rekoh malopre, o tome nema ko da odlučuje, nema ko ni da čuje. Mislim na predstavnike Ministarstava. Svaka čast kolegama iz vlasti, iz vladajuće većine, ali nekako sam stekao utisak da mnogo veći uticaj na prihvatanje amandman imaju ministri, ministarstva nego što to ima većina u Skupštini.

Nemam nameru da vam dozvolim da tako brzo završite.
Kada je u pitanju član 2. imamo još jedan pokušaj ove pomenute stranke u formiranju da sedište Fonda za razvoj u ovom slučaju premesti u Niš. Imamo još jedan pokušaj da se u okviru tog Fonda formiraju ekspoziture. To je ono što su osuđivale skoro sve kolege iz opozicije. To je ono što je bio motiv SNS da podnese ovaj amandman da se ovaj član briše.
Smatramo da nema potrebe danas, kada bi trebalo da zaživi i elektronska Vlada, a da ne govorim o tome da komunikacija putem interneta je i te kako zaživela u skoro svim privrednim subjektima u Srbiji, da se na ovaj politikantski način odlučuje o sedištu jedne institucije.
Nije problem u tome gde je sedište institucije. Što se nas tiče nije problem da ona bude u Nišu. Za nas je problem da se ta sredstva kojima Fond raspolaže koriste što efikasnije. U narednim amandmanima SNS videće se da se to ne čini onako kako bi bilo u interesu svih građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3. Fond za razvoj daje sebi za pravo odnosno ovaj zakon daje Fondu za razvoj za pravo da stiče udele i akcije. Znači, tamo gde se Fond za razvoj u prethodnom radu ogrešio, gde je napravio pogrešnu procenu, gde je dobio kredit a da neko taj kredit ne može da vrati, gde se delilo po partijskoj liniji, gde se delilo po ko zna kojim kriterijumima, ovaj zakon sada ostavlja mogućnost da se ti dugovi pretvore u udele i akcije.
Umesto da se razgovara o odgovornosti Fonda za razvoj, zbog čega kreditni rizici nisu ispoštovani, zbog čega se išlo na neka odobravanja kredita koja nije bilo moguće vratiti od pojedinih privrednih subjekata, mi danas imamo ovaj amandman koji faktički znači u isto vreme i jednu nacionalizaciju delimično imovine privrednih društava, kao i jednu deprivatizaciju.
Već u sledećem članu, o kome ćemo da govorimo, imaćemo i priliku da se faktički ona preduzeća koja su privatizovana ponovo stavljaju u situaciju da se kreditiraju iz Fonda za razvoj.
Čini mi se da ovakvim rešenjima mi idemo korak unazad, da umesto da stvaramo neke tržišne uslove i one principe na kojima se uopšte zasniva tranzicija i zbog čega smo ušli u tranziciju ispoštujemo, mi idemo korak nazad. Priznajemo indirektno neke svoje greške, ali ne nalazimo prava rešenja da bismo iz tih grešaka izašli i dugoročno omogućili privredi da zaživi i da se izvuče iz ove situacije koja je u ovom trenutku jako teška.

S obzirom da sam član Odbora za privatizaciju evo već šest godina i da smo u tih šest godina mnogo toga raspravljali iz oblasti privatizacije, ali da mnogo toga i nismo učinili, po nekoj mojoj proceni, za mene je ovaj član izuzetno interesantan jer kao što malopre započeh, zahvaljujući odredbama ovog člana, ubuduće će Fond za razvoj moći da kreditira i ona preduzeća u kojima je privatizacija propala, gde je postavljen poverenik kapitala, gde postoji neka šansa da se ta preduzeća ožive i da ponovo uđu u proces privatizacije.
Mislim da su ovakva rešenja, bez sagledavanja uopšte kompletnog procesa privatizacije, bez jedne ozbiljne revizije, bez promene zakona, ništavna. Ona predstavljaju samo pokušaj da se vlast amnestira od odgovornosti. Mi smo dosad imali preko 2.000 preduzeća koja su privatizovana, 700 ugovora, a bilo bi znatno više da se u potpunosti poštovao zakon, od toga polovina tih preduzeća koja su u tom trenutku odlazila u privatizaciju otišla su u stečaj.
Imate jedan deo preduzeća koja još uvek, po mišljenju Agencije za privatizaciju, mogu da zažive i u kojima radi jedan izvestan broj radnika koji najčešće po godinu, dve ili tri nisu primali plate ili su primali jako male nadoknade, koji su se borili sa Agencijom za privatizaciju da bi do tog raskida došlo, a za to su imali jako malo razumevanja.
Sad te iste radnike stavljamo u situaciju dajući im neku nadu da će eto Fond za razvoj nekim kreditima da ih revitalizuje, da će da ožive ta preduzeća. Dajemo im jednu lažnu nadu jer ih posle toga ponovo čeka proces privatizacije, po istom ovom zakonu po kome ih je kupio neki mangup pre dve-tri godine, ostavio ih bez primanja i egzistencije, upropastio njihovo preduzeće.
Mi sad kao društvo, kao narod, treba tim preduzećima i tim ljudima da pomognemo da se iščupaju iz te teške ekonomske situacije, ali ne garantujemo da ćemo novom privatizacijom od njih stvoriti zdrave firme, da će dobiti kupce koji će ubuduće razvijati te firme, već onima koji su možda u jednom trenutku zloupotrebili proces privatizacije, iz tih preduzeća isisali ogroman kapital, pružamo priliku da još jedanput sredstva građana Srbije, a ta sredstva koja se ulažu u ta preduzeća biće sredstva svih građana, jer kredit sigurno neće biti na šest meseci nego na godinu dana, na par godina, a vraćaće ga taj novi kupac, ukoliko ga uopšte vraća.
Znači, ponovo odgovornost za proces privatizacije i sve ono što se dešava u procesu privatizacije pada na građane. Ponovo oni plaćaju štetu, a vlast amnestira sebe od odgovornosti za sve ono što se dosad dešavalo u procesu privatizacije. Znači, ovo je dvostruka prevara. Ovo je nešto što je nedopustivo od strane SNS. O ovom bi trebalo mnogo više povesti računa. Ovakva zakonska rešenja i ovakvi amandmani često se provlače kroz različite zakone.
U poslednje vreme imam utisak da je intencija da se sa ovim nastavi, ali na ovaj način mi samo pružamo priliku pojedincima da ne samo jedanput, već i dvaput opljačkaju građane Srbije.

Gospođa Kolundžija je pomešala član 3. i 4. Upravo smo govorili o članu 4. Ako govorimo o udelima oni se odnose na član 3, ali bez obzira na sve, ono za šta sam se ja u svojoj diskusiji pre svega zalagao, to je da se učini revizija privatizacije i da se promeni Zakon o privatizaciji ne bi li ta sredstva koja nameravate da uložite imala neku svoju logiku.
