Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6940">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Tekst našeg amandmana ispred SRS je isti kao i kad je u pitanju član 8. ovog predloga zakona. Mi verovatno sada još ako se pojavi neki zakon gde treba da se terminološki usklađuje to da se rast cena na malo zameni indeksom potrošačkih cena, verovatno ćemo i tada napisati neki amandman, ali moraćemo da dignemo ruke, jer očigledno nema potrebe da više ubeđujemo, pošto smo sve rekli. U čemu se ogleda razlika u tim statističkim metodama? Obe metode pripadaju utvrđivanju rasta cena na malo.
Kod indeksa potrošačkih cena izbacuje se uticaj onih cena koje su pod kontrolom države i zbog toga u nominalnom iznosu indeks rasta potrošačkih cena je niži od stope rasta cena na malo, koja je viša. Kad se prati stopa rasta cena na malo za jedan mesec, kaže se 1,1, a kad se prati indeks potrošačkih cena, onda se kaže 0,9. Može to i drugačije da bude, u zavisnosti od promene cene i koliko pondera vuče koja roba i u kom procentu promena cene.
Da ne bi ovo bilo komplikovano, a mi smo u obavezi da pričamo narodnim jezikom, srpskim, pa da nas svi razumeju, gospođo Đukić-Dejanović, tu razliku bih opisao tako - kada skoči gorivo za 20 dinara, vi 20 dinara plaćate skuplje. U indeksu rasta cena na malo, to će biti verovatno 0,7. Ali, to što vi sada 20 dinara plaćate više, kada se meri indeksom potrošačkih cena, to će biti 0,1 i onda će Mirko Cvetković da kaže kako je to epohalni rezultat, kako je to dobro i to su dva paralelna života, u statistici i u stvarnosti.
Konkretno, članovi 8. i 9. Predloga ovog zakona odnose se na indeksaciju obaveza koje imaju poslodavci. Ako poslodavac ne ispuni svoju obavezu, umesto što treba da vrati sredstva koja je primio uvećana za stopu rasta cena na malo, sada uvećano za indeks potrošačkih cena i to ispada onako virtuelno da odgovara poslodavcima. Ali, ne radi se ova promena zbog toga da bi to odgovaralo ili ne bi odgovaralo poslodavcima, nego zbog Eurostata, jer moramo da uđemo, navodno, u te evropske standarde i Evropski statistički standard je upravo taj indeks potrošačkih cena.
To će da vam se obije o glavu kao veliki bumerang i neću više da trošim reči oko ovoga, pošto smo u nekoliko prethodnih zakona gde se takođe ovo menjalo dali baš značajnu argumentaciju, čak smo i čitali ponder listu za svaki proizvod i uspeli da dokažemo kako vlast, država beži iz ove situacije, da ne snosi nikakvu odgovornost, nego statistika beleži i zabeležila i to je to.
Da se vratim na ono što je centralna tema ovog zakona koji se menja. Malopre sam vam rekao da jedini argument koji koristi Vlada kada odbija ove naše amandmane glasi ovako – smatramo da nema osnova da se ovaj prihod izuzme od plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, imajući u vidu da se navedena naknada smatra prihodom po osnovu obavljanja samostalne delatnosti. Kako naknada zarade može da se smatra prihodom po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, kada je to za prihod koji se ostvaruje po osnovu statusa da je neko bio preduzetnik, pa je postao majka? Prosto i jednostavno, vidite šta sve mogu da stave u ovo obrazloženje. Serijski se lupaju termini, samo da se kaže – nećemo da prihvatimo taj amandman.
Centralno pitanje je – šta se krije iza ove operacije? Šta je to opasno što se krije, pa se kamuflira sa terminima i ovim drugim stvarima? Ne mogu da shvatim da se neko plaši toga da će mnogo žena da otvori preduzetničke radnje i da će naprasno 70, 80 hiljada njih da ode na porodiljsko odsustvo. To će da ugrozi budžet Republike Srbije. Neverovatno. Kamo sreće da se to desi, da se toliko dece rodi.
Kod nas je uvrnut sistem vrednosti. Da li vi znate, gospođo Đukić-Dejanović. Da svaki Srbin sa 65 godina koji živi na teritoriji KiM, kako ovi kažu
Kosova, ukoliko prihvati kosovarsko državljanstvo po osnovu 65 godina života dobija
45 evra socijalne naknade? Ako ima 15 godina radnog staža na prostoru tog tzv. nezavisnog Kosova dobija još 150 evra. Ne znate to.
Da li znate koje muke imaju ljudi da ostvare pravo i da naplate svoja potraživanja po osnovu nečega što je svetinja? To je penzija, gde se računa vreme provedeno, uplaćeni doprinosi itd. Ali, samo se nama dešava, nikom drugom se ne dešava taj problem. Onda se iz toga izvlači zaključak svojevrsne diskriminacije po nacionalnoj osnovi, imamo na delu. Naši ćute, oni razvijaju dobrosusedske odnose, jer je to uslov za EU, prijateljstvo, dobrosusedski odnosi, a dobićemo paraf, pa idemo u EU. To je cela politika. Zbog EU ovde može da bude pomor i riba i svega, u obrazloženju može sve i svašta da stane. Prosto neverovatno.
Okrenite politiku, stavite u centar politike građanina, državljanina koji živi ovde, koji treba da rešava svoje životne probleme i životna pitanja, ovde na teritoriji Republike Srbije. Ne, kod vas je EU, EU je ispred svega i svačega. To je ono što naročito pogađa. Ne birate sredstva, samo se registruju negativni rezultati.
Evo rebus za gospođu Đukić-Dejanović. Jedan epohalni rezultat dosta od 5. oktobra 2000. godine do danas. Uzmite i kad ste bili u opoziciji i sada kad ste na vlasti. Kažite jedan epohalni rezultat. Da li ima ijedan epohalni rezultat? Dobro, postigli to nacionalno poverenje, to je na drugim osnovama. Nađite jedan dobar rezultat. Nema. Nemam ništa protiv, slikajte se, hvalite se, sa ove stope idite na ovaj indeks, neka bude sve kako treba. Raste vam popularnost, ne mogu da grešim dušu. Jedva čekaju ljudi da vas vide, jer ste vi rešenje za sve ljudske probleme.
Mnogo je bolje da povučete ovaj predlog zakona, ako ne zbog nas što smo mi to rekli, onda zbog Rasima Ljajića koji je rekao da će svakako da reši problem porodilja, koje su ujedno i preduzetnici. To ste vi obećali. Možda vi ne znate, ali Lidija Dimitrijević vam je malo pre čitala izvode iz novina, kakve su izjave bile i zašto je o vo pokrenuto. Meni je prosto neprijatno, gde je Meho Omerović? Lepe amandmane je napisao. Danas sam mu rekao na sednici Odbora za finansije – dođi Meho, podržaću ti ovo, da objasnim, ne slažem se kako si napisao, ali daću ti razloge zašto treba ovo da se prihvati. Nema. Zašto? Neće biti u Dnevniku. Čim nema u Dnevniku, nema ga u životu, znate kako to ide. Hvala.
Gospođo Čomić, mislim da nije problem da podelim ovih 20 minuta u dva dela, sada deset, pa kasnije deset.
Za početak, da otklonimo neke dileme. Nažalost, formiranje novih organa, organizacija, nezavisnih, zavisnih itd, u Srbiji je relativno trajno trpno stanje. Donese se zakon, spektakularno se najavi, računaš dlanom o dlan to će da krene za pet, šest meseci da funkcioniše. Međutim, kod nas to mora da se počeka baš dobro.
Primer za to je DRI, te nema prostorija, te nema ovo, ono. Kako da obezbede kadar kada ne postoji u državi? Kako da odškoluju kadar? Kako da propišu standarde, da se organizuju? To ima u onim izveštajima koji će biti na dnevnom redu kada se razmatra i o predlozima zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2008. i 2009. godinu.
Napokon je ta DRI počela da funkcioniše. Međutim, odmah smo došli u sukob sa sistemom velikih brojeva, što direktnih, što indirektnih korisnika, mislim da imate 9.000 i nešto koji potpadaju pod odredbe ovog zakona, gde biste vi morali da se angažujete. Ta služba i da ima 200 zaposlenih revizora ne bi mogla sve to da iskontroliše.
Slična je situacija u pogledu trajnog trpnog stanja i kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije, mada je ona naslednik onog odbora za sprečavanje sukoba interesa, ali samo u jednom delu.
I kod Agencije imamo po nekoj proceni oko 16.000 javnih funkcionera koji ako ništa drugo samo treba da prijave imovinu sa onim izveštajem. Pročitajte vi sve ono, pa da vidite šta je šta.
Postavlja se centralno pitanje – zašto su nama ti organi potrebni? Pokazalo se da su potrebni. Iz onog kumrovačkog vremena društveno korisnih malverzacija, političke podobnosti itd, prerasli smo u surov tržišni sistem ponude i potražnje. Vidite i sami, sve je na tržištu. Na tržištu je i moć i funkcija i pozicija itd. Praktično, samo zahvaljujući tome što vas je neko nagazio iz Brisela, da ima nekih problema sa korupcijom, imate onih 10 preduzeća, ovo je krenulo u dnevni red. Da nije bilo toga i onog vašeg potpisa koji očekujete, onaj paraf, dođite, parafiraću vam, nema nikakvih problema, ne bi se ovo našlo na dnevnom redu, jer ovo treba da bude krunski dokaz da je Srbija odlično ispunila još jedan uslov ka tom samoubilačkom putu ka EU. To je ta cela priča.
Velika knjiga Agencije za borbu protiv korupcije, ali više ima detalja iz Akcionog plana, strategije, kako da se organizujemo, kako da zauzmemo startne pozicije, nego nečega mnogo opipljivijeg.
Da pređem na Agenciju za borbu protiv korupcije. Sama pomisao da 16.000 javnih funkcionera treba samo da prijavi imovinu je strašno veliki broj za ovako malu državu. Pogledajte koliko je to, lokalni nivo, pokrajinski nivo, republički, gradski nivo. Toliko nam je razuđen taj politički sistem, toliko smo kapilarno razvili tu demokratiju, da sada demokratija ne može sama sebe da kontroliše. Skupa kontrola demokratije. Nešto se sa kvalitetom materijala u demokratiji desilo u međuvremenu, verovatno zbog ovih tržišnih principa.
Imamo čitave oblasti koje niko živi, možete kada hoćete zakon da donesemo, ali ne možemo da iskontrolišemo. Kako ćemo onu najvažniju korupciju? Mišković je u pola državnih organa zaposlio svoje radnike ili su na neki način u vezi sa njim. Toga nema u Zakonu o borbi protiv korupcije.
Zašto je važna ova agencija? Nije njen posao samo neki preventivni rad, nego ona može i da amnestira i da spreči represivni rad, jer može neko da kaže – izvinite, imam mišljenje Agencije itd. Vrlo opasna situacija. Evo, jedan primer, 2008. godine napravljen je ovaj saziv, podneo sam ustavnu žalbu jer su dva narodna poslanika istovremeno bila i gradonačelnici. Bosa je to bacila, nije htela da uzme u obzir.
Sada je nešto slično, ali kroz ocenu ustavnosti jedne odredbe zakona i potvrđeno je ono što sam pisao u ustavnoj žalbi, ali nije moglo 2008. godine da prođe, prošlo je 2011. godine.
Ili, Agencija saopšti neki svoj stav povodom pokrajinskih poslanika i kumulacija funkcije i šta kaže vlast – to nas ne interesuje. Ovde menjamo zakon, pa Batić podnese amandman, cela vlast glasa za taj amandman. Pa, ko ruši ove institucije? Onaj ko ih je napravio. Zašto ih ruši? Šta ne odgovara to u radu ovih organa, a sve je po vašoj volji? Evo, čak je i potpisnik Čedomir Čuplić, propali kandidat za poslanika 2003. godine ispred Otpora. Montgomeri je pandrknuo zbog toga, a pogrešno je procenio snagu Otpora, ali Otpor je preuzeo DS. Da nije EU da kaže, ako hoćete onaj potpis morate dati neki konkretni dokaz za borbu protiv korupcije, evo vam spisak 10 preduzeća. Sada se Đilas zabavlja sa Lukom medijski, kao da su naivni ljudi u Srbiji i da ne znaju o čemu se radi.
Mi pričamo o ovom izveštaju, pričamo o nekim preporukama itd? Gledajte paradoksalnu situaciju, većina će da izglasa ovaj izveštaj o radu, a svaki građanin ove Srbije ima da vam kaže – korupcija cveta u Srbiji. Vidite kako se vodi paralelni život. Ne možete da uprete prstom u njih, jer šta će da radi sa 16.000, tih pedesetak ljudi, gde to može da se iskontroliše, to je nemoguće.
Izveštaj je u redu, anketa na ulici – korupcija. Ta korupcija o kojoj se priča na ulici nekorespondira sa ovom korupcijom koja je predmet ove obrade, jer tamo imate kod ginekologa, idite u Narodnog fronta, da vidite svaki porođaj. Ako lekar koji je vodio trudnicu nije dežuran kada se ona porađa, 40.000 mora da se plati da bi bio prisutan prilikom porođaja. To nije korupcija, to je po propisima zdravstvene službe. Isti taj posao u nekom sledećem porodilištu, na dva kilometra odavde, bez 40.000. Toga nema ovde, nije čak ni predmet interesovanja.
Kada smo anketirali na ulici, korupcija je u pravosuđu, polici, zdravstvu, obrazovanju i da ne ređam dalje, a ovde se bavimo sukobom interesa, imovinska karta javnog funkcionera, kumulacija javnih funkcija, sukob javne funkcije i nekog privatnog interesa neposredno preko bračnog druga itd. Tu se praktično sve završava.
Znači, formalni aspekt, neko je doneo strategiju i rekao – to će agencija da radi. Imamo i Savet za borbu protiv korupcije koji se na potpuno drugačiji način bori sa nekom drugom vrstom korupcije. Imamo Tužilaštvo za organizovani kriminal koje ne sme da se bavi tim stvarima. Kada bi se bavilo zaista korupcijom i kriminalom, ovih 25 najbogatijih ljudi u Srbiji koji se hvale, mogli bi odmah ovog momenta da se uhapse i da im krene suđenje tek za 10 godina i da se ništa sa glediđta zakona loše ne desi.
Kako može Tužilaštvo za organizovani kriminal da spokojno prati da ti tajkuni ne plaćaju porez, ne plaćaju doprinose, zaduženi su itd? Oni ćute.
Kako je moguće da u našoj zemlji da onaj ko najviše duguje za poreze i doprinose reklamira se na televiziji, u prvom redu zvanica velikim državnim događajima, sa predsednikom Republike, predsednikom Vlade, gradonačelnikom? Kakva je to poruka?
Ostaviću malo vremena za kasnije.
Pa eto, gospodine Novakoviću, da nastavim ovo što su  moje kolege otvorile kao temu.
Da ne bi bilo zabune, nekoliko ću konkretnih primera da navedem, pa svako ko se bavi ovom temom profesionalno može to da svrstava u niži, srednji ili viši nivo po svom izboru.
