Ozbiljno vam pričam, da se ništa ne zna, neko je kažnjen tom merom u Beogradu, izrečena mu je ta zaštitna mera, otišao je kod rođaka u Belu Palanku, utakmica ''Zvezda'' – ''Partizan'', on u Beloj Palanci, kuc-kuc kod policije, dobar dan, došao sam po zaštitnoj meri. Onaj ga gleda, krsti se, kaže, šta ćeš ovde čoveče.
Kaže, imam rešenje dok je utakmica moram da budem u policijskoj stanici.
Ako ste njemu zabranili da bude na fudbalskom stadionu, jeste li mu zabranili da gleda televizijski prenos utakmice ili imate televizor u policijskoj stanici da on može da gleda utakmicu?
Da bi se ova vlast legitimisala nekom tamo idiotu u Evropi, vi ste u stanju sve i svašta da napišete.

Gospodine Duliću, ja sam mislio član 136, ali pošto nema predstavnika predlagača, onda će to biti 225, 226, mada bi bilo dobro da to dobijemo pre nego što se glasa, jer ako dobijemo posle glasanja onda kao da nisam ni pričao, kao da nisam ni postavio pitanje niti tražio neko objašnjenje.
Svi moramo da se zamislimo nad činjenicom da nam neko gura ovakav zakon, jer je taj zakon praktično krenuo 2003. godine, neposredno posle ubistva Zorana Đinđića. Moramo da budemo svesni činjenice da privatizacija klubova nije završena, da se luta oko privatizacije sportskih objekata, da su "velike ribe" u igri, da će sve i svašta oni da predstave. Moramo da shvatimo da u tom vrhunskom sportu, greškom se zove vrhunski, ali hajde, koji mami pažnju najvećeg broja navijača, imamo kriminalaca koji vode neke timove, neke klubove. Vesić vodi nešto, hajde, molim vas. Dinkić vodi, Danko, kako se zvaše, iz Instituta, valjda ovaj kajakaški, Vlahović "Zvezdu" vodi, da ne pričam.
Naravno, političari se umuvali, tamo i peru pare, jer zašto bi oni bili tamo. Vole da se slikaju ili ne znam šta. Tamo su, traže startnu poziciju jer će krenuti privatizacija i onda, ako su blizu, mogu da zahvate nešto, a oni se samo zbog para i bave ovim poslovima.
Onda imamo paradoksalnu situaciju da je, recimo, Danilović napravio nešto kao funkcioner nekog tima, verovatno mu "puko film" zato što nije bio zadovoljan suđenjem, da li je dobio kaznu, da li nije dobio kaznu – nije bitno, faktički, moguće je da mu se izrekne i ova zaštitna mera, pa da čovek, koji se bavi na neki način sportom, dve godine kada igra njegov tim bude u policijskoj stanici. Teoretski je moguća takva situacija.
Onda, imamo još jednu stvarno glupost, to je ovo krivično delo u članu 20. Takvo krivično delo ne postoji na kugli zemaljskoj. Takav način formulacije krivičnog dela nigde ne postoji. Sve je dato omnibus. Zbog čega? Niko ne zna.
Ali, ono u šta sam apsolutno siguran, ovaj zakon i kad se promeni neće da se primeni. On samo treba da se koristi kao sredstvo zastrašivanja, jer je neko pametan tamo osmislio, ako damo rigorozne kazne, to će biti mera neke prevencije da oni koji tamo idu ne prave neke izgrede itd.
Međutim, u suštini toga što vi zovete nemiri na sportskim utakmicama, u sportskim objektima, to je, kako da kažem, to je vrh, to je nešto, sitna čestica nečega krupnog što smrdi, što je bolesno, a zahvatilo je ceo sport...
(Predsednik: Vreme.)
... te mislim da, ako ste stvarno pobornici nekog reda na tim utakmicama, onda ne treba da glasate za ovaj zakon, već treba da intervenišete kod vaših da se donese zakon o fizičkoj kulturi, kako bi nam deca bila i prava i zdrava, i treba da utičete da se ova oblast sporta uredi.
Kad se ova oblast sporta bude uredila, onda ovakvi zakoni o stvaranju policijskih i vojnih sportskih timova, neće nam biti ni potrebni.

Gospodine predsedavajući, mislim da ovo nije adekvatno obrazloženje i ne znam koji su motivi i pobude da gospodin ministar ovakvo obrazloženje daje. Sada ću da vam objasnim, gospodine Jočiću, ne valja kada se predstavnici Vlade smeju, mi imamo jednog zaduženog u Skupštini za smejanje, pa kada mu se digne prst on reaguje, ali ako treći put dignem prst onda će biti nepristojno, pri promeni redosleda prstiju.
Obratite pažnju na sledeće, vi kažete da su naši amandmani nedorečeni, a ja kažem da su vaši amandmani neprimenljivi. Vi statusno pitanje pojedinca vezujete za to u kom roku će da podnese zahtev. Ako građanin podnese zahtev do tog i tog datuma ili u roku od toliko i toliko meseci, imaće pravo da ne plati kamatu, smanjiće mu se kamata itd.
Ali, državljanstvo nije kamata, nije novčano potraživanje. To je statusno pitanje.
Zašto je statusno pitanje? Ako je on državljanin one države čiji ste vi ministar unutrašnjih poslova, vi onda imate obavezu da o tom državljaninu vodite računa gde god je on na kugli zemaljskoj. Ako je u Hagu, morate svaki dan da se raspitujete šta se tamo dešava, da li su njegova prava, kao državljanina Republike Srbije, ugrožena. Vas to nije briga. To je prva stvar.
Druga stvar, vašim visokoumnim amandmanom na član 7a, vi ste u materijalno-pravnu odredbu ugradili poslovnu sposobnost, pa sada kod vas državljanstvo zavisi od toga da li je neko poslovno sposoban ili nije poslovno sposoban. Na odboru za zakonodavstvo ili za pravosuđe, ne znam gde, rekao sam da razbijete ovaj član na dva, jedan neka bude procesne prirode, a drugi neka bude materijalne prirode.
Vi ste to zbrkali, pa sada ispada da su uslovi za srpsko državljanstvo, po mišljenju ove vlade, da je pripadnik srpskog naroda, koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, a ne vidim u čemu se razliku od amandmana Vjerice Radete to, ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva ako je navršio 18 godina života. Zašto ne bi mogao maloletnik?
Peta, šesta generacija u inostranstvu prave dijaspore, ne ovo što vi tumačite preko ove Čubrilo dijaspore, nije dijaspora privremeni rad u inostranstvu. Nije dijaspora ovi što su završili fakultete, pa peru tamo po kafićima sudove. To nije dijaspora. Onda kažete, i nije mu oduzeta poslovna sposobnost. Na ovaj način kažete, svi Srbi moraju da budu poslovno sposobni, svi Srbi moraju da budu uračunljivi.
(Predsednik: Vreme.)
Gospodine Duliću, kada su ozbiljne diskusije, mislim da je pozivanje na vreme, tim pre kada diskusija ide u jednom ozbiljnom toku, apsolutno neukusno.
Bez obzira na odredbu koja glasi - tri minuta, pustite da slobodno teče diskusija kako bi izašlo sve na videlo i kako bi zajednički došli do nekog akta koji bi bio akt svih ljudi koji sede u ovoj sali, a ne nekog nametanja neke volje. Tumačim svaki put kada je ozbiljna diskusija i vi se pozovete na vreme da zloupotrebljavate Poslovnik.

U pitanju je član 136. našeg Poslovnika.
O čemu se u suštini radi? Radi se o tome što Vlada Republike Srbije bi htela nešto, ali ne zna šta, ne zna ni kako. Međutim, to u medijima mora da deluje kao da je nešto. Da li je nekome jasno? Nikome nije jasno. Takva je ova vlada. Nit se tera, nit se vodi.
Šta smo mi hteli našim amandmanima? Ovo narodski pričam da bi me oni ljudi koji gledaju prenos shvatili. U čemu je suštinska razlika? Razlika je u tome što je SRS svesna situacije u kojoj se nalazi srpski narod, svesna situacije da je i zbog toga donet novi Ustav Republike Srbije i da je propisan veći stepen zaštite srpskog naroda i svih građana koji žive u Republici Srbiji.
Ima jedne definicija, kada se u Ustavu kaže "građanin", misli se na državljanina koji živi na teritoriji neke republike. S obzirom na novonastale okolnosti, da su naši sunarodnici, naša braća, naše sestre za ovih 15-tak godina postali etnička zajednica, manjinska zajednica, etnička grupa, negde nacionalna manjina, retko, a svi su bili konstitutivni narod i u okviru tih administrativnih republika, izostala je zaštita njihovih ljudskih prava po osnovu toga što su manjina u nekoj državi.
Na to se poziva Savet Evrope, EU itd. Ali, naravno, oni ćute. Kakav je Savet Evrope? Dovoljno je samo da se kaže - kada je bilo vanredno stanje, mi smo primljeni da budemo članovi Saveta Evrope. Nešto suprotno, vatra i voda.
Onda je SRS iskoristila ovu priliku da utiče na Vladu Republike Srbije, na sve poslanike u Narodnoj skupštini, da napravimo korak dalje, da svakome ko se smatra Srbinom, bez obzira gde živi i bez obzira čije državljanstvo ima, dozvolimo da stekne državljanstvo, jer bi mu onda mogli da pružamo neku zaštitu: 32% građana Republike Srbije je bez ikakve zaštite; Crna Gora im ne priznaje, maltene, ni status nacionalne manjine. Nemaju radio, nemaju televiziju, nemaju školu, šikaniraju se, izbacuju se sa posla itd.
Mi mora da ih štitimo. Zašto? Oni kažu: "Mi smo vi". To je moj komšija, samo što je malo dalje njegova kuća od moje kuće.
Šta hoće Vlada? Ona želi da napravi nešto da bi stekli srpsko državljanstvo samo njihovi Crnogorci koji su u Vladi i u ministarstvima. Jedanput kažu prebivalište, drugi put kažu nije prebivalište, treći put poslovno sposoban, četvrti put nije poslovno sposoban, rok dve godine, nema roka, te ovo, te ono. Znači, nit se tera, nit se vodi.
Zato pozivam sve poslanike u Narodnoj skupštini, glasajte za ova tri amandmana koja je podnela SRS, mirno ćete da spavate i svi će da vas veličaju.

