Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6916">Aleksandar Vučić</a>

Govori

 Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo smo slušali ministra i od ministra smo čuli nekoliko rečenica koje stoje u nekoliko prvih članova zakona i u nekoliko prvih redova obrazloženja zakona. Dakle, jedno tri puta na različite načine nam je ponovio o razvojnim poslovima, stručnim i o regulatornoj funkciji koju treba da obavljaju agencije. Baš lepo, gospodine ministre, dobili ste i zasluženi aplauz. Nisam siguran da su svi baš pažljivo slušali šta ste govorili.
Ono što moram da kažem, to je principijelno neslaganje srpskih radikala sa stvaranjem novih agencija. Sada ću vam na jednom primeru pokazati zašto to nije dobro i kako se samo troše državne pare, pare građana Srbije. Naime, vi ste naveli ovde nekoliko ključnih agencija: Agenciju za duvan, Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća, Agenciju za privatizaciju itd.
Znam da su i u ranijem vremenu neki počeli sa stvaranjem agencija, ne zato što su hteli da pokažu kako će nešto veoma efikasno da funkcioniše i kako će to da bude dobro za građane Srbije, već iz nekoliko razloga koji jesu suštinski. Prvi je potencijalno pranje novca. Drugi je pravljenje više centara političke ili ekonomske moći, da ne bude sve u rukama jednog centra, posebno u koalicionim vladama ili tamo gde postoji vrlo široka koalicija koja u parlamentu obezbeđuje većinu. Treća stvar je da niko živ ne zna ko je za šta zadužen, koji je čiji posao, šta su čije ingerencije, da bi svako u pojedinim trenucima mogao da izbegne određenu odgovornost.
Evo vam primer – Agencija za privatizaciju. Agencija za privatizaciju danas obavlja direktno poslove Ministarstva za privatizaciju. Hoćete dokaz? Isključivo se bavi upravnim poslovima. Da li je tako, gospodine Cvetkoviću? Gotovo isključivo. Dakle, ako je nešto posao državne uprave, nadležnog, resornog organa državne uprave, onda je to da vodi upravne poslove. Sve što donosi Agencija za privatizaciju jesu upravni akti, ili najvećim delom. Onda se postavlja pitanje šta će nam Ministarstvo. Ajde jedno od ta dva sklonite, nema potrebe za oba.
Razumem da ćete mi naći možda u ovom trenutku više argumenata zašto da postoji Agencija, ali mi nećete naći nijedan da postoji takvo ministarstvo. Ako postoji takvo ministarstvo, onda nam ne treba Agencija. Nema apsolutno nikakvog argumenta. Znam da to znaju pravnici iz vaše stranke, verovatno i iz nekih drugih stranaka, koji o tome hoće korektno da govore.
Samo postavljam jedno pitanje - pošto sam pažljivo proučio vaš Predlog zakona, ako se ne varam, možda sam i pogrešio, ispravićete me, ali mislim da član 6. govori o načinu finansiranja javnih agencija. U tom članu se tamo negde kao treće, četvrto navodi, a što u stvari jeste suštinsko značenje, da će se javne agencije finansirati iz budžeta. To smo imali do sada. Znači, svako ko je učestvovao u raspravama do sada, ili u glasanju, ili čitanju akata koji su dolazili pred narodne poslanike, svi su mogli da vide da smo sve agencije do sada finansirali iz budžeta. I, ubacivane su u budžet i u rebalans budžeta i u svakom trenutku smo mogli da vidimo samo kako trošimo više novca.
Zbog čega? Zbog toga što treba da dobijemo novog direktora? Zato što treba da dobijemo nov upravni odbor? Govorite o tome da ti funkcioneri potpadaju pod Zakon o sukobu interesa (podrazumeva se, i moraju da ga poštuju), ali ja vas pitam - a ko to poštuje Zakon o sukobu interesa u ovoj zemlji?
Ima mnogo zakona koje niko živ ne poštuje i navešću vam jedan. Imate čoveka koji je jedan od najviših državnih funkcionera, koji otvoreno pozove ljude, mlade vojnike, da se ne odazivaju na mobilizaciju.
Da li se to goni po službenoj dužnosti? Goni se, znate svi. Da li to neko goni? Ne goni. Koga gonite? Gonite onog što ukrade kilo paprike, ili vaše političke protivnike koji su delili bonove radnicima, a da ih nikada nisu ni videli. Da li je to vaš posao?
Samo hoću da kažem da zakon mora da važi za sve. Ako su agencije napravljene da biste imali nove upravne odbore, da biste imali nove direktore, da bi se samo pravilo, rekao bih, novo slaganje uprave ili nečega što nije baš uprava direktno, iako obavlja upravne poslove, ne zna se baš tačno koji su to poslovi stručni, regulatorni, razvojni... Razumeo sam da je vaša vlada razvojna, da ima strateški, razvojni program. Šta će vam onda još i agencije koje će to da razvijaju još bolje nego vaša vlada?
E sad, da vidimo kakvo je naše iskustvo sa tim agencijama. Kakvog smo mi to velikog dobra videli od tih agencija?
Mogu da se složim da je bolje da postoje bilo kakva pravila, nego da ih nema, da se bar nešto zna. Da se zna način izbora upravnog odbora, način izbora direktora, da postoji kakav-takav sistem, kako ste vi to nazvali u ovom zakonu - samo funkcionisanje agencija, ako one već moraju da postoje. Ali, kažite mi, molim vas, neki rezultat u svemu tome, sem činjenice... A sada ću vam to reći, recimo, oko "Sartida"; vi znate kakav se postupak vodi trenutno. Vi znate da nadležni državni organi pokušavaju da pronađu pravu istinu - zašto je ova zemlja jednu fabriku prodala za 60 miliona evra, manje novca nego što je mogla da dobije po najmanjoj ponudi koja je bila iznad te ponude. A, bilo je ponuda za više od stotinu miliona evra, većih.
Da li to znate? Znate. I znate da je taj postupak u toku. O čemu je reč? Koga ćete da uhvatite sad? To služi za to. Cela priča je u tome što se time izbegava odgovornost. Sada ćete da uhvatite dvojicu protivpožaraca, dvojicu pomoćnika i zamenika, a ključne ljude koji su u tom prljavom poslu učestvovali nećete da uhvatite. I, zato što tu ima i elemenata inostranosti itd.
Zašto? Zato što će neko da kaže - izvinite, ja sam bio na čelu resornog organa državne uprave, nisam bio na čelu Agencije za privatizaciju koja je to sprovodila. Ili će neko drugi to da kaže. Naveo sam vam jedan primer. Imate ih koliko hoćete, na svakom mestu.
Svojevremeno, 1999. i 2000. godine, kada su neki pravili agencije, mi smo se tome suprotstavljali. Nije vredelo. I ti su neki u tom trenutku to pravili da bi mogli da dobijaju više para na te račune, jer je to služilo - prebaci mi pare na agenciju, a ta agencija iznajmi dve ili tri druge agencije. Naravno, to su uglavnom što marketinške usluge, što neke druge usluge. Niko živ u trag ne uđe tome. Vi to dobro znate. Kada su u pitanju usluge, to niko živ ne pohvata, kad, kako i na koji način ste novac oprali, i nikom ništa. To su sve primeri iz bliske prošlosti. To su primeri sa kojima se svakodnevno suočavamo.
Jedino što mene plaši u ovome što ste rekli, to je - ovim se uređuje stvaranje novih agencija. Ma, nemojte, molim vas, više. Nemojte, molim vas, više. Dajte negde nešto, smanjite upravu, smanjite broj članova Vlade. Ma, možete da imate i 50 članova Vlade, ali ukinite 20 agencija zato što će se i time postići značajna ušteda. Neka nešto ide nekim racionalnim putem. Nisam načisto šta stoji iza ovoga i o čemu je ovde reč.
Mogu da razumem ako ćete da nam kažete - evo da nekako regulišemo sam status agencija, izbor unutrašnjih organa, da se bar to zna, da postoji neka vrsta regulative koja se na to odnosi.
Ali, to uz obećanje - čekajte, sada nam stižu nove, jer u obrazloženju se kaže da je većina država EU u pogledu razvoja tzv. nedržavnih subjekata uprave daleko otišla, a nismo ni mi za odbaciti po tom pitanju.
E, ja bih voleo da se mi po nečemu drugom sa njima uporedimo. Da ne bude svake večeri kao ovde - aha, postoje retrogradne snage, to ste vi što mislite drugačije, i mi koji smo veliki, koji nosimo plavu zastavu sa žutim zvezdicama, ne znam već kako izgleda, znam dobro kako ova naša izgleda.
Znači, ključno pitanje je možemo li mi da se poredimo po pitanju ekonomije, privrednog rasta, po pitanju bilo čega sa bilo kim, a ne samo u praznoj priči, u floskulama, u tome kako će samo još ovo i biće nam mnogo bolje. Samo još jedan korak i biće nam mnogo bolje. A narodu sve teže, narodu sve lošije. Ljudi žive sve gore i gore.
Samo hoću da vam kažem da ovo sa agencijama ništa posebno dobro ili ništa dobro neće doneti ni građanima Srbije, osim što će još više novca morati da izdvajaju iz budžeta za potrebe nečega što ne možemo da nazovemo poslovima uprave, već nečega što niko živ ne može baš do kraja ni da razume.
I, voleo bih kada bi to bio slučaj da vi čak i deo ljudstva, u onim agencijama koje postoje, da deo tih ljudi možete da prebacite iz resornih organa državne uprave, jer ti ljudi mogu, ukoliko su stručni, ukoliko zaista jesu eksperti, da na najbolji mogući način obave neke konkretne poslove, koji bi bili od značaja za građane Srbije. Ali, plašim se da je ovo samo nagomilavanje i funkcionera i novih budžetskih korisnika i da građani Srbije neće imati nikakve koristi.
Voleo bih da jednoga dana izađete i da sa govornice pokažete šta, kako i na koji način će biti dobro za građane Srbije. Mi smo ovde zbog njih, a ne zbog nas, ne zbog ove sale, već nešto moramo da uradimo i za te ljude. Hvala vam najlepše.