Evo jedan primer. Radovan Tomić, Viša poslovana škola, Novi Sad, 17 krivičnih prijava. Ništa se nije rešilo do sada. Ne znam šta će da bude.
Sa velikim zadovoljstvom očekujem izveštaje revizora povodom kontrole završnog računa za 2010. godinu, a naročito separatne izveštaje za pojedina ministarstva.
Očekujem lep izveštaj za Ministarstvo odbrane. Očekujem još bolji izveštaj za ministarstvo ovo ovde kako zove, ovo Mlađino, ovo što dva puta dnevno performans ide sa pištaljkama, policajci i ovi što protestuju, itd.
Nego, da krenemo nekim redom. Vidite, nemam ništa protiv toga što se prate pokloni državnih funkcionera i onaj sir što je dobijao Božidar Đelić, znate, ali stičem utisak da se bavimo patericama, bavimo se nekim otpadom, nekim ostacima, nečim što je potpuno nebitno za ono što je, kako reče Paja Momčilov, sistemska korupcija. Ako bi nam čitali te zakone koji su namerno kolizijski ili zakone u kojima se namerno ostavljaju rupe da onaj koji primeni zakon to može po svojoj volji da tumači, onda znate i sami da mi iz ove situacije možemo teško da možemo da izađemo.
Morao bih da ispravim nešto što se malo pre čulo u ovoj raspravi, samo konstatujem, kao činjenicu i izražavam neki svoj stav, Kasalović - ne verujem da ima bilo kakve veze sa korupcijom; Dragan Stevanović - siguran sam da nema veze sa korupcijom; Mirko Munjić - nema veze sa korupcijom; Vladan Jermić - nema veze sa korupcijom; Paja Momčilov - nema veze sa korupcijom; Božidar Delić - nema veze sa korupcijom. Ne znam zašto je neko pominjao učesnike u današnjoj raspravi koji su debelo zagrizli u neku korupciju?
Nisam mogao da nađem vezu između Administrativnog odbora i korupcije, jer imunitet i korupcija nemaju nikakve veze. Samo moram da vas podsetim, osim onog kolokvijalnog pojma korupcije, imamo i dva, jedan u zakonu, jedan u strategiji, a oni potiču u suštini iz razbijenih elemenata krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Ako to uzmemo i ako to počnemo da čivijamo, onda ćemo do svega i svačega da dođemo.
Podsetio bih vas na predmet Gorana Kneževića. Možda ste čuli. Kažu da su našli u sefu neke velike pare koje pripadaju njegovoj nekoj stranci. Još nije to razrešeno, ali je našao sigurnu kuću, promenio je stranku i sada ne smete da ga napadnete jer je navodno opozicija, a on je vaš, iz srca vam je uspeo.
Tako ako bih sada pravio šale na vaš račun, moglo bi to da ide na daleko. Zaista, papir sve trpi. Evo, recimo, na 46. strani šta su planovi integriteta itd. i sve ovo može lepo da se protumači, ali ne može da se reši problem jednog fenomena, ali ovi koji imaju malo više godina, oni to od prilike znaju, a što niste obuhvatili "Peru ložača"?
Da se malo našalimo. Ko je ono, kaže. Pa, ne znam. Kaže - a ko je onaj pored "Pere ložača"? Pa, kaže - to je papa. Pa, ko je onaj pored "Pere ložača" na slici? Kaže – Tito. Znači, "Pera ložač" je glavna funkcija. Njega nigde nema, a on je alfa i omega svega i daleko je poznatiji itd.
On nema taj plan nekog svog integriteta, on je neuhvatljiv. Sada kada bih vam citirao ko sve može da bude sa titulom "Pere ložača" morao bih da preskočim tajkune, to moram da vam kažem, ali da spomenem ove koji drže medijsku sferu u Republici Srbiji. Opet se vraćam na monopol. Postoji prirodni, državni i postoji ovaj partijski koji je uspostavljen. Danas teško da možete da kupite sekundu reklamnog prostora a da se ne pita Tucko bucko, Šaper, Krstić, Đilas i vrlo vešto se prikrivaju korupcionaške afere na nivou grada. Đilasa možete da vidite u kampanji, slika se u obdaništima, u školama i sada je krenuo da se bori protiv korupcije, kada je došlo iz Brisela ono da treba nešto da se sredi, a u ovoj sali ovde gospodin Dragan Todorović je kažnjavan, oduzimana mu je reč zato što je spominjao "Novosti" i "Luku Beograd". Svi su se smeškali, oni koji su u vlasti – šta pričaš, bre, šta izmišljaš, to prljava opozicija nešto radi. Šta bi? I "Novosti" i "Luka Beograd" glavna tema borbe protiv korupcije i dokaz srčanosti proevropske vlade Borisa Tadića.
Moramo nekako da definišemo šta je istina, koliko je ona prihvatljiva. Ovde skoči neko pa kaže – u 2000. godini je bilo najviše korupcije. Dobro, hajde da prihvatimo i to. Ko je krivac, kažite sa Dačićem u koaliciji. Kako sa Dačićem, sa Slavicom Đukić-Dejanović. Šta, 2000. godine su bili korupcionaši, a 2008. godine su proevropski ljudi opredeljeni. Nemojte, ljudi, nađite neki svoj sistem vrednosti. Ne mogu više ja iz ove iz SPS da čuvam. Vi ih napadate, a oni ćute. Ćute zato što i oni sada vole NATO pakt i EU. Trpe, vi pljujete po njima a ovi kažu – pozivamo SPS-ovce da se ne zaljubljuju u koalicione partnere. Ma, zaljubljuju se samo zbog ovoga. Ovaj lepak je važan. O čemu pričamo mi? Pričajte srpski, da vas ceo narod razume. To je najvažnija stvar.
Sada imamo Nada, super početni rezultati, epohalni rezultati. Pogledajte koliki je papir ovde. Zoran Stojiljković – može i naučni rad se napiše povodom ovoga, ali mu ne treba, šta će mu. Napravili ste instituciju i oktroisali ste je. Malo pre sam vam na početku rekao – imovina, gomilanje funkcija i nešto ste sada ubacili oko tih političkih stranaka. Kraj, dalje ne sme da se agencija pita. Ubacili ste sada neku strategiju i da vam ne kažem koja je moja ocena svega ovoga što je napisano.
Neko ko učestvuje u korupciji može da napreduje u državi. Evo vam jedan primer. Godina 2001. u Bosilegradu pojavi se službenik Državne bezbednosti Anđelković Dragiša i zapreti svim državnim službenicima da neka tura mora da prođe, nešto sitno, neki šverc, nešto bezveze, a onda načelnik policijske uprave ili kako se već tada zvao, neki Miki Anastasov, napreduje zbog toga, a naročito njegova supruga Danijela Anastasov, koja je šest puta bila suspendovana kao radnik carinarnice.
I oni su sada, on je sada glavni kontrolor policije u Nišu za ceo taj okrug. Znači, on je morao da uđe praktično u korupciju, da dobije iskustvo i da to iskustvo primeni, i sada policajce proganjaju po svojoj volji.
Evo vam sistemski oblik korupcije. Sistemski oblik korupcije - porodica Simić. Nažalost, imali stan u istoj zgradi gde je bio onaj Simić, viceguverner. I kad jure ovog Simića, oni upadnu kod ovog Simića niže. I još nisu nadoknadili štetu, a odneli vrata i prozore. Znate, protiv koga se vi borite u borbi protiv korupcije? Morate da se borite protiv Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića, kompletne Vlade, glavnog odbora DS i svih stranaka koje su na vlasti. Odatle mora da se krene i da se prekine više sa tim EPP pričama.
Ne znam. Hajde vratite se na Svetog Savu, možda od tada treba da krenemo u tim vašim pričama. Ali ljudi, 11 godina je prošlo. Pa vi ste došli na vlast zato što je ovo prethodno bilo, navodno, loše. Za ovih 11 godina vi nemate ni jedan epohalni rezultat. Jedan. Nađite mi jednu oblast, jednu sferu dobrog rezultata. Nema. Pojavio se izveštaj DRI i odmah krenuli protiv revizora, a ne može da se komentariše. Šta kaže Mirko Cvetković? "Ma to je problem knjigovodstva, knjiženja", znate, samo knjiženje je problem. Knjigovođe nisu znale kako ovaj posao da se završi. Ako se tako ophodimo, ovu instituciju i ovo moraju da čuvaju poslanici, a ne Vlada.
(Predsedavajući: Zahvaljujem, gospodine Krasiću.)
Izvinite, ako sam vam pokvario put ka Evropi.
(Predsedavajući: Jeste.)
Nije valjda da sam pokvario put ka Evropi?
Gospodine Novakoviću, dobro je što smo napokon otvorili ovu temu i ovo što kažem to se, pre svega, odnosi na tačku koja se zove – Izbor predsednika i članova Komisije za hartije od vrednosti.
Na početku moram da dam neke precizne podatke jer stičem utisak da se malo i greši oko ovih pitanja i uopšte oko iznošenja nekih činjenica. Odbor za finansije je još pre dve godine, u skladu sa važećim zakonom, tražio od poslaničkih grupa da dostave svoje predloge kako bi se popunila upražnjena mesta u Komisiji za hartije od vrednosti. Mislim da smo dva ili tri puta ponavljali to pismo, da obavestimo poslaničke grupe da to urade. Da sad preskočimo te dve godine, one su to uradile u jednom trenutku i kao rezultat toga je nastao predlog ove odluke. Naravno, on je većinski izglasan.
Moram da vam skrenem pažnju da mi imamo sistemski problem kada je u pitanju ova komisija, i ne samo kada je u pitanju ova komisija nego i kada je u pitanju izbor drugih paradržavnih i državnih organa, a čiji je izbor u nadležnosti Skupštine, a kada se u zakonu propiše da je predlagač kandidata odbor ili poslanička grupa. To je potpuno neprihvatljivo. Kako je to krenulo? To je krenulo izmenama Zakona o Narodnoj banci još 2003. godine, kada je izabrana Kori Udovički. Tada je prvi put promenjen način izbora guvernera i rečeno je – na predlog poslaničkih grupa. Kasnije je taj automatizam ušao u sve naše zakone, gde Narodna skupština bira članove nekog organa, a ti organi nisu definisani Ustavom, niti su ustavne kategorije. Jedna od tih kategorija jeste i Komisija za hartije od vrednosti, koju reguliše zakon koji reguliše hartije od vrednosti i tržište kapitala.
Kada se ta situacija dešava da poslanička grupa ima status prvog predlagača prema bilo kom odboru, a odbor zvanični status predlagača prema Narodnoj skupštini, onda stvarno imamo ovu situaciju. Imamo situaciju da predloženi kandidati strogo posmatrano ne ispunjavaju uslove za izbor, koji su propisani zakonom. Moj prethodnici, počev od Željka Tomića pa nadalje, citirali su odgovarajuću odredbu zakona. Međutim, stičem utisak da su malo pobrkali u tom čitanju. Jedna varijanta je prvi izbor, a drugo je ovo. To možemo tumačiti kao svojevrsni lapsus, to ne menja suštinu.
Šta je važno za suštinsku raspravu o Komisiji, o članstvu, o radu Komisije? Mislim da smo danas imali prilike da čujemo nekoliko vrlo upečatljivih detalja. Samo da podsetim, preuzimanje akcija kada je u pitanju "Knjaz Miloš" – skandal da ne može biti veći. Kao posledica tog skandala javile su se brojne ostavke članova Komisije za hartije od vrednosti. Nikada te ostavke nisu razmatrane u Narodnoj skupštini. Na bazi jednog člana tog zakona u to vreme, oni su nastavili i kada im je istakao mandat. To se, po nekom principu legaliteta i kontinuiteta, na neki način priznaje, jer se polazi od pretpostavke da je nemoguće da država ostane bez državnog organa. Država u svim varijantama ima neki svoje kontinuitet. Problematično je da li je to uopšte moguće kao tumačenje.
Sama činjenica da se desio skandal sa preuzimanjem akcija "Knjaz Miloša" je moralo da bude tektonski događaj, da se svi nadležni zapitaju kakva je ta komisija u personalnom sastavu i da li treba nešto menjati u smislu nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti? Nije tu samo u pitanju trgovina hartijama od vrednosti, nije samo u pitanju ni preuzimanje akcija, već je i značajan uticaj na Registar hartija od vrednosti. Osim toga, Komisija za hartije od vrednosti jeste u jednom delu i regulatorno telo koje propisuje ko može biti broker, koje uslove mora da ispunjava itd, da ne širim, pošto nije tema taj zakon, niti nadležnosti ove komisije.
Kada se pogleda radno iskustvo na odgovarajućim poslovima, nijedan kandidat ne ispunjava uslove. Ovde ste našli za dvojicu. Jeste, ali oni nisu ispunjavali uslove ni prilikom prvog izbora, pa je pitanje da li uopšte ispunjavaju uslove.
Ko nas je ozbiljno upozorio da nešto nije u redu sa sastavom Komisije za hartije od vrednosti? Pa, jedan član koji je podneo ostavku – Malinić. On je otvoreno u pismu rekao – ljudi, meni je istekao mandat, mene niko ne menja po službenoj dužnosti, podnosim ostavku, da sam sebe zamenim uz pomoć Narodne skupštine i moraćete da otvorite temu Komisije za hartije od vrednosti. Tako se ta tema otvorila, iako je ona, što se tiče Odbora za finansije, već dve i po godine otvorena.
Iz ovoga vidimo, kada predlažu poslaničke grupe, da je to loše rešenje, jer poslaničke grupe se rukovode nekim zahtevima, nekim interesima i možemo reći da dolazi i do grupe omaške u pogledu ispunjenosti uslova za predložene kandidate.
Znate i sami da već nekoliko godina vrhunac demokratije jeste tamo gde je većina. Mi ovde smo u mnogim stvarima rešavali po principu većine, pa smo tako neke birali koji nisu ispunjavali ni elementarne uslove, pa smo putem tog glasanja izvršili svojevrsno amnestiranje. To je kao u ono vreme kada je bio Radoman Božović, rekao je sa 70 glasova u ovoj sali imam da proglasim da je zemlja četvrtasta. Nešto slično demonstrira i gospođa Čomić, ali Radoman Božović je radio po nalogu Slobodana Miloševića, a ovo gospođa Čomić radi po nalogu Borisa Tadića. To je ta promena. Većina može sve. Ne može baš većina sve, ne može većina da napravi ovim ljudima petogodišnje radno iskustvo na poslovima sa hartijama od vrednosti. Zašto? Oni napisali u svojim biografijama da hartije od vrednosti znaju preko udžbenika. Verovatno neko od njih nije držao u rukama neku obveznicu itd.
Koga ste predložili? Partijske kadrove, treba da pričamo da to nisu partijski kadrovi, jesu. U kojoj srazmeri? U srazmeri kako je formirana Vlada i to je činjenica i tu možete da demonstrirate tu vašu većinu, ali ne možete da promenite onaj fundamentalni nedostatak koji se tiče elementarnih uslova koji treba da budu ispunjeni.