Podnosilac amandmana je ovim tekstom amandmana hteo nešto da kaže. Pre nego što protumačimo šta je stvarno hteo da kaže, a sumnjam da je to ono što je on sada rekao sa ove govornice, moram da kažem da ovo nikako ne bi moglo da prođe, što se tiče ovog amandmana, jer u toj relaciji između fizičkog lica i njegove pravne veze sa državom važne su prevashodno njegove obaveze prema državi.
Vi imate tamo kod otpusta da se traži dokaz da su izmirene dospele poreske obaveze itd.
To je ta jedina veza gde država, vodeći računa o svojim dospelim svojim prihodima, uslovljava otpust ako se izmire ti prihodi, odnosno te obaveze koje taj građanin ima koji je tražio otpust iz državljanstva.
Neprimereno je da se u ovakvoj formulaciji definiše nešto kao uslov za sticanje državljanstva, jer ako bi se navelo ovo ''da prijavi u Srbiji svoju imovinu i prihode'', meni nije jasno da li samo imovinu i prihode koje ima u Srbiji ili uopšte. Obaveza postoji. Prema poreskim propisima, svaki građanin je dužan da prijavi svoju imovinu radi plaćanja poreza na imovinu.
Svaki građanin je dužan, što neposredno što posredno, ali uvek se računa da je građanin, da vodi evidenciju i uredno plaća porez na dohodak građana, pa bez obzira koji je oblik tog poreza. To su neke obaveze koje proističu ne samo iz činjenice državljanstva, nego iz činjenice da li je rezident ili nije rezident neke države. Pokušavam da vam ukažem da ovo nikako ne bi moglo da bude u zakonu o državljanstvu, ali gospodin Batić je ovde otvorio jednu interesantnu temu.
Možemo hipotetički da zamislimo šta bi se desilo. Milo Đukanović je već 15 godina dobar predmet interesovanja pravosudnih organa Italije. Čini mi se da sam jednom sa ove govornice obavestio javnost, ali nije problem da ponovo to kažem, on je bio predmet interesovanja njihovog najvišeg suda, jer je tužilaštvo tražilo odgovor na pitanje da li njemu imunitet predsednika Crne Gore važi i u inostranstvu.
Onda su oni rekli da ne važi, važi samo u Crnoj Gori. Kada je u inostranstvu, po principima međunarodne krivične saradnje, mogu da ga spakuju i da se završi posao. Zato on godinama nigde nije, jadnik, ni putovao, i ako je išao negde u inostranstvo, onda je morala da bude velika garancija, obezbeđenje.
Teoretski je moguće da gospodin Đukanović poželi da bude državljanin Republike Srbije. Znam da sama činjenica da se na nekom papiru vidi njegov potpis, da tu stoji da želi da bude državljanin Republike Srbije, da se smatra Srbinom itd, može da prouzrokuje nekakve reakcije, bilo pozitivne bilo negativne, ali u svakom slučaju biće zaprepašćenje.
Mogu da uzmem drugi primer, koji ne bi bio zaprepašćenje sa gledišta porekla, radi se o Svetozaru Maroviću. On je poreklom iz Lastve Grbaljske, Grbljanin, najsrpskiji deo svih srpskih zemalja, nije to sada Šumadija, kako vi delite, nego apsolutno. Oni još tamo seljaci pričaju - kada dođu naši, pa misle na četnike. On je iz te familije, ali on je Latin. Onako malo cvili kao da je pio helijum, manire one ima čisto rimokatoličke, latinske; Latini, to nikada ne verujte, to će uvek da vas prevari.
Vi znate da je dugo boravio u Beogradu, svašta je radio. Čujem da ima i sina ovde, valjda mu sin tu živi. I on može da podnese zahtev za sticanje našeg državljanstva. Znači, ima taj etnički faktor, ima taj faktor koji se zove prebivalište, i sa gledišta zakona, bez obzira što prigovaram na ovo šta se dešava sve u Srbiji, ali u odnosu na poštovanje zakona u Crnoj Gori za dva posto ste bolji. Tih dva posto je za njega odlučujuće.
Sada u ovu priču ubacujem, recimo, i Srećka Kestnera. To je čuveni ortak duvanske mafije. Progovorio je u Švajcarskoj, objasnio kako se to radi, ko ih je naučio, ko sve stoji, napomenuo ko to iz Srbije radi, koliko je Đinđiću preko Mićunovića dodeljeno para 1996. godine da bi se očuvale demonstracije po nalogu Jovice Stanišića, koje je donosio u kesama. Sve je opisano, sve se zna šta ste radili, nema tu više nikakve nepoznanice. To je u knjigama već objavljeno i nalazi se u sudskim spisima, ne samo u zemlji nego i u inostranstvu.
Stičem utisak da je gospodin Batić ovim amandmanom hteo svima nama da skrene pažnju. Ono što je pričao o tajnim biračkim spiskovima i o tajnom spisku državljana Republike Srbije, on ima neko saznanje i nije nama pošteno ovde izašao da kaže do kraja o čemu se radi.
Sada nagađam, možda on ima neka saznanja kako su se neki obogatili u Srbiji, preko Srbije, zahvaljujući tome što su bili navodno državljani neke druge republike, pa su imali neku zaštitu. To me ne bi iznenadilo, jer znam i 2000. godine, a i skoro, kada je bio njihov referendum, svi činovnici koje je Milo poslao ovde uredno su išli da obave svoju građansku dužnost u Crnoj Gori 2006. godine da obore, da budu nezavisni.
Gospodin Batić hoće da kaže da postoji ta malicioznost. Ona se zasniva na sledećem, narod to obično ovako tumači - kupus gleda, meso vadi. Stičem utisak da mi ovde nekako u Srbiji ili smo mnogo naivni, ili smo genetski glupi ili stvarno neko treba sve da nas zatvori i da nas premlati. Stvarno tako mislim, jer ne vidim racionalno ponašanje. Nema ga ministar, pobegao je zbog toga.
Njihov koncept zakona se zasniva na zaštiti odabranih ljudi, ne svakog onog koji živi van Srbije, srpskog je porekla i želi da bude srpski državljanin, a želi da bude srpski državljanin da bi mu Srbija pružila zaštitu. Njega ti ljudi ne interesuju.
Znate kada će ti ljudi njih da zainteresuju? Kada bi ove moje reči patrijarh Pavle u jednoj poslanici poslao Tadiću. Mi se četiri godine ubismo za one pelene, sećate se, te amandmani, te ne može, te ovamo, te onamo. Patrijarh napisa dve rečenice, vlada promenila mišljenje. Mi tri godine ubi, ubi, menjaj mišljenje, ma nema šanse da promeniš mišljenje. Lica koja nisu poslanici utiču na vladu, poslanici uopšte ne utiču na vladu.
Znači, ovde se krije jedna posebna kategorija. Malo mi je čudno što gospodin Batić to radi, jer znam kada je bilo još 2003. godine, nezavisna Crna Gora, najdrastičniji po tom pitanju bili su Batić i još neki, neću druge da pominjem, pošto su mnogo nervozni, ali u tom finansijskom delu jedan je nastupao i na vreme ljude upozoravao šta će se desiti sa Crnom Gorom.
Bez obzira što je moj politički protivnik, on je tada bio u pravu, objašnjavao je DOS-u šta će se desiti, ko treba da bude državni agent, zašto oni ne mogu da budu itd, ali to je vaša dosovska stvar, ne interesuje me. Ali, oni kojima je Đukanović dao putničke automobile da vode u Srbiji kampanju za nezavisnu Srbiju, oni sada da se na ovaj način štite, oni na ovaj način se prikazuju kao da su zaštitnici interesa Republike Srbije i srpskog naroda, to nas zbunjuje.
Znam da je neke ''audije'' dobio Batić, znam da je i Hašim Tači dao nekima pare. Ne samo Čedi, dao je i drugima. Išli su u Grand hotel na dogovore, svašta su radili. I kada sa te strane zapljusne ta količina čudnog srpstva na koju, na prvi pogled, ne možete da reagujete, nemate šta, šta biste mogli da zamerite Batiću ono malopre što je pričao. Gotovo ništa, lepa uspavanka.
Onda se nalaže, daj malo da pročačkamo, da se skine sa površine prašina, da vidimo šta je pozadina. Pozadina je u tome što su se posvađali ljudi oko para, vrlo prosto i jednostavno. U osnovi svega se nalaze pare, da budemo načisto. Neka interesna grupa je pronašla da im smeta ova druga interesna grupa. U pronalaženju razloga za napad može da se poteže od toga i gde mu je đed bio.
Malopre ste čuli, neko kaže guslanje, nemojte gusle da napadate, to je naš nacionalni instrument, kamo sreće da imamo akademiju za gusle, Bugari imaju akademiju za gajde, što napadate gusle, aman, ne znam kakav je to način? Napadate nešto što je tradicionalna vrednost srpskog naroda. Pre neki dan napada se šajkača, sada gusle.
Nemojte, i vas ću da smirim, kao što sam i Đelića smirio. On je reklamirao svoju banku preko onog: "More Marko, ne ori drumove". I, jednog dana ga sretnem ovde u hodniku, pre godinu i po dana, i kažem - Đeliću, dođi ovamo, je li ono tvoja banka; pa, znaš, ovo, ono; je li Kraljević Marko istorijska ličnost; on kaže, jeste; je li Zoran Đinđić istorijska ličnost; pa nije još, ali biće; e, kad ja budem na vlasti, spotovi za moju banku imaju da budu kako Vlada Zorana Đinđića deli drogu i deli pare. Sutradan su prekinuli spotove "More Marko, ne ori drumove". Nemojte da mi dirate gusle, nemoj da mi dirate zemlju, nemojte da mi rasturate državu, ne dirajte šajkaču.

Zaboravio sam dokumentaciju, ali javiću se pa ću da donesem. U ovom zakonu postoji jedan veliki feler i veliki nedostatak, jeste gospodine Batiću veliki nedostatak postoji i nema potrebe da se čudite. Bio sam prisutan kada se donosio ovaj zakon. U ovom zakonu ne postoji pravni sistem i to da vam bude jasno. Ne zna se šta je prvostepeno, šta je drugostepeno, pa dobro vama je čudno, ali vam objašnjavam da se ne zna, ne zbog toga što je to vaš kadar nekadašnji, ali ne zna se.