Bude li se nastavilo sa ovakvim načinom privatizacije, ne bude li se izmenio Zakon o privatizaciji dolazimo u situaciju da to sve mogu biti bačena sredstva. Može biti da ovim ljudima u narednih godinu dana pomognemo, ali to ne garantuje da će sačuvati svoja radna mesta onako kao što nisu sačuvali u prvoj privatizaciji.
U tome je suština. Ne možete da amnestirate sve ono što se izdešavalo u procesu privatizacije i da kažete bilo je super, bilo je odlično. Pa, nije gospođo. Preko 2.000 preduzeća je išlo u proces privatizacije, 700 ugovora je raskinuto. To nije mali procenat. Ako već idete sa nekim rešenjem kojim želite da spasavate ta preduzeća koja su ostala, morate da imate jedan celovit koncept, da znate šta u suštini hoćete, a ne da iz jedne greške srljate u drugu grešku.
Za nas je greška ne revidirati Zakon o privatizaciji, a ići sa ovakvim zakonskim predlogom.

Član 6. Radi se o filijalama. Filijale koje, po našem mišljenju, nisu potrebne kada je u pitanju Fond za razvoj. Smatramo da u zadnje vreme koji god zakonski predlog da dobijemo mi dobijamo i predlog da se otvaraju filijale po raznoraznim mestima širom Srbije.
Danas je to stvar politikantstva, pokušaja da se građani obmanu, kako se brine o njihovim interesima, kako se brine o ravnomernom razvoju. To nije iskren pristup i to nije put i način da se pomogne onim građanima širom Srbije koji pripadaju regionima koji su ugroženi.

Ovo je zadnji amandman koji je SNS dala kada su u pitanju ove izmene Zakona o Fondu za razvoj. Odnosi se na to da se po nama Fondu za razvoj daje mogućnost da odlučuje u investiranje u hartije od vrednosti. Država sve više postaje preduzetnik. Malopre sam to rekao. Državu treba istisnuti iz privrede. Država je suviše prava sebi dala.
Danas u Srbiji imate s jedne strane državu, državne fondove, opštinske fondove i sva ona privreda koja je vezana za te fondove, privatni sektor koji je vezan za te budžete može da opstane.
Neprimereno je da na finansijskom tržištu učestvuje država, da iovako plitko tržište finansijsko kakvo je stavlja pod znak pitanja i da joj se na taj način omogućava da manipuliše cenama akcija jer država ima popriličan kapital u odnosu na privatne investitore, a situacija na Beogradskoj berzi je poprilično haotična od početka krize.
Dobro vam je poznato, cena akcija je drastično padala. Ona se delimično stabilizovala u toku 2010. godine, ali ni približno nije vrednost niti "Veleks lajna" niti "Beleksa 15" na tom nivou na kome je bila pre početka ove krize.
Prema tome, ovakva rešenja ostavljaju prostor za manipulacije. To su diskreciona prava, to je nešto što je nedopustivo i što bi trebalo izbegavati u svakom zakonskom predlogu.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS podnela je par amandmana na Zakon. Cilj nam je bio, pre svega, da što je moguće ozbiljnije ovaj prostorni plan zaživi, da se maksimalno skrate rokovi gde god je to moguće, da se prostorni plan učini što više dostupan svim građanima, svim zainteresovanima, da se što transparentnije raspodeljuju sredstva, odnosno projekti koji će imati prioritet prilikom izgradnje.
Konkretno, mi kao Narodna skupština imamo jedan veliki problem što dobijamo masu izveštaja, a član 5. se odnosi na izveštaj o ostvarivanju prostornog plana. Velika većina tih izveštaja i nije predmet neke ozbiljne rasprave i diskusije, niti u odborima republičke skupštine, a kamoli na plenumu, tako da i zbog same organizacije u radu republičke skupštine, čini mi se da bez obzira na to što je to problematika, pre svega, Zakona o Narodnoj skupštini, mislim da ova intervencija SNS ide u tom smislu da se jednom godišnje raspravlja o prostornom planu.
Prostorni plan je trebalo da dobijemo mnogo ranije. Sredstva koja su pristizala u ovu zemlju prethodnih godina sasvim sigurno bi bila iskorišćena znatno racionalnije. Imali bismo i koristi od toga, ti projekti bi bili ravnomernije raspodeljeni, bili bi u manjoj meri pod uticajem politike, političkih partija, pojedinaca i čini mi se da je jedan od razloga, zbog čega je neophodna što veća transparentnost u realizaciji prostornog plana i činjenica da je on dosta široko postavljen, možemo tu da se složimo, bar smo se složili mi iz opozicije, da tu ima i previša upliva politike u sam ovaj dokument, u tom smislu da sve ono što je predviđeno, sve ono što se želi uraditi u ovih 10 godina najverovatnije neće biti ostvarljivo.
Prema tome, moraće se ići na prioritete da bismo mogli da obezbedimo jedan ravnomeran regionalni razvoj, da bismo mogli da obezbedimo da svi interesi svih regiona budu zastupljeni. Dakle, neophodno je da se ima potpuni uvid u implementaciju tog prostornog plana.
Mislim da su i ta skromna finansijska sredstva jedan od razloga za podnošenje ovog amandmana, a to bi moglo da se shvati i kao argument, jer, ako ćemo realno, niti finansijski kapaciteti ove države, niti makroekonomski, s obzirom na projektovani privredni rast, neće obezbediti ozbiljna sredstva za investicije u nekom narednom periodu.
Sve ono što bismo možda želeli da uradimo, sve ono što će verovatno biti predmet neke političke kampanje vladajućih stranaka, umnogome će ostati i mrtvo slovo na papiru.
Prostorni plan za SNS treba da bude jedan trajni dokument, dokument oko kojeg treba okupimo sve institucije, sve kapacitete ove države koji bi trebalo da preporuče Srbiju svim investitorima i domaćim i stranim, i to je i razlog zbog čega smo insistirali na što većoj transparentnosti i na što većoj javnosti.
Nadam da ćete u danu za glasanje imati malo više razumevanja za sve ovo, jer po mišljenju SNS ovim rešenjem bismo stavili Narodnu skupštinu u situaciju da svake godine mora da raspravlja na plenumu o implementaciji prostornog plana.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je već rečeno u smislu da mnoge predradnje nisu učinjene da bi ovaj prostorni plan mogao da zaživi u kratkom roku. Činjenica je da i sama Vlada ne čini dovoljno da prostorni plan što pre zaživi, ako znamo podatak da je Agencija za prostorno planiranje uradila strategiju prostornog planiranja za godinu dana.
