Gospodine Novakoviću, vas sam planirao za kraj. Nemojte da se namećete.

Samo da vas podsetim, dobro od opšteg interes i dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini je državna svojina. Pravo raspolaganja ima samo Republika Srbija. Možete vi da pišete šta god hoćete u vašim zakonima, ja vam to ne priznajem. Pozivam sve građane Republike Srbije da vam to ne priznaju. Prva i osnovna stvar.
Druga stvar, kako je moguće da mreža bude u nekoj svojini nečega što ne može biti nosilac prava svojine? Kako je moguće kod Zakona o železnici zastupate jedan stav, kod ovog zakona zastupate drugi stav? Što mrzite Republiku Srbiju? Kako može vreža, kako može ta infrastruktura da bude u pravu raspolaganja nekoga koga ovim zakonom definišete kao nosioci prava javne svojine? Pa kažete AP jedinica lokalne samouprave. Vi ovde pričate da ne želite nešto, ali ste napisali, po ovom zakonu kako je napisano, šta je dobro od opšteg interesa? Da li ste videli šta je Vlada napisala u članu 10? Neću da vam pričam.
Vojvodini imate situaciju da će neko da proda kanal, jer ako priznate AP pravo javne svojine na kanalima kao dobra od opšteg interesa, onda oni imaju pravo raspolaganja, korišćenja i upravljanja. Ma dajte AP, jedinici lokalne samouprave pravo upravljanja i korišćenja ali ne pravo raspolaganja, a vi dajete pravo raspolaganja. I čuli smo malo pre od jednog banderaša koji je krao struju da je i gradski saobraćaj mreža. To je delatnosti od opšteg interesa, ama bre o čemu pričamo, ljudi bre.
Da li vi znate o čemu, da li vi mislite da ste vi izmislili javna preduzeća i delatnosti od opšteg interesa. To su kategorije koje postoje trista godina, da li vam je jasno, bre. Teorija je to savladala odavno, praksa odavno savladala. Juče sam vam čitao Protokol, član 1. Protokola prvog koji daje primat državi da sama propiše u javnom interesu sve, a vi se odričete toga. Kao Svetozar Pribićević kada je 1928. godine savetovao Kralja Aleksandra da smanji Kraljevinu Jugoslaviju.

Ko? Šta je Napoleon uradio?

Odakle vi to znate? Da li ste prisustvovali potpisivanju ugovora?

Čekajte, gospođo Čomić, pustiti vi to, pa o temi dnevnog reda i pričam. Pa kako, može mreža da bude u javnoj svojini lokalne samouprave, o čemu pričate? U ostalom mi danas i ne znamo o kom Predlogu zakona pričamo? Mi imamo jedan tekst i imamo 18 amandmana, pa imamo 18 amandmana Vlade istog dana, pa je ZES raspisao se sa amandmanima, pa se raspisali autonomaši sa amandmanima, pa ovi što treba da izigravaju ovde…

O tome i pričam, taj amandman je obuhvaćen, odnosi se na član 11. Da li vidite koliko je amandmana podneto na član 11.

Vrlo dobro znam o čemu pričam, gospođo Čomić, upozoravam sve one koji su većina i koji će da glasaju o ovom Predlogu zakona. Budite oprezni, glasali ste i za Zakon o besplatnim akcijama od 1000 evra, glasali ste za milinom zakona, smejali ste se, ubeđivali ste nas da smo pogrešili temu, a posle nekoliko meseci sami priznajete da smo bili u pravu. Ova vrsta nemoći republičke Vlade da ispunjava Ustavom i zakonom propisane nadležnosti je skandalozna samo zbog toga što svaka vaška želi obaška i onda ide razgradnja i onda se korišćenje i upravljanje stavlja u isti koš sa raspolaganjem. A vi se pravite nemi da nema raspolaganja. Hvala, gospođo Čomić.

 Gospođo Čomić, teško da vama mogu da objasnim imovinsko pravo. U osnovu ovog zakona se nalazi…

Čini vam se, naše vreme tek dolazi.(isključen mikrofon.)

Samo da skrenem pažnju. Ako pratite, pogledajte član 15. pa da budete u temi.
Ovim amandmanom sam tražio da se briše stav 1, koji govori o susvojini između nosioca prava javne svojine. Najveća glupost koju sam mogao da vidim. U susvojini mogu da budu Republika i AP. Gde se to setiste? Republika i jedinica lokalne samouprave, a po jednom članu to može čak da bude i gradska opština.
Molim vas da ovo patentirate kada uđete u EU. Ali, iz tog pogrešnog koncepta koji se zasniva na principu – susvojina, znači, imaju ista imovinska prava, pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja.
Gledajte šta piše u sledećim stavovima koji prirodno slede logiku prvog stava. Kaže da je to moguće i na dobrima od opšteg interesa. Šta su dobra od opšteg interesa? Poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, vodni objekti. Znači vodni objekti ima da budu u istom režimu sa istim svojinskim pravima Republike, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave. Ako, ne daj Bože, zavlada Miković, onda će biti i mesne zajednice i ulice i stanova. Najveća glupost koja je mogla da se smisli i da se upiše, što je pravno ne održivo. Da vam ne pričam o stavu 3. koji dezavuiše sve napred što je napisano.
Ljudi, povlačite ovaj zakon, jer napraviću komediju od svega ovog što ste napisali i kakve ste sve gluposti predstavili evropskim vrednostima. Slažem sa vama, ove gluposti jesu evropske vrednosti, samo, gospodine Đeliću, ovaj narod ima mozak i ne želi da deli sa vama ove gluposti.

Gospodine Đeliću, izvinite što vas prekidan. Podneo sam amandman na član 18, a ne na 75. Tražim da se naslov i ovo briše, zato što je ovo potpuno besmisleno. Ovo je jedan član gde je sve moguće. Grad je nosilac prava javne svojine. Gradske opštine mogu da budu korisnici javne svojine, ali ako se dogovore pa u statutu Skupštine grada promene odredbu, može i gradska opština da bude nosilac javne svojine.