Dame i gospodo, što se tiče SRS, nećemo glasati za ovaj zakon jer imamo više primedbi, ali prvu razliku u odnosu na mišljenje, a mnogi su ga iznosili sa ove govornice, hoću da iznesem sada, a to je da ova vrsta bračnih i porodičnih odnosa nije bila slučajno delimično deregulisana. Takva je priroda tih odnosa, da je to namerno ostavljeno; i u našoj zemlji i u mnogim drugim zemljama u svetu uvek je bio dovoljan broj pravnika, eksperata, stručnih ljudi koji su mogli do u detalje da regulišu porodične odnose, da ih normiraju, ali je to namerno ostavljeno dobrim delom bez pravne regulacije, zato što se ostavlja nečemu što spada u prirodne odnose, nečemu u šta ne treba do kraja da se mešamo i u šta ne treba da se dira.
Zašto sam ovo rekao? Naime, u pojedinim delovima zakona, koji je inače vrlo sličan, nije ovo nikakav revolucionaran zakon, ovo su norme u 95% slučajeva iste kao što smo imali i u dosadašnjem pozitivnom porodično-pravnom zakonodavstvu, dakle, ništa posebno nema, osim nekoliko novina na koje bi trebalo ukazati i koje bi trebalo komentarisati i obrazložiti. Dakle, ništa to nije kao – evo, sada, skočili smo, pa idemo u Evropsku uniju ili ne znam šta, pa sada više brak neće da bude brak i porodica neće da bude porodica.
Ali, postoji nešto sa čim se preteruje, posebno kod prava deteta, osim preuzimanja konvencija, koje su preuzimane i ranije, koje je ratifikovao savezni parlament svojevremeno, i onoga što smo mi ugrađivali bez ičije prisile, bez ičijih zahteva, bez ičijih molbi u naše zakonodavstvo još od 80-tih godina, dakle nema veze sa poslednjim periodom.
Naime, kao da neko insistira da dete mora samo da odlučuje kada će da ide u srednju školu. Niko ne sme da mu se meša. A ko se to pa meša deci, pa sad decu hvata za uši i kaže – ti ćeš da ideš u trgovačku, umesto u pravno-birotehničku. Zna se kako se odnosi uređuju u porodici. Niko se nikome do sada nije u nešto slično mešao, nego mi se čini da isticanje takve vrste prava kao da huška nekoga na urušavanje porodice.
Kao da mu govori – aha, nisi znao da to imaš, e sad to gledaj, pa nemoj ni da slušaš, nemoj ni da razgovaraš sa roditeljem ili roditeljima, nego ti sam teraj šta ti padne na pamet i kako ti padne na pamet.
To je ono što ne razumem. Mislim da nije bilo nikakve potrebe da se u takve detalje ulazi u ovom zakonu. Potpuno je nepotrebno i nevažno, čak bih rekao i da urušava ono što svi mislimo da jesu neke tradicionalne vrednosti.
Odmah da vam kažem – imam dvoje dece i nikada mi nije palo na pamet, kao ni svima vama, siguran sam, i svim normalnim ljudima u ovoj zemlji, da bilo kada ili na bilo šta primoravam dete ili da ga, ne daj bože, tučem, maltretiram ili bilo šta slično. Ali, moram odmah da vam kažem da imam problem što su mi deca razmažena. Svako od nas zna kako će to i na koji način da rešava.
I, sada ćete vi meni da odlučujete da li ću ja da mu kažem – aha sine, bolje ti je da ideš u tu školu, a on će meni da kaže – aha, po Lalovićevom zakonu ti meni ne smeš to da kažeš. Sada ću ja da tražim privremenu meru. Sada ću da idem da se žalim i da tražim da se donese rešenje protiv tebe, ko si ti da se meni mešaš gde da idem u srednju školu.
Neki se sada smeju, ali ovo je istina. Ovo je baš tako, ljudi, po zakonu. Jeste, baš tako. Čak i u ... preći ću i na nasilje ... A prezirem, zaista, ne da prezirem nego mislim da nisu ljudi u pravom smislu oni koji sprovode nasilje u porodici. Ne znam kakvim bih ih imenom nazvao. Ne znam kakav bih zakon protiv njih sprovodio.
Ali, videćete da i u tome ima potpuno nelogičnih stvari u normama koje ste doneli. Za osam dana privremena mera, rešenje, presuda prvostepenog suda, za osam dana izlazi iz kuće. Mogućnost zloupotrebe kakva hoćete, a da se nešto slično nije ni dogodilo. Neću da ulazim u tehničke stvari koje bi čak bile ružne i za građane Srbije, da to slušaju.
I, to ne zadržava izvršenje. U roku od 15 dana mora da dođe drugostepena presuda, zato što žalba ne zadržava izvršenje. Čemu tolika žurba ako je već to oročeno, što jeste u redu. Evo, oročeno je. Dobro. Ne, nego hajde brže-bolje i da ga uklanjamo iz kuće.
Naravno da se slažem sa tim da će to da doprinese delimično smanjenju nasilja, i ako će u bilo kom promilu tome da doprinese odlično je. Veoma sam srećan i zadovoljan zbog toga. Ali, ima jedna stvar zbog koje nisam zadovoljan. To će da doprinese ogromnom rastu broja zloupotreba i u pravosuđu, i u upravi, ali i u samim odnosima između muškaraca i žena, odnosima prema deci itd.
U najrazvijenijim zemljama sveta imali smo dramatične primere kako su se muškarci štitili od toga. Ne bih voleo da se to događa u Srbiji.
Moram da vam kažem da je, svi to znate, da ne govorim gluposti, nemojte da se pravimo blesavi kao da to ne primećujemo, došlo do urušavanja morala u svim sferama društvenog života i svima je stalo samo do para na svaki način, do nepokretnosti, do imovine, da je se dočepaju po bilo koju cenu.
Mogućnost zloupotreba i prevara u ovim okvirima je gotovo neograničena. Mogućnost ovih sudskih postupaka o kojima se govori, i zbog seksualnog prisiljavanja i zbog nasilja u porodici i zbog svega drugog, jeste ogromna.
Ako je to već tako, onda je bar trebalo ostaviti da se dođe do drugostepene presude, da se sve sagleda u postupku, da se okonča ceo postupak, da onda može da se kaže da li je utvrđena puna istina ili ne, pri čemu bi žalba trebalo da zadrži izvršenje, ako su već tako kratki rokovi napravljeni, osim, razume se, u ekstremnim slučajevima, gde je potpuno jasno o čemu je reč.
Mislim da je ovo samo još jedan zakon... Ne sumnjam u namere predlagača, ne sumnjam da su želeli da zaštite pre svega žene u porodici, koje jesu nažalost često predmet napada svojih supružnika, koje ne mogu da se zaštite na drugačiji način. Ovo će možda nekome da bude neka vrsta mere generalne prevencije da tako nešto ne učini. Mada kažem, to ionako rade neljudi, i muškarci koji se time hvale nisu uopšte muškarci, nisu ni ljudi, nisu ništa i sumnjam da će takva vrsta zakonske prevencije na njih uticati da svoju odluku promene, ali će zato motivisati, videćete to...
Ako mogu da vas zamolim za samo malo pažnje, vrlo kratko ću, pa ću završiti. Znači, motivisaće mnoge žene da se bave pokušajem zloupotrebe i dobijanjem onih prava koja im pripadaju po ovom zakonu, u slučaju čak i tobožnjeg nasilja i tobožnjeg seksualnog prisiljavanja i mnogo čega drugog, da ne govorim o vezivanju sa detetom i o preuzimanju kompletne imovine itd.
To što se kaže da nije ograničeno pravo svojine, već je dat rok udaljenja, isterivanja ili ako hoćete narodski – izbacivanja iz nepokretnosti na godinu dana, a da se ne ruši pravo svojine, znate, rušite pravo svojine u njenom elementarnom delu. Nema ni prava raspolaganja, ni prava uživanja, prava korišćenja. Šta je to nego narušavanje prava svojine, suštinsko?
Mislim da ne treba na ovaj način, kao o revolucionarnim merama pre svega da govorimo, već treba da uradimo sve što je u našoj moći da zaštitimo i žene i decu, svako dete u ovoj zemlji, svaku ženu u ovoj zemlji.
Moram da vam ispričam jednu stvar koja se dogodila juče, da vidite koliko naše društvo brine o zaštiti naše dece.
Juče je u Vukovaru jedan dečak koji ide u školu nosio šal fudbalskog kluba Crvena zvezda. Ime mu je Srđan Oršić. Naišla su dvojica tridesetogodišnjaka, Hrvata, izubijali su ga na mrtvo ime i prezime. Dečak je zaustavio automobil, automobil je stao i povezao ga. Stao je čovek i povezao ga. Međutim, vozač automobila je bio Hrvat. Ugledao je šal fudbalskog kluba Crvena zvezda, shvatio je da je dečak Srbin i izbacio ga iz automobila izubijanog i sasvim krvavog.
Ta vest je bila na svim agencijama, samo je jedna mala televizija u Srbiji to objavila u jednoj rečenici. Nijedne novine to nisu danas objavile, ili su jedne novine objavile mislim, da se ne zamerim nekome. Ko je to rekao? U kakvom društvu živimo? Kako nikome ne pada na pamet da zaštiti nekoga ko je kriv samo zato što je srpskog roda? Ne, nego o tome ne sme da se priča, zato što je politika ove zemlje da će uskoro predsednik države da nam nosi Dinamov i Hajdukov šal da bi dokazao da nije Srbin, i svi ostali državni funkcioneri.
Pričamo o brizi o deci. Izubijaju nam čeljade... Osudili su čoveka u Zadru (nije Kojčić tu, ima mu ime), u presudi piše – zato što je navijač Crvene zvezde. Tamo su svi Srbi navijali za Zvezdu zato što nisu ranije smeli da govore da su Srbi, pa da bi se razlikovali od ovih. Znači, osuđen je samo zato što je Srbin. Da li je brinuo neko o tome? Nije.
Naša briga će da se odnosi na to da mi dokažemo: aha, baš lepo da dete kaže - e ja neću tebe da slušam, idem u onu srednju školu, nemoj da si me terao u ovu srednju školu, sad ću da te prijavim. Da ga udalje, da udalje oca od sina ili ćerke, ili na bilo koji drugi način. To nam je mnogo važno. Ne znam kako bismo bez toga. Do sada se izgleda u školu nije išlo, pa nisu znali roditelji kako da o tome razgovaraju sa decom. Sada je stigla revolucija, pa će sada da odrede kako, šta i na koji način. Da rešavaju sve probleme u ovoj zemlji.