Ako je ovaj prostorni plan, prema nekim mojim informacijama, urađen nakon toga, početkom ove godine za nekih četiri meseca, da je posle toga išlo u javnu raspravu, postavlja se jedno opravdano pitanje – zašto je za implementaciju ovog prostornog plana Vladi potrebno godinu dana?
U tom smislu SNS je reagovala jednim amandmanom tražeći da Vlada bude mnogo ažurnija, da se potrudi da ovo stvarno bude jedan strateški dokument, da ne bude upotrebljiv samo za predstojeće izbore na republičkom nivou, već da što pre dođemo u situaciju da planiramo i da ono što nam je na raspolaganju, ta skromna finansijska sredstva, služi za dobrobit kompletnog našeg naroda.
Ako Vlada nema taj administrativni kapacitet da u kraćem roku uradi implementaciju, odnosno plan implementacije prostornog plana, šta tek očekivati na nekom regionalnom nivou, šta tek očekivati na nekom lokalnom nivou?
Nema sumnje da, ukoliko želimo da uopšte zaživi ovaj prostorni plan, moraćemo mnogo toga da uradimo kada je u pitanju i reforma administracije ili bar u ovom segmentu koji će da sprovodi ovaj prostorni plan. Ako se nastavi ovako, da se resursi, kapital, stručno osposobljeni ljudi rasipaju po različitim ministarstvima, ako se to ne okupi na jednom mestu, ako se ne zna ko je tačno zadužen za realizaciju programa iz prostornog plana, projekata iz prostornog plana, mislim da od ovog prostornog plana i sa te strane neće biti ništa.
Nama je ova administracija koja se zasniva na nekim procesnim principima očigledno zastarela, nesposobna je da sprovede ovaj prostorni plan, jer je hijerarhijski ustrojena, neodgovorna, gde se ne znaju tačna zaduženja.
Prema tome, moramo da pređemo na jedan mnogo ozbiljniji način realizacije ovih projekata, na jedan projektni pristup da se konkretno od projekta do projekta zaduže ljudi da budu adekvatno motivisani, ali sve to podrazumeva da i administracija, da Vlada danas izvrši neophodnu reformu administracije bar u ovom delu kada je u pitanju prostorni plan.
Kao SNS smatramo da je ovaj predloženi rok neprihvatljiv, da je prevelik i da bitno ugrožava ciljeve koji su dati u samom prostornom planu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri sporazuma. Osvrnuo bih se na one sporazume koji se dotiču saradnje u oblasti kriminala, u oblasti korupcije, pa i nasilja koga sve više ima u našem društvu.
Po mišljenju SRS, mislim da Vlada u ove zadnje dve godine nije uspela da smanji nivo ni kriminala, ni korupcije. Žao mi je što skoro na svakom zasedanju imamo po neki zakon ili neku ratifikaciju sporazuma koji se odnose na oblast saradnje u oblasti kriminala, ali da se situacija u zemlji bitnije ne poboljšava.
Nažalost, čini mi se da se bavimo zamenom teza, da se bavimo uveravanjem građana da će međunarodni sporazumi da reše probleme kriminala u Srbiji, a da je situacija mnogo drugačije nego što to izgleda na prvi pogled.
Ovaj je sporazum sa Azerbejdžanom o saradnji i o razmeni podataka, s obzirom na udaljenost te zemlje, razumljiv. Naravno da je prihvatljiv za SNS.
Što se tiče ovog sporazuma sa Bugarskom u oblasti policijske saradnje, očigledno je da je Bugarska jedna od zemalja koja je najkriminilizovanija u EU, da ništa bolja situacija, kao što sam malopre tvrdio, nije ni u Srbiji, s obzirom na raspad bivše Jugoslavije. Činjenica je da mafija prelazi granice, da kriminalci prelaze iz jednu u drugu zemlju i da je neophodna ta saradnja. Vi ste jednim delom to učinili pre svega potpisivanjem pre par dana sporazuma sa CG i to je već dalo neke rezultate.
Čini mi se da treba da koristimo svaku priliku da i u ovoj skupštini govorimo o kriminalu, jer je kriminal, korupcija rak rana ovog našeg društva. Imamo trenutno izveštaj Evropske komisije koja korupciju faktički svrstava u jedan od najvećih problema Srbije.
Mislim da smo po stepenu korupcije i među zadnjima u Evropi, da uz to idu i reforme u pravosuđu i kada se sve to sabere očigledno je da su građani Srbije danas mnogo nesigurniji nego što su bili dve godine ranije, dve godine pre formiranja ove sadašnje Vlade. Ne bavimo se uzrocima kriminala.
Politika koju Vlada vodi i koju je vodila u prethodnom periodu nažalost produbljuje bitne socijalne razlike i taj socijalni faktor, kada je u pitanju kriminal, sve je izraženiji u srpskom društvu. Jedan osećaj besperspektivnosti i jedna propala tranzicija, gomila propalih privatizacija i jako loši primeri da se kriminal, korupcija ne sankcionišu, da danas u Srbiji postoji pravda samo "za one koji su siromašni". Za one velike, za one tajkune koji su umreženi, te pravde nema.
Danas možete da dođete u situaciju da Vlada menja ugovore o privatizaciji onako kako njoj odgovara da bi prikrila neuspehe u procesu privatizacije, da se prikrivaju i otvaraju mnogobrojne afere u novinama, medijima koje se uopšte ne sankcionišu. Kraj i završetak tih afera ne vidimo. Sve je to ono što utiče na jednu opštu nesigurnost i opšte nepoverenje u našoj državi, u našem društvu.
Da idemo pravim putem u jednom uređenom društvu koje ste i vi i mi iz opozicije, kad kažem vi iz vlasti i mi iz opozicije, obećavali.
Ono što meni i SNS jako puno smeta je što danas ne vidimo bukvalno kuda ide ovo društvo. Kakav to danas kapitalizam izgrađujemo? Da li ovaj kapitalizam koji je čisto liberalni, poludivlji, tajkunski rekao bih, odgovara srpskim građanima? Nemate hrabrosti da date odgovore na to pitanje.
Taj kapitalizam, takav sistem društveni koji danas izgrađujemo stvara velike nevolje svim građanima Srbije. Mi smo izašli iz društva u kome je stepen socijalne zaštite bio znatno veći, a danas živimo u društvu u kome nema saosećanja sa građanima, gde država ne vodi dovoljno računa o građanima, gde se dešava da građani umiru od gladi, gde je otuđenost, usamljenost građana i te kako prisutna.
Uverenje većine građana da su prepušteni sami sebi čini mi se da je još jedna od podloga za kriminal, za samosnalaženje i spremnost da se izađe iz nekih zakonskih okvira koji sistemski ne omogućavaju da se živi jedan pristojan i civilizacijski život.