O čemu se radi? Ne postoji sistem pravne zaštite, ni onih koji proizvode, niti onih koji prerađuju, niti onih koji prave cigarete. Možda sam upotrebio neki loš termin, ali znate na šta sam mislio.
Mi za sedam dana nismo dobili odgovor u čemu se ogleda fundamentalna razlika između termina fermentisanje i obrađeno. To nije mogao Cvetković da objasni prošli put i ne znam da li ćemo ikada da dobijemo taj odgovor, ali mene bi stvarno interesovalo o čemu se radi.
Kako je ova vlada u kontinuitetu rešila neke probleme? Prvo i osnovno, poljoprivredno zemljište jeste državni resurs i ono ima poseban tretman. Proizvodnja duvana i promet cigareta je državni monopol i treba da bude državni monopol, zato što država na taj način obezbeđuje velika sredstva. Postoji više načina kako to da se reši, u Srbiji je najgori način.
Što se tiče proizvodnje, imamo nadležnost Ministarstva poljoprivrede i ove uprave Agencije za duvan. Što se tiče prometa, imamo opet upravu i ministarstvo, sada je to drugo, to je Ministarstvo finansija. U jednoj distanci se javlja još kompletna vlada. To je pogrešno rešenje. Zašto? Zato što kada se javlja veliki broj organa koji su nadležni za nešto, onda se nešto krije. Veliki broj onih koji učestvuju u nečemu, a to je isto kao i Čerčilova varijanta, je l' hoćemo to da ne rešimo, hoćemo. Dajte da napravimo komisiju. I ovo tretiram kao komisiju i nikada neće da se reši. Zašto?
Gospodin Buha je izneo vrlo precizne podatke, koliko se gubi po nekoliko osnova po ovoj vrsti državnog monopola, koji je navodno decentralizovan itd, a u stvari naše tržište, kako ono što se tiče proizvodnje, tako i ovog prometa, dato u ruke nekome kome je moralo da se da. Sada se bune neki, hoće i oni da zahvate deo tog kolača.
Jedan utvrđuje bilans proizvodnje, a drugi pravi neke bilanse, sagledava koliki će biti promet, koliko treba da se uvozi i šta treba da se uvozi. Sve po sistemu da proizvođači cigareta u ovoj zemlji budu zaštićeni. Onaj prvi zakon o akcizama, gde je dat neki rok od pet godina da oni imaju relaksaciju, dat je zbog toga što su poprilično oni učestvovali u puču.
Samo da vas podsetim, najveći ekspert u Vladi Zorana Đinđića bio je Žarko Korać. Pa se sećate onog, gradimo fabriku u Kragujevcu; jeste, bio je najveći Žarko Korać i on je u javnosti to pričao. Iza je bio Cane, to svi znamo i to je već opštepoznat. Mi ovde imamo sada jednu lepu pesmicu i prvo se kaže, propisi Svetske trgovinske organizacije, kao slobodno tržište; kako može da bude slobodno tržište u onoj oblasti koji predstavlja državni monopol. Kako?
Ova država nema nikakvu poljoprivrednu politiku, ona je prvo uvredila sve ljude koji obrađuju zemlju. Registrovali su poljoprivredna domaćinstva. Neće čovek da bude registrovani seljak. Vi ste obećali ovima što su registrovani, oni će da dobiju. Dobro, dobiće neki. Samo da vam skrenem pažnju, svi ti registrovani su bili G17.
Radite šta hoćete, vi ste ta koalicija, kako hoćete, ali tu nema agrarne politike. Nama neko iz ove vlade priča o slobodnom tržištu u poljoprivredi. Gde to postoji? Verovatno u Bangladešu, u Bijafri.
Da li ove mere koje vodi Vlada postoje u EU? Najveća svađa u EU je ko će da dođe do sredstava zajedničkog poljoprivrednog budžeta i prave kvote, prave neke sisteme, neke nivoe, prva, druga, treća kategorija, država stoji kao garant. Evropska unija je postala velesila onog momenta kada je stabilizovala svoju poljoprivrednu proizvodnju, a nama ovi liberalisti pričaju o nekoj slobodnoj ekonomiji, slobodna trgovina, sve slobodno, a nema naših proizvođača.
Idite vi u Evropu, možete slobodno da idete u Evropu, ali nemojte da vučete neke druge koji neće. Vi slobodno idite, imate i vize, imate sve. Pre nekoliko dan sam ovde pokazao ministru Cvetkoviću, on je hteo da padne u nesvest, kada je video jedno rešenje o nekoj priznatoj sorti duvana itd. Rekao sam vam da je to nanelo trajnu štetu, sedam godina to zemljište više ne može da se upotrebljava.
Sada shvatite o čemu se radi kod proizvodnje duvana, prerade duvana i proizvodnje cigareta. Vlada Republike Srbije uništava srpsko domaćinstvo, uništava proizvodnju duvana, uništava sitnog seljaka koji proizvodi duvan. Uništiće čak i one koji tradicionalno 50-100 godina gaje duvan.
Vi ne znate, nekada je bilo, ako oće ćerka da se udaje, beda i sirotinja u Srbiji, organizuje se neka parcela, proizvede se duvan, proda se monopolu, obezbede se sredstva za udaju, zato što je proizvodnja duvana bila težak poso.
Samo da vas podsetim, bilo je nekada teško i da se sirov duvan niže, pa da se stavlja na sušenje, ali ovi novi ne znaju to, njih to ne interesuje. Njih interesuje šta je to standard. Gde? U Tunguziji. Koji će profit da bude. Za koga? Za vladajuću garnituru, za neke pojedince.
Bio je u komori, svi mu rekli - nemoj da se hvataš da budeš ministar poljoprivrede, biće velika suša. Kaže - moram. Koja je ta veća sila iznad toga? Što je bio savetnik Bulidži? Šta je razlog da mora? Svi znamo da će ministar poljoprivrede u 2007. godini biti zabeležen crnim slovima. Zbog čega? I zbog suše, i zbog drugih stvari. Ali, odgovor je - moram. Da nije možda zbog Vlahovića, zbog Đelića, zbog Pitića, da ne ređam dalje.
Svoji računi. Takve su naše vlade od 2001. godine. Svoj račun na prvom mestu. U nekim kasnijim odredbama, neko drugi je podneo amandmane, čućete, obrazložiće čovek zašto je podneo amandmane, vi sistematski smanjujete našu proizvodnju time što isključujete odgovornost i države, i prerađivača duvana, i onoga koji treba da pravi cigarete. Zašto? Sve ste pustili na slobodno.
Zašto? Zato što ovi koji su vlasnici fabrika za proizvodnju cigareta vas odavno pritiskaju jer traže da uvoze duvan iz inostranstva koji je jeftiniji. Kada ga zavrte ovde, kad krene bez akciznih markica, pola Evrope ima da zapljusne.
Oni se za ovu proizvodnju ne bore u uređenim državama, nego po obodima i periferiji zaštićenog dela EU. Oni računaju da je ovde jedan bezvazdušni prostor gde je moguće sve, a ono što je poželjno jeste - peri. Sve kod nas može da se opere. Strane banke došle, peru se mafijaške pare. Došli neki strani proizvođači, pitanje je da li su strani, pere se poslovanje, legalizuje se kapital, svašta se radi.
Prošli put sam vam rekao, u Duvanskoj industriji u Nišu, za verovatno trećinu službenika koji rade u administraciji službeni jezik je engleski, ne srpski. Njih baš briga, njih to ne interesuje. Oni kažu - taj čovek je platio, ostalo je nešto Nišu, mi smo uzeli, uzeo je nešto i Živković, svi su zadovoljni, najbolja privatizacija u onoj godini.
Koje su posledice, šta kažu proizvođači? Valjda vi državni monopol u prometu cigareta i proizvodnji duvana držite. Zašto u proizvodnji duvana? Da obezbedite blagostanje, da garantujete stabilnost proizvođaču duvana. Onome ko proizvodi cigarete, njega držite pod kontrolom, da ne švercuje.
Znate i sami, čitali ste knjige, valjda ste čitali knjige, šta je sve pisano o duvanu, šta je sve pisano o švercu duvana, gde su išli putevi, gde su išle magareće staze itd.
Pogledajte kako je regulisano u drugim državama.
(Dobacivanje iz sale: Kada je to bilo?)
To je bilo jedno dva dana pre nego što si se ti rodio. Poznato je, nije neka davna istorija da moraš da čitaš neke stare knjige. Ne, knjige su izdanja, ti si savremenik. Uništava se. Zašto se uništava? Zbog nečijeg interesa.
Ovde više nije interes da se dodvorimo nekome. Zašto? Ovo što oni nama guraju u propisima nema u Evropi. Dokaz da nema - EU je zajednički podigla tužbu, u ime 10 država, protiv najvećih proizvođača cigareta u svetu i ima potraživanje najmanje 10 milijardi evra na ime nelegalne trgovine koju su te firme organizovale preko svojih eksponenata, a preko teritorije Republike Srbije. Od '90 i neke godine išlo je pet švercerskih kanala, dokazano švercerskih kanala. Ako meni ne verujete, pitajte onog Vuka što ga je angažovao Mlađan Dinkić.
Sve je ovo napisano. Pročitajte knjigu ''Cane Žabac - kralj duvanske mafije''. Sve je opisano, sa zvaničnim dokumentima. Milo Đukanović nije u zatvoru zato što njegova sestra na pola godine, kada se aktivira ta tema, kao advokat odnese milion evra, da onom tužiocu, on se primiri i sledećih šest meseci je miran. To se stalno okreće. EU nikome neće da oprosti svojih 10 milijardi evra.
Sa proizvođačima cigareta, ovima kod nas, sa tim nazivom, pitanje je ko je tu vlasnik, to je široka priča, svi su registrovani u Njujorku, imaju poslovnice u Ženevi, traže ove poreske rajeve gde bi mogli da forsiraju svoje poslovanje itd. Zašto? Naravno, da peru pare, da zarađuju.
Njima smeta srpski seljak i njegov duvan koji se proizvodi ovde. Ta proizvodnja u Srbiji mora da se ugasi, ali mora svakom seljaku da se dokaže da nema ekonomskog interesa da proizvodi duvan. Ako to dobrovoljno ne shvati, onda će Ivana Dulić da mu podmetne ono seme i neće ništa da mu rodi sledećih sedam godina.