Ovaj član treba da reguliše korišćenje. To je jedno od svojinskih prava. Gospodine Đeliću, kada se priča o imovini, onda se kaže da je imovina skup imovinskih prava. kada se priča o svojini kao potpunom pravu, onda se priča o pravu raspolaganja, korišćenja i upravljanja. Svako to pravo u okviru prava svojine ima svoja obeležja, svoju sadržinu, svoju suštinu, svoje elemente i svojevrsni režim.
Niko nije izmislio novu rupu na saksiji ukoliko je nosilac prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja, pa svoje pravo korišćenja prenese na nekoga. To nije nikakav problem. To je teorija odavno rešila. Još su Rimljani napisali knjige o ovome.
Međutim, stičem utisak, upuštajući se u ovu avanturu pisanja pod pritiskom i sa velikim zadovoljstvom jednog predloga zakona koji treba da obezbedi jedan paraf u oktobru ili novembru, da ste vi poništili rimsko pravo.

Gospodine Đeliću, očekivao sam da će ministar finansija da brani ovo, pošto mislim da je to njegova materija, on bi mogao i lično da nam objasni neke detalje.
No, da krenemo redom. Prvo i osnovno, ovaj zakon nema ustavni osnov. To što se vi pozvali na odgovarajući član Ustava, sa tačkom 7) "Uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine", izvinite, molim vas, ovaj zakon tu materiju ne dotiče. Ovo nije ni zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, ovo nije ni zakon o obligacionim odnosima, ovo nije ni procesni zakon kojim se vlasnici štite, odnosno kojim se omogućava da štite svoje pravo svojine. To je prva stvar.
Druga stvar, tema jeste značajna, jer ima svoju istorijsku dimenziju i otvara moralna, pravna, politička i ekonomska pitanja.
Treći detalj, za koji smatram da je vrlo važan, jeste što, sudeći po ovoj vašoj analizi efekata zakona i izjavi o usklađenosti propisa sa propisima EU, ne postoji obaveza Republike Srbije da donese ovakav zakon. Znači, ne postoji ustavni osnov, ne postoji evropska praksa, pošto vi težite tome, ne postoji ništa što bi nas nateralo ili ne postoji ni jedan razlog koji bi bio opravdan da se donosi ovakav zakon i regulišu ova pitanja.
Onda se postavlja pitanje - zašto se to radi? Radi se iz onog prostog razloga što Srbija treba da izvrši samoubistvo kao država. Samo neke naznake efekata ovog zakona jesu: 200 milijardi, prva neka procena, dinara, zatim, 100.000 zahteva i zapošljavanje novih ljudi koji bi radili na tim zahtevima. Ni jedan opravdani razlog da Srbija u ovom trenutku pristupi ovoj avanturi.
Pošto smo imali prilike ovih godina da slušamo sve i svašta oko pojma denacionalizacije, restitucije itd, itd, mali broj gromoglasnih zastupnika ove ideje, ali egzibicionisti po svojoj prirodi, kao i oni egzibicionisti što se šetaju, toliko su agresivni i izgubili su orijentaciju šta koriste kao argumentaciju za svoje nastojanje. Pa se pozivaju na pakt o građanskim pravima koji ne reguliše ovu odredbu, ovu materiju, pa su se onda pozivali na Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, pa su se pozivali na taj Strazbur sa kojim vas vrlo često poneki od ovih poslanika koji je namenski ušao u Narodnu skupštinu zbog restitucije, poput Žike Gojkovića, Nikole Novakovića, a imali smo i ministra Parivodića, nit njega interesuje DSS, on treba da završi posao osiromašenja Republike Srbije po svim šavovima.
I sada svašta se priča o tim međunarodnim standardima, ovde ne postoje međunarodni standardi, ali postoji nešto na šta mi treba da se pozovemo, pogotovo od 2003. godine. Srbija i Crna Gora, a kasnije Srbija postali su članovi Saveta Evrope 2003. godine i taj datum je značajan po vama i za pravni poredak Republike Srbije i evo članstvo nas obavezuje da poštujemo Protokol prvi uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i tamo postoji jedan član koji glasi, gospodine Đeliću slušajte: "Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, niko ne sme biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava." Ko utvrđuje javni interes? Nadležni državni organi, a šta znači "pod uslovom predviđenim zakonom", ojačava se princip vladavine prava, a sastavni deo tog principa jeste i pravna sigurnost. Ovo nas obavezuje od 2003. godine, odmah da vas podsetim.
Dalje, prethodne odredbe, međutim ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza drugih dažbina i kazni. Dakle, Protokol prvi, član 1. tog protokola ne nameće obavezu Republici Srbiji da se bavi ovim pitanjima. Zašto nas neko tera da se bavimo ovim pitanjima? Pa, zato što je koncept EU da se uništi Republika Srbija, koncept NATO pakta da se uništi Republika Srbija i ovo ima svoj tajming kako Kosovo i Metohija klize otvaraju se druge lokacije, a ovo se tiče prevashodno teritorije AP Vojvodina i činjenice da veliki broj naslednika, bivših pripadnika divizije "Princ Eugen", sprema dokumentaciju jer Nemačkoj je potreban nov životni prostor, ako meni ne verujete pogledajte Histori kanal, pa vidite ko se od nemačkih državnika oblači u iste uniforme kao i Adolf Hitler.