Ono što je primetno je da je primedba velika na neodgovornost vlasti koja podstiče socijalne tenzije, neodgovornost i nas političara koji jako često obećavamo više nego što možemo da ispunimo, ali i neodgovornost kada su u pitanju i neka radna mesta i standard građana u Srbiji.
Očigledno je na sceni jedna ozbiljna moralna degradacija našeg društva, da današnje novo vreme, kako to protagonisti novog svetskog poretka vole da kažu, zahteva i novi moral, ali moral nije nešto što se izgrađuje preko noći.
Danas smo došli u situaciju da nam je i lični moral, gde nismo bili na nekom zavidnom nivou, gde smo se uglavnom bazirali na strahu od sankcija, eventualno želji da budemo deo većine, deo društva, da nam je posustao, a o društvenom moralu da i ne govorim.
Dakle, mnogo je razloga zbog čega kriminal danas u Srbiji buja, zbog čega cveta, a Vlada skoro da nema rešenja za sve to što se dešava. Najnoviji primer mafije koja se organizovala kada su u pitanju benzinske pumpe, verovatno već sutra ili prekosutra biće zastareo, a u glavama svih nas stvara se dilema da li se danas isplati živeti po zakonima ove države, poštovati pravila, poštovati moral.
Može li poštujući moral, poštujući zakone čovek danas da preživi ili je neophodno da budete deo jednog kriminalizovanog društva, što dugoročno stvara podlogu za još veće kriminalizovanje našeg društva i sprečava da rešavamo sve ove probleme koje imamo?
Osuda kriminala danas kod nas je čisto verbalna ili odraz jedne dvoličnosti. U praksi je situacija mnogo drugačija. Često imamo primere da jedno govorimo, drugo radimo, da se ni pojedini političari ne libe toga da sa ljudima koji imaju sumnjivu reputaciju izlaze u javnosti.
Kada sve to saberete očigledno je da oblast kriminala i korupcije ova vlada u prethodnom periodu nije tretirala na pravi način i da su tu potrebne mnogo ozbiljniji rezovi države, da nisu dovoljni bilateralni, multilateralni sporazumi sa pojedinim zemljama u okruženju da bi se sve to ispravilo.
Imamo veliki problem sa institucionalnim kriminalom, sa činjenicom da u našoj državi država i Vlada kontrolišu gro kapitala, da se zbog toga što nemamo tržišnu utakmicu, što nemamo pravo za tržišnu privredu stvara prostor za još veće kriminalizovanje našeg društva, a i u oblasti zakonodavstva veliki problem je sankcionisanje tih pojava, što bi ipak na neki način značilo da kriminal u Srbiji posustaje.
Samom reformom sudstva, činjenicom da predmeti koji dospevaju u sudnice stižu jako kasno, sa velikim zakašnjenjem, da se sporo procesuiraju, dodatno opterećuje uverenje da je kriminal u Srbiji moguće iskoreniti.
Nažalost, po mišljenju SNS mi smo sve dalje od pravne države, a kao što sam već utvrdio i želim da ponovim – ovakvi sporazumi su dobrodošli, ali ovo je samo kap u moru svih oni mera koje je potrebno sprovesti da bismo sa kriminalom i korupcijom počeli da raščišćavamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, skoro da ne prođe dnevni red a da na njemu nemamo po par zakona koji znače novo zaduživanje ili nove garancije RS. Pomalo je frustrirajuće ponavljati istu priču o tome kako je Srbija prezadužena. To danas znaju svi građani u Srbiji, zna i sama Vlada, znaju poslanici opozicije, poslanici vlasti, ali nažalost imamo Vladu koja nema snage da menja ekonomsku politiku da pronađe rešenje za izlazak iz ove ekonomske krize, da se opredeli za drugačiji model rasta.
I na ovom dnevnom redu smo suočeni sa šest zakona koji znače nastavak ove politike zaduživanja RS, njene privrede, njenih građana.
Ono što nam najviše bode oči, nama iz SNS, jeste činjenica da se RS zadužuje za 250 miliona evra, a to je otprilike stotinak i više evra se zadužuje svaka porodica u Srbiji, bez kamata. O tom potom, posle ovog grejs perioda, koliki će biti, videćemo, da će sve to značiti pad standarda građana Srbije, da će sve to uticati i na dalju nelikvidnost privrede, koja iovako nije u sjajnoj situaciji.
Razlog za zaduživanje je po nama katastrofalan. To je, pre svega, pokrivanje budžetskog deficita, bez obzira što smo pre samo mesec, mesec i po dana imali zakon gde se Vlada obavezivali na fiskalnu odgovornost, promenu Zakona o budžetskom sistemu, gde je prihvatila obaveze da javni dug ne prelazi 45% BDP, a već evo posle mesec dana se na neki način odričete svega toga što ste prihvatili.
Pokazujete nedoslednost, stavljate nas u situaciju da ćemo ovim dugom uvećati javni dug države, da posredno pokazujete neodgovornost i kada su u pitanju međunarodne institucije, pre svega MMF, u koga se zaklinjete. Pre samo mesec, mesec i po dana iz Vlade su stizale informacije da idemo na rebalans budžeta, da ćemo u tom budžetu imati šezdesetak miliona evra koje ćemo podeliti socijalno ugroženim grupama, da pojedina ministarstva nisu neke investicione aranžmane koje su imali ostvarila i da ima prostora da se popravi standard pojedinih socijalno ugroženih grupa.
Danas je očigledno da to što ste nam govorili pre mesec i po dana nije tačno, da je onih pet hiljada dinara što su dobili penzioneri sve što mogu da očekuju u ovom trenutku, verovatno i do Nove godine, ne samo oni, nego sve ostale socijalno ugrožene grupe. Žalosno je što se preko najsiromašnijih preliva teret ove ekonomske krize.
Pre skoro dve godine smo imali u ovoj Skupštini usvojen zakon koji je trebalo da smanjuje broj administrativnih radnika, znači, državnu birokratiju, da smanjuje iznos javnih finansija. To je bilo mrtvo slovo na papiru, a danas preko leđa penzionera, preko leđa onih najugroženijih, onih koji najčešće sami sebi ne mogu da pomognu država i MMF pokušavaju da smanje rashode budžeta i da ostave dovoljno sredstava za isplate onih kredita koji su u međuvremenu došli za naplatu, o kojima smo govorili u prethodnom periodu.
Žalosno je što ovim zakonom država pokazuje da je njena ekonomska politika neodrživa. U prethodnih godinu dana smo imali, pre svega, zaduživanje države preko hartija od vrednosti. Očigledno je da devizni kurs, koji je postao krajnje nestabilan, da inflacija koja postaje sve veći problem, makroekonomska nestabilnost, koja nas pogađa iz više aspekata, utiče na to da banke nisu spremne da kupuju hartije od vrednosti, koje država emituje.