Samo da vam skrenem pažnju. Narodna skupština nije usvojila ni jedan zakon o završnom računu budžetu, počev od 2002, 2004, 2005, 2006, 2007. i tu stajem. Godina 2008. i 2009. su u proceduri. Onda se stvarno postavlja pitanje – ako Republika Srbija kao država preko Vlade i Narodne skupštine ne želi da na kraju godine podvuče crtu i obavesti građane kako se ponašala Vlada u trošenju narodnih para i to ima svoj kontinuitet od onog momenta kada nas je zapljusnula demokratija, onda koga mi prozivamo za nepoštovanje zakona? Da li imamo moralno pravo nekoga da prozivamo za nepoštovanje zakona? To je najočigledniji primer kršenja zakona.
Onda se nađu pametni, pa kažu – u međuvremenu su se menjali propisi, pa je trebala interna, eksterna revizija i pre nego što je izmišljena DRI, to je po sistemu izgovora. Činjenica, vlast nije podnela račun. Zašto? Ima razloga zašto nije podnet račun.
Sada bih krenuo sa ovim sastavom. Neću toliko pričati o imenima i prezimenima, zato što su moji prethodnici pročitali sve što je interesantno u njihovim biografijama, a može da posluži kao dokaz da ne ispunjavaju uslove, ali bih vam skrenuo pažnju na činjenice, čitam dokument koji je potpisao državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Branislav Zec. Vrlo interesantni podaci. To su podaci o privatizacijama i raskinutim privatizacijama. To ima veze sa hartijama o vrednosti, jer se radi o akcionarskim društvima i njihove akcije su registrovane u centralnom registru.
Evo interesantnih podataka. Mirko Cvetković je bio direktor Agencije od 26. decembra 2002. godine do 7. aprila 2004. godine. Za vreme tog njegovog mandata prodato je 795 firmi, preduzeća i odmah je raskinuto 199.
Sledeći, vrlo interesantan direktor Agencije za privatizaciju bio je Miodrag Đorđević. Od 15. jula 2004. godine do 5. oktobra 2006. godine, prodato 497 a raskinuto 111. Treći na ovoj listi je gospođa Vesna Džinić, koja je bila direktor ove Agencije za privatizaciju od 25. maja 2007. do 18. juna 2009. godine, prodato 531 firma, odnosno preduzeće, raskinuto 193. Usrećeni Vladislav Cvetković koji je danas, do sada je prodao 46, raskinuto je osam.
Kada se sve to sredi, počev od Vladimira Čupića, koji je bio prvi, a zatekao je Vladimir Čupić, to je ovaj što je sada direktor banke Hipo, što malo zna da trguje sa oružjem, to mu je nasledno, inače Hipo banka je nastala u Klagenfurtu, glavni osnivač te banke je bila ova Gajderova stranka. Ta banka je velika sredstva stekla tokom onih 1991. 1992. ili 1993. godine, jer su oni bili kanal za plaćanje ilegalnog naoružanja koje je dolazilo u Sloveniju, Hrvatsku, BiH. To samo da se zna ko je šta radio, kako je radio i na kojoj se strani nalazio.
Od kad je zapaljena ova zgrada i došla demokratija po najvišim evropskim standardima prodato je 2.280 preduzeća, od toga je raskinuto 625.
Ima, gospodine Novakoviću, nego vi ste razgovarali sa sekretarom kada sam objašnjavao zašto ima veze, pa niste čuli.
Ima veze zato što sva ova preduzeća, akcionarska društva moraju da imaju registrovane svoje akcije kod centralnog registar, a centralni registar nije toliko samostalan jer iznad njega jeste kapak Komisija za hartije od vrednosti. Sada pravim vezu između uspešnih, neuspešnih i svih ovih privatizacija i potrebe da se baš obezbedi ovakav sastav komisije za hartije od vrednosti čiji članovi čak ne moraju ni da ispunjavaju uslove koji su propisani zakonom, jer će većina od 126 da to izglasa i na taj način će da se pokrije, kao što se ovde pokriva i činjenica da nemamo završne račune od 2002. godine zaključno sa 2007. godinom. To su sve crni tragovi demokratije, najcrnji tragovi demokratije. To ne može da se promeni sa 126.
Pokušavam da objasnim ljudima zašto neko danas oseća da teško živi, da ima nekih problema.
Gospodine Novakoviću, pošto sam uspeo ono što sam planirao, vi ste usmerili da idem prema temi, izuzetno sam vam zahvalan, jer moram da vam objasnim još jednu vrstu manipulacije koju je ova komisija završila, a isto će da nastavi i dalje. O čemu se radi? Vi se sećate da je 2008. godine pod uticajem svetske ekonomske krize, od milošte je zovemo SEKA, došlo do poremećaja na našem finansijskom tržištu i na zahtev nekih kadrova iz AP Vojvodine, po nagovoru Bojana Pajtića, pokrajinska vlada, odnosno Sekretarijat za finansije je povukao neka sredstva koja su bila na depozitu kod "Metals banke". Napravili su insionuaciju da se dovodi u pitanje likvidnost te banke i brže bolje Jelašić uvede mere i ubaci kadrove DS da budu privremeni organ koji će to da sredi. Sada ćete da čujete šta je uradila, to je osmišljeno, videćete u nastavku koju je funkciju dobila Komisija za hartije od vrednosti, meni priznali u Odboru za finansije, tako da nemojte da se sekirate, ima sve u stenogramu.
Kada su to lepo završili, jer su dve godine pre toga razmišljali kako to može da postane razvojna banka Vojvodine, onda pomereni ovi, došli njihovi, vrati AP svoja sredstva i sada banka, pošto su joj skinute te mere traži od Komisije za hartije od vrednosti zatvoreni postupak dokapitalizacije, kako bi se omogućilo AP da samo ona kupi nove akcije koje su u funkciji povećanja kapitala te banke.
Ko je učestvovao u operaciji? Narodna banka, gospođa Diana Dragutinović, ministar finansija i morali su da dobiju mišljenje Komisije za hartije od vrednosti.
Komisija za hartije od vrednosti je dala mišljenje da Autonomna pokrajina spada u te prioritetne državne subjekte koji mogu da kupe u zatvorenom postupku i samo su jednu stvar zaboravili – Autonomna pokrajina nije taj državni organ, to je mogla samo Republika.
Zašto su oni prekoračili to ovlašćenje koje su imali? Po nagovoru Ministarstva finansija. Naravno, malo se potrudio, to članovi Odbora znaju, i onda je eksplodirala afera Šarić. U okviru te afere Šarić, Putnik znate šta je on sve tamo drmao, kupovao, itd, i svi znaju da je slavio četvrtu milijardu kada je zaradio u Novom Sadu. Niste bili na proslavi? Neki vaši prijatelji su bili na proslavi, gospodine Novakoviću, posle ću da vam kažem, da me ne biste kaznili. Znači, sve to znamo, ali balkanski ratnik se slučajno desio, jer se nasukao brod. Da se nije nasukao brod, Šarić bi sad vedrio i oblačio još više.
Međutim, i dalje ostaje enigma da li Šarić uopšte postoji. Vidite kakva je uloga bila Komisije za hartije od vrednosti. Ovaj sastav Komisije za hartije od vrednosti je sa davanjem takvog mišljenja, da Autonomna pokrajina jeste prioritetni državni kupac kome se dozvoljava, ona je u stvari pokazala da ona ne može po svom personalnom sastavu ni da bude regulatorno telo, niti je u stanju da propisuje pravila, niti da organizuje te ispite za brokere, za dilere, za porfelio menadžere, itd. Sve su upropastili. Jednostavno, ne sme ništa njima da se veruje.
Zbog toga, gospodine Novakoviću, upozoravam vas i većinu ovde, Milko Štimac, Dušan Bajec, s obzirom da su oni iz onog starog sastava, ne bi smeli da budu čak ni kandidati za članove komisije, nezavisno od onoga što su Željko Tomić i moji prethodnici pričali, da ne ispunjavaju one uslove koji su propisani zakonom.
Znači, samo zbog toga što su omogućili otimanje "Metals banke", stvaranje Razvojne banke Vojvodine uz rešenje Zakona hartije od vrednosti, dali su jedno mišljenje koje je suštinski nezakonito, ali šta to briga neke. Na bazi tog mišljenja Pokrajinski sekretarijat za finansije je postao najveći akcionar Razvojne banke.
Zašto je to sve urađeno? Zbog Fonda za kapitalne investicije AP Vojvodine, koji je ne samo beli slon nego zaštićeni medved. Oni mogu da investiraju direktno u nekim mesnim zajednicama, da preskaču sve redom, ne treba Zakon o javnim nabavkama. Oni su osam milijardi koristili. Za četiri milijarde imaju gubitka, ne mogu da opravdaju.
U čemu su se posebno istakli? Istakli su se na dopunskim izborima jer je Pajtić išao i zaključivao ugovore sa mesnim zajednicama – samo zaključite ugovor, mi ćemo 50% da sredimo do dana izbora, a ako glasate u toj mesnoj zajednici za autonomaše na čelu sa DS i onda ćemo 15 dana posle izbora sve to da završimo. Svi oni koji su poverovali i dalje imaju nerešenu kanalizaciju, a da vam ne pričam kad prave neka igrališta. To ću sutra bolje da saznam. U Ratkovu su napravili neko igralište, ne znam koliko su miliona dali. Ljudi koji se malo razumeju u te koševe i u taj asfalt, kažu pa to je sve moglo da se završi za 500 hiljada dinara. Oni su dali valjda šest ili sedam ili osam miliona dinara, a da li će neko da iščivija šta se dešava sa tim Fondom za kapitalne investicije Vojvodine? Da li postoji nadležnost ove komisije? U jednom delu postoji, ali strah je mnogo veći.
Da li vidite čemu služi i zašto se vraćaju ovi ljudi? Možda vi ne znate ko je Zoran Ćirović. To je onaj što uvek dođe sa Božidarom Đelićem ovde i stalno se smeška. Pokažeš mu prst, on se smeška. Pokažeš mu drugi prst, on se smeška. Doktor je kao neki. Ne znam zašto se doktori toliko smeju. Videćete koliko je tanka biografija.
Gospodine Novakoviću, kaže se Zorica Krnjević. Da li ima ona nekoga u nekom ministarstvu? Ne znate? Kako sve moram da znam a vi ne morate ništa da znate? Ima neke veze sa onim ministarstvom gde su ona dva Tačijeva Albanca zaposlena da rade na poslovima srpskih pitanja. Ne znate to? Zašto se bavite politikom kad ne znate? Da biste se bavili politikom morate sve da znate. Morate da špijunirate, morate da otimate podatke, morate preko noći da preskačete u prostorije G 17 plus, da otvorite prozor, da uzmete podatke. Morate sve da radite. Zašto? Zato što političar ne sme da napravi grešku. Ako napravi tu katastrofalnu grešku, evo gde nas je Boki doneo. Nije Boki 13, nego Boris Tadić. Vidite gde nas je doveo?
Posle ovoga stvarno postavljam pitanje javnosti ko će da digne ruku za ove kandidate. Ne morate meni da verujete, ali verovatno ovom gospodinu Maliniću treba verovati jer je godinama bio insajder. Najbolje zna kakvi su ovi njegovi iz komisije, šta su radili i kako su radili.
Mogao bih još da vam pričam o toj komisiji za hartije o vrednosti, ali neću, gospodine Novakoviću da se ne biste preznojavali, da se ne biste mučili. Inače, najsmešnija stvar koju smo čuli na Odboru za finansije od gospodina Štimca je bila -ova komisija se sama finansira i na kraju godine smo ostvarili dobit i vratili u budžet. To gledajte, ljudi, da pod hitno izbacimo iz naših propisa. Ni jedan državni organ ne sme da bude samofinansirajući. Svi moraju iz budžeta da se finansiraju. To što naplaćuju svoje usluge, ide u budžet, pa iz budžeta da se finansira, jer ukoliko neko postane samofinansirajući u uslovima tržišne ekonomije zakona ponude i potražnje i logične pretpostavke jutrašnje sednice gde smo imali one dve institucije, sistemski razvijamo korupciju.
Da bi se gospodin Štimac sa svojom komisijom finansijski pametno ponašao on mora da uvaži tržišne principe jer će više da se ceni ta komisija ukoliko dva miliona uplati u budžet na kraju godine. Ukoliko uplati samo 500 hiljada nije bio baš mnogo uspešan.
Sada cenim da Guta Radosavljević ide samo zbog toga u ovu komisiju, jer je na čelu Poreske uprave, a znate da je njihova nadležnost da po zakonu otmu, naplate, itd.
Nadam se da nije niko shvatio da imam bilo šta lično ili bilo ko od mojih kolega sa ovim ljudima, sa ovim imenima i prezimenima. Svrha današnje rasprave i našeg učešća jeste da ukažemo da ovako ozbiljne stvari ili pitanja koja moraju da budu ozbiljna ne mogu da se rešavaju na ovakav način, pogotovo ne možemo da predlažemo kandidate, a ti kandidati u svojim biografijama iznose podatke i činjenice koje pokazuju da ne ispunjavaju elementarne uslove za izbor.
Zaboravite sve ovo drugo što sam rekao, ovaj formalni uslov da ne ispunjavaju je toliko dominantan da, zbog toga što smo se svi zakleli ovde da ćemo da poštujemo Ustav i zakon, ta zakletva nas obavezuje da ne prihvatimo ovo već da ovo ide na neku drugu doradu.
Da li sam preterao?
Častim vas, gospodine Novakoviću, što pre u EU.
Gospodine Novakoviću, koliko je ostalo još?
(Predsedavajući: Ugrubo, trideset minuta, ali ovo je korekcija.)
Da, predivno antievropsko vreme. Danas pričamo o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. To je sve što imam namere da pročitam iz ovog teksta vašeg predloga zakona, jer sve drugo što bih pročitao, a ne daj bože kad bih mu dao neki ozbiljan značaj, zamerili bi mi građani i pomislili bi i ovaj se učlanio u ove proevropske institucije, zahteve itd. No, da krenemo redom. Zakon koji reguliše sva pitanja oko obaveznih doprinosa tiče se PIO, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Ovim predlogom zakona predlagač pokušava da terminološki uskladi nešto što je u međuvremenu promenjeno, a oni su zaključili da je to epohalna stvar koja treba da se promeni u ovom zakonu. Kad se to bude promenilo ima da svane kako osiguranicima, tako i korisnicima prava. Moram na početku da kažem da ovaj predlog zakona ili uopšte ovaj zakon je ta leva strana njihovog finansijskog plana, gde treba da se obezbede prihodi za ova tri državna fonda.
Ne menjaju se stope, ne menja se način obračuna, utvrđivanja doprinosa, ništa drugo se ne menja, nego što poljoprivrednik i zemljoradnik više nisu zemljoradnik nego samo poljoprivrednik. Epohalna promena, svaka čast Božidaru Đeliću. Kao i što indeks rasta potrošačkih cena treba da zameni stopu rasta cena na malo. Svaka čast eurostatu. Šta je treća promena? Malo se definiše šta su volonteri, mada to nije ni trebalo da se menja, jer je u postojećem zakonu takođe postojala kategorija dobrovoljaca koji rade za opšte dobro.