Da vidimo šta kaže Evropski sud za ljudska prava, član 1. Protokola jedan - ne može se tumačiti tako da državama ugovornicama nameće bilo kakvu opštu obavezu da vrate imovinu koja im je preneta pre nego što su ratifikovale konvenciju. Izvinite molim vas, o čemu mi onda pričamo? Ako je nešto završeno 1945, 1946. godine do, kako vi kažete, 1960. i neke godine, a Srbija je postala članica Saveta Evrope 2003. godine, mi nemamo obavezu, niti po Ustavu, niti po Statutu Saveta Evrope. Da li imamo po nekom drugom propisu? Nemamo. Da li smo mi članovi EU? Nismo. Da li su svi članovi EU ispunili ovu navodnu obavezu? Nisu. Poljska nije ispunila i neće da ispuni, Čehoslovačka je krenula 1990. i 1991. godine, i gospodine Đeliću u Čehoslovačkoj tada i kasnije u Češkoj i Slovačkoj bilo je državnika, pa kad su donosili ovaj propis da bi ispravili odgovarajuće istorijske nepravde, oni su udarili i dva sidra. Prvo sidro, državljanstvo. Drugo sidro, prebivalište. I napisali u obrazloženju, ne pada nam na pamet da vratimo Nemcima koji su počinili zlo u Čehoslovačkoj, a vi šta radite? Vi radite kontra, vi radite potpuno obrnuto.
Hajde da vidimo šta kaže taj Evropski sud za ljudska prava. Kažem vam, ne sme da se donese ovaj zakon, a svi koji smatraju da su ugroženi mogu da sviraju u prste pred Evropskim sudom za ljudska prava. Evo stavova Evropskog suda za ljudska prava, gospođo Čomić – lišavanje svojinskog ili drugog prava u načelu je momentalno delo i ne proizvodi trajno stanje lišavanja prava. Kako se to primenjuje u EU? Evo vam dokaz, na brojnim skupovima gde sam predstavljao Republiku Srbiju, opozicioni deo Narodne skupštine sagovornicima iz inostranstva sam pričao o pravu svojine kao svetinji. Svi su aplaudirali, a kad sam njih pitao zašto se to pravo ne priznaje Srbima na Kosovu i Metohiji, zašto se ne priznaje Srbima iz Republike Srpske, sednice su se prekidale. I ti veliki vaši evropejci zaboravili su na pravila koja važe kod njih, znači Srbi imate druga pravila koja EU primenjuje prema vama.
Idemo dalje, članom 1. Protokola broj jedan, nije zajamčeno pravo sticanja imovine i tačno je i o čemu ona pričamo. Treći stav, kaže se ovako – da neka zaštita može da se pruži u meri kojom se osporavaju odluke koje se odnose na imovinu podnosioca zahteva. I ovde ide svojevrsna pravnička dijalektika, postojeća imovina, aktiva, potraživanje i ono što se kod njih zove "legitimno očekivanje". Da li postoji u ovoj zemlji legitimno očekivanje? Ne postoji. Kad će da postoji? Ukoliko vi usvojite ovaj zakon, ni tada neće uspeti pred Evropskim sudom za ljudska prava a to vam ja garantujem.
Dalje, nada da će se priznati imovinsko pravo koje do sada nije bilo moguće primeniti u praksi, ne može se smatrati imovinom. Građani Republike Srbije, znajte od ovog zakona biće isto ono kao od onog Mlađinog, o besplatnim akcijama od 1000 evra, pa smo pre nekoliko meseci imali situaciju da je gospodin Dinkić priznao da u startu od toga nije bilo ništa, već je hteo da njegov dragi kandidat za predsednika Republike pobedi i da još jednom prevari građane.
Ko će imati vajde ukoliko usvojite ovakav zakon? Folksdojčeri i kriminalci, to su dve kategorije. Zašto kriminalci? Kako možete da pričate o nepravdi kad još niste rešili pitanje ko je zapalio Narodnu skupštinu? Odakle vama legitimitet da predlažete rešavanje nepravde od pre 50 godina? Pa, šta je danas Miroslav Mišković, šta je danas Milan Beko, u čemu se oni razlikuju od predratnih zadužbinara, vojnih liferanata, oni koji su zaradili na pasulju? Ko će da oporezuje Božidara Đelića? Došao je ovde, nije imalo kuče zašta da ga ujede, posle dve godine opozicije 11,5 miliona evra. Ko će tu nepravdu da ispravi?
Šta mislite, sedam miliona ljudi ne zna da radi, ne znaju da zarade pare, radili, pa niko nije zaradio 11,5 miliona evra. Kako to može neko preko noći? Pričate o istorijskoj nepravdi. Koliko vi nepravdi proizvodite? Ne daj Bože da se usvoji ovaj zakon, 10 godina poreski obveznici u Srbiji imaju da grcaju. Zbog koga? Zbog malog broja ljudi koji će da završe posao.
Uz put, da vas obavestim gospodine Đeliću, u pravnom poretku Republike Srbije, bilo je i te kako mnogo propisa koji su dozvoljavali denacionalizaciju. Kako to da su samo neki uspeli da izvrše denacionalizaciju? Porodica Domazet u Nišu je sve povratila svoje i nije joj bio potreban ovaj zakon. Zašto? Zato što je Vladimir bio u vlasti, izvršnoj, pa je znao kada opština dodeljuje nekome stan da se ta nepokretnost vraća ranijem vlasniku. Advokati misle da će da se ovajde oko ovog zakona. Ništa neće da se ovajde, 10 advokata iz DS ima da se uključi u ovaj posao. Zašto uništavate Srbiju i ovim zakonom dajete materijal da nas svako proziva i pred Strazburom i na drugim mestima.
Kako ćete ovaj zakon da sprovedete na teritoriji KiM? Baš vas briga. Imate jednu odredbu, kako ćete da tumačite tu odredbu? Kao odredbu Zakona o PDV za promet robe sa teritorijom AP KiM, a onda kada vam zatreba, onda kažete, tamo se dešava mito i korupcija, roba ne ide, nego se pere dokumentacija i vraća se bez PDV na teritoriju Republike Srbije. Ko je to mogao da omogući? Carina, državna bezbednost, vlast i sada ta vlast proziva neke ljude tamo koji na barikadama čuvaju svoj život. To je DS, to su vaši zakoni. O moralnim, političkim i drugim pitanjima neću ni da govorim sada, to ću da govorim u raspravi o pojedinostima.