Mislim da je u ovih zadnjih godinu dana u 2010. u stvari preko milijardu evra smanjeno ulaganje banaka u hartije od vrednosti, a da ste paralelno s tim morali sa preko dve milijarde evra da intervenišete da biste očuvali kakav-takav nivo deviznog kursa.
Znači, očigledno je da imamo jednu ekonomsku politiku koja je neodrživa, da se stanje u Srbiji pogoršava iz dana u dan, bez obzira što nas vi ubeđujete da je stanje sve bolje i bolje i da ste vi u jednom paničnom strahu. Mislim da je to drugi ozbiljan razlog, da bi banke eventualno svoju kreditnu izloženost mogle da umanje. Bečki sporazum koji ste sklopili pre nepune dve godine otprilike ističe.
Banke bez kredita države, bez ovakvih kamata koje država obezbeđuje nemaju interes da ostane na našem tržištu i verovatno bi krenula velika seoba ovih banaka, koje su u suštini samo štedionice ili banke koje su tu da bi ove zemlje koje su u tranziciji stavile u situaciju da najveći deo tih kredita koje uzimaju vratile u zemlje koje su im dale.
Dakle, imamo jako lošu situaciju u našoj privredi i nedopustivo je, po mišljenju SNS, da se ide u dalje zaduženje. Moramo da idemo u smanjenje javne potrošnje, a to je ono što očigledno nije namera Vlade i to je ono što je za svaku osudu.
Što se tiče drugog zakona o kojem je dosta mojih kolega govorilo, odnosi se na JAT, garanciju koju Vlada daje za kredit od 50 miliona, mislim da imamo dvojne aršine, da imamo desetine preduzeća koja su u restrukturiranju, da mnoga od njih moraju da mole kod Agencije za privatizaciju da im se odobri da uzmu neke minimalne kredite da bi koliko-toliko neka obrtna sredstva imali i sačuvali proizvodnju, sačuvali kakve-takve plate.
S druge strane, imate preduzeća koja su isto tako u procesu restrukturiranja, koja tako olako uzimaju i po 50 miliona evra kredita i nije ovo jedini kredit koji je JAT uzeo. Bilo ih je u prethodnom periodu, ako se sećate na dnevnom redu ove Skupštine, i uz to, složio bih se sa onim kolegama, uzimamo kredit a da ni sami ne znamo zbog čega ga uzimamo.
Jer, kao što rekoste, da bi se JAT privatizovao, a pitanje je da li je to cilj samo privatizacija, jer čujem iz različitih ministarstava da stižu različite vesti o tome koja je strategija u vezi JAT, da li ćemo da dobijemo novog nacionalnog avioprevoznika ili će se ići na privatizaciju, mislim da tu stvar nije potpuno jasna, ali u svakom slučaju ide se na nova zaduženja.
Ta zaduženja moraće da plaćaju građani Srbije. Sami ste rekli da JAT ubuduće može da se privatizuje jedino ako nema dugove. On već sada posluje sa gubicima. Nema mogućnosti da ove kredite koje danas izglasavamo vrati. Moraće država, moraće poreski obveznici, moraće građani Srbije.
Odvojili ste sporedne od glavnih delatnosti, ali pomaka u poslovanju JAT nema, on i dalje posluje sa izuzetno velikim gubicima. Tu se, kao što rekoh, po mom mišljenju, a verujem i po mišljenju svih mojih kolega iz SNS, ne vidi ni jasna strategija kuda ide JAT, kuda idu aerodromi Srbije, kuda ide kontrola leta. To su tri segmenta koja su izuzetno važna za vazdušni saobraćaj.
Završio bih konstatacijom svih opozicionih poslanika, koliko sam do sada video, da je daljnje zaduživanje neprihvatljivo, da je sa ovakvom politikom nemoguće obezbediti poboljšanje standarda građana Srbije, oporavak naše privrede i da su ovi i ovakvi zakoni, uz visinu javnog duga, uz stanje BDP koje se jako sporo popravlja i pitanje je da li će naredne godine dostići onaj nivo iz 2008. godine, neprihvatljivi i sasvim sigurno ćemo glasati protiv ovih zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da svi možemo da se složimo oko toga da su svi jako ponosni na istoriju našeg zadužbinarstva, pre svega između dva rata. Bilo je danas dosta primera zadužbinarstva. Bilo je jako puno ljudi na koje smo mogli da se ponosimo. Bilo je to očigledno i vreme kada se cenilo i čovekoljublje, kada se cenila plemenitost, solidarnost i kada se mnogo više vodilo računa o dostojanstvu svakog pojedinca u jednom društvu.
Nažalost, čini mi se i da smo danas isto tako u situaciji da zadužbinarstvo može da bude jako značajno i da u mnogome olakša život mnogim ljudima koji su ugroženi, mnogim socijalnim ugroženim grupama, jer ovaj proces tranzicije kroz koji prolazimo očigledno je stvorio velike socijalne razlike i veliki broj ljudi je ostao u situaciji da živi sa jako malo primanja, u teškoj situaciji, u materijalnoj bedi.
Činjenica da država često nema dovoljno sredstava, dovoljno fondova da pomogne svim tim ljudima čini mi se da je trebalo sve nas da motiviše, pre svega gospodu iz vlasti da pripreme jedan zakon koji bi bio mnogo sveobuhvatniji, koji bi bio sa mnogo jasnijim konceptom i sa jasnim ciljevima, kada je u pitanju zadužbinarstvo, filantropija u Srbiji danas i da bi to mnogim ljudima u Srbiji mnogo više značilo nego ovaj koncept koji ste danas nama ponudili.
Jako puno je bilo primedbi na ovaj predlog zakona. Mogu da kažem da je SNS očekivala mnogo više od ovog zakona, pre svega, kao što rekoh, zahvaljujući zadužbinarstvu, da kvalitet života naših građana bude na jednom višem nivou, da se u mnogo većoj meri afirmiše zadužbinarstvo nego što će ovaj zakon to da učini, da se vratimo nekim moralnim vrednostima ili da promovišemo socijalnu pravdu, ali sasvim sigurno zaboravljamo, bez obzira što smo proistekli iz jednog društvenog sistema u kojoj je te socijalne pravde bilo mnogo više nego što je ima danas.
Mislim da ovaj zakon, kao što malopre rekoh, konceptualno ima jako puno mana. Mislim da niste ovim zakonom dokazali da imate neku viziju zadužbinarstva u nekom narednom periodu, da imate neku strategiju na osnovu koje bi se zadužbinarstvo razvijalo u narednom periodu, da taj nedostatak strategije znači da nećemo imati jednu kulturu filantropije u našem društvu, da to neće da krene od porodice, od škole, da to neće da bude deo našeg vaspitanja, i da samim tim i zadužbinarstvo neće biti ukorenjeno u onoj meri u kojoj smo možda to očekivali ovim predlogom zakona.