Neće to da rešava sve probleme. To jeste jedna vrsta licemerja celog našeg društva. Ne kritikujem ovim Vladu samo, kritikujem sve nas, kritikujem društvo u kojem živimo. Niko nije otišao da pita tog dečaka kako se to desilo i da li treba da se pomogne njemu i njegovoj porodici. Ne daj Bože da se to dogodilo nekom drugom detetu koje nije srpske nacionalnosti, pa mislim da bi UN o tome raspravljale.
Ovako, to što srpsku decu tuku samo zato što imaju Zvezdin šal ili Partizanov, svejedno, i neće niko u celom društvu "a" da kaže, zato što tog Srđana Oršića nema ko da zaštiti. Nema ko da kaže reč. Skupe se ustaše očas posla, isprebijaju koga stignu, milina jedna, nikom ništa. Zato mi treba da težimo uklanjanju policije i vojske prema Hrvatskoj, da ne bi slučajno nekada nekome palo na pamet da zaštiti nekog Srbina negde.
Zato će u Srbiji da nam deca kažu - ti ćeš da mi kažeš u koju ću ja školu da idem; sad ću ja lepo da te prijavim, da te sklone od mene što dalje. A onda i žena neka kaže kako je neko ošamario. Nema mnogo dokaza, ali će to da ponovi jedno pet puta, pošto se ponavlja pet puta, onda ga izbacite iz nepokretnosti i gotovo.
Krivičnim zakonom se takva najteža krivična dela na najgori mogući način kažnjavaju. Ono na čemu bih insistirao jeste da se u krivičnopravnom zakonodavstvu najtežim kaznama kažnjavaju počinioci nasilja u porodici. Dakle, najtežim mogućim krivičnim sankcijama. Ali, nemojte da idete na preteranu pravnu normativizaciju, na pravnu regulaciju onoga što je regulisano tradicionalnim odnosima. To je ono što, čini mi se, niko u Srbiji ne može da prihvati i razume.
Hoću još samo o usvojiteljima da vam kažem nekoliko reči, pošto se i tu kaže kako je došlo do revolucionarnih promena, kako će čudesni rezultati da se postignu. Moram da kažem da imamo jedan veliki problem. Naime, mi imamo tri puta više prijavljenih potencijalnih usvojitelja, nego dece pod starateljstvom u različitim domovima, mestima u kojima sigurno država čini sve da im bude što je moguće bolje, ali to im ne može zameniti topli porodični dom, nema sumnje.
Šta se dešava? Ministarstvo ima ulogu drugostepenog organa. To je organ uprave, drugostepeni organ, a prvostepeni organ su centri za socijalni rad, preko kojih to ide. I, šta se dešava? Dete prijavljeno u Milanovcu ima desetoro potencijalnih usvojitelja, a ovaj kaže – meni se ne sviđa nijedno, i dete ostaje tu godinama, zato što je onaj u centru za socijalni rad rešio – baš me briga, neka tako bude i neka tako ostane; zato što su neažurni, zato što nisu dovoljno marljivi.
Najbolje rešenje bi bilo kada bi to organ uprave u prvostepenom postupku mogao, ali znam da je to teško i gotovo nemoguće. S druge strane, naravno, tu postoji neophodnost brige o tome da ne odu u porodicu u kojoj bi to moglo da se zloupotrebi i u kojoj dete ne bi imalo adekvatnu zaštitu, negu, vaspitanje, odgoj itd.
Sada se uvodi mogućnost za strance da postanu usvojitelji. Mi ranije tu mogućnost u našem zakonu nismo imali. Ovde je dvostruka zaštita: tačka 1. predviđa da ako godinu dana ne može da se pronađe domaći usvojitelj, a druga vrsta zaštite je saglasnost koju daje nadležno ministarstvo državne uprave.
Dakle, imamo stotine slučajeva dece koja nijednog trenutka nisu mogla da odu u neku porodicu, zato što centar za socijalni rad prosto nije reagovao i prođe više od tih godinu dana. Prvi uslov je automatski ispunjen. Drugi uslov, preostaje samo saglasnost republičkog organa državne uprave i ništa više.
Mislimo da to nije dobro rešenje. Postoje sigurno ljudi koji ispunjavaju sve uslove, ljudi koji ne mogu da imaju svoju decu iz različitih razloga, a hoće da imaju decu, zato što nije roditelj onaj ko je napravio dete ili rodio, nego onaj ko ga vaspitava, odgaja i ko u to dete ulaže. Njih ima mnogo više nego što imamo dece koja traže takvu vrstu zaštite. Mislim da nam zato nije bilo potrebno ostavljanje ovakve mogućnosti da stranci postanu usvojitelji, jer videćete, u praksi će to stvoriti nove vrste zloupotreba.
Znamo mi zašto vam to kažemo, jer je bilo nekoliko slučajeva žestokih pritisaka, još pre pet ili šest godina, za neke bogate ljude u ovoj zemlji da postanu usvojitelji, a nisu neke od ključnih uslova ispunjavali, ali i za neke strance koji su hteli po svaku cenu da se dočepaju neke naše dece. Danas se pokazuje da im u svakom slučaju ne bi bili dobri roditelji. Srećom pa je taj zakon u tom trenutku to na takav način sprečavao.
U svakom slučaju, molio bih posebno pravnike da ne hvale preveliku normativizaciju porodičnih odnosa, zato što ono što je neophodno uvek mora da bude regulisano, a bilo je i do sada, a kada god ulazite u najsitnije detalje, tu se pravi velika greška. Pravi se velika greška iz prostog razloga što onda, rekao bih, sve postaje na neki način biznis i ono što ne bi smelo da bude. Imovinsko-pravni odnosi su, nažalost, danas neuporedivo značajniji nego pre 10, 20, 30 i 50 godina, a to vi znate i vi, ministre, znam i ja, a najmanje je značajno kako će i šta sa decom da bude.
Čini mi se da samo to podstičemo, jer, da vam pravo kažem, ne znam kako ćete da me gonite, ali mislim da temeljno sa svojim detetom razgovaram i da se mešam u to u koju će srednju školu da ide. Može da me prijavi i možda zbog toga nagrabusim, ili neke privremene mere ili ne znam kakvo rešenje sud donese, ali mislim da je to već preterivanje i ulaženje u nešto u šta niko ne bi smeo da dira i u šta niko ne bi trebalo da se meša. Hvala najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS, poslanička grupa srpskih radikala, u potpunosti podržava amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović i smatra da se time u mnogo većoj meri ostvaruju prava i zaposlene žene, ali istovremeno ne nametanjem mnogo većih obaveza državi, i ostvaruje neuporedivo veća prava svake majke u ovoj zemlji.
Danas govorimo, a nisam prvi koji će to reći, možda peti ili deseti, koji govori o problemu koji imamo sa belom kugom, koji imamo iz ekonomskih razloga, pre svega, jer kod nas su razlozi potpuno drugačiji od onih koji postoje u skandinavskim zemljama vezanim za prirodni prirašaj, za malu stopu nataliteta. Kod nas ljudi zato što ne mogu da nađu posao, zato što ne mogu da imaju garantovanu sigurnost, a pre svega sigurnost primanja, nemaju više dece, pa želimo da podstičemo i pravo i mogućnost roditelja da imaju troje, četvoro, petoro i više dece. Veće bogatstvo od toga nemamo.
Ne znam gde je gospodin ministar, on čovek ima važnija posla, pošto hvali svuda i govori kako je važno da eksperti imaju velike plate u Vladi, pa i valjda i sebe svrstava u eksperte. Pretpostavljam da ima neke značajnije poslove od toga, da sluša primedbe narodnih poslanika i da razmišlja o tome kako će majke u Srbiji da žive nešto bolje.
Smatramo da bismo ovim podstakli mnoge žene u Srbiji, a posebno one koje imaju zasnovan radni odnos, da kao zaposlene žene rađaju treće dete, da rađaju četvrto dete. S druge strane, kada majka rodi treće dete, to pretpostavljam svaki roditelj zna, onda se posebno, na drugačiji način i više nego što je to uobičajeno vezuje za kuću, i porodicu, i decu, i to dete. Zato je potrebno veće vreme i duže porodiljsko odsustvo nego što je to slučaj bio u dosadašnjem zakonskom predlogu.
Ono na šta se ministar poziva i na šta se Vlada poziva kada ne želi da prihvati amandman, odnosno pričamo o tome kako imamo Zakon o finansijskoj podršci, odnosno ona jednokratna pomoć koja se daje apsolutno je nedovoljna, i nedovoljno stimulišuća i ne predstavlja nikakav motivacioni mehanizam i faktor za nekoga ko razmišlja o tome, ko razmišlja, razume se, stvarajući svoju porodicu i odlučujući o tome želi li da ima treće dete ili ne.
Potpuno sam siguran da državni budžet ovim ne bi bio u značajnijoj meri oštećen, a nikada poslodavci ne bi bili u značajnijoj meri oštećeni, a da bismo ipak kakav-takav boljitak i kakav-takav napredak u ovom smislu uspeli da postignemo.
Iskoristiću ovu priliku te ću završiti, pošto se vodi jedna neprimerena hajka protiv srpskih radikala na svakom mestu, pa i protiv Tomislava Nikolića u pojedinim medijima, time da je naša poslanička grupa apsolutno protiv ovako drastičnog povećanja plata narodnim poslanicima, jednako kao i ministrima i svim drugim članovima Vlade Republike Srbije. Mislimo da je trebalo povećati, i to u značajno manjoj meri, samo plate službenika u Skupštini Srbije, a ne poslanicima i ministrima.
Takođe, moram da kažem da mi ne pada na pamet, i mogu da razumem kritiku javnosti i ljude s pravom ogorčene, ljude koji nemaju hleba da jedu, ljude koji jedva preživljavaju, na nas koji im nismo obezbedili bolji život, a sami sebi povećavamo plate. U tom poslu niko iz SRS nije učestvovao.
S druge strane, ne pada mi na pamet da mi neko za ćerku od dve i po godine kaže da je tele, jer sam ja vo ili bik, ili da mi za sina kaže da je kuče, jer sam ja pas, pa sam stoka repata ili bezrepa, a da u svemu tome niko od nas ni luk jeo ni luk mirisao. Oni koji su odgovorni za to, oni koji žele takav odnos i prema građanima Srbije, neka oni njima objašnjavaju šta su time hteli da postignu.