Valjda posle ovoga vidite što se menja Zakon o duvanu. Ne kažem da je osnovni tekst dobar, daleko bilo da je dobar. Bila su neka ograničenja - 40%, 20%, neka količina koja obavezno mora da bude domaće proizvodnje itd. Skida se to. Kaže - to su propisi CEFTE, to su međunarodni standardi. Koji međunarodni standardi? Koji međunarodni standardi važe u EU?
Odite vi u Francusku i pričajte sa njihovom komisijom za saradnju sa EU. Znate šta će da vam kažu - mi smo napravili dopunsku komisiju koja preventivno pregleda propise koji se usvajaju na nivou EU, kako u parlamentu, tako u ovom njihovom ministarskom savetu. Ono što nama odgovara primenjujemo, ono što nam ne odgovara ne primenjujemo.
Kada ćete vi da kažete - ono što odgovara Srbiji primenjujemo, ono što ne odgovara Srbiji, baš nas briga. Ponašamo se kao Francuzi, ponašamo se kao Nemci. Nemci pet godina ne primenjuju one propise iz Mastrihta o budžetskom deficitu. Tamo je rečeno 3%, oni šibaju 5%, niko ne sme da ih pogleda, da im kaže nešto.
A kod nas, da vam ne pričam šta kod nas sve pričaju, još kada puste onu plavušu tamo, pa ona je stručnjak i za Hag, i za vraćanje, i za poreske stope, i za carinske stope, sve eksperti. Gde su ti eksperti, šta je bolje u Srbiji od te količine eksperata? Smanjena proizvodnja. Gde? Svuda i na svakom mestu.

Moram kritički da se osvrnem na ovo što je rekao gospodin Batić, da ne bi sada ispalo da smo ja i on neka koalicija. Mada, moram da priznam da ima tu nekih novih detalja koji će mnogo da mi pomognu u sporu protiv Mlađana Dinkića pred sudom.
Ali, gospodine Batiću ako i vi budete tuženi šta da radim, onda ćemo zajedno. A tužen si već? A, znači ti si otvorio sezonu. E sad, ima tu novih detalja. Molim vas, ozbiljno ovo tumačim. Ima tu potpuno novih detalja, koji malo menjaju sliku o tome šta se sve dešavalo, ali gospodine Batiću morate da se složite sa mnom da je bara mnogo mala, a da ima puno krokodila i sada nemaju šta da jedu, pa počeli međusobno da se drpaju. Jeste, smejte se vi, ali jeste.
Gospodine ministre, vama ću posle ovog mog vremena koje mi je namenjeno za ovu repliku da dostavim ovu kompletnu dokumentaciju radi javnosti. Tu se nalazi dokumentacija koja dokazuje kako je sistematski uništavana proizvodnja duvana kod poljoprivrednih proizvođača, seljaka, zemljoradnika, kako hoćete, paora, gedže, tumačite kako hoćete. Sve je krenulo na bazi organizovane koalicije neprijateljskih snaga protiv naroda i države.
U toj koaliciji se nalaze oni koji su uvezli neko seme, hteli da ga registruju, oni koju su navodno izvršili proveru i rekli može, oni koji su distribuirali poljoprivrednim proizvođačima i oni koji su nekoliko godina varali te poljoprivredne proizvođače - te nije razlog ovo, te nije razlog ono.
Ovde je kompletan sudski predmet gde je sudski dokazano da je trajno izgubljena proizvodnja sa nekog zemljišta, koje je tradicionalno ili po nekom svom redosledu, ne znam te pojedinosti, bilo namenjeno proizvodnji duvana.
Pričinjena je šteta i imate ovde vrlo bezobrazna pisma Fabrike duvana Niš, gde kaže: "Raskidamo ugovore, nećemo više da sarađujemo sa vama". Ovde imate i sliku nekog Evgenija Sidolija.
Samo bih vas podsetio da na kraju pogledate ovu sliku, ovo su srpski seljaci. Ovo su ljudi koji su oštećeni. Vi ste ministar poljoprivrede ovim ljudima, a ovome vi niste ništa, on je stranac. Vi njega treba da kontrolišete, ukoliko prekrši zakon da ga uhapsite i da mu zabranite boravak, ne konkretno ovom, nego taj tip ljudi, boravak u Srbiji, jer je štetan po nacionalne, državne i ekonomske interese. Na to je Srbija ovlašćena. Može da zabrani ulazak nekome.
Znači, on u koaliciji, naveo sam ko se sve vrti u toj koaliciji, a ovo su naši seljaci. Vi ste ministar zbog ovih ljudi. Ovde sam zbog ovih ljudi.
Gospodin Mrkonjić i Esad su ovde zbog ovih ljudi. Ovog ovde prihvatamo ako možemo da ga oderemo. Vi se smejete, ali koristim vrlo prihvatljiv ekonomski izraz. Ako imamo nekog interesa, izvolite, radimo, ako nemamo nekog interesa, šut i idi na neko drugo mesto. Nismo ekipa za takve vrste transakcija.
Zamolio bih vas, imate kompletnu dokumentaciju, imate i početno pismo jednog gospodina koji je pokušao vrlo objektivno to da obrazloži o čemu se radi, vrlo skraćeno, te vas molim, pošto odavno nemam odgovor na ono pitanje šta je bilo sa onim rešenjem, koje će mere da se preduzmu protiv onih koji su bili u državnoj službi, koji su znali o čemu se radi i koji su namerno potpisali jedno rešenje, koje je za cilj imalo uništavanje naše proizvodnje duvana.

Ova tačka ima neku svoju predistoriju, a ona je verovatno počela onog momenta kada je u Narodnoj skupštini, suprotno Ustavu Republike Srbije, donet Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Tada je jednim nasiljem donet taj zakon, jer stari ustav nije imao ustavni osnov za takav propis; postojeći Ustav napokon je formirao ustavni osnov za takav zakon.
Još prilikom donošenja Zakona imali smo prilike da čujemo isto ovo što sada pričaju ovi što se nazivaju demokratskim blokom – da je Srbija jedina koja nema, svi drugi imaju itd. Ko je to pričao da napokon treba da imamo ono što svi imaju? Oni koji nikada nisu podneli završni račun Narodnoj skupštini. Moguće je da se nekome ne sviđa ovo što pričam, ali teško da može da me nekom argumentacijom demantuje. Ako imate nameru da me demantujete, onda vi koji ste malo duže u Skupštini kažite kada smo usvojili završni račun budžeta za 2000. godinu, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, a za 2006. neću da pričam.
Od kada je došla demokratija nema nikakvog izveštaja o finansijskim sredstvima. Znači, između reči demokratija i skrivanje podataka o trošenju državnih para možemo da stavimo znak jednakosti. Ne treba sada optuživati da li je DS, DSS itd, svi su se izređali za ovih šest godina. Sve što je falilo pokazalo je da ne sme završni račun da se dostavi Narodnoj skupštini. To je važan argument u celoj ovoj priči o kontroli trošenja državnih sredstava.
Drugi momenat koji je od istog značaja za ovu temu jeste što i po onom Ustavu, a verovatno i po duhu ovog Ustava, najgore rešenje za status predlagača kada je u pitanju ova institucija jeste ukoliko se nekom odboru ili radnom telu Narodne skupštine da ovlašćenje da ono bude predlagač. Praksa je pokazala da su to najgora rešenja. Obično su predlagači, kada je u pitanju izbor, daleko od Narodne skupštine.
To je neki standard. Kada je ova tema u pitanju, verovatno bi neki stručni krugovi trebalo da imaju status predlagača, a u Narodnoj skupštini donošenjem te odluke vrši se svojevrsna verifikacija i tome daje onaj zakonski okvir radi legitimiteta postupanja i formiranja nekog državnog organa. Taj princip je kod nas napušten, moram da kažem, od kada je prosvetlela ova demokratija, onog momenta kada je isto ovaj Odbor za finansije dobio status predlagača povodom izbora guvernera Narodne banke.
Samo da vas podsetim da mi imamo jedan od najgorih zakona o Narodnoj banci, jer ovog našeg guvernera niko ne bi mogao da smeni sada. Zašto?
Da bi razrešenje guvernera došlo na dnevni red sednice Narodne skupštine, prvo mora Savet Narodne banke to na neki način da verifikuje, a Savet Narodne banke nema čak ni ovlašćenja nadzornog odbora. Onako kako je postavljena Narodna banka Srbije guverner je nešto iznad Boga.
Kad su formirali Savet oni koji su tada birali vodili su računa kako da odrede krug ljudi koji će imati mesečnu apanažu, pa je onda, mimo svih standarda, diplomirani matematičar predstavljen ekonomistom da bi se namirilo SPO-ovsko parče tog kolača i njihovo učešće, pa je ušao neki Kovačević, neki statističar, matematičar, on je kasnije, kad je pukao SPO, podneo formalno ostavku, ali, to je priroda njegove ličnosti.
Imamo još nekoliko državnih organa gde neki od odbora Narodne skupštine imaju status predlagača, i to je loše rešenje. Zašto je loše rešenje? Zato što i Narodna skupština funkcioniše po principu te partijske podele i zastupanja stranačkih političkih stavova i interesa. Naravno, ako bi sada neko iz Srpske radikalne stranke poštovao zakon i podneo predlog kandidata prošao bi isto kao što je prošla gospođa Borka Vučić. Zašto? Jer se u krajnjem demokratija opet svodi na broj dignutih ruku.
Gde imamo elemente nekog standarda? To je kod ovih naših odbora, sastava tih odbora, tu se poštuje neka proporcija. U poslednjih nekoliko godina, u vreme kada je prva garnitura prosvećene demokratije harala u ovoj skupštini ni to nismo mogli da imamo. Tad nisu znali ni šta je srazmera, šta je proporcija.
Pričam o ovoj evoluciji pogrešnih rešenja, pogrešnih sa gledišta interesa države, ali kasnije se pokazalo da je to bilo pogrešno i sa gledišta parcijalnih interesa stranaka, a u ono vreme od 2001. godine pa do 2004 - 2005. godine i ličnih interesa pojedinaca u političkim strankama. Čak su neka rešenja imala čisto nepotistički karakter, a ne stranački, pa je to predstavljeno kao stranački interes. Sve to dolazi do izražaja i ne može da se sakrije.