Ono što najviše smeta nama iz SNS je što niste krenuli ispočetka, što niste definisali šta će biti sa onim zadužbinama koje su nacionalizovane, da damo jedan pozitivan primer šta hoćemo sa tim zadužbinarstvom, da afirmišemo te ljude koji su u prošlosti puno dali ovom narodu, da to bude jedan pozitivan primer koji nam je i te kako potreban.
Nažalost, niste uspeli da motivišete ni medije da se aktivno uključe u ovu kampanju oko zadužbinarstva. Mediji su danas prepuni negativnih primera. Ono što je najveći problem, kada je u pitanju konkretno tekst ovog zakona, postoji mogućnost da se stvore, odnosno ostavlja se prostor za zloupotrebe.
Najveći broj amandmana SNS je bio baš u tom smislu da se potpuno pojasni ovaj koncept zakona, da se izbegne svaka zloupotreba, jer bi svaka zloupotreba u ovoj oblasti definitivno značila, da ne kažem, tačku na zadužbinarstvo, ali jedan veliki korak unazad, kada je u pitanju zadužbinarstvo i filantropija danas u Srbiji.
Ono što nam isto tako smeta je što ste, čini mi se, nastupili u zakonu sa jednim jedinstvenim pristupom prema zadužbinarstvu, bez obzira što je ono mnogo slojevitije nego što to izgleda na prvi pogled.
Danas u svetu, bar koliko mi je poznato, postoje četiri tipa zadužbinarstva. To je pre svega ovo zadužbinarstvo koje kreće od pojedinca, zadužbinarstvo raznih trgovačkih društava. Ono što je jako važno i što je trebalo kroz ovaj koncept da se mnogo bolje reguliše je ono zadužbinarstvo koje podržava država, zadužbinarstvo koje podrazumeva prikupljanje sredstava od građana, od svih onih ljudi dobre volje.
U tom smislu nije smelo u ovom zakonu da ostane ni malo prostora gde bi eventualno trošenje tih sredstava došlo pod znak pitanja i gde bi se zloupotrebilo trošenje tih sredstava. To je ono što i te kako fali, institucija javnog konkursa, transparentnost prilikom trošenja tih sredstava, pre svega kada su u pitanju pomoć države ili kada je to zadužbinarstvo koje se odnosi na prikupljanje sredstava građana, a i mislim da je i sam zakon mogao da bude mnogo širi, s obzirom da je sve veći broj vidova korporativnog zadužbinarstva, bez obzira što možda korporativna društvena odgovornost ne pripada ovom zakonu ili treba biti uređena drugim zakonom.
Ipak, ona sve više uzima maha u našem društvu i može biti značajan podstrek i u razvoju ljudskih resursa i u zaštiti životne sredine i u svim ostalim vidovima gde se lokalnoj zajednici omogućava kvalitetniji život, gde se uspostavlja ta kopča između privrede i lokalne zajednice.
To je ono, isto tako što bi SNS mogla da vam zameri, nema toga dovoljno u ovom zakonu i ne vide se intencije da će te u nekom narednom periodu možda u saradnji sa ostalim ministarstvima da poradite po tom pitanju.
Mislim da su mediji veliki problem, da su potpuno ne upućeni, nezainteresovani za oblast zadužbinarstva, kao što sam i malo pre rekao, da na tome Ministarstvo mora mnogo više da poradi ukoliko smatra da od ovog zakona stvarno imamo neki koristi.
Što se tiče poreskih olakšica, čini mi se da bi mogli mnogo više da uradite da to bude po nekoj progresivnijoj stopi, sa nekom ozbiljnijom vizijom kako podsticati zadužbinarstvo. Verujem da bi ste naišli na ozbiljan odjek, pre svega ljudi iz privrede, onih koji raspolažu sredstvima koje bi rado upotrebili kada je u pitanju zadužbinarstvo.
Konkretno, kao što reče moj kolega malo pre, podneli smo dvadesetak amandmana. Ono na čemu smo insistirali to je da se statutarno odredi da li je zadužbina na ne određeno ili određeno vreme, odnosno da to uđe u zakon, da to mora da bude jedna jasna klauzula. Sadašnjim Predlogom zakona mislim da ste to propustili.
Isto tako da se definiše na bilo koji način naš predlog uz pomoć oznake u samom nazivu zadužbine, šta je ono, da li je zadužbina u cilju nekih opštih korisnih ciljeva ili je u privatnom interesu.
Mislim da je to jako važno za treća lica koja stupaju u kontakt sa zadužbinom, sa ljudima koji je predstavljaju, da se mnogo bolje uredi sukob interesa. Plašimo se da i tu može biti jako ozbiljnih zloupotreba i sa tim smo i te kako nezadovoljni, kao i institutom povezanih lica i to nam se čini da nije u dovoljnoj meri uređeno.
Sve u svemu, mislim da je, kada su u pitanju i strane zadužbine, trebalo to regulisati malo ozbiljnije. Nisam siguran da su svi strani zadužbinari u tolikoj meri dobronamerni prema našem društvu, da jako često promovišu neki sistem koji je primeren njima i bivaju logistička podrška jednom potrošačkom društvu koje se ovako često stihijski izgrađuje, gde smo i kao narod i kao država jako često zatečeni i nesvesni da mnoge od tih ideja i zalaganja nisu u interesu ovog društva.

Dame i gospodo narodni poslanici, čisto informacije radi, ovaj zakon se sastoji iz dva dela. Jedan je ovih 15-ak članova koji nas uvode u zakon, a nakon toga sledi prostorni plan. Ja bih prvo par reči o samom zakonu.
Na početku bih rekao da nam je zakon bio i te kako potreban. SNS smatra da se kasnilo sa donošenjem prostornog plana i da smo u prethodnom periodu imali jako veliki priliv deviznih sredstava, imali smo veliko zaduživanje države, imali smo prihode od privatizacije, imali smo donacije, a i izvoz nam je bio sasvim pristojan, ali smo, nažalost, u ovih 10 godina jako malo iskoristili od tih sredstava za neke kapitalne investicije.
Nažalost, najveći deo je otišao u neku tekuću potrošnju, kroz stalne izbore, kroz stalne političke čarke, interese političkih stranaka i tako je jedan veliki kapital kojim je raspolagala Republika Srbija i svi građani Srbije potrošen.
Danas smo došli u situaciju da donosimo jedan prostorni plan koji je oročen na 10 godina i da se pitamo koliko je on ekonomski realan, a koliko iza njega stoji politička želja i eventualno predstojeća predizborna kampanja i u kojoj meri će ovaj prostorni plan biti realizovan u ovom periodu koji ste naznačili.