Molim vas, Evropski sud za ljudska prava uvažava ekonomske interese svake države i kaže, država po principu srazmernosti nije u obavezi da ispunjava neke stvari ukoliko građanima može da napravi takav teret da ne mogu da žive. Vi želite da opteretite ovde, 140 hiljada ljudi treba za mesec dana da izgubi posao i pričate sada neke bajke, pozivate se na istoriju, na neke šuplje priče.
Dalje, protokol kaže, nije nametnuo bilo kakva ograničenja na slobodu države (ne razume se) da određuje obim restitucije. Ukoliko država ne dovodi u pitanje svoje postojanje, i ukoliko želi da reguliše oblast na nekim načelima, ispravljanja nekih istorijskih nepravdi, može da se predvidi restitucija i onda ima mesta primeni protokola, člana 1. Protokola jedan pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Obim zaštite određuje država svojim zakonom, kako ste vi to uradili? Na izvolte, dozvolili ste svakome i strancu i onome ko nema prebivalište ovde. Zašto? Imali smo pre nekoliko dana jedan razgovor povodom ovog spornog člana, a da nije pripadnik okupatorske snage, pa smo postavili pitanja onom malom što je bio do gospodina Đelića.
Kako ćete do da utvrdite? Kaže, ne znamo. Na osnovu čega, potvrde? Ko će da da potvrdu da neko nije bio pripadnik okupatorske snage? Ne znamo.
Zbog toga je promenjen ovaj član sa ovim amandmanom. Uostalom, kakav vam je zakon ako ste na svaki drugi član podneli amandman, vi koji ste ga predložili? Postoji 250 amandmana na ovaj zakon ovde, i nema poslanika koji nije pisao amandman na ovaj zakon. S kojim pravom, šta želite da uradite? Želite da osakatite Srbiju, jer je to uslov, sakata Srbija može da se nada potpisu za kandidaturu. Nikada mi nećemo biti članovi EU, oni od vas traže da završite prljav posao i ovo je jedan od prljavijih poslova i to jedan vrlo težak prljav posao.
Kada sam postavio pitanje oko prebivališta državljanstva, onaj malopre što je sedeo do Đelića, on kaže, postoji sudska praksa. Kakva sudska praksa postoji?
Kaže, Ustavni sud Hrvatske je odlučio. Mi imamo ljude koji se pozivaju na odluke Ustavnog suda Hrvatske koji sede u Vladi, bruka i sramota za ovu Srbiju.
Jak Ustavni sud, a šta je sa onim stotinama hiljada ljudi čija imovina nije vraćena? Oni idu u EU, a baš briga EU što su Srbi proterani sa teritorije Republike Srpske Krajine. Za Srbe na važi princip – privatna svojina, svetinja. Ni stanove ne mogu da povrate. Ako se pojave, odmah ide optužnica.
Evo ga vaš dragi Josipović, najavljuje vam šta treba da radi i u tim uslovima vi donosite ovakav zakon. Ovo treba da vam bude izborni adut za naredne izbore, ovo treba da vam bude vizit karta za EU. Niko u Srbiji ne želi da ide u EU sa ovakvim zakonom, pogotovo što nam otimaju KiM.
Priča sa 17 država, bivša Jugoslavija je zaključila ugovore, misli se na ove okupatorske, na ove sile koje su izgubile Drugi svetski rat i regulisala su se statusna i imovinska pitanja. Međutim, ima sada tri države, ne mogu da protumače sporazum. Taj sporazum između Branta i Tita što ne postoji, ili ga nisu našli istoričari, ovi eksperti ga našli, Boža i njegovi.
Kaže, imamo jedan problem, ne možemo da protumačimo da li su Brant i Tito se dogovorili ili je ovo pitanje ostalo otvoreno. Pošto je ostalo otvoreno, onda se javljaju iz neke druge političke stranke iz Vojvodine, pa kažu nisu svi pripadnici Princ Eugen divizije dobrovoljno išli, neki su pod moranje morali da idu. O čemu pričate, ljudi? Što mrzite Srbiju, što vodite mrtvu trku sa EU, ko će veću štetu da napravi srpskom narodu i mi da vam damo podršku? Ni za živu glavu. Ko će da vam da podršku i pokušavate da dezavuišete one neverne ljude koji misle da nešto može da se ostvari, one ljude za koje se zna da postoji nepravda prema njihovim precima i njih trpate u prvi plan da bi prekrili ovu pozadinu prljavog posla koji se radi.
Prepoznali su ti ljudi to, prepoznali su da je ovo priča o besplatnim akcijama u vrednosti od 1.000 evra.
Vi mislite, u uslovima nemaštine i bede, da će svi da poveruju i da će svih 100 hiljada onih koji su podneli prijavu, a te prijave nisu ni proverene, a tamo ih ima petorica koji su pretendenti na istu imovinu. Biće vremena da pričamo o još nekim pravnim principima, prekluzija, zastarelost, pravna sigurnost, vladavina prava, načelo legaliteta, ali vi to ne poštujete. Vas to ne ograničava, vas to ne rukovodi. Vas rukovodi da li će oktobra, možda u novembru, ako ne bude u novembru, onda može u decembru, što reče Željko Samardžić da neko tamo potpiše. Šta ćemo da imamo od tog potpisa? Ima da nam svane svima kao što nam je svanulo od belog šengena. Ima da nam svane kao od one rezolucije u Generalnoj skupštini koju ste pisali zajedno sa EU, pa je došao Euleks.
Imaćemo koristi od toga što je onaj pre vas dao građevinsku dozvolu da se prave prostorije Euleksa u severnoj, u Kosovskoj Mitrovici.
Građani Srbije, valjda vam je jasno, sve što se predlaže, protiv je naroda, protiv države. Kada bi imali iskrene namere, Miroslav Mišković ni tri minuta ne bi bio na slobodi, Milan Beko ni pet minuta na slobodi, Lutra ni dan na slobodi, da vam ne pričam o vašem Vlahoviću. Đelić, Đelić bi već zbrojao mesec dana pritvora. Ali ne, vi ste podelili Srbiju na 2% izuzetno bogatih koji imaju prava i mogućnosti da se svi njihovi interesi štite.