Da ne bi bilo zabune, da kažu – pa, vi samo kritikujete, a ništa ne predlažete, u nastavku ću da iskoristim, gospodine Novakoviću, priliku da malo ispričam o ekonomsko-socijalnom programu SRS. To je ono što je gospodin Dinkić, kada je pre 10 godina došao iz SAD, na aerodromu prvo rekao – jedino SRS ima koezinstentan socijalno-ekonomski program. Samo da vas podsetim, da ne biste napravili grešku, da ne biste došli u sukob sa gospodinom Dinkićem. Šteta što vi to ne primenjujete.
Da krenemo redom. Ako je država propisala obavezu osiguranja, onda ona mora to da reguliše i snosi krajnju odgovornost za tu celu oblast. Ovim predlogom zakona mora da se uredi ko su osiguranici, ko su korisnici i ko su obveznici plaćanja doprinosa. To su obavezni doprinosi. Sada kada pogledamo ova naša tri fonda, vidimo da u Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja imamo trajnu rupu kao ambis i po osnovu odgovornosti države za tu oblast ona svake godine u budžetu mora da planira veliku količinu sredstava koja transferom upućuje Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja, kako ljudi koji su ostvarili pravo ne bi bili oštećeni zbog činjenice da je onaj Kajzerov sistem finansiranja penzijsko-invalidskog osiguranja propao. Tekuće finansiranje je propalo.
Šta treba tu da se uradi? Dok je bilo rasta proizvodnje, dok je bilo rasta zaposlenosti, dok je bilo nekih pozitivnih ekonomskih rezultata naše privrede, dokle god je postojala obaveza da prilikom isplate plata mora da se plate i porezi i doprinosi, fondovi su se punili. Da vas podsetim, 1985. godine u Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja bila je obavezna rezerva, tromesečni iznos svih penzija. Danas, i ne samo danas, nego za proteklih 20-ak godina, imamo stalnu rupu. Da krenem od toga šta je doprinelo da ta rupa bude tako velika, da čak i MMF oštri svoje pero nad Srbijom, pa zbog toga imamo i situaciju da je zaustavljen rast penzija i plata, kako bi se očuvao, navodno, ovaj ekonomski sistem.
Ovo ste, gospodo poslanici, dobili kao odgovor na jedno pitanje – ko je bio sve direktor Agencija za privatizaciju po godinama, koliko je firmi privatizovano i koliko je ugovora raskinuto? Evo podataka: od 2002. godine 2.280 firmi je privatizovano, a raskinuto je 27,46%, odnosno 626 privatizacija. Može se izvesti zaključak da je napravljena velika šteta sa tom divljačkom privatizacijom, jer gotovo, rekao bih, od četiri privatizacije jedna može da liči na nešto što je u skladu sa propisima, a za tri privatizacije mogu samo da se dogovore između tužilaštva, suda, ljudi iz agencije i onih koji su kupili to preduzeće u procesu privatizacije ko će da ide u zatvor, ili mogu da idu svi. Možda bi bilo najbolje da idu svi u zatvor.
Onda imamo situaciju da jaka privredna društva, jaka po nekim kriterijumima, naročito jaka po reklamama, beleže epohalne rezultate, ali duguju državi i poreze i doprinose. Onda se postavlja pitanje – kako je moguće da neko reklamira na televiziji svoju firmu i svoj proizvod, predstavlja se mnogo jakim, a državi duguje? Znate, ako si mali privrednik, pa duguješ državi, nastradao si. Ako si veliki privrednik i duguješ državi, država te reklamira, pa onda možeš da budeš u timu tenisera, možeš da budeš u timu odbojkaša, možeš da budeš u timu fudbalera, možeš da budeš i Šećerko, možeš da budeš i ovaj, pa možeš da budeš i onaj, bitno je da si viđen. Šta je sa obavezama prema državi?
Ovde se pokazuje da Boris Tadić više voli one koji ne plaćaju poreze i doprinose, nego one marljive pekare, kovače itd, koji uredno moraju da plate, jer su nastradali. To je naš problem, i penzijskog i zdravstvenog i ovog osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Međutim, o tome nema reči, nema reči. U ovoj knjizi nema reči. To je idealno. Neko će da kaže – a gde je država sa svojim atributima moći? Što ona ćuti? Gde može vrana vrani da vadi oči, ljudi moji. To još nije zabeleženo.
Evo još jednog primera. Kako funkcioniše kod nas taj pravni sistem? Evo najbolji primer. Uzeću za primer Ustavni sud Republike Srbije. Pre nekoliko dana smo dobili rešenje - obustavlja se postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o posebnim uslovima i načinu uvoza, preradu, distribucije i prometa nafte, odnosno naftnih derivata. Gospodine Novakoviću, to je objavljeno u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 16/01. Ovo 01 je 2001. godina
(Predsedavajući: Verujem vam sve to, ali povežite mi sa izmenama i dopunama zakona.)
Sada ću ja da vam sve to povežem na tanko, pa će vam biti mnogo jasno. Ima da progledate, znate kako fino.
Znači, 2001. godine je pokrenut postupak za ocenu ustavnosti te Đinđićeve uredbe. Dana 29. juna 2011. godine, ovi dr-mr, Dragiša Slepćević, pa i moj Gale, Dragan Stojanović, pa Katarina, pa ovaj, pa onaj, presavili su tabak da kažu – bespredmetno je da se danas o tome priča, jer su se u međuvremenu promenili propisi. Ako Ustavni sud deset godina neće da reši nešto, izvinite molim vas, o čemu mi onda pričamo? Koja je zaštita koju mogu da imaju građani? Da li neko sme da se obrati našem pravosuđu? Ne sme. Da li neko sme da presudi Šećerku, Miškoviću i ovima? Ne sme, ljudi. Zašto? Pa pola državnih službenika radi za te institucije. To je kupljeno. Ne sme ništa.
Gde je rešenje? Pa da se zadužuje država. Gde je još jedno rešenje? Uzimaće kredite za koridor, ali mora da pere pare da budu za socijalnu zaštitu. Vi mislite da ovi iz Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj to ne znaju? Znaju oni to sve, nego vas puštaju da se što više zaglibite, jer što god ste više u tom mulju oni mogu lakše da vas kontrolišu, da manipulišu sa vama, a ove četiri agencije - iju-ju, ija-ja. Fino, lepo, mazno, doček, "Veliki brat", "Farma" itd. Regioni, Gospodine Novakoviću, URS. Znate šta kaže Mlađa? Kaže – nesposobna Vlada, treba nam bolja vlada. Totalno čovek dezorijentisan u prostoru i vremenu.
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, izvinjavam se, samo ispočetka. Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Ni šećer, ni nafta, ni stanje u pravosuđu, nego izmene i dopune Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Hvala.)
Gospodine Novakoviću, izražavam svoj protest što su ove izmene i dopune nedovoljne. Centralni problem ova naša tri fonda jeste nedostatak sredstava. Upravo pričam o izvorima sredstava da bi se pokrile sve rupe u penzionom, zdravstvenom i Zavod za tržište rada.
Tu moram da vam kažem. Iz budžeta država interveniše prema ovim svojim paradržavnim institucijama i na taj način se vrši svojevrsna preraspodela, pa ono što su trebali da urade organizatori privrednog života koji su morali da ispune obavezu prema državi, i taj porez i obavezu prema ovim fondovima koja se, pre svega, odnosi na svoje zaposlene i na korisnike prava po osnovu penzijskog, zdravstvenog i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, ne ispunjavaju svoje obaveze a vlast, čiji deo predstavljate i vi, gospodine Novakoviću, to toleriše. Uzeo sam primer, ako je to moguće kod Ustavnog suda, zašto onda nije moguće kod upravnog, kod osnovnog, kod višeg, kod Vrhovnog kasacionog?
Tu ste zatvorili krug. Tu vam je "maca", gospođa ministar pravde, Boško Ristić, vedre i oblače ko će biti sudija, ko će biti tužilac. Znači, zatvoren sistem. Običan čovek ne može da mrdne. Gde god mrdne on se suočava sa nečim, a to se prikriva medijskom nominacijom: Tucko, Šafer, Krstić, Đilas, itd. Sve televizije drže trojica ljudi u svom vlasništvu. B92, "Prva" – Grk; "Pink", "Avala" – "Pink". Gde da mrdneš, gde da kažeš istinu? Proći će ovi odmori, pa ćemo mi da krenemo pešački od mesta do mesta, od mitinga do mitinga, da objašnjavamo ljudima da shvate zašto je teška situacija, ko je uzrok ove teške situacije i zašto ova socijalno odgovorna Vlada, ova vlada se hvali da u njoj većinu čine kandidati za Socijalističku internacionalu. Socijalisti su u Evropi samo u četiri države na vlasti i gde god su oni na vlasti, katastrofa je. Primer je Grčka. Papandreu je bio zadužen ovde da veliča evropske vrednosti, da se zaklinje u socijalnu pravdu itd. Neka ide sada da ubedi svoje Grke u socijalnu pravdu.
Unapred vas upozoravam, ovde nema tih promena koje su potrebne, nema tih izmena. Da li je rešenje da se možda smanji stopa doprinosa za osiguranja, a da se poveća obuhvat obveznika koji bi plaćali? Neće o tome Vlada da razmišlja. Zašto? Zato što znaju kakav je njihov odnos prema zakonu. Zakon je mrtvo slovo na papiru, zakon je nešto što obavezuje opoziciju, zakon se ne primenjuje na naše. To je logika pravno-političkog sistema u režiji DOS, DS i onoga što pretenduje Socijalističkoj internacionali.
Socijalisti se uvek pozivaju na neke institucije kao garanciju nečega i uvek prevare ljude, o socijalnoj pravdi itd. Evo vam ga Papandreu, prevario čovek i sada ima igranku svaki dan. Svakog dana se igra na Trgu "Sintagma" kolo – kako preživeti. Ne želim da se to desi sa Srbijom i zato vas upozoravam, naš problem jeste kako naplatiti dospele obaveze po osnovu obaveznih doprinosa. Zašto? Da bi sistem funkcionisao, da bi sistem garantovao prava osiguranicima i naročito da korisnici prava mogu da uživaju ta svoja prava koja su im priznata zakonom. Vi to ne rešavate definicijom volontera, definicijom poljoprivrednika, definicijom sveštenika prve, druge, treće, četvrte, pete klase, vi to ne rešavate indeksom potrošačkih cena. Vi ni jednom odredbom koju ste ovde promenili gorući problem ne rešavate.
Izvinite, molim vas, o čemu mi pričamo? Zašto vi nas terate da pričamo o pojmovima? Penzije nisu male zbog pojmova, nego zato što oni koji moraju da uplate doprinose su amnestirani bilo kakve odgovornosti. Razmislite, ljudi, kako je moguće da neko duguje stotine miliona dinara po osnovu doprinosa i poreza, država ćuti, a on se reklamira i na taj način, putem reklame, se ne razlikuje od Dafine i Jezde. U čemu je razlika u odnosu na Dafinu i Jezdu? Kako država može da stoji iza prevare? Tako je bila elita internacional, tako vam se dešavaju druge stvari.
Sada nova varijanta koju ste pripremili u Vladi. Sada nameravaju da sve specijalne bolnice u našim banjama prodaju. Nije uspelo preko ministarstva G 17 plus, nego će sad to Vlada. Šta će onda da se desi? Da li će onda moći čovek koji je doživeo traumu noge, pa je obavezna rehabilitacija u nekoj od tih banja, po osnovu socijalnog i zdravstvenog osiguranja da ide tamo ili će morati po tržišnim principima da se javlja kod novog vlasnika jer je neko zamislio da naše banje treba da budu Slovenske Toplice?
To što vi kažete – tako, vi to možete da se igrate sa vašom imovinom, a ne možete da se igrate sa imovinom koju su generacije stvarale u ovoj zemlji. Ne možete da se igrate sa imovinom fondova. Vi mislite ako ste trenutno na vlasti da možete sve da prodajete. Ne možete sve da prodajete. Zabranjeno je. Srbija nije na prodaju. Prodajte vaše, gospodine Novakoviću, u vašem stanu. Ono što ste vi svojim rukama zaradili. Ono što su generacije zaradile, mora da se radi sa poštovanjem. Vi iz PUPS-a razmislite malo o tome. Kome vi dajete podršku? Kako ćete sutra kod penzionera? Kako ćete vi lekari sutra kod vaših pacijenata da izađete na crtu? Vi mislite – sve može. Hajde onda da obezvredimo Skupštinu, neka bude 15 poslanika, niko to više neće da sluša, nikoga to više ne interesuje. Mislite da je cela Srbija halapljiva, pa se svi pale na to – što veća halapljivost, veća popularnost. Sad ubacujemo vaterpoliste, ubacujemo ove, lep ko devojčica itd.
Ljudi, to više ne prolazi. Morate da čuvate Srbiju, na svakom koraku, po svakom zakonu, po svakom pitanju. Vi nama servirate neke nežne pričice, mislite, to će da prođe, to će mediji da pokriju. Gde su vam novinari danas? Ne interesuje ih. Nije vest. Poslanik ujeo mačku. To je vest. To traže oni sada. Nije vest doprinosi. Nije vest da se podnese izveštaj zašto su rupe u fondovima. Da se objektivno sagleda gde su rupe, gde su greške sistema a gde su te subjektivne slabosti, kako ste to pričali. Gde su ti koji izigravaju propise? Zašto ne mogu neki propisi da se primene prema Miškoviću, Beku i da ne ređam dalje? Zašto? Kako su oni zaštićeni? Koji je taj zakon o zaštiti tih prirodnih lepota Srbije? I zašto su oni prirodne lepote Srbije? Nakralo se. Napljačkalo se. Malo im to, nego sad komanduju celom Srbijom.
Ne sme ni Boris Tadić da pisne. Ne sme niko. Ovaj jadnik samo beži po inostranstvu, mrsko mu da bude u Srbiji, da podnosi izveštaj, da se suoči sa svojim narodom. Nego da mu pripreme medijsku scenu kako ga narod obožava i voli. Dokle god se tako pravi medijska scena, tako će teško nama i biti. Rešiće vam neki potpis u oktobru, novembru, decembru, kada god, limburga meseca. Neće ništa da reši, nego mora u pamet.
Ja sam očekivao od vas iz PUPS-a da vi snagom vašeg potpredsednika koji je godinama bio predsednik upravnog odbora Fonda PIO, za koga znam da ima analiza o kretanju tih sredstava, da izađete sa dokumentacijom i da kažete – izvinite molim vas, ovo je deklarativna promena. Ovo nas ne zadovoljava. Da li ste pitali ljude koji rade u ovim institucijama šta je potrebno da bi se naplatili doprinosi ili da se poveća iznos po osnovu doprinosa? Gde je ta analiza? Zašto ta analiza ne prati ovaj predlog zakona, pa da nas ubedite da je baš ovo neophodno da bi se poboljšao sistem. Ne. Tu analizu ne smete da iznete. Imam ja tu analizu, znam sve te podatke. Meni barem nije problem da dođem do toga. I neće ništa da se reši. Povećava se rupa. Povećava se neizvesnost kod ostvarivanja i kod korišćenja ovih prava.