Mi iz SRS u tome nismo učestvovali, niti ćemo da učestvujemo, a poručujem vam, onog trenutka kada budete želeli da se vrate plate na staro, možete još u toku dana, Tomislav Nikolić će biti veoma zadovoljan da predsedava tom sednicom Administrativnom odbora i da građani budu neuporedivo zadovoljniji. Hvala najlepše.
Samo bih želeo unekoliko da ponovim stavove poslanika SRS i da se osvrnem na sve što je gospođa iz G17 plus iznela sa ove govornice.
Čini mi se da sve vreme vi branite žene od SRS, pa sada treba žene da budu emancipovane i da rade, a mi nismo za to da žene rade, nego smo za to da se stavi brava i katanac, pa da ne izlaze iz kuće. Ili, nisam baš najbolje razumeo, ali čini mi se da vam je to bila nakana.
Moram da vam kažem da to nema veze sa politikom SRS. Pravo je svakog pojedinca, Ustavom zagarantovano u ovoj zemlji, na rad, bilo da je muškarac ili žena. I muškarac i žena se po tom pitanju ne razlikuju. Naš odnos je tu potpuno jednak i nećemo nikome da se više ili manje dodvoravamo.
Ali, žena ima nešto veću ulogu od muškarca u društvu, između ostalog i zbog onoga što ste vi rekli: doktore, kako je to da budem majka? Ja ne mogu, a žene mogu da budu majke i jesu. Šta da radi majka koja ima decu od četiri, dve i godinu dana? Vi kažete da radi i da ne dobije ni dve godine. Kako da radi? Ako ima platu 15.000 dinara, nema pravo na dečiji dodatak, od čega da izdržava decu? U koje obdanište da ide ono veće dete, u koje da ide ono manje, a šta da radi sa detetom od godinu dana? Ko će da ga čuva? Znači, vi tražite da ga čuva najmanje dvoje ljudi, da bi jedna žena mogla da radi. Opet da bude neuporedivo veća nezaposlenost nego što je to danas slučaj.
Šta je to problem da ostane dve godine na porodiljskom odsustvu, dok te najteže dane beba ne prođe i posle toga imate neuporedivo manje problema nego što ih je bilo do tada. Šta je to problem za državu? Kakav je to veliki problem i za poslodavce?
Svaki poslodavac to treba i može da podstiče. Kako ste vi krenuli, trebalo bi svi samo da imaju u kući po dve bebi-siterke i ništa drugo. Znam kako je to. Moju decu čuvaju babe, dede. Nemam ništa od bebi-siterki. Šta da rade ljudi koji nemaju babe i dede? Da li se vi za to zalažete?
Mi se zalažemo, bogami, za to da žena radi, i te kako, ali da žena može da bude majka i da žena brine o svoj deci, i da ta deca mogu da budu i pažena i mažena, ako hoćete, do dve i tri godine, i da imaju sve što im je potrebno i od porodične brige i majčinske nege i, ako je moguće, da im koliko možemo, u skladu sa skromnim mogućnostima i uslovima u kojima se naša zemlja danas nalazi, omogućimo bolji život nego što ga imaju danas. To je suštinska razlika između vas i nas, a ne u tome hoće li žena da radi ili neće da radi.
Evo ga ekspert - ministar se vratio. Hvala vam, gospodine ministre, što ste stigli. Nadam se da ste zadovoljni i povećanom platom. Ja nisam, da vam odmah kažem, ni vašom, ni platom poslanika. Nadam se da će biti mnogo manja, jer mislim da treba da zarađuju toliko para.
U svakom slučaju, očekujem od vas da prihvatite ovaj amandman. Mislim da država nije na velikom gubitku ili gotovo ni na kakvom gubitku, a da će sve majke, sve porodilje, biti neuporedivo zadovoljnije, i sve one koje planiraju treće dete, sve one koje žele veće potomstvo od onoga koje danas, nažalost, u proseku u Srbiji imamo.
Ne znam o čemu ste govorili, ako niste replicirali. Iz čista mira vam palo na pamet da pričate o platama? Da li je neka plata na dnevnom redu? Da li ste izašli za govornicu da to kažete - niste. Ako jeste, onda izađite za govornicu i kažite, nemojte da govorite sa mesta predsedavajućeg i na taj način zloupotrebljavate tu govornicu.
Član 100, gospodine Anđelkoviću.
Neću da ga citiram. Uvredili ste dostojanstvo Narodne skupštine, gospodine Anđelkoviću.
Mnogo vam hvala, gospodine Anđelkoviću, što ste tolerantni. Voleo bih da vidim kako izgleda netolerancija. Nego, da vam sada kažem što se tiče Fonda za Kosovo. SRS je izdvojila, pošto su se svi reklamirali i pričali o tome a mi smo ćutali i nigde ništa nismo govorili, više novca nego sve ostale političke stranke u Srbiji zajedno, puta tri, samo što smo mi to dali direktno našem narodu na KiM, nismo išli preko vladinog fonda. Do sada smo izdvojili četiri miliona.
Ne brinite, gospodine Anđelkoviću, da vas obavestim, ukoliko ova vaša odluka o ovakvom povećanju plata ostane, srpski radikali će svoju podršku i pomoć ugroženom narodu na KiM i te kako nastaviti i u još većoj meri pokazati koliko se razlikuju od ostalih. Hvala najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS je svojim brojnim amandmanima pokušala da popravi i upotpuni Predlog zakona koji je na dnevnom redu. Međutim, očigledno je da to ne nailazi na razumevanje ni predstavnika Vlade. Nažalost, najčešći je to slučaj i sa predstavnicima poslaničke većine u ovom domu.
Prvo, ono za šta se mi zalažemo nije jedan demagoški pristup i nije nešto što možete da radite samo kada ste u opoziciji, da biste građanima rekli - evo, mi smo ti koji ćemo da vam ispunjavamo želje, sve ono što vam padne na pamet, mi ćemo to da učinimo dok sedimo u opozicionim klupama ili dok smo najveća opoziciona stranka u Srbiji, već nešto što mislimo da umnogome ne opterećuje ni državu, ni poslodavca.
Nešto što ne može da ide na uštrb interesa razvoja srpske privrede i nešto što umnogome može da zaštiti i poboljša položaj zaposlenih.
Moram da kažem da ova norma i u načelu nešto što smo imali u ranijem zakonodavstvu, ovo što mi nudimo u amandmanu, nije ništa novo, nije to topla voda. To je nešto što je postojalo u ranijem zakonodavstvu, nešto što su ljudi kao neku vrstu stečenog prava već naučili da imaju, a danas izdvajamo nešto drugo što se podrazumevalo, a što i nije baš tako često ili u najvećoj meri nije značajno za radnike i zaposlene ljude u Srbiji.
Kada već govorim o tome kako to u Srbiji funkcioniše, moram da kažem da je zanimljivo da su neki na ono što u članu 118. oko naknade troškova piše i vezano za ovu tačku 3), u kojoj se govori o službenom putu u inostranstvo, na taj način i toliko zloupotrebljavali da su od toga napravili pravi veliki lopovski posao.
Recimo samo, ne znam da li znate tu informaciju, samo u Skupštini grada Novog Sada prethodna lopovska vlast, vlast Lige socijaldemokrata Vojvodine, DOS-a, oni su imali pola miliona evra samo za troškove službenih putovanja. Šta su od toga imali građani Novog Sada? Da ne slušam samo onu šuplju priču kako je to zbog međunarodne saradnje itd. Lepo, to je moglo i sa 10 ili 15 miliona. Šta su građani Novog Sada imali od 500 miliona? Ovde je onda veliki problem u tome kako će radnici da dobijaju minuli rad, regres i godišnji odmor.
To je nešto što apsolutno ne možemo da prihvatimo. Naveo sam jedan iznos koji je ogroman. Možete da mislite koliko je to u Beogradu, u nekim drugim gradovima, to su zastrašujuće veliki novci, nikoga to ne interesuje. Važno je samo, hajde da skrešemo radnicima i baš ih briga. Ima, da znate.
Za neke od tih lopuža podignute su optužnice, ne zato što su delili bonove radnicima, kako su nekada nas optuživali, već zato što su uzimali ogromne pare na školama, po 50 ili 100 miliona, zato što nisu poslovali u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Zato što nije bilo konkursa za svaku školu, nego ide na generalni konkurs, pa kažu u naredne tri godine, pa navede 300 škola, a onda za svaku školu ide direktna pogodba.
Gospodine Prorokoviću, ti moraju da idu u zatvor. Vama sam slučajno rekao, obraćam vam se zato što ste, pretpostavljam, predstavnik vlasti i da vam omogućim priliku da izađete i da kažete nešto o tome. Mislim da je to pošteno i džentlmenski.
Za svaku su posebno dogovarali. Recimo, za halu čija izgradnja vredi do 520 evra po kvadratnom metru, oni su uzimali na lažnom tenderu oko 1.100. Znači sa 100% su se ugrađivali i to direktno preko grbače građana Vojvodine i građana Srbije.
Znači, da nema tih lopova, a računam da želite da iskorenite lopovluk, kriminal i korupciju, onda možemo radnicima da damo ovakva prava. Smanjimo plate poslanika i ministara na ono što smo imali i onda idemo da radnicima damo malo veća primanja, odnosno značajniju naknadu troškova ili ono što su već naučili da im ulazi u sastavni deo primanja. Mislim da bi ministar to trebalo da prihvati, a uveren sam da će oni koji su opljačkali, prema računici koju imam, a tu su mi papiri, mogu da vam pokažem, više od 100 miliona i stavili direktno u svoje džepove, zbog toga ipak moraju da odgovaraju.
Kada sprečimo krađe stotine miliona, onda sam siguran da ćemo svim zaposlenima, a ne da to budu samo izabrana lica, ne da budemo mi političari, već da to budu službenici, radnici i poljoprivredni penzioneri, da ćemo za njih imati mnogi više. Hvala najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, ne znam zašto nema TV prenosa, ne razumem kakve su to utakmice važnije od ovako značajnih tema za građane Srbije, ali šta da radimo. Nadam se da je ovo izuzetak, gospodine predsedniče. Uveren sam, bez ikakvog sarkazma govorim, da vam nije namera da sakrijete od javnosti ono što se zbiva u ovoj skupštini.