Šta ćemo da uradimo ako se kojim slučajem desi promena vlasti, pa dođu ovi što ste ih napravili, pa oni kažu, da ispravimo istorijski nepravdu prema Bogoljubu Kariću, pa zakon.
Da ispravimo istorijsku nepravdu prema Darku Šariću, pa se obezbedi 126. Zar je moguće da svako može da kupi 126 ili 127 poslanika i da završi posao. To je vaš princip. Ovde je EU i NATO pakt obezbedila većinu od 127 ili 130, ima tu i rezerve i sprovode se interesi onih koji nam otimaju KiM, onih koji na sred naše ulice postavljaju barikade, pa kažu to je prelaz 31, pa prelaz jedan.
Šta je sa prelazom broj dva do 30? Na sred naše ulice u našem sokaku došli vaši prijatelji i postavili bodljikave žice, a vas baš briga. Vaši su preselili svoje, dali otkaze, a Tači plaća. No, o tome ćemo drugom prilikom.
Oni koji se pozivaju na Evropski sud za ljudska prava čine veliku grešku. To tamo ne može da prođe, ali računaju da će ova većina da izglasa sve. Ovakav zakon o vraćanju imovine ni jedna država iza gvozdene zavese ili bivša socijalistička nije donela.
Neko malo pre reče, kaže – liberalan zakon. Ma, nije liberalan nego je separatističko destruktivan zakon za državu Republiku Srbiju. To je naš problem.

Samo da ne izgubimo nit, pošto je sada treća tačka dnevnog reda. To je Predlog zakona o izmenama Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Naravno, ovo podsećam zbog toga što želim da izbegnem teološku, versku, religioznu i crkvenu raspravu, jer ova tema, ovaj predlog zakona, može malo da povuče i na te stvari, jer mislim da te stvari treba danas da se izbegnu. Da krenemo prvo od onoga što je napisano u obrazloženju, a napisano je da se ukazala potreba da se izmeni postojeći zakon, a zašto? Po logici stvari što direkcija prerasta u agenciju, što sada ta agencija treba da radi kompletno vraćanje po svim zakonima po kojima se vraća imovina i kako reče, gospodin Đelić, oni planiraju da će to biti agencija sa otprilike 200 zaposlenih koji će da rade na tim poslovima, ne samo na poslovima vraćanja imovine crkvama nego i opšti zakon, a to je ono što je bila tačka druga današnjeg dnevnog reda i koliko smo mogli da primetimo, drugi razlog je što se sa sistema novčane naknade prelazi na novčano obeštećenje i to novčano obeštećenje dobija dva oblika, novac i obveznice.
Moramo da konstatujemo, ako su to razlozi za promenu postojećeg zakona, onda je verovatno pravno-tehnički bilo moguće da onim predlogom zakona koji je bio po drugoj tački dnevnog reda i u okviru prelaznih i završnih odredbi tog zakona, jednostavno se stavi van snage ovaj o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, a da se u prelaznim i završnim odredbama reguliše situacija prelaska iz direkcije u agenciju, započeti predmeti itd.
Predlagač se nije opredelio za to i mislim da je dobro što se nije opredelio, zato što se statusno radi o dve potpuno različite stvari. Kod onog zakona o vraćanju imovine fizičkim licima i izuzetak su pojedina pravna lica, to je jedan pravni status, a ovde se radi o crkvama i verskim zajednicama koje imaju status pravnog lica, a to je nekada bilo ono privatno pravno lice, a ne društveno pravno lice. Ta podela danas više ne postoji, već se sve stavlja u okvir pravnog lica sa različitim pravima u okviru prividno istog statusa, ali da to ne bude komplikovano za publiku, neću dalje da idem.
Naravno, pošto je dominantna na teritoriji Republike Srbije, SPC i taj vid hrišćanstva, i to se nalazi u centru pažnje, ali moramo da skrenemo pažnju na jednu činjenicu da pre Drugog svetskog rata, takođe je crkvena imovina bila predmet nekih državnih mera nacionalizacije, eksproprijacije, agrarne reforme itd.
Stvarno se postavlja pitanje, zar je moguće da su crkve i verske zajednice pretrpele najveću štetu od strane države, tek od 1945. godine na ovamo, ali ako pođemo od pretpostavke da je to bilo 1945. godine, moramo da kažemo da se u osnovi nalazio ideološki koncept države koja je nastala 1945. godine i verovatno neki nerazjašnjeni računi mladih SKOJ-evaca sa crkvom, jer crkva ima neka svoja pravila, sviđalo se to nekome ili ne, ali to traje otprilike dve hiljade godina, ako ne i više.
Sada, kada pričamo o ovom zakonu koji je donet 2006. godine, moram da vas podsetim da uopšte razlozi za donošenje tog zakona nisu bili ovi koje ste danas imali prilike da čujete u ovoj raspravi.
Razlog što je 2006. godine donet ovaj zakon nalazi se u svojevrsnom licemerstvu, a samo da vas podsetim, kada se uveliko pričalo o pregovorima vezanim za KiM i onda je jedna Klero… da ne dodajem nastavak, grupacija zaključila kako bi se to vratilo brzo, efikasno SPC i verskim zajednicama na teritoriji KiM, onda bi prosto eksplodirao zahtev da se privatna svojina kao svetinja štiti i onda bi UN, EU i svi oni koji vrše vlast u ime UN na teritoriji KiM, morali da poštuju pravo svojine i da SPC kao dominantna na tom prostoru, zaštiti svoju imovinu.
Kao što vidite licemerstvo se ogledalo u tome, što je neko tada rekao u Republici Srbiji, mi ćemo Srpskoj pravoslavnoj crkvi da damo neke papire, a vi sa tim papirima idite prema UN, KFORU i drugim strukturama tamo i trljajte glavu ako možete da postignete, šta možete da postignete.