Za to vreme imamo, znači, nedostaju sredstva, i imamo fond za tržište rada, kako ga sad zovete, nije ni bitno, imate ovog Dejana Jovanovića, sad selite te, nije Beograd, nego će biti Kragujevac. Znate koliko tamo ima neracionalne potrošnje? Pa, UBPOK tamo dva meseca da rilja, da radi, ne bi mogao da iznese svu dokumentaciju. Evo vam, gospodine Novakoviću, jedan primer, pošto znam da ste vi srčani borac za pravdu, uostalom profesija vam nalaže to, mi smo ovde više puta pričali, a u vezi sa Zakonom o obaveznim doprinosima, tumačite da se tiče onog dela doprinosa za slučaj nezaposlenosti.
Vidite, jedan vaš poslanik, moj školski drug, njegova žena radi na fakultetu i ona osmisli genijalnu ideju, da diplomirani sociolozi mogu da budu diplomirani socijalni radnici i naprave neki program i kažu taj program može da se realizuje ukoliko tržište rada u Nišu da neka sredstva, a oni jedva dočekali da daju neka sredstva. Međutim, ovima na Filozofskom fakultetu bilo to malo, oni kažu – ali i polaznici treba po hiljadu evra da plate i dobiće diplomu diplomiranog socijalnog radnika. I sve oni to završe, i diplomirani sociolozi se prijave, odslušaju to tamo završe, dobiju diplome, sve, itd, odu na tržište rada, sad kao diplomirani socijalni radnici, ne mogu da ih tako registruju. Zašto? Ministarstvo prosvete ne može uopšte da zamisli da je nekome palo na ideju to da - sad si sociolog sad si socijalni radnik.
Kako može na fakultetu kurs, kursista? Znači, diplomirani sociolog završi neki kurs i sad je diplomirani socijalni radnik. Gde je to moguće, po kom programu? Država prevarila polaznike. Zašto kažem država? Fakultet je državni, tržište rada državno, država dala pare, a ovi jadnici doplatili sa po hiljadu evra. Sada država prevarila polaznike, Žarko Obradović formalno-pravno čovek u pravu - gde je program, pa zar je to moguće, pa treba da prođe institucije itd. Ma ne, na silu teramo. Koje su to neracionalnosti? Ili ovo što Zavod za tržište rada finansira samozapošljavanje, prva šansa, druga šansa, 1673. šansa itd, itd.
Molim vas, gospodine Novakoviću, zamolio bih vas, pošto tu vedri i oblači vaša stranka, da sednete u autobus i da krenete prema Lazarevcu, u centru Stepojevca stanite na semafor, sa leve strane postoji kladionica koja se zove "Euro šansa", a preko puta je menjačnica. Ko god poveruje u Euro šansu pa uđe u onu kockarnicu izgubi pare, a onda mora da ode preko puta u menjačnicu, jer je to vezan posao, da promeni evre u dinare da bi otišao ponovo da izgubi te dinare. Ta naša vlada je euro šansa. Lepo zvuči, ali kad poveruješ nastradaš. Evro šansa, euro šansa gde god se okrenemo.
Prekinite ljudi sa tim stvarima. Ako hoćete nešto ozbiljno da se promeni što iz fundamenta menja položaj status osiguranika, korisnika, obveznika, u redu, dajte da radimo, ali ako nas sazivate da bi vam pravili društvo u igrama o pojmovima, nemojte, molim vas, da nas zovete.
Ovo je neozbiljno. Mi smo namerno došli danas da istrošimo ovo vreme, da bi ukazali javnosti kakve sve manipulativne metode koristite, što reče Stevanović - iz šupljeg u prazno. Ali, morate da shvatite, to je pogrešna naša izreka - iz šupljeg u prazno. Zašto? Jer u ovoj operaciji koju vodi Vlada Cvetkovića na čelu sa Borisom Tadićem, iz šupljeg u prazno neko se poprilično dobro omastio. Vi ste čak i promenili naše izreke u praksi. Vodite računa, pogotovo da se bez razloga mnogo ne popularišete i ne hvalite da možete nešto epohalno da napravite u ovoj oblasti. Nadam se da će neko da prenese ovim ljudima iz Ministarstva, to bi trebalo da bude rad, socijalna pitanja, zdravstvo itd, nije nadležno Ministarstvo finansija. Postoje neki standardi i neki principi, načela za ove tri oblasti. Čak ni u ovoj promeni vi se tih načela niste držali. Svrha ova tri osiguranja je upravo to da onaj ko radi i ko po osnovu rada stiče platu, naknadu itd, bude obavezno osiguran i druga svrha, da onaj ko organizuje neki posao, pa koristi i te volontere, pripravnike i druge koji nisu formalno-pravno u nekom radnom odnosu na neodređeno vreme, a rade, pa pretrpe štetu materijalnu, nematerijalnu zbog tog rada ili u vezi sa tim radom, povreda na radu, profesionalno oboljenje itd, da imaju i da su pokriveni sa ova dva vrlo značajna osiguranja koja garantuju ljudski život.
Tendencija je da svaki građanin bude obavezno osiguran nekim vidom osiguranja za sve njegove životne aktivnosti. U saobraćaju to je osiguranje za treće lice, oni koji ne rade životno osiguranje, oni koji rade po osnovu rada da budu osigurani. To je tendencija, ali taj sistem mora da bude jedinstven, celovit, konzistentan, nekontradiktoran i najvažnije, da se primenjuje. Ukoliko se ne primenjuje, džaba ste krečili.
Vi imate mala, srednja preduzeća, preduzetnike, koji kada kasne zapadaju u teške probleme egzistencijalne opstanka pravnog lica. Imate i ove bele slonove u privatnoj svojini, koji su zaštićeni, koji su rado viđeni u ambasadama, na prijemima, na utakmicama itd. oni se reklamiraju, oni mirno duguju. Zašto oni duguju? Ko njima toleriše dugovanje? Da li je ta imovina sa kojom raspolažu njihova? Da nije to možda imovina državne bezbednosti, pa im se toleriše?
Hajde da otvorimo to pitanje – čija je ta imovina koju oni koriste? Znamo da je ta imovina došla preko ovih egzotičnih ostrva. Ni krivi ni dužni postali bogataši. Znamo da je ovo sedma generacija tajkuna. Šest generacija je počišćeno. Ko ih je počistio, ko ih je napravio? Ko je odlučio da ovi opstanu?
Vidite, ovi tajkuni kada se pojave, ko je vlasnik kapitala, negde iz Londona, ovamo, onamo. Koliko ima onih firmi koje su vlasnici, a registrovani na Bečkom aerodromu, u nekim skladištima, nekim prostorijama.
Da li je ovo što se vodi na ime ovih ljudi, da li su baš ti ljudi vlasnici, ili se možda pravi ugovor nalazi u nekom sefu, kao onom na Kipru? Zašto ne otvorimo tu priču o Kipru i završimo je? Imamo kompetente sagovornike – Dinkić, Velimir Ilić, Batić je napisao puno knjiga, advokat Đorđević, hvala Bogu još je živ, ovaj DB-ac što je bio tamo, Bogavac, on je čak bio na čelu Agencije za borbu protiv pranja novca. Njega stavili na čelo Agencije za borbu protiv pranja novca.
Vuk čuva ovce. Gde to ima? Ili da otvorimo pitanje ove agencije za depozit banaka, sanaciju banaka. Kakve dubioze tamo imaju, kakve neraščićene dužničko-poverilačke odnose imamo i oni ne žele da to raščišćavaju. Kažu – treba nam 300 godina da to raščistimo.
Hajde da raspravimo te stvari, da vidimo zbog čega se nalaze minusi u ovim fondovima.
Ako sam preterao, gospodine Novakoviću, odbijte mi od anti-evropskog vremena.
Gospodine Novakoviću, bila bi bruka i sramota da se ne diskutuje o ovim izveštajima, zbog toga smo i menjali Poslovnik pre pola godine i utvrdili posebnu proceduru kako Narodna skupština u plenumu razmatra izveštaje raznih agencija, nezavisnih regulatornih i drugih paradržavnih organa na povodom kojih je Narodna skupština donela zakona i ovlastila ih da nešto rade u interesu javnosti.
Mislim da bi bilo dobro da smo dobili neko uvodno izlaganje, a pošto se neki od tih podnosilaca već brčkaju, ipak moram u ime SRS da uzmem učešće i da objasnim javnosti o čemu se radi. Krenuo bih prvo od ove institucije na čijem je čelu gospodin Šabić.
Nesumnjivo je da postoji interes javnosti, građana da dođu do informacija šta rade državni organi, kako rade, kako sprovode zakon. To može iz različitih uglova da se posmatra, ne samo izvršavanje zakona nego i kakav je odnos državnih organa prema građanima, prema pravnim licima, kakvi su ti odnosi, šta se dešava, ali u suštini možemo da kažemo da ova dva zakona i ove dve institucije poverenika su pre svega u funkciji kontrole izvršnih funkcija Vlade i svega onoga na čijem čelu se nalazi Vlada.
Neki kažu da smo to morali da radimo zato što strmoglavo idemo prema EU, pa to je standard tamo. Koliko je to standard, koliko nije, ne bih ulazio u to, pošto ne pričamo o tim zakonima, nego pričamo o izveštaju o radu.
Šta ne smemo da zaboravimo kada razmatramo izveštaj? Ne smemo da zaboravimo da oni koji su predložili ta dva zakona, koji su se zaklinjali u te dve institucije, koji su se hvalili da obrazovanjem tih institucija ispunjavaju se još neki uslovi, u stvari su na početku blokirali te institucije.
Samo da podsetim, verovatno 200 informacija postoji u medijima gde su gospodin Šabić i sve ove druge paradržavne organizacije, i Zaštitnik građana i DRI itd, obaveštavale javnost da Vlada kao najvažniji državni organ u izvršnoj vlasti ne pokazuje baš veliko interesovanje za funkcionisanje tih institucija, počevši od prostorija pa nadalje. Onda imao situaciju da se neko hvali da je napravio neku instituciju, da je formirao neku instituciju, da je omogućio da se institucija napravi, da ta institucija treba da bude blagodet svim građanima, a onda u praksi vidimo da oni sputavaju te institucije.
U međuvremenu Poverenik za informacije je rešio to svoje, ako mogu da tako kažem, pitanje poslovnog prostora, a za ravnopravnost i dalje se nalazi u staroj zgradi Narodne skupštine sa skromnim kapacitetima itd.
Ma koliko smo imali principijelnih zamerki na ovaj zakon o ravnopravnosti zato što je nepotrebno izdvajati kao posebnu oblast u odnosu na ono što je izvorna nadležnost Zaštitnika građana, kod ove institucije na čijem čelu je gospodin Šabić, situacija je potpuno drugačija. Treba da se omogući svakome iz javnosti da dođe to tih informacija koje su potrebne, koje nekoga interesuju.
U tom izveštaju gospodina Šabića nalaze se podaci o tome koliko je puta ta institucija morala da interveniše kod državnih, paradržavnih i drugih organa i organizacija, upozoravajući ih da na zahtev zainteresovanog lica moraju da dostave podatke. Zahvaljujući tom zakonu koji možda nije završen veliki broj, kako novinara tako i drugih zainteresovanih lica je manje ili više uspešno u nekom postupku dolazilo do značajnih informacija. Ako se pogledaju te informacije do kojih se došlo na osnovu ovog postupka i ovog zakona i uz pomoć Poverenika moramo da konstatujemo da crno nam se piše jer Vlada kao centralni organ poprilično izbegava da podnosi izveštaj o svom radu.
Da sada ne ispadne kao neka EPP reklama za gospodina Šabića, ali on je u nekoliko slučajeva, ne samo nekoliko, već podosta slučajeva, morao oštro preko medija da interveniše, da upozori ministre, Vladu i druge neke institucije da ne mogu da imaju tako ignorantski odnos prema jednom zakonu koji je donet u Narodnoj skupštini.
Zahvaljujući tome, moram da kažem kakvo je naše iskustvo, iskustvo SRS. Vidite i sami u ovom našem listu "Velika Srbija", malo, malo pa se objave zvanični podaci koji su obezbeđeni na bazi ovog Zakona o dostupnosti informacijama. U nekoliko slučajeva je i gospodin Šabić morao da interveniše, pošto je on drugostepeni organ u ovom postupku.
Onda dolazimo do stvarno zapanjujućih podataka. Zašto zapanjujućih podataka? U redovnom postupku vi se obratite nadležnom organu, tražite neku informaciju. Ili vam daju, ili vam ne daju neke podatke, što usmeno, što pismeno. Kada na osnovu ovog zakona tražite, gde postoji ipak neka forma, dobijate poprilično drugačije podatke. Ukoliko se po odredbama ovog zakona javite višem organu, koji kontroliše ili ima evidenciju o tome šta radi niži organ, onda dobijate treće podatke.
Pokazaću vam to na jednom primeru kako to izgleda. Neko je pokušao da nam otme stranku, pa su napravili posebnu novu stranku, pa su nam pokrali mandate itd. Znate i sami da lokalna samouprava finansira sve političke stranke srazmerno broju odbornika. Mi smo u Rakovici imali dvadesetak i nešto odbornika imali i tražili smo da vidimo koliko treba da nam se da prema tom broju. Kažu – sve je u redu. To je predsednik opštine – maksimalno poštujemo zakon. Pitamo – koliko je to? On kaže – nije bitno koliko, mi poštujemo zakon.
Kada smo na osnovu ovog zakona pitali Upravu za trezor, da nam zvanično dostavi listing tih isplata, potpuno je sve drugačije. Ono što pripada nama, oni su dali ovima, proevropskim. Naravno, sada nam je lako i možemo na bazi zvanične dokumentacije da tužimo, i krivično, i parnično itd.
Znači, da ovakvog zakona nije bilo, on ima svojih manjkavosti i neću sada o tome da pričam, ali i minimalne mogućnosti ovog zakona su nam omogućili da javnost sazna šta se radi. Na osnovu ovog zakona i ovih minimalnih mogućnosti, da vam ne pričam šta smo saznali oko javnih nabavki. To je rak rana, moram da kažem, finansijskog sistema Republike Srbije. Onda ne čude podaci, da vrednost svih javnih nabavki, znači ono što mora po zakonu da se o javnim nabavkama obavi, otprilike je negde oko četiri milijarde evra, a 20% završi i nema opravdanja, nema papira za neke druge stvari.
Izvinite molim vas, 800 miliona evra. 800 miliona evra. Na ovaj način možemo na neki način da izvršimo kontrolu, makar i samom činjenicom što ćemo da dobijemo informaciju. Ali, prema ovom izveštaju o radu poverenika, vidimo da, glavni zaključak jeste da vlast poprilično blokira primenu ovog zakona. Načini, modaliteti kako da se izvrši ta blokada, to je prebogato i moram da vam kažem. Smišlja se na razne načine kako to treba da se uradi.
Jedna od dobrih stvari jeste to, što na sajtu svake od ovih institucija imate i obrazac, proceduru kako možete doći do tih podataka. Negde se manje ili više uspešno stavlja i informator o radu, koji takođe pomažu da se dobiju neke informacije, ali to je sve unutrašnje. Što se ono kaže – ja sam pišem u sebi.
Mislim da je ovo značajno da se kaže, bez obzira na te nedostatke zakona i bez obzira na svojevrsnu razruđenost ovog sistema, jer ipak, poverenik ne može neograničeno da krene od mesne zajednice, pa do NBS. Ima tu i nekih drugih pomoćnihi institucija ITD.