Razlog za donošenje ovog zakona, koji je naveden iza teksta samog zakona, potpuno je besmislen. Osim formulacija koje se navode i zaključka u kome se kaže da su se članice državne zajednice Srbija i Crna Gora dogovorile, mi nemamo nikakvu drugu informaciju, pre svega zato što je ovaj dogovor posledica činjenice da nije poštovana Ustavna povelja, da ono što ste sami pisali i sastavljali, a za šta smo govorili da je na krhkim, staklenim nogama, ne funkcioniše.

Sada na kraju dolaze ovde svi predstavnici različitih političkih stranaka sa nekom vrstom separatističke politike, tobože, štiteći interese Srbije, pa nam ovde ministar kaže u jednom trenutku - toliko su različiti privredni sistemi, privredne okolnosti, razvijenost između dve države članice unutar državne zajednice, da je dobro da idemo na potpuno razdvajanje tih sistema, ne bismo li sami dobili mesto u Svetskoj trgovinskoj organizaciji itd.

Da li je ista privredna razvijenost Beograda, Levča, Stiga, Crne Trave ili nekog drugog mesta u Srbiji? Nije. Da li je to razlog da dalje delimo teritoriju, da li je to razlog da dalje urušavamo Ustavnu povelju, zato što nam je neko rekao - imate jedan kolosek, a posle toga imamo dva koloseka, pa ste vi u Vladi ćutali, niste nas obaveštavali kakav je vaš stav po tom pitanju, dok na kraju nismo shvatili: naravno, naš stav je onaj koji ste nam vi ponovo doneli, iako nas niste ni pitali da li se slažemo sa tim stavom ili ne.

Kažete da se ovim postiže zaštita posebne poreske stope, posebne carinske stope, mi ćemo tako da zaštitimo našu poljoprivrednu proizvodnju. Šta ćemo da radimo kad oni uvezu poljoprivredni proizvod po carinskoj stopi od 7,5%, kod nas carinska stopa 15%, a oni bez ičega to donesu u Kruševac i kažu - evo, mi imamo mnogo jeftiniju, neuporedivo povoljniju robu nego što imate vi. Po tom pitanju ništa nismo uradili, osim što smo napravili još jedan korak ka rastakanju državne zajednice.

Ovo je krupno političko pitanje. Znam da je ovo nekima - ajde da ne govori niko, da završimo što je pre moguće i ne sekiramo se mnogo.

Ovo jeste krupno političko pitanje. Deo po deo zemlje nam se odvaja i nikom ništa. Ajde da gledamo utakmicu. Sada je utakmica najvažnija, a ovo će noćas da ide u tri, četiri ujutru. Nije važno, važno je da piše, da ostane u nekim papirima, ne mora ni da ide. (Dobacivanje iz sale.)

Ne znam da li ste čuli šta su neki dobacivali. Rekli su nešto što ima veze sa onim o čemu sam diskutovao i vremenom u kojem se emituje. Ali, da se vratimo na ozbiljnije teme.

Razumem ja kad dođe vreme u Skupštini, dugo sam poslanik, kad svakome popusti koncentracija i onda bi da se razgovara na drugačiji način. Nije ništa čudno i ne mogu nikoga zbog toga da osuđujem. Sada vas molim, ako imate strpljenja, neću duže od tri - četiri minuta, pa onda razmišljajte o tome kakve ćete filmove da gledate i sve drugo.

Znači, nama svakog dana preti dalje rasparčavanje teritorije. Malo ko o bilo čemu brine, malo ko o bilo čemu ozbiljnom govori. Jedino čime se bavite jeste kada se pojavi bilo koji ministar, kada bilo ko dođe u ovu zemlju ko nije ministar, sekretar, pomoćnik, zamenik nekoga i nečega. Sve da vas pitam u Skupštini, možete li za one koji su poslednjih dana bili glavni hedovi u vestima da mi jednu funkciju njihovu navedete, garantujem da nas 250 ne bi znalo za dvoje ili dvojicu da navede.

Dakle, sem toga, imamo li mi rešenje za neki problem, osim - evo, dobro, odustali smo od zajedničke carinske stope, od zajedničkog spoljnotrgovinskog režima, od odnosa prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji, od poreskog sistema, odustali smo od svega i svačega, a efekti i akta su nam model "dvostrukog koloseka", koji nam je neko rekao.

Zašto niko nije razmišljao u ovoj zemlji kako da iskoristimo to što neki u našem okruženju jesu u EU ili će uskoro biti, a mi nismo; kako da privučemo inostrani kapital i našom radnom snagom koja je jeftinija, i našim fiskalnim propisima koji bi bili povoljniji za njih i povoljnijim, rekao bih, ekonomskim ambijentom, punom pravnom sigurnošću. Mi time možemo da ih privučemo i da dobijemo mnogo više nego zemlje EU u ovom trenutku.

Ajde neka neko razmišlja o tome, neka neko misli šta da radimo danas, a ne samo to - došao je neko, pa mi je rekao. Ajde da onda ne vodimo politiku, ajde da nemamo Skupštinu, da nemamo Vladu, da nemamo ništa, da kažemo narodu da mi nemamo državu.

Od većine vas slušam sve jedno te isto, kao i građani Srbije. Pojavi se prvo onaj jedan koji kaže: na zapadu ništa novo i u Srbiji ništa novo, a on ministar, najviši funkcioner ove zemlje. Novo je samo da ide sa po tri aviona, da mu zadnjica vidi put i nigde ništa, nikom ništa.

Šta je urađeno za zemlju - ništa. Veoma smo plodonosne razgovore imali, kako se zove onaj - Dimitrij Rupel, veoma plodonosne razgovore sa njim. On sutradan ode na Kosovo, kako on kaže, da nikoga iz Srbije nije ni pitao. Bukvalno sutradan. Kaže: najveća ekonomska pomoć. Koja ekonomska pomoć? Da li vas obaveštava neko? Što narodu ne kažete da u Savetu Evrope sve glasaju sa Šiptarima? Što narodu ne kažete da nam ruše svaki akt u Savetu Evrope, svaku rezoluciju glasaju protiv nas?

Ali, najvažnije je da je jedan ministar zaposlio svoju ženu, drugi ministar čeka da mu zaposle ne znam koga, da li rođaka, prijatelja ili bilo koga drugog, a zemlja propada, zemlja ode u propast.

Dovodite nekoga ko će politički da vas podrži negde, ko će zajedno sa nama da brine da nam opstane zemlja, da nam opstane državna zajednica. Baš lepo, sada smo se oslobodili Crne Gore. Gospodine Parivodiću, ne znam da li znate, pošto volite da se dodvoravate na B92, jer mislite da je to jedini deo Srbije, jer ste vi mnogo fini, a mi nismo, pa da vas pitam - kakva je razlika između Srbina iz Pljevalja i Srbina iz Prijepolja? Ako mi budete pronašli tu razliku, bilo kakvu, a ne znam da li znate, samo ih prevoj Jabuka razdvaja, granica...

(Ministar Parivodić, sa mesta: Interna granica.)

Gospodine Parivodiću, to je naš problem što Broz stoji u glavama onih koji se predstavljaju za najveće demokrate u današnjoj Srbiji. Mi moramo da uradimo sve što je u našoj moći, apsolutno sve, da sačuvamo državnu zajednicu. Tamo žive naši ljudi. Da ne razmišljamo o onima koji su za zajedničku državu ili nisu. Po poslednjem popisu, uz sve moguće pritiske policije Mila Đukanovića, celokupnog separatističkog režima, 32% ljudi se izjasnilo kao Srbi. Ne znam da li vi to razumete. Ne razumete, baš vas briga. Tako će i bez Crne Gore i bez Kosova, važno je samo da bude dvostruki kolosek. Baš me briga za dvostruki kolosek, imamo našu državu.

Mislim da neko u ovoj zemlji mora da kaže u kako se teškoj situaciji nalazimo, iz više uglova. Međunarodna krizna grupa donosi skandalozne akte, kriminalne, svuda se raspravlja o nezavisnosti KiM, a mi – hajde da završimo što pre, ne bismo li gledali vaterpolo utakmicu, a onda nam sledi rukometna utakmica. Pošto ste sve to uspeli da uništite, i tu nigde niko neće ništa da uradi, a onda nam od države ne ostade ništa. Suština je samo ko će svega toga da se dočepa ne bi li imao malo više poslovnog prostora, i ništa više.