To je bila, od prilike jedna reakcija, ishitrena posle onoga što se dešavalo 2004. godine, a sećate se u to vreme je bila i paljevina i onaj požar u Hilandaru. Eto, samo da vas podsetim da ne zaboravimo šta su bili motivi, šta su bili razlozi.
Postojao je i drugi prikriveni motiv. On se zasnivao na sledećem, ako se crkvama i verskim zajednicama vrati imovina oni mogu da prihoduju po osnovu te svoje imovine i da se finansiraju, izdržavaju itd, itd. i tako bi se smanjio trošak, ako mogu tako da kažem, kako države tako i građanstva pre svega vernika.
Znači, nije bilo iskreno. Treba to da zapamtimo, da se podsetimo. I taj zakon je i donet uz stvarno veliku većinu glasova u Narodnoj skupštini. I sada, gospodine Đeliću, malo da pročitam iz vašeg obrazloženja, ali vi ste to i u usmenom izlaganju malo pojasnili bolje.
Znači, prema tom zakonu iz 2006. godine kada se napravi presek, ajde na današnji dan, 40% zemljišta je vraćeno i 15% objekata je vraćeno. Prvo moram da vam skrenem pažnju da sumnjam u ove podatke. Zašto sumnjam u ove podatke? Pa sumnjam iz jednog prostog razloga.
Verski obredi se obavljaju u verskim objektima, crkve, džamije itd. To je odavno već, ako mogu tako da kažem, u imovinskom pravu, posedu crkava i verskih zajednica. Ovih 15% objekata to su verovatno neki sporedni objekti i neki objekti koje je neko darivao crkvi. Sad prema ovim procentima može da se zaključi da taj zakon nije uspeo, a onda dolazimo do ovog kadrovskog, ajde da kažem, potencijala, Direkcija 17 zaposlenih i oni ne mogu da završe taj posao. Sada da se vratimo na te motive koji su bili 2006. godine.
Izvinite, molim vas, mi smo skoro obavešteni da je neko pregovaro i da je postigao dogovor oko zemljišnih knjiga, matičnih knjiga i oko drugih državnih evidencija vezano za stvari i imovinu koja se nalazi na teritoriji KiM. Ovo ne pije vodu. Nemoguće je da se istovremeno dešavaju dva odvojena procesa.
Sada da postavim jedno pitanje. U najboljim uslovima da se 100% vrati SPC na teritoriji KiM, da li je to moguće? Malo pre ste čuli podatak o jednom manastiru. Slični podaci mogu da se iznesu za sve manastire, a fala bogu imamo ih dosta na teritoriji KiM. Zašto? Teritorija KiM je vekovima bila rezervna varijanta za odlazeće vizantijsko carstvo. Tamo se selio biser i kulture i umetnosti tog doba. Znate i sami, na teritoriji KiM gotovo svi mogu da budu u prvom redu zaštite imovine. Srednji vek bi ostao mračni vek da nije srpskih manastira. Znači, biser civilizacije, hrišćanske civilizacije se nalazi na teritoriji KiM.
Da vas podsetim, kada odem tako u inostranstvo, pa razgovaram sa ovima što ne vole Srbiju iz EU, vrlo lako razoružam. Gospodine Đeliću, obično koristim jednu rečenicu. Pokažite mi jedan kulturno istorijski spomenik šiptarskog naroda na prostoru KiM, a da to nije sportska hala "Boro i Ramiz".
Da li neko od vas zna kulturno istorijski spomenik šiptarskog naroda, ne pričam o otomanskoj imperiji nego o šiptarskom narodu na KiM? Nema ga, nije zabeležen. O čemu onda mi pričamo? Šta, SPC dobiće neki papir? Kakav papir će da dobije? Kada je Tito dokazivao blagodeti SFRJ u odnosu na Albaniju Envera Hodže, da li znate koliko je ljudi doseljeno? Pa, gde su oni smešteni, na čijoj imovini? Srpske pravoslavne crkve i Srba kojima je bilo zabranjeno da se vrate na KiM još onom odlukom iz 1946. godine.
Sada vi pričate o epohalnim rezultatima koji će da se postignu, samo treba da se promeni ovaj zakon. Koji epohalni rezultati? Ili ove obveznice u evrima, zar je moguće da ćemo na crkvi da izvršimo evroizaciju Srbije? Kakva je to poruka? Ova poruka mi dođe kao konkordat i krvava litija.
Druga stvar, gospodine Đeliću, morate pre svega vi to da shvatite, bez obzira, vratili ili ne vratili imovinu, kulturno istorijski spomenici svih crkava i svih verskih zajednica na teritoriji Republike Srbije su nepokretno kulturno dobro srpskog naroda i Republike Srbije. Njihov izgled prevazilazi značaj odgovarajuće verske zajednice i crkve.
Država ima obavezu da to čuva, neguje i štiti. Ako država Republika Srbija nije uspela da zaštiti svoju privrednu imovinu, ekonomske potencijale bogatstva na KiM, očekujete od SPC da oni mogu da izvrše povraćaj nečega što biste vi njemu dali jednim papirom? Da li je to moguće, ljudi? Pa, niste zaštitili Trepču, a onda čujemo, gospodine Đeliću, cenim vas ako je istina to što ste rekli, svaka vam čast, veći rezultati da su mogli da se postignu, ali bilo je opstrukcije i spomenuli ste "Srbijašume" koje nisu htele da postupe u skladu sa onim zakonom jer tamo je bila obaveza kako države tako i privrednih društava koje drže itd.