Za ovaj izveštaj je važno da se Narodna skupština upoznaje sa vrlo važnom činjenicom, da ono što je vlast, poprilično blokira mogućnost građana i javnosti, kao i zainteresovanih da dođu do pravih i tačnih podataka. Blokira. Danas u ovoj raspravi, povodom ovog izveštaja, po meni, morali bi da donesemo jedan zaključak gde tražimo od Vlade da upozori, obavesti, naloži svim organima ispod te kape koja se zove Vlada, da mnogo revnosnije, efikasnije omogući pristup važnim informacijama, za čiju potrebu pokazuju interesovanje i druge institucije, i građani, i fizička i pravna lica.
Mislim da je to dovoljno za ovaj prvi izveštaj i plenumsko razmatranje Izveštaja o radu poverenika.
Što se tiče gospođe Nevene Petrušić, pošto je i ona poverenik, ima tu mnogo zajedničkih stvari. Međutim, moram da konstatujem da, u nekim trenucima ona izlazi izvan okvira ovog zakona, pogotovo u nekim njenim javnim nastupima. Ona izlazi izvan okvira ovog zakona.
Moram da kažem da smatram da je njen zakon i njena funkcija potpuno nepotrebni, jer to suštinski jeste u okviru zaštitnika građana Saše Jankovića. Ovo je sve zabrana diskriminacije. I zaštitnik građana radi na tome, da spreči diskriminaciju, da obezbedi ravnopravnost, političku jednakost svih građana. Jednostavno da se ta ustavna načela o ravnopravnosti i jednakosti poštuju.
Sada, kada se ovo izvuče što se gospođi Petrušić daje kao posebna neka oblast, onda je to radi zadovoljavanja nekih igzibicionističkih potreba nekih grupa ili nečega. U praksi je prosto i nemoguće da to funkcioniše kao samostalno, jer je to deo jednog šireg pitanja – zaštititi ljudska prava građana.
Verovatno će njena služba biti suočena sa tim problemom, jer u mnogim detaljima se prepliće ta nadležnost, i posao zaštitnika građana i poverenika za ravnopravnost. Prepliće se. Nemoguće ih je razdvojiti. Kao što se prepliće nadležnost Ministarstva za zdravlje, Ministarstva za rad i socijalna pitanja, jednostavno se prepliću ti poslovi. To bi trebalo da bude na jednom mestu, a ne da bude razruđeno i razdvojeno.
Samo se plašim zbog ovoga, da taj zakon omogućava slobodnu interpretaciju svega i svačega. Nisam voljan da ulazim u neke detalje i nadležnosti tog poverenika, sa gledišta tog zakona, jer je to klopka tema i to moram da vam kažem. Zašto je klopka tema? Zato što u osnovi njenih intervencija treba da bude obezbeđenje jednakosti i tamo gde smo po rođenju nejednaki. Dobro je što nismo jednaki.
Na nivou države mi pričamo, u političkom smislu, o jednakosti. Ne pričamo o nekim drugim vrstama jednakosti koje je nemoguće obezbediti. Zato vam kažem da je to široka tema. Ona je toliko široka da možete kritikovati čak i situaciju, da 60, 70 ili 80% ljudi koji rade u pravosuđu su žene, kao što na isti način možete kritikovati situaciju da 99% muškaraca su vozači – gradskog saobraćaja itd. Čim uđete u tu temu, svi su u pravu i niko nije u pravu. To je jedna retorička tema i hipotetičko pitanje, što je bez veze. Ono toliko može da se devalvira, o tome i pričam, koliko to može da se devalvira, i da u zavisnosti od neke interesne grupe, neko potegne ceo zakon i neke nadležnosti i iz toga izvuče neku medijsku priču koja onako u medijima lepo zvuči, a ovi marginalni jedva čekaju to da se pojavi.
Ovim marginalni jedva čekaju da se pojavi, te marginalne grupe oni preferiraju to. Znate, malo pre sam vam pričao, postoji kod muškaraca muška lepota i ženska lepota. Muška lepota muškarca je da je grub, poprilično, a kad je ženski lep muškarac, on može da ide i na bilborde, lepotica, ko devojčica lep. Znate, moram malo da vas nasmejem da vidite koliko je besmisleno šta se sve donosi u Narodnoj skupštini, a znate koliko je sve to besmisleno kad treba u praksi da se primeni. To je katastrofa, pazite vi možete nerešeno stambeno pitanje neke gospođe koja radi u nekoj školi da postavite kao i pitanje rodne ravnopravnosti. Možete, u jednoj situaciji to će da se raspravi po tom propisu, a u drugoj situaciji ima da se kaže, izvinite nismo nadležni neka se obrati sudu. Toliko je to besmisleno, znači, ceo zakon je besmislen. Onda ne možete očekivati neke spektakularne rezultate i naravno da izveštaj od tačke do tačke nudi različita rešenja i različite zaključke, o tome se radi.
Kažem, dobro je što u plenumu možemo da razmatramo te izveštaje, do pre nekoliko meseci to nije bilo čak moguće, već su se svi izveštaji zatvarali na sednicama nekih od nadležnih odbora. Meni je drago što na ovom zasedanju imamo nekoliko tih izveštaja, a zašto mi je drago? Zato što želim da vas podsetim da smo i pre godinu i po dana tražili od Narodne skupštine da se, recimo, razmatra prvi izveštaj DRI i onda su, ne gospodin Novaković, nego gospođa Slavica Đukić-Dejanović, nisu ispunjeni poslovnički uslovi, a mi smo se pozvali na Zakon o DRI itd. Čak u Odboru za finansije je rečeno ne može to da ide na dnevni red. Tražili smo da se uvrsti kao posebna tačka, ne može da ide na dnevni red. E, sad može da ide na dnevni red, a u međuvremenu se ništa nije promenilo, suštinski se ništa nije promenilo. Jeste promenjen Poslovnik, ali to što je promenjeno u Poslovniku je pratilo neku praksu koja je postojala, tako da promena Poslovnika koja znači prihvatanje neke prakse, suštinski nije promena tog Poslovnika.
Za ove naše rasprave, o ovim našim izveštajima bilo bi dobro, a mislim da je čak i po Poslovniku, postoji i kao obaveza, gospodine Novakoviću, s obzirom na jedan oktroisani stav kako ovde mogu da budu prisutni ti poverenici, itd. Da predstavnici nadležnih odbora, oni koji su praktično inicirali ovu raspravu budu prisutni u sali i da se makar dekorativno obrate sa deset minuta po jednom izveštaju, po drugom izveštaju, da naprave odgovarajući uvod u ovu temu, najave temu, da ispričaju šta je zaključak njihovog odbora, jer to je sastavni deo ove tačke, jer ukoliko toga nema onda ovde stvarno možemo da pričamo neke slobodne sastave koje nikoga ne obavezuju.
Ako rasprava po izveštajima paradržavnih organa treba da bude rasprava bez ikakve obaveze, onda molim vas, nema ni potrebe da se sve to stavlja na dnevni red. Znači, mora da se izvuku neki zaključci, mora posle ove rasprave da bude nešto obavezujuće, kako za poverenika, tako za Vladu, tako za druge nadležne organe.
Neću ja dugo, treba da jurite u EU pa da vas častim.
Gospodine Novakoviću, za ovaj deo naše današnje rasprave ja sam uzeo Godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2010. godinu. Radi javnosti i ovih kolega koji to nisu poneli od kuće, a znam da su svi pročitali, kad bi se šalili, moram da vam skrenem pažnju da ovo što je gospođa Petrušić napisala ima ukupno 66 strana. Formalno-pravno, izveštaj mogu da budu samo ovi tekstovi koji se nalaze od 25. do 52. strane. Ovo drugo je trošenje papira i treba joj naknaditi štetu, jer je neopravdano izazvala trošak Narodne skupštine. Da krenemo redom.
Ne znam zašto bi u ovom izveštaju moralo da bude – pravni status, nadležnost, postupanje poverenika, saradnja, izveštavanje, ustanovljavanje, obezbeđivanje uslova za rad, stanje u ostvarivanju zaštite ravnopravnosti, dokumenti se ovde navode, itd? Ne znam zašto bi mogla da bude saradnja, međunarodna, pa sa državnim organima, pa sa medijima, pa medijska pokrivenost? Potpuno je nepotrebno i izlazi iz okvira izveštaja o tome šta je radio Poverenik za zaštitu ravnopravnosti tokom 2010. godine. To je prvo.
Jel me slušate vi, gospodine Novakoviću? Moram da vas upozorim da me slušate, da mi ne koknete opomenu i da kažete da sam izašao iz okvira teme. Zato vas molim da me saslušate.
Na 20. strani, vi koji ste zaboravili kući ovaj dokument, moram da vam kažem da se nalazi nešto što je potpuno neprihvatljivo. S kojim se pravom se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti poziva na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU? Kakve veze ima taj sporazum sa ravnopravnošću? Vidite, sad vas vraćam na septembar 2008. godine, kada smo bili protiv onog sporazuma. Vidite da ovaj sporazum u svim porama društva, u svim oblastima, i ravnopravnost, i ekonomija, i saradnja, itd, i ja ne znam sa kojim se pravom ona poziva na izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2008, 2009. i 2010. godinu? Kako to može biti pravni osnov za izveštaj Poverenika? To je potpuno neobavezujući dokument. To je dokument Evropske komisije kojim nas pritiskaju, gledaju kako da nam otmu KiM, kako da razbiju Srbiju do Dorćola. Kako se Nevena poziva na ovo? Ja mislim da jedan od zaključaka treba da bude da ubuduće se ne mlati prazna slama na ovim dokumentima, jer ovo je papir koji košta.
Dalje, gospodine Novakoviću, mora da se skrene pažnja Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, citiram, strana 31, poziv na fus note: "Nama povlačenja, nema predaje, izveštaj o stanju ljudskih prava LGBT u Srbiji 2009. godine". Ko su ti? Kako oni mogu da budu kreatori mišljenja nadležnog državnog organa? Objasnite mi, molim vas. Neformalna grupa se skupi sa ulice i ona sad diktira mišljenje Mirku Cvetkoviću šta treba da bude njegov državni stav. Izvinite molim vas, to je potpuno neprihvatljivo. Ja bih joj koknuo opomenu zbog ovoga, samo da znate.
Strana 33, vi koji ste zaboravili, kad odete kući obavezno okrenite 33. stranu - izvor podataka, Ministarstvo spoljnih poslova SAD, Godišnji izveštaj o međunarodnim verskim slobodama 2010. godine. Kako može neko ministarstvo tamo, preko bare, da bolje zna šta se dešava u Srbiji nego mi? Nevena još prihvati njihov stav i taj njihov stav obavezuje nju da u svom izveštaju pametuje šta su oni radili. Ili ispitivanje "Stratedžik marketinga"?
Kakve veze ima ispitivanje "Stratedžik marketinga" sa onim što je radio Poverenik? Nije valjda Poverenik radio prema istraživanju. Prosto neverovatno. Ne znam kako je moglo da prođe ova naša radna tela? Gospodine Novakoviću, da vam kažem, mi u Odboru za finansije kada razmatramo te izveštaje nadležnih državnih organa, svi koji podnose nama izveštaje ne mogu da se pozovu na strani dokument ili šta je pisala novina "Kurir", "Politika", "Glas javnosti", "Alo" itd, to je neozbiljno.
Ovakvim pisanjem nama Poverenik priznaje da on nema svoje mišljenje, nego mora da citira nekog drugog. U politici su najgori oni ljudi koji u svakoj trećoj rečenici citiraju tuđa mišljenja, da li je u pitanju Bodler, Dostojevski, Ajnštajn itd. Zašto imamo na državnim funkcijama ljude koji nemaju svoja mišljenja, koji se hvale da po mišljenje idu tako što čitaju novine? To je katastrofa.
Na početku sam ovo planirao da pričam, ali vidim da nećete da se javljate, pošto želite da idete na letovanje što pre, pa rekoh da vam zagorčam letovanje sa jednom ozbiljnom kritikom. Kako ovo može, ili da je razrešimo ili da ovaj zakon stavimo van snage? Nemamo nikakve koristi od ovog zakona.
Sada da vam pročitam ono što bi moglo da bude materija izveštaja o radu. Kaže ovako, 3.2. – opis stanja u ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti, diskriminacija po osnovu pola. Neću da čitam ovo što je napisano, jer mnoge stvari su pogrešne. Ne postoji bolji primer za diskriminaciju po osnovu pola, a to je zapošljavanje. Hajde preduzetnici, mali privrednici, ali državni organi, državna javna preduzeća, komunalna javna preduzeća od lokalnog značaja, gde se javljaju partijski direktori, ne treba da vas ubeđujem, valjda se to podrazumeva. Ako žensko dete treba da se zaposli, mora na neki način da da garanciju da neće da bude trudno nekoliko sledećih godina.
Kod nas u zemlji se ide iz minus beskonačno u plus beskonačno. Tu mi je Mile Jelić, pa mi je napravio neku asocijaciju. Dok smo Mile Jelić i ja bili studenti bila je atrakcija u Mašinskoj industriji Niš, 40 žena su primili da rade na kranu, nijedna nije radila na kranu, naravno, bile žene direktora itd. Sada se otišlo u drugu krajnost, mora da se na neki način garantuje da neće da zatrudni ili da neće da sklopi brak ili neće da odsustvuje s pola, jer ovaj ima potrebu da izrabljuje na radnom mestu. Gde je naša Nevena da juri po firmama, da to sprečava? Nema je. Ona čita izveštaje Ministarstva spoljnih poslova, a to je sada gospođa Hilari Klinton. Šta ima da pročita šta je napisala Hilari Klinton? Šta Hilari Klinton može lepo da napiše o Srbiji? Ili čita ove izveštaje, kako se zovu, ne znam, ovi što su preponosni. Šta oni mogu da napišu? Preponosni mogu samo da napišu što pate što nisu u normalnim odnosima, bračnim i komunikativnim itd. Naravno da njima sve smeta i njima će uvek sve da smeta.
Idemo dalje. Ovde nema ni pomena, jednostavno, da se napiše jedan teorijski rad, da se pokrije 39,3 miliona dinara, doduše, potrošili su samo 19,1. Makar su pošteni pa su prikazali da nisu hteli sve pare da potroše, jer nisu mogli da opravdaju. Diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti. Kako je ovo ovde napisano, neću da vam pričam, ali ako ovaj naš poverenik za zaštitu ravnopravnosti deluje na teritoriji Republike Srbije, onda ne postoji lokacija sa većim stepenom diskriminacije nego što je KiM. Šta je ona uradila da se ta diskriminacija tamo prekine? Nije ona morala da ide kod Bogdanovića, ovog Tačijevog ministra za KiM. Ona je morala da razgovara sa UN, jer UN su guverneri. Da li je ostvarila kontakt? Nije. Zašto? Ne sme, ne interesuje je.
Među nama rečeno, gospodine Novakoviću, stvarno se osećam diskriminisanim po tom osnovu ovde u Beogradu. Gde god se okrenete latinica, strani nazivi, strani programi. Koju god televiziju okrenete – bekstejdž, stajling, in, aut, sve nešto bez veze. Evo, i gospodin Šabić i ja se osećamo kao nacionalna manjina u centru Beograda, sve stranci oko nas. Uništava se tradicionalno nešto za šta smo školovani i vi i ja. Moramo na neki način da intervenišemo.