Navešću vam još jedan primer. Formiran je neki poseban organizacioni deo koji se bavi sprečavanjem sukoba interesa. Tu je trebalo da budu i akademici, način izbora treba da obezbedi nezavisnost, nepristrasnost, objektivnost itd. Oni su čak doneli jednu odluku mimo onoga što je opštepoznato, znači, oni su u sukobu sa opštepoznatim činjenicama, što samo ukazuje da je neki parcijalni stranački ili privatni interes dobio mnogo veći značaj nego što je Zakon o sprečavanju sukoba interesa.
Vi nikoga, recimo, u Srbiji ne možete da ubedite da gospodin Đelić nije učinio povredu onog zakona. Zašto? Zato što hronologija ne može da se pomeri nikako. Ponedeljak je uvek pre utorka. E, nama je ta organizacija koja se bavi sprečavanjem sukoba interesa rekla da posle utorka dolazi ponedeljak. Sad mi svi treba da uživamo u tom epohalnom otkriću. Zašto? Da bi se sačuvao interes nekog pojedinca i da se ne bi ugrozilo funkcionisanje vlasti. To su mali, sitni primeri koji dokazuju da postoji veliko učešće izvršne vlasti u svim sferama života.
Ako se sada vratimo na ovu tačku dnevnog reda, moram da kažem da članovi 17, 18. i 19. predstavljaju vrhunac kontradiktornosti. Ta tri člana međusobno uopšte nisu usklađena. Dokaz da postoji neusklađenost između tih članova je upravo ova lista kandidata koja je predložena. Stvarno mislim da je teško danas naći kandidata za ove funkcije.
Zašto je teško naći kandidata? Oni treba da imaju vrlo specifična znanja. Sad će neko da kaže – pa, u svim ovim agencijama i firmama koje se bave revizijom postoji taj kadar. Jeste, ali ja sam vam pre nekoliko dana čitao kakva je situacija bila sa Beobankom. Ona firma Danka Đunića i Vlahovića dva puta je rekla da je Beobanka uspešna. Došla nova vlast i za šest meseci napravili izveštaj - katastrofa, treba je uništiti po svaku cenu.
Kako sada nekog iz te agencije možete da predložite i da kažete da je on stručnjak? On se za šest meseci demantovao. Navodno nije imao papire. Kako nije imao papire? Imao je sve papire. U računovodstvu ti to možeš kako hoćeš da ga formiraš. Mi smo nekad imali i pozitivnu i negativnu nulu. To je samo kod nas postojalo i nigde više. Znači, mi generalno raspolažemo takvim kadrovima.
Evo, sad ću da vam ukažem na još jednu nelogičnost. Učestvovao sam nekada davno, 1993. godine u donošenju Zakona o računovodstvu, pa su tada prvi put ubačeni oni revizori itd. Tada se profilisala jedna specijalizovana organizacija, Savez računovođa i revizora Srbije, koja je bila ovlašćena da izdaje sertifikate da je neko ovlašćeni revizor itd. Onda se jedan od bivših ministara finansija zamerio toj organizaciji, pa je sve to što pripada struci izvukao na drugo mesto i rekao – ma, kakav Savez računovođa i revizora, to ja ne priznajem.
Ali, ja sada vidim ovde u predlogu da imamo ovde jednog kandidata koji u izjavi da prihvata kandidaturu odaje zahvalnost onoj poslaničkoj grupi koja ga je predložila. Neću danas imena da pominjem. Vi ćete da pročitate to, to sve lepo stoji.
Znači, izjavu da prihvata kandidaturu za člana po predlogu te poslaničke grupe ja tumačim kao zahvalnost toj poslaničkoj grupi. Taj kandidat u svojoj biografiji navodi da ima sertifikat i da je među prvih 30 u zemlji dobio status ovlašćenog revizora.
Interesuje me kako toj poslaničkoj grupi nije bilo mrsko da njega predloži, s obzirom na to da ima sertifikat organizacije koju oni sa gnušanjem ne prihvataju. Vidite, to je ta politička doslednost, nedoslednost, odnosno interes.
Ako se pogleda formalno-pravno, svi ovi kandidati ispunjavaju uslove, ali ako se pogledaju članovi 17. i 18, oni su svi u sukobu interesa sa gledišta bliskosti prema vlasti, kako je to tamo definisano, i u sukobu su zbog onog faktora koji se zove politička pripadnost, naklonost itd.
Da ste ovu tačku dnevnog reda formulisali, odnosno pripremili na taj način – postoje tri stranke koje su opozicija, dajte, predložite nezavisne kandidate, njih ćemo da izaberemo, jer je nama na vlasti stalo da imamo takve koji će da nas kinje, da nas proganjaju, da nas biju po prstima, da vode postupke protiv nas – koga god da ste pod tim uslovima predložili, mi bismo verovatno glasali za te kandidate, ali vi želite da i kontrola bude vaša. Sa kojim pravom onda tražite od nas da saučestvujemo u tome sa vama? Ne znam zašto bi radikali saučestvovali sa vama u izboru vaših kandidata.
Samo da vam skrenem pažnju, kada nešto muvate, vodite malo računa. Vidite, samo jedan kandidat je dao izjavu da prihvata da bude predsednik. Onda imamo nekoliko kandidata za generalnom izjavom – ja, taj i taj, prihvatam da budem predsednik, potpredsednik, član. Imamo ova dva poslednja kandidata koji kažu – prihvatamo da budemo članovi.
Znači, imamo formalno jednog koji je predložen za predsednika, imamo dvojicu koji prihvataju da budu sve, samo da budu tu. Imamo dva kandidata na kraju koji kažu – mogu da budem član, prihvatam da budem član. Valjda se iz tih izjava vidi kakva je namera, šta se želi da se postigne.
Ako već mislite da treba ova oblast da se reši... To sam predlagao gospodinu Obradoviću, pošto on i kada je bio predlagač Zakona o reviziji, o ovoj instituciji, bio je formalno-pravno predlagač, ali je pobegao iz Skupštine.
Vratimo se propisima bivše Kraljevine Jugoslavije iz dvadeset i neke godine. Tada to nije bila revizorska institucija, nego je bila komisija. Gde je sedište te komisije bilo?
U Narodnoj skupštini, i za potrebe Narodne skupštine oni su kontrolisali sve budžetske korisnike. Nešto kao predlog za razmišljanje, pošto vi volite mnogo tu zapadnu demokratiju.
Različite varijante postoje, kako se biraju ti nezavisni organi od značaja za državu. U nekim državama šest meseci traje intervju sa potencijalnim kandidatima. Ko radi intervju? Zakonodavno telo. U toku tog intervjua, sve se istrese iz tih kandidata, da bi oni koji glasaju za te kandidate bili apsolutno sigurni u njihovu stručnost, nepristrasnost i opredeljenost da poštuju zakon.
Ovde to kod nas svedeno, što reče jedan malopre, ko vam je kriv radikali, što vi niste predložili svog. Znate kada bi prošao naš? Naš ne može da se zaposli ni da bude čistač u opštini od kada ste vi došli na vlast. Tako shvatate vlast. Vlast se shvata kao sopstvena prćija. Neko uzme 20 metara asfalta, postavi negde, slika se, vrati pod miškom, ode na drugo mesto, slika se sa 20 metara asfalta itd. I onda smo jutros slušali dva sata svađu oko asfalta.
Znate zbog čega je svađa oko asfalta? Jer je zarada 1 prema 10. Svi su se svađali zbog zarade, a ne zbog asfalta. Ne ko će da ide kojim putem. Ne, nego kakva je zarada. I Čume je kupio za asfaltiranje. Evo, jedan kod Paraćina otvorio fabriku za proizvodnju kontejnera. Kaže, kada je pravio, svi su se krstili i rekli – šta radi ova budala ovde, kakvi kontejneri itd. Posle godinu dana se promenio propis, kontejneri obavezni. Imao je informaciju. Ko može da dobije informaciju? Onaj ko je blizak vlasti. A vlast traži poslušnike koji će da aminuju da je sve što uradi bilo u skladu sa zakonom. Ovde nisu ispunjeni uslovi da mi biramo.
Član 17. i član 18; neću da pominjem pet godina da su van države itd. To nijedan kandidat ne ispunjava.

Gospodine predsedavajući, mislim da je u ovoj današnjoj raspravi prekršeno nekoliko članova našeg poslovnika, bez obzira što on nije savršen akt.
Čisto radi tih formalnih razloga, ja ću da vam navedem i članove 225, 226, 104. i 136, ali težište stavljam na one odredbe našeg poslovnika koje obavezuju predlagača da bude na neki način prisutan ovde i na raspolaganju poslanicima da odgovori na vrlo važna pitanja koja se tiču tačke na dnevnom redu. Mi to danas nemamo.
Ako sada pogledate ove članove koje sam na početku naveo - 225, 226, deluje malo čudno da vi ne možete da postavite pitanje, niti da tražite objašnjenje, jer ovaj predlagač odluke nije obuhvaćen tim članovima.
Šta ovo dokazuje? Ovo dokazuje da je današnja rasprava potpuno besmislena. Zašto je besmislena? Ne možemo mi da ispravimo one propuste i ona loša rešenja koja postoje već u zakonu.
Evo jedne paradoksalne situacije: da izaberete koga god hoćete, taj će već sutradan da bude korisnik budžetskih sredstava. Njegov rad se finansira iz budžeta. Zašto? Pa zato što će da prima naknadu. Odakle? Iz budžeta. On treba da kontroliše budžet.
Prvi sukob interesa koji postoji, i onda bi to bilo ono što je rekao gospodin Moma Marković da "vuk čuva stado ovaca". Nemoguće.
Međutim, ja bih vam skrenuo pažnju na nešto za šta sam apsolutno siguran da niko u ovoj sali ne bi mogao da mi odgovori, a javna je stvar, i tiče se budžetskih sredstava. Evo jednog primera.
Niti policija, niti tužilaštvo, niti bilo koji drugi pravosudni organ nisu ni pokušali da razreše nešto što je očigledno, jasno.
Radi se o sporazumu koji je zaključen avgusta meseca 2001. godine između kompanije "Dunav osiguranje" i Ministarstva pravde. U krajnjem se svodi na sanaciju zapaljenih paviljona u zatvorima u Požarevcu i Nišu, a radi se o ogromnim sredstvima.