(Predsednik: Izvinite, gospodine Vučiću, hoćete da koristite i drugih deset minuta?)

Završiću za dva minuta, imam još deset minuta. Samo hoću da vam kažem da se zemlja nalazi u užasnoj krizi, da Vlada ne preduzima ništa, stoji i čeka da se nešto desi.

Zatiče nas jedna, druga i treća situacija. Nešto mora da se uradi. Imamo problem Kosova i Metohije. Imamo problem sa Crnom Gorom. Imamo problem sve lošije ekonomije u zemlji. Niko ne govori ništa. Vi kažete - hajde da ispunimo sve njihove uslove, pa posle tih vaših uslova će da dođe uslov Crna Gora, pa će da dođe uslov KiM i doveka će da budu uslovi i ekonomija će i dalje da propada.

Napravite ekonomski ambijent, da je nekome spolja stalo da u nešto investira. Nije tačno da postoje prepreke.

Recimo, firma "Basics", koja je gradila evropski parlament, jedna od najpoznatijih evropskih firmi za građevinsko preduzimaštvo, poslala mi je pismo (javno sam vam ga pokazao) o namerama, ukoliko pobedim, u šta žele da investiraju, koliko para, stotine miliona evra su u pitanju. Možda to nije za vas veliki novac. Mislim da za Srbiju jeste. Ne mislim na vas lično, nisam hteo da vas uvredim.

Znači, hoće, ali zato što imaju svoju računicu, ali im to napravite, radite na tome. Ljudi žive u bedi i jadu. Nema rešenja. Hajde da gledamo vaterpolo i rukometnu utakmicu. Za to što smo još dalje od Crne Gore, što smo se još malo otcepili, a da se nismo do kraja pocepali, niko se ne sekira. Pola Vlade vodi politiku separatizma, pola Vlade vodi politiku zajedničke države, ne zna se kakva je politika Vlade. Da pitam jednog člana jedne poslaničke grupe, da pitam drugog člana poslaničke grupe, daće mi različite odgovore. Jedni su separatisti, jedni su unionisti ili federalisti, i takvu Vladu imamo.

Mislim da takve stvari moraju u Srbiji da se menjaju i da moramo narodu i građanima da kažemo kakve nas opasnosti čekaju. Mi nećemo da budemo ti koji će po pitanju države, ne ovoj vladi, bilo kojoj vladi, bilo kada praviti problem. Kada je država u krizi, u velikoj opasnosti, mi nismo ti koji ćemo državi da zabijemo nož u leđa. To je ono što znate. To je ono što zna bilo koja druga vlast, bilo kad. Kada mi padnemo sa vlasti, sutradan, prekosutra da to znaju.

Ovako ćemo da izgubimo sve u državi. Ovako ništa, što niste digli viku i dreku da to ne može. Bilo je - hoćemo na izbore; doneli smo zakon, hoćemo na izbore. Šta je sa izborima? Je l’ nas neko obavestio šta je sa izborima u februaru? Je l’ nam neko rekao nešto o tome? Kada idu ti izbori u februaru? To je propisao najviši pravni akt u ovoj zemlji - leks superior. Izgleda da ima neki veći leks superior. Je l’ to Solana, onaj što ste tri dana tužili što nije došao u Srbiju? Tri dana glavna vest - jao ljudi, šta da radimo, nije došao, nije se pojavio. Ko nam je javio? Da li nam je javila njegova sekretarica? Šta to znači, kakvu je poruku želeo da pošalje? To što ste pogazili pravni poredak, nikom ništa.

Baš me briga šta kaže Havijer Solana kada imam sveto pismo koje se zove Ustav, Ustavna povelja. Ako to nije tako kao što kažem, ako ćete da kažete drugačije, onda kažite građanima Srbije - državu više nemamo, postavićemo gaulajtera. Organizovaćemo cirkuske predstave da se radujemo kada vi vežete nekog Srbina, pa ga tučete, a posle toga ćemo da kažemo kako ste vi naš veliki oslobodilac.

Da vas podsetim na nešto, jedan čovek leži u zatvoru zato što je bio u televiziji koja je bombardovana. Tužite i žalite, ko dodole prizivate Boga, ne bi li vam Solana stigao što pre, koji je direktno ubio tih 16 ljudi. Govorim vam koliko pravnog poretka kod vas ima, ništa drugo.

Ovako, pored činjenice da pravne sigurnosti nema, da se ne zna šta važi, šta ne važi, vi imate ministra inostranih poslova koji mrtav ’ladan kaže - vojnici, nemojte da idete u vojsku. Je l’ se za to ide u zatvor? Je l’ se to goni po službenoj dužnosti? Od vas sam učio, gospodine Parivodiću, da se to goni po službenoj dužnosti. Samo mi klimnite glavom, neću da kažem ništa publici. Je l’ se to goni po službenoj dužnosti?

(Ministar Parivodić, sa mesta: To je verbalni delikt.)

Nije to verbalni delikt, gospodine Parivodiću, to je poziv na rušenje ustavnog poretka, na dezerterstvo, na uništavanje vojske, oružane sile ove zemlje, to je teško krivično delo koje tužilac mora da goni odmah. Kakve mi tužioce imamo? Imamo tužioce koji gone ljude zato što su davali bonove radnicima sa računa za reprezentaciju umesto da troše u kafani. Najgore lopuže i kriminalce ne gone. Ne gone ministra inostranih poslova kada počini tako teško krivično delo. Koga ćete da gonite? Zašto ćete da gonite bilo koga? Nema zakona u Srbiji. Nema zakona koji se poštuju. To je ono što mora da se spreči, a vi gledajte šta ćete.