Nevena je bila mnogo dobar student na mom fakultetu, ali je pokvarili ovi vodinelići, da znate. Kako je sa njima počela da se druži sve je otišlo u aut. Nemojte da se sekirate, to joj i u lice kažem, tako da nema nikakvih problema.
Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, meni to nije jasno, to moram da vam kažem. Ne znam odakle gospodin Novaković zna kakva je seksualna orijentacija bilo kog poslanika. To nema u rubrici za poslanike. Da li je tako, gospodine Novakoviću? Još nas niko ne tera da pričamo o seksualnoj orijentaciji.
Međutim, ovde ima velikih zloupotreba, jedno puritansko, tradicionalno, klasično društvo, a to važi za srpsko društvo, koje se odlikuje po tome što mi našu decu volimo i kada imaju 35 godina, pa im ne činimo baš mnogo dobro, ali volimo našu decu, našu porodicu. Ono se razbija sa ovakvim temama, pisanjima itd. Tu ću da stanem, samo ću da kažem da sam protiv bilo kakvog nasilja. Ne treba nikakvo nasilje u Srbiji da postoji. Međutim, treba da se nađe mera. Ne sme da se baš nešto toliko potencira što ne zaslužuje toliku pažnju. Ali, oni su vrlo aktivni i oni često menjaju partnere itd, tako da ima tu razloga zašto su toliko aktivni. Ali, ne znam zašto se toliko blagonaklono, prosto se ljudi plaše kada se oni pojave. Nemate potrebe da se plašite. Treba samo istina da se kaže i rešen je problem.
Diskriminacija na osnovu invaliditeta, moram da vam kažem da je to najopasniji vid diskriminacije, jer mi više gotovo da nemamo propisa kao što smo nekada imali, pa se znalo – onaj ko je slabovid, telefonska centrala, obezbeđeno mesto. Nažalost, materijalne mogućnosti su toliko slabe da ova grupa jeste ugrožena i njihova ugroženost ne zavisi od aktivnosti države. Koliko god država shodno svojim materijalnim mogućnostima da interveniše, to je u suštini nedovoljno. To jeste problem, ali mislim da to ne bi čak trebalo da bude nadležnost ovog.
Verska diskriminacija. Moram da vam skrenem pažnju da verska, ako mogu da upotrebim reč orijentacija, je individualna stvar svakog pojedinca. Ovde se kod verske diskriminacije mnogo više udara na sveštenstvo i tradicionalne crkve i verske zajednice, pa čak u onom delu gde religioznu dogmu promovišu, a to je obaveza sveštenika. Tu imamo paradoksalnu situaciju. Postoji nešto što je verska dogma, nešto što je osnova za propovedanje. Ovde se kod nas javlja civilno društvo koje kritikuje dogmu. To je to što sam na početku rekao da se izlazi izvan okvira.
To otprilike ovako znači: sveštenik može da pročita neko jevanđelje ili da pročita nešto što piše u Starom zavetu, Novom zavetu i onda izađe grupa slobodoumnih građanskih inicijativa i oni kažu – ma, to je govor mržnje. Onda dohvate ovi B92, kad to napumpaju ispade da vladika ne zna kanonska pravila, ne zna liturgiju, ne zna ništa. To je ta tanana granica koju, jednostavno, civilno društvo nameće. Verovatno to polazi od neke protestantske vizije života – koliko sam bogat u ovom životu, toliko ću biti bogat i u onom drugom životu, moj položaj danas kao živog omogućava mi da znam kako će biti u onom zagrobnom životu, uzmi sve što ti život pruža, važno je da sutra budem u boljoj poziciji nego danas, grabi, otimaj. To je jedna škola individualizma koja nikad ne može da se zaledi u Srbiji.
Kada krene pelcovanje te ideologije u Srbiji, nastane sušenje. To vam je otprilike kada bananu hoćete da nakalemite na Hrast, pa neće biti ni banana ni Hrast nego ima da se osuši. Što pre to budete shvatili vi promoteri ove vrste pogleda na život to će biti lakše i vama i svima u Srbiji.
"I diskriminacija po drugim osnovima". Po drugim osnovima može da bude diskriminacija u svakom obliku. Leglo diskriminacije je Narodna skupština.
Gospodine Novakoviću, da vam to stručno objasnim. Podnesem amandman i onda me u hodniku svi sačekate i kažete – super ti je amandman. Kad dođe vreme za glasanje, svi glasate protiv amandmana. Mene diskriminišete po političkoj osnovi. Ne, ne, po političkoj osnovi vi mene diskriminišete.
Po političkoj osnovi diskriminacije ste imali i krađu mandata i promenu Zakona o izboru narodnih poslanika i novi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti itd, itd. Zašto? Zato što smo mi jedini borci protiv ovog samoubilačkog puta ka Evropskoj uniji i NATO paktu.
Doći će na dnevni red i neke druge teme, zato se samo poslanicima Srpske radikalne stranke navodno predlaže oduzimanje mandata. Doduše, to je napredak, ranije je to bilo helikopterom, pa Desimir Tošić, pa Žarko Jokanović, pa tako dalje. Helikopter dođe pa se napravi, navodno, većina u Administrativnom odboru, da se skine mandat Vojislavu Šešelju koji je u Gnjilanu, jer prvi sudija nije hteo da ga osudi, a onda kad mu se skine mandat, onda promenjeni sudija, onda će tri meseca zatvora da dobije.
Ovde se pokazuje ta vrsta diskriminacije. Kada konstruktivno pričam o nekom predlogu zakona, vi mene prekidate, pa mi koknete jednu opomenu, pa drugu opomenu. Zašto? Zato što niste navikli na milozvučne tonove mog izlaganja, a neki se plaše da njegovo veličanstvo, predsednik Republike, ne bude nervozan, jer obaveštavam javnost o tome šta se dešava.
Ta vrsta diskriminacije i svojevrsnog nasilja u Skupštini daje za pravo i ulici i školi i kafiću i fudbalskom stadionu da je došlo do promene pojma tolerancije i demokratije.
Samo da vas podsetim, vas demokrate, nekada davno, kada je Dragoljub Mićunović pravio DS, onda je rečeno - demokratija je mogućnost da se čuje i neka druga alternativa, pa je onda i demokratija i pravo manjine, pa je onda bila demokratija poštovanje forme. Pa, videli ste, do pre nekoliko meseci, sad smo dobili novi oblik, novu definiciju demokratije - demokratija je ono što odluči većina. Znači, nije bitan Ustav, nije bitan zakon, nije bitna elementarna logika, nije bitno mentalno zdravlje, bitno je šta kaže većina, tako će da bude.
Znači, leglo diskriminacije je nažalost ova prelepa sala, koju ste zapalili 5. oktobra 2000. godine, pa je reonovirana itd. Ne postoji bolji primer te vrste diskriminacije.
Naravno, postoji u ovoj našoj zemlji i diskriminacija po osnovu socijalnog stanja. O tome nećete da pričate. To se dešava od obdaništa do radnog odnosa, pa omladina čiji su roditelji na položaju, ili ne mora da su na položaju nego su dobro stojeći, biraju društvo. Ne može njihovo društvo da bude dete iz prigradskog naselja, čiji roditelji ne radi.
Zatim imamo diskriminaciju u školi ko gde sedi. Sa ponosom ističem, kada sam bio u osnovnoj školi da je pored mene sedeo drug Ćalamande koji je uspeo i nikakve diskriminacije nije bilo, a danas imate situaciju da neka deca neće da upišu školu, poput onog priloga u Leskovcu zato što ste promovisali novi sistem vrednosti. Taj sistem vrednosti se zasniva na principu i lep si i pametan si koliko imaš para u džepu. Ukoliko nemaš para u džepu, ružan si, bre, po definiciji, nisi pametan po definiciji, nisi obrazovan, nisi poželjan za društvo.
To je sistem vrednosti koji ste ugradili za ovih 11 godina i sada očekujete da će Nevena vas da kastrira? Pa, neće. Ne bi ona bila ni postavljena da nije bilo vas. Zašto je izmišljen ovaj zakon? Tresla se gora, rodio se miš. Formalno smo sve ispunili, kako vi to kažete, prema EU, a suštinski blokiraj ovamo, onamo.
Gospodin Šabić zna za vas, pa se nije povinovao tome što vi hoćete, nego na momente demonstrira veće poštovanje prema svojoj profesiji i svojoj časti nego što ste mogli da očekujete. Zato vam smeta.
Stepen informisanosti i stavovi građana – ne znam zašto bi Poverenik za zaštitu ravnopravnosti o tome uopšte razmišljao. Računam da je on okrutni državni službenik koji ima zakon, Ustav i propise i sprovodi ih. Šta će njemu ti sporedni uticaji?
Sada idemo na ove kompjuterske pogače. Podnosioci pritužbi, došli smo do ukupnog broja od 124. Sada oni prave tu neku statistiku šta su radili itd, po osnovu državljanstvu malo, etnička ili nacionalna pripadnost, tu je nešto ispod 20, seksualna orijentacija – 32. Gospode Bože, najvažnije pitanje diskriminacije u Srbiji je seksualna orijentacija, tako ispada ovde. Druga na toj listi se nalazi druga lična svojstva. Znači, da li ima veliki ili mali nos.
Dalje, oblast društvenih odnosa na koje se pritužbe odnose, pa kaže – radni odnosi skoro 45, drugo, javan sfera, govor mržnje.
Gospodine Novakoviću, zamolio bih vas da poslanicima i novinarima koji izveštavaju iz Narodne skupštine zakažete jedan sastanak. Krstite ga javno slušanje. Nadam se da će gospodin Dejan Mirović da prihvati to. Evo, Dejan Mirović, a moram i ja da se uključim, održaćemo vam predavanje o govoru mržnje. Krenućemo od 1949. godine, pa Nirber, pa Savet Evrope 1993. godine, pa sve moguće presude Evropskog suda za ljudska prava, da vam održimo predavanje, da znate šta znače te dve reči "govor mržnje", da li one postoje ili ne postoje.
Ovde kod nas, ne sviđa mi se kako me je Nikola Novaković pogledao i za to mogu da kažem da je konkludentna radnja govora mržnje. Kod nas je govor mržnje istina. Znači, gospodin Novaković kaže – gospodine Krasiću, imate bradu, to je govor mržnje. Imam bradu, mrzi me da se brijem.
Znate, kod nas sve može da bude govor mržnje, ne sviđa se itd. Da li se sećate 2006. godine kada ste me napadali zbog one Ivane Dulić-Marković. Već 2007. godine G 17 plus je izbacio iz stranke, a ona je prva koja je uvezla genetski modifikovanu soju i dozvolila da uđe genetski modifikovana soja. U ovoj sali 2000. i 2001. godine je vođena borba. Ne, tada ste rekli, genetski modifikovano, ako je dobro u Americi, još bolje ima da bude u Srbiji, da bi ste prošle godine palili po selu Ratkovu sve parcele gde se nalaze tragovi genetski modifikovane soje.
Niste vi meni kriterijum kada se smejete, ljutite ili kada glasate, zato što znam vašu definiciju demokratije, gospodine Novakoviću. Vi, većina.
Gde može većina uvek da bude u pravu? Ne može. Sada će većina da kaže da je najlepši Nenad Čanak. Nije najlepši. Aleksandra Jerkov je mnogo lepša od Nenada Čanka. Tu ćemo svi da se složimo. Ali, većina može da proglasi i Nešu, ni krivog ni dužnog, da je lepotan. Znate? Od njega je lepši, recimo, Aleksandar Šapić. Lep je kod devojčica.
Idemo dalje. Kaže – protiv koga su pritužbe podnete. Novakoviću, zapamtite ovo, zvanična crkva na prvom mestu. Znači, Nevena se borila protiv crkava. Zašto bre, ljudi moji? Zašto? Dok je bila student, naš Milan Petrović je držao predavanja iz crkvenog prava, ona bi verovatno drugačije gledala na to. Je li tako Mile? Jeste.
Zar je moguće da su crkve najveći krivci i da ona proizvodi najveću diskriminaciju? Zar je moguće, ljudi moji? Crkva je najpopularnija u našoj zemlji. Je li tako? I svi državni službenici i funkcioneri žele da se slikaju sa patrijarhom. Čak i ovaj nesretni JKV – "Aca gica". Neću da vam pričam šta je napravio, koji incident na Gazimestanu. To je onaj što nije znao da su Čačani, nego je rekao Čečeni, znate. Jeste, tako je – dragi moji Čečeni. Hteli su da umu od muke Čačani. Da ne kažem šta je rekao bezobrazno za svoju ženu na Gazimestanu.
Idemo dalje. Kaže – na drugom mestu su poslodavci. Verovatno. Na trećem mestu su državni organi. Gospodine Novakoviću, Nevena Petrović je zaključila da su državni organi na trećem mestu. To je 15 po ovoj skali, po učestalosti, naravno, u okviru ovih 120 i nešto koji dovode u pitanje ravnopravnost. To je opasno. To je već svetovna struktura. To je ona struktura koja mora da poštuje Ustav i zakon.
Sada ću vam dati nekoliko primera gde državni organi to besumučno rade. Kako se promeni lokalna vlast, tako se isteruju sa posla svi oni koji su pripadali, navodno, ili su članovi, navodno, neke stranke koja je prethodno bila na vlasti. Znate li vi to?
Sada ću vam dati jedan primer. Biće vam vrlo interesantan. Nadam se da Moma Marković neće da se naljuti, narodni poslanik. Moma Marković je bio direktor jednog javnog preduzeća u Zemunu. Došla je ova nova vlast 2000. godine. Šta će prvo da urade? Da proganjaju Momu Markovića. Kažu – zaposlio si toliko i toliko desetina ljudi. Prekršio si propise. Mora da odgovaraš. Preko vikenda su pozivali ljude koji su primljeni u radni odnos. Pretili su, saslušavali itd. "Kom si kom sa", šta se desilo? Pokrene se neki postupak protiv Momira Markovića. Otpustili su sve te ljude.
Za dva meseca, novi direktor iz DOS, primi 170 i nešto ljudi. Da li sam tačno rekao? I, gde je taj državni organ da pokrene postupak protiv tog novog direktora? Nema ih. Tako da ste se vi pre dva dana zaleteli malo, pojurili. Mislite – radikal, pa hajde da mu pričinimo štetu. Dva dana će biti u novina i biće nešto. Je li tako Nado? Kako je na Adi Ciganliji? Da li je dobro?
Znači, izvire neravnopravnost i izvire diskriminacija. Svojevrsni oblik diskriminacije jeste ovo jeftino postavljanje direktora javnih komunalnih preduzeća. To se u startu zna – koliko procenata pripada ovoj stranci, onoj stranci, onoj stranci, onoj stranci. Nema veze, možda taj čovek ni ne zna da postoje voda i kanalizacija, stavimo ga za direktora javnog komunalnog preduzeća vodovod i kanalizacija. Onda se čudimo što su negativni finansijski i ekonomski rezultati poslovanja itd.