Samo da vam skrenem pažnju, neki ljudi koji se 30 godina bave poslovima osiguranja su na vreme upozorili da tako nešto nije moguće, jer taj rizik ne postoji i nije obuhvaćen nekim ugovorom na osnovu koga je stvorena neka obaveza. Ali, to je završeno. Direktor je bio izvesni Dimitrije Stamenović. Ne verujem da je toliko jak, pa je to sve blokirao, ali predsednik Upravnog odbora znate ko je bio - Miroljub Labus. Gde ćemo dalje.
Odmah moram da vam kažem, ljudi iz ove institucije koju budete formirali ima da zaključe – bilo je društveno opravdano da se saniraju zatvori.
Usput da vam skrenem pažnju, glavni krivac za paljevinu zatvora je Nataša Kandić. Ona je prvo podgovarala pritvorene Šiptare, teroriste da to urade, oni to nisu hteli da urade, pa je onda našla neke kriminalce i oni su to uradili.
Nemojte da mi kažete da država nije imala veze sa tim; to se uklapalo u onaj period i scenario koji je bio prisutan.

U pitanju su članovi 104. i 136. Poslovnika. Samo da nastavim, da ukažem javnosti koliko je besmisleno ovo što se danas radi u Narodnoj skupštini. O čemu se zapravo radi?
Mi smo 2001. godine u različitim varijantama, kroz različite zakone i promene tih zakona došli u ovu današnju situaciju, da imamo budžetsku inspekciju, poresku policiju, imamo neke trezore na nivou lokalne samouprave, na nivou Republike itd.
Ali, imamo i situaciju, to je bila situacija sa nekim prethodnim ministrom finansija, mislim da su u pitanju svi ministri finansija, da oni nekim svojim stavovima, mišljenjima, tumačenjima pojedinih odredaba zakona idu toliko daleko da čak menjaju i međunarodne računovodstvene standarde.
Zato je potrebno da predstavnik bude ovde, da bi nam objasnio šta će da se desi u toj situaciji: budžetska inspekcija na nivou Republike je odobrila trošenje nekih sredstava sa neke pozicije; kasnije je to dohvatio ovaj savet i konstatuje da je to bilo nezakonito. Čemu mi da verujemo? Pri tom, sudeći po sastavu ovog saveta, s obzirom na to da su svi ovlašćeni revizori osim ovog poslednjeg kandidata, verovatno će se primenjivati standardi koji su objavljeni...
Uzeću za primer Savez računovođa i revizora Srbije, kao jedinu organizaciju u Srbiji koja je priznata od strane međunarodne asocijacije i koja je članica te međunarodne organizacije. Primenom tih međunarodnih standarda, a moram da kažem da su ti međunarodni standardi ugrađeni u naš Zakon o računovodstvu, konstatuje povredu, a onda ovaj deo kontrole budžeta na nivou izvršne vlasti kaže - mi te standarde ne primenjujemo, mi se pridržavamo raspisa koje je dao ministar.
Kakva je to situacija? Daću vam primer, to smo već imali: Republička izborna komisija neovlašćeno je protumačila jedan član Zakona o izboru narodnih poslanika i po njihovom tumačenju neko nije bio u sukobu interesa. Kada su se završili izbori, ona organizacija koja je ovlašćena da rešava sukob interesa je konstatovala da postoji sukob interesa.
Prosto se plašim da se gomilanjem ovih organa kontrole, inspekcije, nadzora itd. zapravo zamagljuje suština. Imamo situaciju da je 2001. godine, sećate se, Đelić odavde skakao, ripao, šta nije radio - mora da se promene poreski propisi, mora da se obezbedi lokalnoj samoupravi da raspolaže svojim sredstvima itd. Kada je to njegovo zaživelo, lokalna samouprava je dobila još veću kontrolu, apsolutnu kontrolu, ali ne kontrolu u smislu zakonitosti korišćenja sredstava, nego stranačkog usmeravanja sredstava. Znači, to je primer zloupotrebe državnih institucija. Tražim tog predlagača da mu postavim pitanje, da mi objasni, on mora da zna odgovor na ovo pitanje.
(Predsedavajući: Premašili ste vreme, kolega Krasiću.)
Samo sekund. Ako on ne zna odgovor na ovo pitanje, zašto od nas traži da glasamo, zašto se ovo uopšte stavlja na dnevni red?

Gospodine Duliću, vaša okolina vam je rekla da sam se odavno javio po Poslovniku, ali moram da vas ispravim. Ja prvi dolazim u Skupštinu i poslednji izlazim iz Skupštine i to je godinama tako. Nemojte to da pričate, ovako da kažete kako ste vi prvi. Vi ste prvi sa obezbeđenjem koji dolazi, ali prvi po hronologiji ko dolazi to sam ja; molim vas da mi ne dirate to pravo, to svi znaju i niko se toga, osim vas neobaveštenog, ne dotiče.
Član 104. je povređen, ali nije kriv ni Esad, nije kriva ni Nataša, jer niko nije mogao da pretpostavi, a to naš poslovnik naravno nije mogao da reguliše, šta će gospodin koji je popio kafu Vlade Divca da kaže sa ove govornice.
Nataša je imala legitimno pravo da ukaže da joj nešto predstavlja smetnju u obavljanju njene funkcije. Kada dobijem poruku, džuboks, znate ono - javite se itd, ja pošaljem ženi ili ćerki i učestvujem u nekoj nagradnoj igri. Ali, to je njihova komercijalna poruka.
Ova poruka koja je došla od dotične osobe je u istom rangu kao poruka koju smo slušali tri godine sa ovog mesta. Tada je bila predsedavajuća gospođa Nataša Mićić, inače trenutno opravdano odsutna. Ona je izigravala strahovitu humanost prema Kosovu i Metohiji. A je l' znate kako? Kazni Tomislava Nikolića, kazni Cvetanovića, kazni sve radikale i one pare što idu po osnovu te kazne ona navodno usmerava kao humanitarnu pomoć Narodne skupštine. I sada je neko humanitarac sa tuđim parama.
Upravo sam hteo da napravim paralelu i da kažem da mi se čini da je slična prevara u pitanju i kada je u pitanju ova poruka, a da je prevara kazala su naša deca koja su bila na Tašmajdanu pre nekoliko dana. "Zvezde Granda", fantastična manifestacija, jedina u zemlji gde se čuje srpski jezik, izuzetno dobro, mladost je bila prisutna.
Svi su očekivali Đokovića, pojavi se Divac, svi razočarani. Ne očekujući takvu reakciju, na kraju je počeo da muca. Čim je počeo da muca, znao sam da je kandidat za DS. Znači, to što vam je Vlade Divac dok ste pravili intervju platio kafu, to tretirajte kao izuzetak.
Njegovi prijatelji, a znam ih, i oni koji su sa njim bili u društvu znaju da je škrtica, da nema šanse da plati nešto. On čak iz Amerike dođe za doček Nove godine u Srbiju, jer mu žena obezbedi besplatne karte da negde idu da dočekaju Novu godinu. To je takva struktura ličnosti. Nemam ništa protiv, ja njega ne bih ni spominjao, zato što nemam šta da pričam o tome. Veliki sportista, i treba da ostane kao veliki sportista kod svih nas, ali čim počne da svoju sportsku slavu daje u zakup i pod rentu bilo kome, onda postaje mrzak svima, onda u suštini dolazi do izražaja njegova struktura ličnosti. Ali, to je njegov problem, ja ne želim o tome da pričam, ne želim da pridajem tome neki značaj.
Samo želim da vam kažem, mi smo imali one ambasadore sporta, sedam veličanstvenih, humanitarni rad itd.; napravite reviziju koliko je u tom fondu njihovih ličnih sredstava, a koliko je bilo sponzorisanja od firmi, od ovih drugih, po sistemu grebanje - ti moraš da uplatiš u taj fond toliko i toliko da bismo mi otišli da se slikamo, da damo itd. itd.
Ne valja kada neko humanitarni rad koristi za svoju promociju. Dokaz za to je Bogoljub Karić, i on nam je slao poruke preko svoje telefonije. Gde je sada? Ako Divac želi da bude sportska veličina, neka se mane ćoravih poslova i toga da demonstrira na ovaj način neku svoju mržnju zato što mu nije ostvareno nešto što je sam sebi utuvio u glavu da mora biti završeno.

Gospodine Duliću, to je član 27. našeg poslovnika. To je član koji reguliše prava i obaveze predsednika Narodne skupštine. Mogu da shvatim da ste vi bespomoćni kada je u pitanju obezbeđenje prisustva u sali Narodne skupštine predstavnika Vlade povodom određene tačke dnevnog reda.
Kada je u pitanju obaveza da na sednici Narodne skupštine u svojstvu predlagača bude prisutan neko od poslanika, onda je to potpuno neprihvatljivo. Ako lice koje je ovlašćeno da predstavlja predlagača po ovoj tački dnevnog reda nije u sali, a radi se o poslaniku, mislim da treba da se prekine bilo kakva rasprava o ovom predlogu odluke, odnosno o ovoj tački dnevnog reda. Onda mi demonstriramo svoju neprincipijelnost, za isto ponašanje napadamo Vladu, a tolerišemo kada je u pitanju narodni poslanik.
Smatram da je za jednu normalnu i zdravu diskusiju povodom svake tačke dnevnog reda neophodno da onaj ko predstavlja tu tačku dnevnog reda bude prisutan kako bi dao dodatna objašnjenja poslanicima.
Znači, gospodin Radojko Obradović bi danas morao da bude prisutan ovde i da agituje sa ove govornice sa argumentacijom zašto je potrebno da se usvoji ova odluka, a ne da dođemo u ovu situaciju - svi znamo o čemu se radi, a onda neko kritikuje, a neko glumi da ne čuje. To je neprihvatljivo za jedan parlament.
Mogao bih da postavim i neka pitanja, s obzirom na to da je sasvim moguće da se takva situacija pojavi u radu tog saveta. Recimo, da pretpostavimo, gospodin Dulić ima neke svoje firme i on zaključi da preko neke firme, sa nekim svojim prijateljem, može da promoviše da se neki papir koji uvozi iz Hrvatske prodaje državnim organima. Taj dobavljač državnih organa zna za to, uđe u tu kombinaciju.
Da li su ovi ljudi koje vi predlažete sposobni da osujete tu podvalu? Naravno, gospodine Duliću, ovo je pretpostavka, ovo nije nešto za šta imam dokaze pa tvrdim. Ne, ovo je samo pretpostavka.