Čekam sledeći put da bude trostruki kolosek. Trostruki kolosek će da bude - još malo ga pocepajte, a onda ćemo da dobijemo i četiri koloseka. Četiri koloseka će da bude - pocepaj Srbiju na četiri dela. Nadam se da to nećemo dočekati. Nadam se da će ostali u Srbiji na vreme shvatiti kakva se opasnost sprema. Hvala najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Nikolić je juče govorio veoma razumno, apsolutno racionalno, nikoga ne vređajući. Naprotiv, govoreći o onome što je u Srbiji neophodno da se uradi, a što se u Srbiji nije dogodilo u prethodnih deset, petnaest, pedeset i šezdeset godina.
Tomislav Nikolić je juče govorio o potrebi pomirenja u našoj zemlji, a ne iskopavanju daljih i dubljih ratnih sekira. Tomislav Nikolić je govorio o tome, kada se govorio o Ravnogorskom pokretu, ne smeju da vređaju one koji su bili na partizanskoj strani i učestvovali u antifašističkoj borbi, a ne da se kaže u samom obrazloženju Predloga zakona – nisu svi partizani bili društveni talog. Naravno da nisu. Hoćete da kažete da je većina bila društveni talog, kao što se kaže da je većina na ovoj strani bila najbolji deo ovog društva. Hajde da to ne radimo. O tome je govori gospodin Nikolić.
Kada već govorite o tome, da li je reč rečena o gospodinu Draškoviću ili ne, mnogo bih više voleo da je kao o društvenom talogu govorio o ustašama i onima koji čine zločine nad našim narodom u Hrvatskoj. Zanimljivo da nije imao takve reči za društveni talog, čak ni sada kada su uhapsili jednog od naših studenata zbog navodnog incidenta na placu Bana Jelačića u Zagrebu.
Nije imao takve reči, nego je rekao – bespotrebno izazvan politički incident i bespotrebni politički protest, zato što su ljudi nosili sliku, fotografiju generala Mihajlovića. Zašto? Zato što su neki zabranili čoveku da se sa takvom ličnom tetovažom pojavi da igra utakmicu. To mu nije smetalo. Ne smeta mu to, da jednog trenutka kaže – hoćemo da razgovaramo sa vama, ali da imate u vidu da vi u Beograd dolazite sa ustaškom zastavom ustaške Nezavisne države Hrvatske.
Pre tri dana ste u Zadru imali šetnju ustaških falangi u crnim uniformama, sa istom onom zastavom koja se ovde diže kao barjak države Hrvatske. Za tu ustašku zastavu ni reč nije imao da kaže pokude. To je državna zastava. Pod tom zastavom su poklani ljudi u Drugom svetskom ratu.
Ovde kao da neki više vole da se govorio o tuči između dva brata u Srbiji, nego o onome što je nama pobijeno više od milion ljudi od strane ustaša u prošlom i u ovom ratu. Na to kao da ne smemo da reagujemo. Njihova ustaška himna se intonira ovde kao zvanična državna himna. Ustaška himna Nezavisne države Hrvatske iz Drugog svetskog rata je danas zvanična himna hrvatske države.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam, gospodine Mihailoviću. Na to ni reči nije imao gospodin Drašković, zato što su to demokratski procesi koji nas vode u Evropu. O tome mi ovde govorimo. Vreme je da se sa ovom pričom u Srbiji završi i da istoričari kažu poslednju reč, ali da jasno znamo šta je interes celokupnog našeg naroda i kako i na koji način da zaštitimo naš narod. O tome je ovde bila reč, a ne o uvredama na račun bilo kog političara ili bilo šta slično.
Potpuno sam uveren da su građani Srbije tu diskusiju gospodina Nikolića ne samo razumeli, već u potpunosti pozdravili, ma na kojoj strani da su bili, zato što su videli razuman pristup rešavanju problema u Srbiji i zakopavanju ratnih sekira. Ono što mi moramo da radimo jeste da svakog našeg pojedinca, bilo da su mu potomci, odnosno preci bili na partizanskoj ili na četničkoj strani, zaštitimo od onih koji hoće da ruše našu državu, i da ih zaštitimo i od Vuka Draškovića, i od svih drugih koji o svemu vode računa, sem o državi naših naroda i sem o našem narodu u celini. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde sam govorio da su svi građani, rekao bih, kada kažem svi, mislim na većinu, odnosno mislim na građane Srbije, jer nikada ne možete da govorite u ime svakog građanina Srbije, ali apsolutna većina građana Srbije su bili nezadovoljni reakcijom države, zato što Hrvatska država već izvesno vreme na svaki način ponižava i državne organe, i građane Srbije i srpski narod u celini.
Oni su, ne znam da li ste upoznati, iskoristiću priliku da vam to kažem, Hrvatska država danas sprovodi jednu zločinačku akciju. U pravom smislu reči mislim da je i ministar pravde danas ili jutros tek sa tim upoznat.
Hrvatska država, naime, piše, čak i za umrla lica lažna ovlašćenja pojedinim advokatima, koji tobože prodaju imovinu preostalih Srba na teritoriji Republike Hrvatske, obično sa teritorije Republike Srpske Krajine, i na taj način po bagatelnoj ceni, dakle, fiktivnim, lažnim ugovorima otima se imovina Srba koji još žele da se vrate na svoja ognjišta. Dakle, hrvatska država na svaki način ozbiljno nastavlja akciju etničkog čišćenja i uništavanja srpskog naroda sa svoje teritorije.
Znam da to nekima nije interesantno, mnogo bi više voleli da se priča i da se hvali njihova krađa i otimačina ovde u Srbiji, to im je, pretpostavljam, zanimljivija tema nego ovo o čemu govorim.
U svakom slučaju, mi smo kritikovali gospodina Draškovića, i to činimo i danas, zato što suština njegove spoljne politike se svodi na to: "izvinite, izvinite i izvinite", i svaki put "izvinite" zbog Haškog tribunala. A sada ćemo da izručimo ove naše, za 15 minuta ćemo da ih izručimo, za 10 dana ili 20 dana ćemo da ih izručimo, i ništa više, i nigde više.
Oni su zabranili gospodinu Draškoviću, njemu su rekli da je persona non grata, on nije reagovao da ne bi narušavao evropske civilizacijske odnose ili ne znam ni ja šta.
Ljudi, oni nam uništavaju narod i mi ovde kada govorimo, mi ovde pričamo o nečemu što je imalo jedan aspekt zapadno od Drine i Dunava i u Drugom svetskom ratu, drugi ovde u Avnojskoj Srbiji. Vi ste imali tamo, odakle je poreklom moj otac, nije bilo ni četnika ni partizana, jer su ustaše sve muške glave pobile odmah u maju 1941. godine.
Niko nije stigao da ode ni u partizane ni u četnike. Malo dalje tamo, malo kod Kupresa bilo je četnika, u Šipovu četnika, između je bilo partizana, svi su išli na jednu i drugu stranu da se zaštite od ustaša, da sačuvaju ono malo srpskih glava što je bilo da se sačuva od ustaša na bilo koji način. Mi o tome ne govorimo uopšte, nismo u stanju, ne smemo da prozborimo dve reči o tome, zato što smo u stanju da vodimo ideološke rasprave unutar naše zemlje i nekome je to mnogo važnije, nego da se zemlja i građani naši danas zaštite od pogroma koji se sprovodi protiv našeg naroda.
Evo sada sam vam rekao šta Hrvati danas rade. Mi o tome nismo u stanju da govorimo. Mi hoćemo da jasno stavimo do znanja svim građanima Srbije, ljudi, da ovu našu priču, da ovo što su naši sukobi bili, da tu priču završimo, da se isprave istorijske neistine o ravnogorskom pokretu.
Tako je, ali da ne idemo protiv onih koji su na partizanskoj strani učestvovali u antifašističkoj borbi, jer nam to ne pada na pamet. To je ono na čemu mi insistiramo.
Zato tražimo od državnih organa i od Draškovića da se tako ponaša, ne samo kada treba da kaže, ili izađe neko od vas da kaže, vi ste tu krivi, neki od poslanika, neko od vaših kolega, nego neka to kaže Sanaderu, neka to kaže bilo kome od hrvatskih zvaničnika da ne sme tako da se ponaša.
On ne sme da pisne pred njima. Samo čeka i razmišlja da li će neko da ga opauči i da mu kaže, to ti nije evropejski, to ti nije civilizacijski čin.
Srbija mora da ima kao država odlučno rukovodstvo, kome će interes građana, naroda našeg biti u prvom planu, ne lični interes, ne partijski interes.
Ako to budemo uspeli u jednom trenutku, onda smo napravili veliku stvar za našu zemlju. Ako to ne uspemo, onda ćemo i dalje da propadamo i čini mi se da tom propadanju neće biti kraja.
Samo ću kratko na kontu ovoga o čemu je govorio gospodin Anđelković. Dakle, samo na jedan deo njegovog izlaganja, delom se slažem.
Legitimno je pravo i razumem to što je gospodin Anđelković rekao na ovakav način, ideološki razlog je takav i takav, ali nemojte da izjednačavamo Ravnogorski pokret u Srbiji sa ustašama u Hrvatskoj. Taj ko to proba da napravi, taj je napravio najveći zločin. Ustaše su ubijale ljude samo zato što su druge nacije, ubijali su Srbe, ubili preko 700 hiljada. Pripadnici Ravnogorskog pokreta, osim u odbrani, kao i partizani, kao i obični ljudi, meštani, seljani, Srbi, ubili su nekoliko desetina Hrvata ili stotina Hrvata braneći svoja sela, svoja ognjišta, svoje porodice.
Oni nama danas hoće da kažu da je to isto. Kod njih je sve isto, kod njih su ustaše vlast, kod njih se ustaše u crnim uniformama šetaju na najslobodniji način i svi ih podržavaju. Kod njih su ustaški pokliči zvanična politika. Kod njih u centru Zagreba imate spomen-ploče i Kvaterniku, i Stepincu i svima drugima. To ne sme da bude izjednačavanje sa onim što je tobož ovde.
Nemojte da smetnete s uma da su oni zvanično učestvovali u Hitlerovoj fašističkoj koaliciji, bili najveći zlikovci Hitlerove fašističke koalicije. Niko takve i tolike zločine nije počinio kao hrvatske ustaše, niko nigde u Evropi. Nemci nad Jevrejima, Turci nad Jermenima i ustaše nad Srbima. To je treći genocid počinjen u istoriji čovečanstva. Sada neko hoće, ne mislim da je to hteo gospodin Anđelković, ali mora da se izbegne svaka vrsta pokušaja pravljenja paralele i moramo da stavimo jasno do znanja da to nije isto, inače će sve da liči na Bulajićeve filmove.
Stvari da stavimo jasno na čistac, da to bude potpuno za svakog građanina Srbije prepoznatljivo i prihvatljivo, da se zna ko je činio najveća zlodela, da se zna ko su bili najgori fašistički zlikovci u Drugom svetskom ratu, ako hoćete i posle Drugog svetskog rata. Nije Maspok uspeo i nije prošao zato što je to bila organizacija šačice emigranata i ljudi iz, kako oni kažu, domovine. Ne, najveći deo njihovog naroda je bio za to. Ne kažem svi, ali najveći deo njihovog naroda je bio za to. Nemojte da imamo iluzija o tome. To bi nam se opet ponovilo.
Istina je, naravno da je istina i mi to moramo da sprečimo jednom zauvek i da to stavimo do znanja svima da tu nije reč o istoj stvari. Ovde su i jedni i drugi počinjali kao antifašistički pokreti, a tamo nikada nisu bili antifašistički pokreti, nego kao jedna od najpoštovanijih članica Hitlerove koalicije.
Drugo je šta je zlikovac Broz radio posle Drugog svetskog rata dajući ustašama da dolaze ovde i da igraju fudbal u Partizanu, da budu najbolji golgeteri u našim klubovima, da budu najpoštovanije ličnosti i da nikada ne idu u zatvor, a pobili su ne znam koliko ljudi itd.