Kako je moguće da opstrukciju propisa Republike Srbije vrši javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija? Pa, taj direktor ne bi ni tri minuta više bio u fotelji. Vi posle pet godina dolazite pa nam kažete – kalimero, ljudi, to je nepravda. Imamo čoveka koji je vodio "Srbijašume", neću da ulazim u to koja je stranka, vi znate koja je stranka. Pa, kako je on mogao da opstruiše državu? U definiciji države, između ostalog, postoji i monopol fizičke prinude. Verovatno ste očekivali da mi ovde plačemo zbog toga što vam opstrukciju vrši partijski kolega. Nemojte, molim vas, da očekujete da plačemo. Nećemo da plačemo. Hoćemo sve da stavimo u kordinatni sistem, da se vidi šta je i kako je.
Neću da pričam o skrnavljenju određenih nepokretnosti i o neposrednoj blizini crkava, manastira od svetskog značaja. Nadležni organi Republike Srbije nemaju fizičko prisustvo na teritoriji KiM, pa ne mogu da podrže zakon. Tamo su UN, turbo vernici, Italijani, Slovenci, Hrvati. Oni su zamenili sada sa 15.000, KFOR je na 5.200. Oni ne mogu da pruže zaštitu. Ne nemogu, nego ne žele.
Imate incijativu, gospodine Đeliću, vaših Francuza da srpska kulturna baština na teritoriji KiM dominantna, jedina, potezom pera postane kosovska kulturna baština.
Objasnite mi, molim vas, šta vas je rukovodilo da sednete da razgovarate na ovu temu, ne da razmišljate nego da sednete i preko puta da imate sagovornika koji takve stvari zastupa. Verovatno ni Mirko Đorđević onaj sociolog, filozof iz Šimanovaca ne bi tako osmislio.
Objasnite mi jednu stvar, zašto ne menjate zakon? Ne menjate odredbu Direkcija agencije, usvajate princip novčanog obeštećenja. Ko će vam da pare da izvršite novčano obeštećenje? Vatikanska banka? Da li vi znate da njihove dijaceze u Americi duguju pet milijardi dolara građanima SAD zbog onih presuda zbog ponašanja njihovih svećenika.
Molim vas, ko će da vam da pare za to? Tači? Jedino je njegov interes to. Angela Merkel? Pa, jeste njen interes. Zašto menjate propise? Vi ne menjate propis zato što nije moguć, on ne može da se izvrši, pa da kažete ova odredba je loša, promenićemo je sa ovom koja će da da efikasnija rešenja. Ne, novčano obeštećenje. Nije novčana naknada nego obeštećenje.
To je suštinski razlog, kontinuitet licemerstva. Ali ljudi, SPC je starija od srpske države, jel vam jasno, bre? Čime se igrate bre ljudi? Čime se to igrate?
Pročitajte obrazloženje, pročitajte izmene i dopune, pročitajte izmene i dopune, kažite mi šta je glavni motiv? Što rade 17, sada će bolje da urade 200? Pa dobiće ponovo bezvredni papir. Pa kad im skenirate katastar zemljišne knjige, šta će da se pojavi? Jel razmišljate o tome šta može da se pojavi? Kakva evidencija može da se pojavi? Dobro ne kažete za ovo da je protivevropsko.
Samo da vam skrenem pažnju na ozbiljnost ove teme, gospodine Đeliću. Ova tema je izuzetno ozbiljna. Po pitanju vraćanja imovine u Rimokatoličkoj crkvi u Sloveniji je poprilično dugo trajao veliki spor. Znate zbog čega, gospodine Đeliću? Zato što su knjige pokazivale da dobar deo Ljubljane ne bi bio u vlasništvu svetovnih ljudi, nego vlasništvo Rimokatoličke crkve i morali su da pokleknu jer ih je Vatikan finansirao 1990. i 1991. godine za secesiju, a nedavno je Češka uspostavila neki dogovor sa Rimokatoličkom crkvom oko vraćanja njihove imovine posle 20 godina pregovora. Tu je situacija malo drugačija, jer kod Rimokatoličke crkve zna se ko je gazda, a ovde nam pričate o eparhijama. U nekoj eparhiji je to 40%, u nekoj 70%, u nekoj 80%, znate? Ne vidimo razlog, pravi razlog zašto se ovo menja. Ne vidimo da su ova rešenja koje nudite mnogo efikasnija.
Što se tiče vernika, što se tiče crkava i verskih zajednica, one su zainteresovane da se vrati ono što je bilo njihovo. Šta se njima nudi sada ovom izmenom? Obveznice? Šta hoćete da dokažete, da crkve i verske zajednice mnogo više vole novac, keš, nego imovinu i objekte za služenje verske službe? Ili možda nešto novo pripremate prema crkvama i verskim zajednicama, jer vas i zbog toga neko iz inostranstva proziva, i neke nevladine organizacije? Prozivaju vas, ne dozvoljavaju vam da se, navodno, mešate u neke stvari.
Da li kod vas uopšte postoji jedna crta, pa da kažete – do ove crte možemo da razgovaramo, kod ove crte nema više razgovora, ne smemo? Jednostavno, kaže se – ne smemo.
SPC je institucija, odraz tradicije, odraz duha i duhovnosti ovog naroda. Teritorija KiM, sa našim manastirima, crkvama itd, nešto je što ne može da ide u obveznice. Ljudi, ne može da ide u obveznice, ne može. Ne mogu da stanu u obveznice. Nema takvih obveznica. Ne postoji ta cifra sa toliko nula između koje bi se stavio znak jednakosti sa Patrijaršijom, sa Gračanicom, Dečanima, da ne ređam dalje.
Ako je zavladala tržišna ekonomija, to ne znači da je sve na prodaju. To ne znači da je sve na prodaju. Mora negde da se kaže – dosta, stanimo, još nismo čuli opravdani razlog za izmenu ovog zakona, a znate kada je donet i zašto je donet. Videli ste sami da ta operacija od 2006. godine nije dala rezultate na KiM. Njih ništa nije obavezivalo. Oni guraju u svoju zacrtanu politiku prema Srbiji i srpskom narodu. Ne obaziru se oni na naše svetinje. Stave bodljikavu žicu na 100 metara oko manastira i rekli su poruku – do bodljikave žice, možete da radite šta god hoćete, od bodljikave žice do sedišta crkve, tu smo mi, čuvamo nas pet vojnika Dečane, nemojte tu da idete.