Drugi primer, evo, da budemo iskreni, da li su ovi ljudi sposobni da, recimo, rasprave situaciju u Direkciji za izgradnju grada Niša? Da li vi znate da jedna gospođa koja je zamenik ministra zdravlja, neka Nevena Karanović, godinama koristi stan tog fonda, te direkcije, i niko je ne izbacuje? Da li je to možda sprega sa direktorom te direkcije i kako to ovi ljudi koje predlažete mogu da reše? Mi tražimo, recimo, ta objašnjenja.
(Predsednik: Vreme.)
Očekujem da mi kažete kada je vreme da mi dobijemo ta objašnjenja. Ne možemo da se igramo gluvih telefona. Opozicija napada, opozicija iznosi argumentaciju, a vlast mudro ćuti. Mudro ćuti i šta radi? Kada vas neko sutra na ulici bude napao, prozvao ili vam da neki atribut itd., nemojte mene da krivite. Nisam kriv i sa tim nemam nikakve veze. Izađite i objasnite, kažite – gospodine Krasiću, nemojte da se sekirate, to sa papirom, mi ćemo da uđemo u to, proniknućemo; ovi ljudi su osposobljeni, s obzirom na to da ste nam vi ukazali na tu pojavu, to ćemo sigurno da sprečimo u startu. Ali, nema nikog da mi odgovori na to.
(Predsednik: Nadam se da će biti tako, gospodine Krasiću. Hvala puno.)
Gospodine Duliću, ova moja intervencija nema nikakve veze i ona je slučajna.

Gospodine Mrkonjiću, to su članovi 136, 225. i 226. našeg poslovnika.
Smatram da je na početku ove načelne rasprave potrebno da se razjasne neka pitanja, da bismo mogli da usmerimo raspravu, da, jednostavno, ne bismo kucali na otvorena vrata. O čemu se radi? Mislim da poslanicima mora da se razjasni da li postoji po ovom zakonu kategorija - diplomatska viza, jer, čitajući odredbe ovog predloga zakona, naročito od člana 14, pa posebno član 22, stičem utisak da su ukinute diplomatske vize, jer nigde nema odredbe o roku važenja diplomatske vize.
Zašto ovo pitanje postavljam? Da javnosti odmah bude jasno, ne zbog nekih privilegija onih koji dobijaju diplomatski ili službeni pasoš, nego zbog činjenice da su od 5. oktobra razni tipovi mogli da dobiju diplomatski pasoš. Pošto službeno često putujem u inostranstvo, imao sam prilike da te nosioce diplomatskog pasoša SRJ, pa sada Srbije, viđam u holovima aerodroma u kratkim pantalonicama, malo pripite, a možda malo i vesele na drugi način, te smatram da takve osobe krše ugled Republike Srbije.
Ja se slažem da je neko njima izdao diplomatski pasoš, sa rokom važenja od pet godina, to je masovno radio Svilanović svojevremeno, ali diplomatska viza je sredstvo ograničenja takvog ponašanja.
Praktično, diplomatska viza omogućava korišćenje diplomatskog pasoša i stičem utisak, a naveo sam ove odredbe, da ste vi to sada izbacili iz zakona.
Praksa je da Ministarstvo spoljnih poslova nekom nosiocu diplomatskog pasoša izdaje diplomatsku vizu na tri meseca, nekima na šest meseci, u zavisnosti od potreba, obaveza itd.
Ova diplomatska viza se tiče, pre svega, nosilaca diplomatskih pasoša, a postoji i druga viza, koja je za nosioce službenih pasoša.
Vi ste u članu 22. pribegli jednoj drugoj formulaciji, pa se ne vidi da se radi o službenom pasošu; nosiocu putne isprave za putovanje, službeno putovanje u inostranstvo, nešto slično ste napisali, te smatram da je potrebno da nam objasnite da li kategorija diplomatske vize i dalje stoji u zakonu. Ukoliko ne stoji, da li to omogućava Bečka konvencija o diplomatsko-konzularnim odnosima ili, uopšte, o čemu se radi.
Smatram da diplomatska viza treba da ostane, da bi se ispravile, naveo sam primer, te greške na početku, zbog nekih zasluga petooktobarskih.
Razni glumci, novinari itd., dobili su taj pasoš, čak su se i na televiziji hvalili kako imaju taj pasoš, ali kažem vam odmah, očevidac sam, ima još ljudi koji su bili u parlamentarnim delegacijama, sretali smo ih na aerodromima u kratkim pantalonicama, sa japankama, vraćaju se iz Portugala, onako pripiti, mašu pasošem, mogu sve i svašta.
Za uzvrat, daću vam drugi primer, primer jednog ministra, neću da kažem ime, koji je doživeo teške neprijatnosti zato što je imao diplomatski pasoš - otvarali mu prtljag i sl. Jednostavno, naš diplomatski pasoš, gospodine Jočiću, niko u inostranstvu ne zarezuje ni za šta.
Znam da ga SMIP izdaje, ali vi donosite zakon koji treba da propiše rok važenja diplomatske vize. O tome vam pričam. Ne pričam o kriterijumima Ministarstva spoljnih poslova.
U ovom zakonu mora da stoji koliko važi diplomatska viza, da li ćete reći - tri meseca, šest meseci, godinu dana, sasvim mi je svejedno, ali ovaj zakon to mora da sadrži.
Gospodine Mrkonjiću, nećete da mi zamerite, još jedna intervencija, ne bih se više javljao.
Gospodine Jočiću, kada definišete šta je prvostepeni organ, šta je nadležni organ, kada definišete stvarnu nadležnost, molim vas, nemojte da koristite formulaciju - policijska uprava, policijska stanica.
Navedite - Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ne znam kako vam je Balinovac pustio ovaj zakon, to ne bi smelo da stoji u zakonu.
Ne možete da ulazite u sitna creva koja će policijska stanica da izdaje šta. Ministarstvo unutrašnjih poslova je nadležni organ. U okviru tog organa mora da se obezbedi prvostepeni, drugostepeni postupak i zaštita pred Vrhovnim sudom za upravni spor. Vi nemate potrebe za tim, a da vas ne podsećam da mi još niste vratili džip.
Jednom vam je poništeno to za džip, zato što ste imali tajni akt o sistematizaciji radnih mesta i organizaciji u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ni to nije dozvoljeno.

Na početku bih hteo da izrazim neslaganje s jednim manirom koji je prisutan na ovom zasedanju Narodne skupštine, jer stvarno ne znam u čemu se ogledaju opravdani razlozi da se Zakon o državljanstvu menja i dopunjuje, a da se Zakon o putnim ispravama ne menja i ne dopunjuje, nego se donosi potpuno nov zakon.
Smatram da su ta dva zakona, ako ne u istom rangu, onda je, svakako, ovaj o državljanstvu značajniji. On je bazični zakon i za ovaj o putnim ispravama. Nama Ustav Republike Srbije ne dozvoljava da šminkamo postojeće propise, nego je, radi pravnog poretka, mnogo važnije da se donesu novi, izvorni zakoni. Ne mogu da utičem na to kako se Vlada opredelila da izgledaju neki zakoni.
Sada bih nastavio tamo gde sam malopre stao, kada sam očekivao da ću da dobijem neke odgovore, ali ih nisam dobio.
Bela šengenska viza, pasoš i mogućnost putovanja u inostranstvo kod nas su predstavljeni kao put ka Zapadu. Da budem precizniji, to vam je kod onog spomenika "Pobednik", onog što je okrenut prema onoj strani.
Ako se krene unazad, to više nije problem, nije interesantno. Znači, putuje se tamo gde se nudi. Ima još nekih spomenika, za koje kažu, tamo se, Srbi, opredelite, kod "Konja", a to su ovi rekli - tamo je sloboda, pa revolucije itd.
Šalu na stranu. Sećam se one izborne kampanje kada je jedan od kandidata obišao redove ispred svake ambasade i prosto se zaprepastio kako ljudi čekaju za vizu da bi putovali u neku zapadnoevropsku državu. Rekao je - saučestvujem sa vama u vašem bolu u nogama, jer čekate u redu, i kažem vam - ako glasate za mene da budem predsednik Republike Srbije, ja ću da vam omogućim da budete na beloj šengen vizi.
Sada izračunajte koliko je prošlo od tog datuma. Da li su Srbi, državljani Republike Srbije, na toj listi? Nisu. Šta se daje kao surogat za to?
Kaže se - sada ćemo da olakšamo dobijanje vize. Mislim da ova plavuša pregovara intenzivno oko toga, a kada kažem plavuša, mislim na onu Tanju Miščević, na Labusa i na tu bratiju. Sada intenzivno pregovaraju o epohalnom nacionalnom interesu da se poboljša, liberalizuje i omogući diplomatskim predstavnicima Srbije da pod olakšanim uslovima putuju, mladim talentovanim studentima, nevladinim organizacijama itd.
Naravno, svi oni koji žive u unutrašnjosti treba da budu oduševljeni time, jer Srbija kreće krupnim koracima ka, pa sada idu oni termini - stabilizacija, pridruživanje, asocijacija itd. Poštovani građani, to ništa ne znači.
Ja sam se prilikom donošenja Zakona o budžetu zalagao da, otprilike, po 500, 600 evra ubacimo u budžet Republike Srbije i omogućimo svakom građaninu Republike Srbije da putuje u inostranstvo. Koje inostranstvo? Ono što se sa Spomenika rukom pokazuje, prema Zapadu. Apsolutno sam siguran da će, kada se posle tri dana vrate u Srbiju, da poljube aerodrom, pistu, zemlju Srbijicu i da kažu - hvalim te Bože, vratio sam se ovde, mogu da živim.
Neki izražavaju nezadovoljstvo što mali broj građana ima pasoš. Zašto bi čovek vadio pasoš ako ne može da putuje u to inostranstvo? Ja ću vam pokazati na mom primeru, nećete to shvatiti kao zloupotrebu.
Ne putujem u Grčku, jer, da bih dobio njihovu vizu, treba da dokažem ko mi je deda, ko mi je baba, državljanstvo, gde radim, zašto radim, ko su mi deca, gde idu u školu, da li su zdravi, da li nisu zdravi, da li smo sposobni, da li smo saglasni, da li nismo saglasni. To je za mene komplikovano. Volim Grčku, ali neću da idem dokle god se oni tako ponašaju prema nama s tim vizama. Znam da je to zbog Markosa još, zbog Tita, ali to je moja lična volja. Naravno, ne utičem na građane da ne idu u Grčku.