(Predsedavajući: Vreme.)
Od Marka Valoka, pa do ne znam ni ja kojeg ustaše i domobrana. Da ne pričam o drugim stvarima. To je ono o čemu mi moramo danas ovde da govorimo i da zaštitimo i građane Srbije i naš narod koji je toliko propatio i koji toliko žrtava ima sa obe strane Drine, a da ne govorim o Jasenovcu kao najvećem stratištu srpskog naroda. Samo toliko sam imao.
Mi iz SRS smo samo hteli ove i ovakve dileme da razrešimo. Naš stav vam je poznat. Za zakon i za pomirenje jesmo. Nećemo da učestvujemo u daljim podelama, ne želimo da učestvujemo u bilo kakvim raspravama koje će da svađaju i razjedinjuju naš narod.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS nije želela da učestvuje u ovoj raspravi, ne zato što ne bismo imali šta da kažemo našim biračima, a naši birači su svi građani Srbije, i četnici, i partizani i svi drugi koji nisu ni jedno ni drugo, svi rodoljubi, svi oni koji žele dobro Srbiji. Nismo hteli zato što se ostavlja loš utisak kod građana Srbije, a zvali su nas danas u pauzi i Srbi iz Vukovara, Borova Sela i Dalja, i molili da ne nastavljamo sa ovakvom vrstom svađe, iz prostog razloga što se naši neprijatelji ovome najviše raduju.
Mi smo tražili da se danas ne dobijaju stranački poeni, nego da razmišljamo o zemlji, državi, našem narodu. Mi ovde treba da razgovaramo o tome i naše građane danas interesuje kako će da imaju hleba, da imaju čekove na poček, da žive bolje. Ljudi hoće da žive bolje, a ne da se iskopavaju sekire iz 1941. i 1945. godine. To je naš posao u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da se ne delimo na one kojima su očevi bili na ovoj, a očevi drugih na onoj strani. Nikakve razlike između nas danas nema i ne sme da bude. Neću da znam šta vam je bio otac i neću da me pitate šta mi je bio otac. Nikome to nismo dužni da objašnjavamo.
Nama treba drugačija, nama treba nova Srbija, u kojoj ćemo da pokažemo svima da Srbija može da bude bolja i drugačija od onoga kakva je bila. Srbiji je danas, pre svega, potrebno da obezbedi svoje nacionalne interese. Samo ću vam govoriti o onome što se danas u Srbiji zbiva, a vezano je i za ovo o čemu su danas neki govorili, pa kažu – kako Muslimani da glasaju za nešto? Što da ne.
Neki od najistaknutijih članova Ravnogorskog pokreta su bili Srbi islamske veroispovesti. Zar niste čuli za njih? I pojedini zamenici generala Mihailovića su bili republikanci, pa posle toga ostali kao članovi Jugoslovenskog kulturnog kluba u Londonu itd. Evo, mi imamo narodnog poslanika koji će glasati "za" – Sulejman Spaho, narodni poslanik SRS. Nije kao Bajram Omeragić, koji može uvek i ovako i onako, kako mu Suljo kaže, već onako kako je to interes građana Srbije i države Srbije, i da se ne prave dalje podele ni po nacionalnoj, ni po bilo kojoj drugoj pripadnosti.
Mi imamo i Bugarina koji sedi ovde – Stefana Zankova, imamo i Sulejmana Spahu, imamo i Mađare, imamo sve druge, ali nam ne pada na pamet da zbog toga pravimo posebne razlike između ljudi koji su podržavali jedan ili drugi pokret.
Ono što jeste problem danas, činjenica je da mi imamo problem sa odbranom zemlje. Neki koji nam sole pamet danas i svojevremeno su nedvosmisleno podržavali okupatora, svaki dan gledam na jednoj beogradskoj televiziji jednog što krešti, na B-92, neki Mile ili ne znam šta je, svaki dan nešto viče, urliče, on i neke druge njegove kolege, sve kumrovački đaci ili, što neki rekoše, neki lečili Titu nogu, neki lečili ovome ono, a danas nam sole pamet o evropejskoj demokratiji.
Neki od njih su, da znate, išli toliko daleko da su bili glavne pevačice nemačkim oficirima ovde u Nemačkom domu, svojevremeno, a današnjem Domu Vojske Srbije i Crne Gore, da su igrali pred Antom Pavelićem u ustaškom kazalištu "Sobrioz", da nam danas sole pamet i govore da su Srbi zločinci i da nam govore da su oni borci za slobodu, a da smo mi svi ostali, ne znam, valjda borci za tiraniju ili šta već.
Ono što interesuje poslanike SRS je to ko je danas za našu državu, ko je za našu zemlju. Taj je bio i tad. Ko je danas da imamo zemlju, da imamo državu, da imamo slobodu, taj nije mogao da se menja. Nepogrešivo ćete ih danas prepoznati, tačno one koje vidite da su protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji, protiv našeg naroda u Republici Srpskoj, protiv našeg naroda u Srpskoj Krajini. Znajte da im je mila bila saradnja sa okupatorom i u Drugom svetskom ratu, ne znam na kojoj strani.
Ono što nama treba u Srbiji danas i što moramo da uradimo kao građani Srbije, to je da kažemo – ljudi, dosta toga, da gledamo u budućnost, da gledamo napred i da spasavamo zemlju. Obećali smo građanima Srbije nova radna mesta. Što vam danas neki takav zakon nije na dnevnom redu? Što vam danas nije zakon o penzijama, većim penzijama, većim platama?
Obećavala je Vlada, obećavao je predsednik Srbije. Nema ništa od toga, nego hajde da ulazimo u rasprave zato što to nekima odgovara, jer ne znaju šta bi drugo radili u svom političkom životu, ne znaju kako da objasne svoje ponašanje "izvinite, izvinite, izvinite", i hajde da stavljamo crnu kesu na glavu ljudima i da idu u Hag. To je jedina politika koja se danas u ovoj zemlji vodi.
Naši građani neće da slušaju više svađe i prepucavanja. Hoće da čuju argumente. Neka se završi to na bilo koji način, ali da onda kažemo imamo li mi strategiju da državu sačuvamo. Što ne kažete ljudima da se sprema u martu ofanziva Albanaca na Kosovu i Metohiji, ponovo? Što ne kažete da nam čak i strane službe to javljaju, pa hoće i da pomažu na različite načine. Što ne kažemo neke druge stvari, nego hajde da se preganjamo sad o tome ko je čiji otac bio i šta je bio. Nemam tu vrstu problema, ni poslanici SRS nemaju tu vrstu problema. Kod nas nema kumrovačkih đaka, kod nas nema onih koji su vedrili i oblačili posle Drugog svetskog rata, ni na ovaj ni na onaj način, nema nečasnih ljudi.
Ono što mi hoćemo, to je ono što hoće građani Srbije. Neću da me delite, bilo koga u SRS – ti možeš da dobiješ glas od ovoga i od onoga. E, hoćemo glasove svih građana Srbije, i partizana, i četnika i svih drugih rodoljuba, zato što hoćemo drugačiju i bolju, hoćemo pomirenu Srbiju. (Dobacivanje iz sale: Nije moguće.) Moguće je i takvu Srbiju hoće građani ove zemlje.
Oni koji misle da je moguće da i dalje istrajavaju na tome da su veliki patrioti zato što su oni drugi veliki izdajnici ili neprijatelji svog naroda, ti imaju problem sa sobom i sa svojim narodom. Meni se čini da to pokazuje i broj glasova koji dobijaju političke stranke. Zato sam ponosan što su, a gledao sam poslanike SRS i razgovarao sa njima, svi zadovoljni što na ovakav način diskutujemo, što jasno stavljamo do znanja da hoćemo da glasamo za zakon.
Vreme je da dođe do pomirenja, da i drugi dobiju svoja prava, ali nam ne pada na pamet da ijednog trenutka vređamo partizane ili sve druge koji su učestvovali u antifašističkoj borbi. Ne pada nam na pamet iz prostog razloga što građani Srbije hoće druge stvari da rešavamo. Građani Srbije hoće da žive bolje, jedva krpe kraj sa krajem, svakoga dana je sve veći broj ljudi koji ide od kontejnera do kontejnera.
Građani Srbije hoće da čuju odgovor ozbiljne države Bajri Omeragiću. Ćutite, ne odgovarate mu. Izašao Omeragić ovde i rekao, pa nema pravni akti, pa pravna priroda, pa trebalo bi, ma ne igrajte se, gospodine Omeragiću, sa ovom zemljom. U ovoj zemlji većina u skupštini opštine Novi Pazar nije mogla da se sastane u zgradi opštine zato što su neki banditi, plaćena lica, zabranili tim ljudima da uđu u svoju skupštinu opštine. Zato, gospodine Omeragiću, to možete da radite, zato što ovde nema države danas.
Inače, što biste nekome ko ima državu, a ima poslaničku većinu ovde, pričali o tome i igrali se sa prirodom akata, nikada to ne biste mogli. Sprečavate narodnu volju, ima 26, a potrebno je 24 poslanika koji hoće da tvore većinu, a vi ste rešili Suljokratiju tamo da primenite. A da ima države ne bi bilo Suljokratije, gospodine Omeragiću.
Suljokratija je, gospodine Omeragiću, ta što ste vi rešili da držite i da vladate, rešio Suljo da ne da nikome presto, džaba što su skupili više glasova nego on. Zato naše države danas nema. O tome razmišljajte, dame i gospodo iz vlasti, razmišljajte o tome kako da rešavate probleme, jer neću da vam ponavljam da ovo nije slučajno i ovo ne može da bude slučajno, to je atak na državnu teritoriju Republike Srbije.
Da li je tako, gospodine Aligrudiću. Da li je tako? Šta država preduzima po tom pitanju? Da nas zavitlava ovde, celu naciju, sve građane Srbije, da kaže priroda pravnog akta je ovakva, priroda pravnog akta je onakva. Mi smo svi maloumni. Ovde sada sa kretenima razgovaraju. Šta radi predsednik Republike, da li interveniše po tom pitanju. Iz njegove stranke, iz njegove koalicije dolaze direktne pretnje integritetu Republike Srbije, direktne pretnje. Rešio Suljo, osvojio sam vlast i proslavio na ulici i pošto je proslavio na ulici, onda neće da se povuče. Da li je tako?
Tako u ozbiljnoj državi, gospodine Omeragiću, ne možete da se ponašate. Vi znate, uvek smo prema vama izuzetno ljubazni. Znate šta mislimo o vama. Mi smo vam nudili, hoćete li na taj način, a ako vam treba naše mesto, izvolite ga u predsedništvu. Ako je to do odnosa prema manjinama ili ljudima drugačije veroispovesti, evo i vama i svakom drugom. Sva prava ovog sveta da dobijete, ali da rušite ovu državu, ne može niko, ne može niko, pa ni Suljo Ugljanin.
Završavam, hvala na razumevanju. Dakle, pozivam vas, ma koliko nekome odgovaralo da ovakva rasprava traje, samo da vodite računa šta ćemo govoriti o našem narodu, šta ćemo govoriti o našem narodu zato što, verovali ili ne, teško ćete naći danas u Hrvatskoj nekoga ko će lošu reč da kaže za najveće zlikovce 20. veka, kakvi su bili ustaše. Za najveće zlikovce u 20. veku.
Za ljude koji su klali čitave porodice, po 15 ljudi, oni su u selu moga oca, a neću o porodici mog oca da govorim, uzimali su čitave porodice, decu od 5 godina, do 70 godina sve muške glave i ubijali, ubijali decu u stomaku. Ti nam danas drže predavanje i oni se drže da nisu zločinci, nego borci za slobodu.
Oko čega se mi prepiremo ovde? Oko toga da li je bio plakat 100.000 rajhsmaraka u zlatu za generala Mihailovića ili ne. Da li je to naš ključni problem danas? To je istorijska činjenica, ali mislim da građane Srbije mnogo više interesuje, završavam, hoće li moći da žive, hoće li moći da prežive, kada će da krene ekonomija, kada će konačno moći da žive bolje i svojoj deci obezbede bolju budućnost. Hvala.