Ono što bi u samom zakonu meni smetalo to je što program implementacije planirate tek za godinu dana. Prostorni plan ste, koliko je meni poznato, uradili za par meseci, početkom ove godine. Planirali ste bili da ga možda usvojite još u julu u ovoj skupštini, ali, odužilo se do oktobra, pa ipak za par meseci ste doneli prostorni plan a nakon toga čekamo na implementaciju godinu dana.
Posle implementacije imaćemo, bar mi narodni poslanici, još godinu dana, jedan rok da se sagleda šta je od tih planova i poslova na koje ste se obavezali urađeno. Znači, mi ćemo realno od ovog dokumenta moći da sagledamo njegove efekte i da vidimo u kojoj se meri realizacije faktički tek za dve godine.
Stičem utisak da je motiv u ovom trenutku pre svega politički, da sam posao oko prostornog plana nije u dovoljnoj meri pripremljen, da imamo veliki problem sa regionalnim prostornim planovima, gde se bukvalno ništa nije ni uradilo.
Verovatno je agencija započela deo tih poslova, ja sam nešto načuo, bar što se tiče Pomoravskog okruga i Šumadijskog da se na tome radi, da je to u planu u toku naredne godine, ali, u samom planu imate jako šture konkretne podatke. Više je to opisno i više je to spisak želja, ono što bismo voleli da uradimo, nego što stvarno može da se prepozna šta su prioriteti u pojedinim regionima.
Smatram da je veliki propust kod zakona ovaj institut uvida. Ne znam zbog čega ministar propisuje uvid fizičkim ili pravnim licima, odnosno, verovatno će uslediti neki pravilnik, zbog čega se niste opredelili na to da ovo bude dostupno faktički i građanima, da se ide na jedan informacioni sistem koji bi objedinio možda i druge institucije, u smislu da svi podaci koji su relevantni za sagledavanje prostora Republike Srbije mogu da budu dostupni i domaćim i stranim investitorima.
Valjda je i osnovni cilj prostornog plana da svi mi znamo šta RS odnosno šta mi kao država planiramo u nekom narednom periodu. Ova mogućnost i upotreba najnovijih tehnologija, a pretpostavljam da će tu biti i nekih otežavajućih okolnosti da svako fizičko lice bude u situaciji da sagleda ovaj prostorni plan i sve ono što u njemu stoji, mislim da je veliki propust i da je to trebalo na drugačiji način da se reši u samom zakonu.
Kao što rekoh, mnogo se priča o stranim direktnim investicijama, ali strane direktne investicije pre svega dolaze tamo gde je situacija izvesna, tamo gde se uviđa da jedna država i jedan narod ima neku svoju viziju. Vi smatrate da ste ovim zakonom ukazali na viziju, na neke prioritete, ja verujem i da jeste, ali, nisam siguran da je to dovoljno za povećani nivo investicija u Srbiji danas.
Što se tiče samog prostornog plana, on je sasvim sigurno urađen sa prevelikim ambicijama, ambicijama koje nisu primerene za ovaj trenutak ekonomske krize u kojoj se nalazimo. On ima, nažalost, političku pozadinu a nije bilo mesto u ovom dokumentu, jer, kao što rekoh, prostorni plan bi trebalo da ostane svim budućim vladama i trebalo bi, kao što u njemu piše, da se realizuje u narednih deset godina. Vi ste to delimično i kroz jedno objašnjenje u samom prostornom planu donekle i naglasili, da imate dva scenarija kada je u pitanju prostorni plan, da je jedan recesioni, koji je sasvim izvestan, ali, čini mi se da ste se mnogo više bazirali na ovaj drugi, u želji da mnogo više toga isplanirate, obećate, a da to nije umnogome u skladu sa realnostima u kojima se Srbija danas nalazi. Pre svega, kada je u pitanju ekonomska baza Srbije, način finansiranja tih projekata, imaćemo velikih problema.
U zakonu stoji da nisu potrebna neka dodatna sredstva a da su sredstva obezbeđena iz nekih namenskih fondova, da eventualno možemo da računamo na sredstva iz kredita, itd. Podsetio bih vas da smo pre mesec dana doneli Zakon o finansijskom sistemu, u dogovoru sa MMF-om, gde smo bitno ograničili mogućnost zaduživanja Republike Srbije, znači, da taj javni dug može da bude samo nekih 45% bruto domaćeg proizvoda.
Što se tiče bruto domaćeg proizvoda, u narednih godinu-dve, verovatno nećemo moći da dostignemo ni onaj nivo iz 2008. godine, bez obzira što nas aktuelna vlast uverava kako je situacija u privredi sve bolja i bolja, kako se popravlja iz dana u dan. Činjenica je da to ide znatno sporije i da se srpska privreda oporavlja jako slabo i jako sporo, tako da ekonomska osnova za realizaciju tih novih projekata biće krajnje problematična.
Vlastitih sredstava mislim da praktično nemamo. Čeka nas rebalans budžeta, gde će dobar deo tih sredstava koja su preostala biti raspodeljena pre svega u neke socijalne svrhe. Vlada je isto tako svesna da građani Srbije jako teško žive i u narednom periodu, nažalost, budžeti Republike Srbije biće socijalni, mnogo manje razvojni, mnogo manje para za investicije i ne prepoznajem od kojih to stvarno sredstava računate da ćemo moći da isfinansiramo veliki broj projekata koji su planirani do 2010. godine.
Koncesija ima jako malo. Očigledno je da tu zakonska regulativa nije adekvatna i da nema interesa da Srbija, kad je u pitanju demografski kapital i neka njena budućnost nije sjajna, da strani investitori i budući koncesionari tu ne vide profit, ne vide svoj interes. Sasvim sigurno je da nemamo ni dobru zakonsku regulativu, kada je u pitanju ovaj miks između privatnog i javnog sektora, jer to privatno i javno partnerstvo kod nas uopšte nije zaživelo.
To su eventualno neki ventili gde bismo mogli deo ovih projekata da realizujemo, ali, toga, nažalost nema i time ćemo morati poprilično da se pozabavimo i da vidimo da pripremimo jednu zakonsku regulativu da bismo te potencijale iskoristili.
"Telekom", koji ste planirali da prodate do nove godine, verovatno će se iskoristiti za predizbornu kampanju. To i nisu neka sredstva kojima bi mogli da se realizuju kapitalni projekti.
Sve u svemu, mi imamo veliki problem sa ovim planom i sa ovim zakonom. Znači, mnogi projekti biće pod znakom pitanja.
Samo bih podsetio da uz sve to u narednom periodu možemo da očekujemo i manji broj zaposlenih, manji dohodak, i sve to bitno komplikuje situaciju i mogućnost realizacije i realnost samog ovog prostornog plana koji je danas pred nama.