Moram da vam kažem, gospodine ministre, skoro sam sreo jednu gospođicu, koja mi je rekla - idem na letovanje u Tursku zato što mi, posle 20 godina letovanja u Grčkoj, nisu dali vizu na bazi onog turističkog spiska. Na spisku je bilo 150 ljudi, oni našli nju i rekli - Maja ne može da dobije vizu. Nije dobila obrazloženje, nije dobila ništa. Ona kaže - idem u Tursku. Zašto? Dam 10 evra na aerodromu, niko me ništa ne pita, bezbedno je itd.
Ovo vam pričam zbog odnosa prema nama. Naravno, svi želimo da promenimo taj pasoš, da to budu naši simboli itd.
Sada da vas pitam, gospodine ministre - da li se po ovom novom zakonu o izdavanja putnih isprava podrazumeva da će svaki građanin da se fotografiše u MUP-u? Neće. To ste napisali u članu 27, pretposlednji stav, a to je u suprotnosti sa članom 30. stav 2, jer ako čitate ta dva stava videćete da su oni u koliziji. Ovamo u 27. članu se kaže - mora da bude obavezno prisustvo radi fotografisanja, uzimanja otisaka itd., a kasnije kažete, u članu 30 - doneće verodostojnu sliku.
Nešto morate da ispravite. Usaglasite to zbog primene zakona. Ovo je nešto za početak.
Skrećem vam pažnju kao predlagačima ovog zakona da prihvatite amandman SRS-a na član 30. stav 1, da se posle reči: "ovog zakona", sve ovo drugo obriše - "kao i druge javne isprave kojima se dokazuju podaci iz zahteva". Zašto?
Po ovom vašem propisu je predviđeno da, kada čovek prvi put vadi pasoš, on donosi uverenje o državljanstvu. Kada menja pasoš, ne bi trebalo da ga donosi, ali u praksi nije takva situacija. Ako ste se vi iz jednog mesta preselili u drugo, pa treba da promenite pasoš, oni će da vam traže i izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo. Zašto? Zato što nemate 10 godina boravka u ovom novom mestu, na ovom mestu prebivališta. Slična vam je situacija i sa zamenom lične karte, neću za saobraćajnu da vam pričam, to su drugi problemi.
Zašto maltretirate ljude? Malo usaglasite te vaše kompjutere, nešto tu nije u redu. Kada sam ja u pitanju i moji problemi oko isprava, znam šta nije u redu, ali to se dešava i drugim ljudima i to je mnogo teže, što se mene tiče.
Neću da se ponavljam oko ovog roka, ali bih vam skrenuo pažnju na član 35. Član 35. treba da onemogući da neko lice dobije putnu ispravu. Razlozi zbog kojih se nekome onemogućava da putuje u inostranstvo, pre svega, moraju da potiču iz Srbije. Znači, ne sporim stav 1, vodi se krivični postupak, stav 2 - treba da se ide na izdržavanje kazne zatvora, ali stav 3. je neprimenljiv.
Obratite pažnju, gospodine Jočiću, zašto je stav 3. neprimenljiv. Po stavu 3. ispada da ja ne mogu da dobijem putnu ispravu. Zašto? Zato što sam na nekoj listi.
Znam da ste imali problema kako ovo da formulišete. Ali šta znači "ako je licu zabranjeno putovanje u skladu sa međunarodno-priznatim aktima"? Kada sam u pitanju ja, ili kada je u pitanju pojedinac, to mora biti pojedinačni pravni akt, ne može biti neki opšti akt, ili neka evidencija, ili spisak.
Samo da vam kažem kako to u praksi izgleda. Ne znam kako se desilo, ali, pored Borke Vučić, i ja sam bio na tom spisku, pa mi se do 2005, 2006. zabranjivalo da idem u inostranstvo. Međutim, ja sam 2001, 2002. i 2003. normalno išao. Ovo vam je samo za političke svrhe, da znate.
Ne znam šta je to međunarodnim, obavezujućim, priznatim međunarodnim aktom zabranjeno putovanje. Ako je borba protiv terorizma, onda država koja se bori protiv terorizma donosi neko rešenje. Ne shvatam, ako je neko sumnjiv kao terorista u Velikoj Britaniji i vama je dostavljeno to pojedinačno rešenje, pa, vi ćete, valjda, da ga hapsite, a ne da mu izdajete ispravu, jer nema logike da mu vodite postupak oko izdavanja isprave, a on je tamo u fazi optuživanja.
Ovo je potpuno nelogično. Neko je napravio spisak i taj spisak vas obavezuje. Da li je on tačan, ili nije tačan, da li postoji neka krivica, sve mora da se reši pojedinačnim pravnim aktom u kome je nekome dozvoljeno da vodi postupak. Ne da vodi postupak protiv vašeg rešenja kojim odbijate zahtev za izdavanje pasoša, nego tamo gde ga je neko neosnovano optužio.
Zašto vam to kažem? Zato što je svakom čoveku garantovano pravo na slobodu kretanja. Ono, izuzetno, može da se ograniči, a to izuzetno mora restriktivno da se tumači.
Sa gledišta Republike Srbije, to može da se tumači samo ako postoji neka obaveza građanina prema državi i ako postoji sumnja da odlaskom u inostranstvo, izdavanjem putne isprave, ispunjenje te obaveze može biti osujećeno.
Vi ste u jednom od ovih članova rekli - ukoliko za šest meseci sud ne podnese ponovo zahtev da se produži ta mera, ta mera prestaje i izdaje se pasoš. Računate da ste na taj način dali veću garanciju pojedincu kome nije odobren pasoš, a u stvari menjate tezu. Zašto?
Sva suđenja moraju da se završe u razumnom roku. Nema apsolutno nikakve logike da je neko dobio krivičnu prijavu, tužilac podneo zahtev za sprovođenje istrage, doduše, po novom zakonu, sada će to biti sve kod tužioca, sada drugi propisi idu, ali ako se vratimo na ove propise koji se danas još primenjuju, znači, podnese se zahtev za sprovođenje istrage i to se krčka pet-šest godina, u okviru granica propisanog roka zastarelosti; dođe čovek, oni kažu – pa, ne može, vodi se neki postupak.
Ostatak primedaba ćemo da ispričamo kada budu na dnevnom redu amandmani.

Član 225. i 226. Poslovnika.
Zakon o putnim ispravama jeste, ako mogu tako da kažem, akt od državnog značaja. Prostire se na teritoriji jedne države. Međutim, on mora da bude u skladu sa međunarodnim standardima. Postoji nekoliko međunarodnih konvencija koje garantuju da, kada se poštuju ti standardi, onda našu putnu ispravu uvažavaju u inostranstvu.
Pretpostavljam da shvatate da bi se, ukoliko naša putna isprava ne zadovolji te međunarodne standarde, to tretiralo kao neki bezvredni papir koji ništa ne znači u inostranstvu. Nadam se da će, ukoliko postoji neki nedostatak u tom pogledu, on biti otklonjen.
Međutim, postavio bih pitanje Vladi Republike Srbije, s obzirom na to da je 2004. godine donet Zakon o pomoći porodicama lica koja su optužena pred Haškim tribunalom, šta je sa tim zakonom?
Jedan ministar je tada rekao - mene taj zakon ne obavezuje, neću ni dinar da izdvojim iz budžeta, a za ustavnost i zakonitost, rekao je da ne zna šta to znači. Doduše, to je dokazao i time što nijednu presudu niti odluku bilo kog suda nije priznavao, već se izdigao iznad zakona i Ustava.
Tada je, u koaliciji sa Slobodanom Vučetićem, tada predsednikom Ustavnog suda Republike Srbije, doneto jedno rešenje kojim je, praktično, ceo zakon devalviran, što je potpuno nezakonito. Interesuje me da li ta odluka, odnosno to rešenje Vrhovnog suda i dan-danas obavezuje Vladu Republike Srbije? Da li Vlada Republike Srbije vidi štetne posledice takvog ponašanja tog ministra i Slobodana Vučetića?
To je prva stvar koja me interesuje i koja je značajna za ovaj zakon. Nije sada bitno što neka država procenjuje neke svoje interese, vi znate da neka lica koja traže vizu neke države, naši državljani, dobiju neko pisamce koje kaže - vi ste opasnost za nacionalne interese Holandije itd. Ne znam kakav je odnos države u takvoj situaciji. Do sada je naša država ćutala zbog evroatlantskih integracija, naravno, vodeći računa o nekim interesima onih ljudi koji su na vlasti.
Tako država ne sme da se ponaša. Država svog državljanina štiti na celoj zemaljskoj kugli, bez obzira gde se nalazi. Da li se on vlastima sviđa ili ne, to je pitanje ukusa, ali sa gledišta Ustava i zakona, mora da poštuje pravo državljanina Republike Srbije.
Meni je neprijatno što ministar nije ovde, nadam se da ćete da ga obavestite.
Mi smo danas, ili pre neki dan, dobili obaveštenje, odnosno odgovor, a potpisao ga je Vojislav Koštunica, ali ga je potpisao pečatom, na pitanje gospođe Vjerice Radete, u kom su dati podaci o tome kolika je plata ljudima koji rade u Zavodu za izdavanje udžbenika. Ovde su navedena dva funkcionera, a vi ste tražili odgovor na to pitanje za dva.
Mislim da ovo nisu tačni podaci. Zašto mislim da nisu tačni? Mislim da je daleko veći iznos sredstava koji prima predsednik Upravnog odbora. Mislim da policija treba da izvrši istragu u Zavodu za izdavanje udžbenika i da utvrdi prave iznose, ne na bazi opštih akata, pravilnika, pa 10 posto manje od pet plata, pa ovo i ono. Ne, nego prema platnom spisku, koliko je to.
Zašto to tražimo? Zato što stičem utisak da iznos sredstava koji prima taj predsednik Upravnog odbora bitno utiče na njegovu funkciju u Narodnoj skupštini. Da bi čovek očuvao taj iznos, u stanju je da svakog radnika, ako treba, izbaci sa govornice.
Znači, iznos bitno opredeljuje njegovo političko ponašanje zato što on mora da bude ravnopravan sa svima nama. Ako smo svi ravnopravni, onda dajte da svako dobije još po 56.000 da bismo se izjednačili. Ako dajete tih 56.000, odmah se odričem, za decu sa Kosova i Metohije. Ali, ovi naši poslanici i predsednici upravnih odbora se ne odriču...