Znate li kako ste ih zaustavili? Opasno ste ih zaustavili. Ne vi, nego UN. Onda se postavlja pitanje zašto UN napokon ne počnu da zastupaju nešto što je normalno? Kako je moguće da EU to ne vidi? Ne želi da vidi. Znate šta je 1992, 1993, 1994. godine uradio Savet Evrope sa analizama i studijama o stanju verskih objekata na teritoriji BiH? Znate li koja razlika postoji u nalazima veštaka kada veštače za BiH i kada veštače za KiM? To ste sve morali da znate pre nego što ste uboli hemijsku olovku da razmišljate o ovakvom jednom propisu. Ali, očigledno kada EU nema alternativu, onda i SPC postaje deveta rupa na svirali, tako rečeno od vaših ljubimaca. Hvala vam što ste imali strpljenja da me slušate.

Ovaj član treba da se primeni tako što tužilac napiše tužbu i imenuje tuženog, ali se ne zna njegova adresa ili se znala adresa kada je pisana tužba, a u toku postupka se ne zna, ili je promenjena ili je neki drugi razlog. Pošto je tužilac aktivna strana u parnici, ceo član 143. odnosi se na tu stranku u postupku. Ako stranka kojoj je sud naložio da dopuni podnesak navođenjem tačne adrese protivne strane kojoj pismeno treba da se dostavi, nije u mogućnosti da sama sazna adresu i o tome podnese sudu dokaz, sud će od nadležnog organa da pribavi potrebne podatke.
Uopšte nije jasno koji to dokaz bi mogao tužilac da obezbedi? Šta bi bio dokaz – video zapis da se kretao sa suprugom, došao do te adrese, video da tamo nema tog čoveka, razgovarao sa komšijama? Šta bi to bilo odlučujuće da sud shvati da po službenoj dužnosti treba da se obezbedi adresa tuženog, jer se ovo, pre svega, odnosi na tuženog? Tužilac nema interesa da se spor ne završi ili da dugo traje, a tužilac je aktivna strana, on bi voleo da je juče završena parnica.
Znači, ako tuženi izbegava, pribegava ovom načinu izbegavanja da se pojavi na sud, mislim da ovo rešenje da tužilac treba da obezbedi dokaz, da je pokušao i nije mogao da nađe adresu, da je to stvarno besmisleno.
Ako se u parnici sve prihvati po principu da je sudija nemi posmatrač kako se šamaraju tužilac i tuženi, onda nama ne treba takav Zakon o parničnom postupku. Ne treba nikakav dokaz, dovoljno je da se samo kaže da je pokušao, da ne može da ustanovi gde je sada ta nova adresa i da onda nadležni državni organi po nalogu suda pribave podatke gde se to lice nalazi kako bi se postupak mogao dalje voditi, naravno, pošto se uruči podnesak, zato što je u osnovi ovoga uručenje podnesaka jednoj od tih strana.
Kada kažete ovo da stranka donese dokaz ne znam kako će to u praksi da tumače sudije. Šta će za sudije da bude dokaz da je tužilac pokušao i da nije uspeo da obezbedi, ne znam šta bi mogao da bude dokaz. Da traži od pošte, da traži od policije, policija neće da da, zašto bi policija dala, nema obavezu zato što može da sumnja, možda je samo parnični postupak izmišljeno nešto da bi se obezbedila prava adresa ili nešto drugo da je u pitanju.
Ako se izbace ove reči koje je Stevanović obuhvatio ovim amandmanom ništa se ne gubi od ideje da sud po službenoj dužnosti pribavi podatke o adresi suprotne strane.

Dobro je što postoji amandman na ovaj član, međutim ovaj amandman ne rešava problem ovog člana. O čemu se radi?
Na suđenjima imamo situaciju da parnične strane mogu da tokom izvođenja dokaza da iznose svoju argumentaciju, svoje mišljenje o predmetu parnice, ali slaba im je vajda s obzirom da se evidentira ono što ostaje u zapisniku, a zapisnik interpretira sudija, predsedavajući. Nama je potrebno da donesemo odgovarajući član po kojem bi propisali da se u parničnom postupku obavezno vodi stenogram, da se sve snima. Verovatno 60% parnica je izgubljeno zato što je predsedavajući ili predsednik sudskog veća izvršio interpretaciju onoga što je neka strana rekla tokom spora.
Kada bi se vodio transkript onda bi dva dana posle ročišta i tužilac i tuženi imali transkript, pa bi se znalo ko je šta rekao, šta je ušlo u spis i treba napokon da se promoviše princip da ono što ima tužilac u svom spisu, ono što ima sud u svom sudskom spisu, to mora da ima i tuženi u svom spisu. Nemoguće da postoji razlika da sud ima više dokumentacije, a da tužilac i tuženi nemaju neku dokumentaciju.
Već sedam godina vodim akciju da se u našem pravosuđu, kako u parnici, tako i u krivici, obavezno vodi stenogram, bez obzira što se zapisničarka mršti i sada kada treba tri rečenice da ubaci i što je sudijama teško da prepričavaju, jer kad prepričaju ono što je stranka u postupku rekla, to je samo interpretacija i viđenje sudija, a stranka i nije pomenula te reči. Retko kada neko dozvoli da se diktira u zapisnik, ali pitanje je i tada šta sve ulazi u taj zapisnik.
Ako bi se promovisao princip, sudski spis je ono što po predmetu postoji kod suda, to isto mora da ima i tužilac i tuženi i da se ubaci stenogram sa svakog ročišta, šta su usmeno stranke rekle, jer to što su usmeno rekle iste kao da su i pismeno napisale. To bi trebala da bude reforma pravosuđa, a ne Pera, Mika, Laza, lustracija i da li je Sem Nazaro odobrio da taj čovek može da bude izabran za sudiju.