Mislim da je veliki problem kada su u pitanju regionalni prostorni planovi koji će biti u pripremi u nekom narednom periodu i činjenica da Vlada ne poštuje Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Verovatno su sve moje kolege dobile pisma od lokalnih samouprava, a ja sam dobio od mojih Despotovčana, imam obavezu prema njima i prema ostalim lokalnim samoupravama iz Pomoravskog okruga, da vam dam do znanja da u budžetu za 2011. godinu niste predvideli dovoljan iznos sredstava za lokalne samouprave, da ne poštujete zakon, onih 1,7% BDP ne odvajate lokalnim samoupravama.
Čemu ti regionalni prostorni planovi, ako te projekte lokalne samouprave neće moći da investiraju i neće moći da potpomognu, jer danas veliki broj lokalnih samouprava ima sredstava za plate zaposlenih, a što se tiče investicija, tu je situacija sve gora i gora. One u mnogome kasne i kada su u pitanju i obaveze prema dobavljačima, kada su u pitanju njihovi troškovi, ne ispunjavaju ih i pad prihoda je veliki, zato što je najveći broj radnih mesta u prethodnoj godini kojih je blizu 200.000, izgubljen baš u unutrašnjosti, baš van Beograda i Novog Sada.
Smatram da u ovoj trenutku treba svi da se založimo i da Vlada odustane od toga da smanjuje sredstava lokalnim samoupravama, da poštuje Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, jer je to još jedan uslov da bi ovaj zakonski projekat koji bi danas trebalo da usvojimo, bude bar u jednom delu realizovan u nekom narednom periodu.
Kada je u pitanju regionalni razvoj, dosta je toga u ovom zakonu rečeno o regionalnom razvoju, jako puno lepih želja, planova, ali se potpuno zaboravilo da u prethodnih deset godina mi imamo sve veće osiromašenje unutar centralne Srbije, da imamo veliki broj opština koje su, da ne kažem, pred izumiranjem i u ekonomskom, ali i u demografskom smislu i da je taj kapital jako mali da ovaj model koji ste vi zamislili, trebaće ozbiljna finansijska sredstva da se to realizuje, da se jedan broj gradova revitalizuje u Srbiji da bi mogli da budu nosioci privrednog razvoja.
Nažalost, u procesu privatizacije stradali su, pre svega, gradovi i opštine u unutrašnjosti, jer se prodavala imovina, a većina je njih bila u unutrašnjosti i ta privredna osnova bila je jako tanka, a stanje u preduzećima i kada je u pitanju njihova likvidnost u privatnoj privredi, mislim, pre svega, i kada su u pitanju troškovi koji su u toku kao vraćanju kredita, jer do obrtnog kapitala su došli zaduživanjem kod banaka.
Svim opštinskim samoupravama danas, da bismo održali standard, potrebna su nova radna mesta, nove investicije i bez toga neće biti moguće realizovati ovaj prostorni plan prihoda koje bismo iz tih investicija mogli da računamo u nekom narednom periodu.
Znam samo za Pomoravski okrug da je u ovom trenutku potrebno četiri do pet hiljada kvalitetnih radnih mesta da bi mi građani Pomoravlja mogli da sačuvamo ovaj standard, inače će i ovaj uslužni sektor koji prati privredu početi da posustaje. Prođite kroz gradove unutrašnjosti, svaki drugi lokal je prazan. Očigledno je da usluga ne može da opstane bez realnog sektora, a realnog sektora i radnih mesta sve je manje.
Mislim da generalno govoreći, ne sumnjam u dobru nameru, ali još jednom da podvučem, plan nam je potreban, ali plan koji je na realnim osnovama, ne plan koji je proizvod nekih političkih želja ili plod neke buduće predizborne kampanje, a čini mi se da je to namera predlagača, namera Vlade u ovom trenutku.
Nije nam potreban lažni optimizam koji treba da širimo širom Srbije u ovoj predizbornoj kampanji, jer mnogo je obećanja bilo ovih deset godina, a jako malo toga je ostvareno i nije ni čudo što danas ima jako puno pesimizma u Srbiji, nije kriva opozicija što ukazuje na to kako se danas loše živi.
Gospodo iz vlasti, krivi ste vi, zato što ste mnoga obećanja pogazili i što se danas nažalost u vas nema poverenja i čini mi se da bi građani Srbije od ovog prostornog plana bar u nekom narednom periodu, ne bi imali ozbiljne koristi.
Nadam se da promenama koje svi očekujemo, akcentom na jednu sasvim drugačiju privrednu politiku koja neće da se zasniva na uslužnom sektoru, na uvozu, na finansijskim institucijama, već na onome o čemu sami vi pričate, ovih dana na izvozu, a propustili ste deset godina, sad ste se prisetili pred izbore. Samo takva politika, takav model ekonomskog rasta i razvoja omogućiće da se jedan deo ovih planova realizuje.
U protivnom, ostaje nam da planiramo, da primenjujemo neke standarde, da izvršimo edukaciju po lokalnim samoupravama u kojima imamo jako veliki problem sa kadrovima koji nisu sposobni da pripreme dokumentaciju za mnoge projekte i u tom smislu je jako malo urađeno, bez obzira što smo dobili zakon o regionalnom razvoju, ali skoro ništa od toga nije implementirano, ništa od toga danas u Srbiji ne funkcioniše.
Bavimo se politikom, i to dnevnom, kratkoročnom, izbornom, ali dokle god se ne pogledamo, ne stanemo pred ogledalo i ne rešimo da krenemo i ispravljamo stvari u Srbiji, neće nam biti bolje.
Nadam se da ćemo posle ovih izbora dobiti Vladu koja će biti sposobna da u tom smislu popravlja stvari, realizuje sve ovo u vezi prostornog plana što ste zamislili.

SNS je podnela niz amandmana koji se odnose na finansiranje Direktorata. S obzirom na dosadašnje loše iskustvo, pokušali smo da ovaj predlog zakona na neki način ispravimo i uskladimo sa zakonskom regulativom.
Ono što je najveći problem, kada je u pitanju član 241, a odnosi se na finansiranje Direktorata, jeste to što nije u dovoljnoj meri uvažena činjenica, odnosno Zakon o javnima agencijama, s obzirom da usluge Direktorata moraju da budu usklađene sa tim zakonom i bilo je neophodno da se unese i ovaj član, kada je u pitanju finansiranje Direktorata.
Ono što nam isto tako smeta, to su tarife koje se odnose na unapređenje vazdušnom saobraćaja, ono što se ubira od putnika, od prtljaga koji se preveze. Plašimo se, kao što malopre rekoh, zahvaljujući dosadašnjem ponašanju Direktorata, da ta sredstva ne budu iskorišćena namenski, a jako je važno da ona budu namenski iskorišćena zbog značaja razvoja saobraćaja. Zbog toga smo ovim članom predložili da kontrolu nad tim sredstvima ima Vlada, da se ona strogo namenski koriste, a ne da se tek tako olako prepusti Direktoratu.