U tom delu, poverenik nije prstom mrdnuo. Nije prstom mrdnuo, mislim na zaštitu ravnopravnosti, ne na vas, gospodine Šabiću. Zahvaljujući vama i vašem odnosu prema ovom zakonu, dobijamo podatke kako posluju ta preduzeća.
Idemo dalje. Vidite li kako je smešan ovaj izveštaj, kada nema šta da se napiše. Kaže – distribucija pritužbi po regionima. Ljudi moji, grad Beograd i okolina – 30 i nešto na ovoj skali. Nepoznato je 20 i nešto. Zamislite, KiM dva i po. Sada, kada bi se pročitalo ovo što je napisala ovde gospođa Petrušić, ispade da na KiM cvetaju ljudska prava. Poštuju se ljudska prava. Jadni Srbi ne mogu da se vrate svojim kućama. Po ovom izveštaju, poštuju se ljudska prava.
Idemo dalje i da vidimo još malo smešnih situacija. Tu nije citirala podatke Narodne skupštine, Ministarstva za KiM, MUP i nekih drugih državnih organa. Ne, nije to htela da citira. Ali, Hilari Klinton je napisala, Evropska komisija je napisala izveštaj o napretku. To mora da bude glavna fus nota ovog izveštaja. Kaže – u inostranstvu imamo malo. Pa onda – centralna Srbija, to je otprilike 17, to je Kragujevac. Sada ide i neka statistika.
Kaže onda – upozorenja i saopštenja. 28. jula 2010. godine, povodom sukoba u selu Jabuka. Da li ona zna šta je napisala u svom saopštenju? Koliko ćete da se iznenadite, ako čujete da je sudska presuda potpuno drugačija od saopštenja koju je dao poverenik.
Idemo dalje. 12. septembra 2010. godine, povodom predstojeće parade ponosa, znači, ona je preventivno delovala. Međutim, dok je bila parada ponosa, ženio se onaj vaš ambasador u Americi, onaj Petrović. Tamo su mu bili i Dačić i Tadić, tresli se jadnici kad su dobili izveštaj da je izbila frka, oni su počeli da trljaju ruke i kažu – super, još jedan plus ka EU.
Ljudi, sve se zna, kako vas nije sramota? Kaže – 15. septembra 2010. godine, upozorenje i poziv poslodavcima da ispune obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Dobro. Decembar 2010. godine – upozorenje javnosti na tipičnu i čestu diskriminaciju žena u medijima. Dobro, to sada neću da komentarišem, možda se to zasniva i na estetici, ali ono što se dešava sa pisanim medijima, kako se predstavljaju žene i naše kćerke, to moram da vam stavim do znanja je za zgražavanje. Pogotovo, kada se na naslovnim stranama nekih novina pojavljuju naslovi koji opisuju garderobu i drugi neki veš.
Da li ona može da utiče na glavne i odgovorne urednike? Može. Kada vidite Nevenu, kažite da sam joj preporučio, pošto sam ja njen drugar i prijatelj, neka pozove na sastanak Đilasa, Tucka, Krstića i Šapera, a može i Željka Mitrovića i neka ih oštro upozori na vizuelni i estetski izgled njihovih emisija i medija. Ali, oni drže sve u medijima. Sve u medijima oni drže.
Znate, danas možete da tražite neku reklamu. Televizija neće da vam da reklamu, nego će da kaže – javite se kod tog i tog od ove četvorke i oni će da vam obezbede mnogo jeftinije nego što bismo mi. Mi nemamo prostor, jer su oni otkupili sekunde, prostore itd.
To je jedan konstruktivan predlog. Njih četvoricu stavite u jednu prostoriju. Ako vam treba pomoć, pozovite mene. Imam iskustva, pošto sam dugo živeo u KPD Niš, 27 godina i znam kako sa kakvom kategorijom ljudi treba da se radi, kako se sa njima razgovara i završimo problem. Više nema problema, znate? Biće lepe naslovne strane, i špice za emisije. U lepom svetlu ima da se prikazuje cela Srbija bez obzira na osobine i karakteristike.
Naravno, 9. decembar 2010. godine, međunarodni dan ljudskih prava, gospođa Nevena nas je lepo podsetila, obavestila kako je to lepo – lepo, lepše, beše ona deviza JUL-a. Levo, lepo lepše itd.
Vidite iz ovoga, da u stvari ovaj organ nama nije potreban – poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Sve su ovo nadležnosti zaštitnika građana. Sve. I on se bori za ljudska prava, i on se bori protiv diskriminacije.
Vidite 124 predmeta, možete vi ovog poverenika da zatrpate sa dokumentacijom. Moram samo da vam skrenem pažnju da veliki broj ljudi koji su stvarno diskriminisani i ne obraćaju se nadležnim organima zato što nemaju poverenja da nadležni organi njihove probleme mogu da reše. Nije dovoljno da se priča o zaštiti ljudskih prava i o zabrani diskriminacije samo preko ovih izveštaja, već je potrebno napraviti klimu, napraviti atmosferu u društvu gde će ljudi međusobno da se poštuju i da znaju koje su to vrednosti koje promoviše ovo društvo. Danas, prosečan građanin Republike Srbije ne zna koje su to vrednosti koje su opšte prihvaćene. On ne zna kako da se odnosi prema pozivu državnog organa. Kad ga državni organ pozove da ispuni neku svoju obavezu on ne zna ukoliko ispuni obavezu na poziv državnog organa da li je dobro učinio je ili je loše učinio. Svi oni koji su na poziv države odazvali da brane ovu državu, vi ste ih omalovažili. Od 5. oktobra do danas. Gospodine Novakoviću, nadam se sam završio. Hvala.
Mi smo ovim amandmanom samo hteli da, pre svega, skrenemo pažnju predlagaču zakona da jedno su primanja, a drugo su prihodi, kada je u pitanju porez na dohodak građana. Možda će ovo malo duže da traje, a verovatno je potrebno još više vremena da bi se shvatilo u čemu se ogleda ta razlika.
Kod poreza na dohodak građana obveznik je građanin, ali onaj koji isplaćuje njemu neka primanja on faktički vrši obračun i plaćanja radi efikasnosti itd. Jedino kod poreza na ukupna primanja i poreski obveznik i onaj ko vrši obračun jeste građanin fizičko lice pod određenim uslovima ako njegovi ukupni prihodi u toku godine su više od nekog iznosa. Mislim da za je za prošlu godinu bilo milion i 500 hiljada dinara.
Vidite ovo je član 9. Predloga zakona koji glasi – ne plaća se porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu, i sad se navodi, moram da kažem, 26 tačaka postoji, 26 situacija kada se ne plaća porez, a radi se o primanjima građana. Počinje se sa pravima primanja po osnovu prava koju uživaju ratni invalidi, pa onda roditeljski i dečiji dodatak, naknada za tuđu pomoć i negu. Namerno potenciram ove stvari. Iza ovoga se ne krije faktički rad, radni odnos, već ostvarivanje nekog prava.
Znači, građanin je statusno u nekoj situaciji i taj mu status garantuje neka prava i ispunjavanje obaveze po osnovu tih prava je na strani države ili paradržavnih organa, jer i fondovi su paradržavni organi. Tako se to sve ređa do rednog broja 26. U toj grupi se nalazi i pomoć za slučaj smrti, pomoć zbog uništenja ili oštećenja imovine, organizovana socijalna ili humanitarna pomoć, otpremnine, naknada za rad hranitelja i naknada za izdržavanje korisnika hraniteljskih porodica itd. Onda iz čista mira, s neba pa u rebra, predlagač zakona ubacuje tačku 27. – naknada troškova volontiranja koju ostvaruje volonter u skladu sa zakonom koji uređuje volontiranje.
Mi smo amandmanom tražili da se obriše ovo "u skladu sa zakonom koji uređuje volontiranje". Ako se formalno-pravno posmatra Vlada sa negativnim mišljenjem povodom ovog amandmana, na prvi pogled je u pravu, jer volontiranje je samo ono što je regulisano Zakonom o volontiranju. Ovo što se dodaje "u skladu sa zakonom" je u suštini višak ili potvrđuje nešto.
Svrha našeg amandmana jeste bila, pre svega, da vam skrenemo pažnju. Zašto? Imamo nekoliko kategorija građana koji se nalaze u nekom faktičkom radu, a nisu u radnom odnosu i mogu biti predmet, zašto ne reći, eksploatacije. Mi imamo u našem Ustavu na nivou ustavne forme podignutu odredbu o zabrani ropstva i ropskog odnosa, ali šta da kažemo o onim građanima koji godinama rade u nekom vrlo čudnom ugovornom odnosu, pa je to neki put ugovor o delu, a nisu baš neki pronalazači, umetnici, ili izuzetno sposobni da bi njihovo delo bilo toliko značajno.
Onda imamo omladinske i studentske zadruge, onda imamo angažovanje po osnovu privremenih i povremenih poslova, onda imamo radni odnos na određeno vreme, onda imamo radni odnos na neodređeno vreme, pa prvog dana kad mu preraste radni odnos na neodređeno vreme odmah postane šef jer je sedam godina bio u nekom, faktičkom radu, u nekoj firmi. Sto hiljada ljudi po zvaničnim podacima statistike nalaze u tom nedefinisanom položaju, faktički rade, 2-3 puta su manje plaćeni nego kolega koji radi na istom mestu, a navodno je u radnom odnosu na neodređeno vreme ili možda na određeno vreme.
Da li mi imamo pravo da volontiranje samo tumačimo kao ono što piše u Zakonu o volontiranju? Da li je onakav Zakon o volontiranju svojevrsna legalizacija jednog faktičkog stanja koje je neprihvatljivo? Da li mi možemo pričati o socijalnoj politici, a ima mesta da se priča o socijalnoj politici, ukoliko čoveka držimo u stadijumu neizvesnosti gde mora da pristaje na sve i svašta, gde mlada žena mora da pristane da odlaže rađanje dece da bi sačuvala neki radni odnos, jer prvo je preko omladinske zadruge, pa privremeni i povremeni poslovi, pa volontiranje, pa moli se Bogu za određeno vreme, pa se moli Bogu za neodređeno vreme, pa tek onda da razmišlja da li će da rađa decu i da formira porodicu.
Gledajte kakvi su vam intervjui, kakve su ankete gde poslodavci traže nove radnike. Šta da pričamo o kategoriji koji su prešli 45 godina i postali tranzicioni gubitnici zbog tako uspešne privatizacije koja je obavljena u Srbiji i oni se nalaze u različitim ugovornim odnosima, pa imate recimo šefa računovodstva jedne velike banke koji danas moli Boga da nađe posao, da bude portir u nekoj firmi. Ima dva studenta, supruga u istom statusu položaju, čeka da napuni godine života da bi ostvarila neku minimalnu penziju. Da li ste Zakonom o volontiranju u stvari legalizovali jedno stanje koje je društveno neprihvatljivo? Da li termin volontiranje može da se tumači i malo šire? Zapamtite jednu stvar, ako ste u članu 9. rekli da se ne oporezuju ta primanja koja su navedena, kome vi suštinski pomažete? Licu sa tim statusom ili isplatiocu prihoda? Evo kod studentskih i omladinskih zadruga, doduše ne ovaj član, ali ima kasnije nekih članova koji se odnose na to. Vi pomažete u stvari organizatoru tog posla, vi njemu pomažete, vi ne pomažete licu koje faktički radi, vi dajete stimulans poslodavcu, a ta primanja koja prima taj čovek u tom polu ropskom odnosu i dalje će biti mala, nedovoljna.
Svrha nekih poreskih oslobađanja i nekih poreskih beneficija nisu u korist lica kome formalno, pravno kažete da je poreski obveznik, nego su formalno pravno prihod isplatioca tog prihoda. Prosto je neverovatno da u ovim uslovima idete na ovakvu vrstu promene kada navodno svi se zaklinju da treba što veći broj ljudi da se zaposli, da valjda što veći broj ljudi bude u radnom odnosu na neodređeno vreme, jer jedino taj status garantuje zaposlenost. Volontiranje, angažovanje preko omladinskih i studentskih zadruga, sporadični ugovori o delu, privremeni i povremeni poslovi, rad na određeno vreme to su nedefinisane situacije sa gledišta statusa tog pojedinca, njegov glavni cilj jeste obezbeđenje radnog odnosa na neodređeno vreme. Valjda to treba da se obezbeđuje, valjda tu treba da se daju neke beneficije da bi što veći broj poslodavaca završio sa tom kategorijom.
Drugo nešto, izvinite da li mi imamo moralno pravo da kritikujemo tu vrstu poslodavaca, preduzetnika ili vlasnika malih i srednjih preduzeća, ukoliko država zloupotrebljava prilikom zasnivanja radnog odnosa odgovarajući status nezaposlenog lica. Ukoliko javna preduzeća to zloupotrebljavaju. Sva naša javna preduzeća od republičkog značaja, republičkog nivoa imaju saradnju sa omladinskim zadrugama. Pogledajte Aerodrom "Nikola Tesla". Tačno se zna preko koje omladinske zadruge se angažuju koji ljudi. Životna želja nezaposlenog jeste da se angažuje preko omladinske zadruge da radi na Aerodromu "Nikola Tesla". Tu nema ropskog odnosa. Tu je važna partijska knjižica. Jel tako? Pa jeste? Svi to znaju. I prekinimo više sa tim igrama jer ako i dalje se igrate ovako sa statusom nezaposlenih lica onda stvarno otvarate veliki prostor za neke nepredviđene stvari.
Ima puno ljudi koji su do pre nekoliko godina imali koliko toliko neku sigurnost u pogledu radnog odnosa. Bračni par uzeo stambeni kredit, zadužio se za sledećih 15, 20 godina. Jedan ili oba su izgubila radni odnos, došla u neku tešku socijalnu situaciju. Znate kako ovi bankari, ljudi bez duše vrte preko svog taksimetra. To vam je jasno. Prosto ne mogu da shvatim, zar je moguće da u ovoj zemlji 11 godina sve što se uradi mora da bude u korist banaka? Dajte da uradimo nešto što bi bilo u korist građana. Zašto sve u korist banaka? Nije valjda san svakog Srbina da bude bankarski službenik. Nije valjda to vrhunski san. Ne može svi mi da budemo sposobni za bankarskog službenika. Šta da radimo jadnici ako treba da otvorimo 1.200 banaka, da bi dobro živeli u Srbiji?
Valjda u Srbiji treba nešto da se proizvodi. Da li vi hteli ili ne hteli da proizvodite nešto mora da rodi u Srbiji. Treba da se obere, ako ništa drugo.
Ovaj amandman je dobra prilika da se kaže nekoliko reči oko ove promene na koju nas je pripremala statistika već, čini mi se, tri godine. Pošto istovremeno sa rastom cena na malo iskazivali podatke indeks potrošačkih cena. Znate, kada bi se ovaj statički metod primenio od 1993. godine, od 2000. godine, 2001. i 2002. godine, onda u opšte rezultati, ekonomski pokazatelji onoga što se dešavalo kod nas ne bi bili tako crni kao što su ih i statistika i neki s pravom pokazivali, i tako crni rezultati su bili osnova da dođe do nekih političkih promena.
O čemu se radi? Kod ove metode indeks potrošačkih cena smanjen je uticaj onih cena koje su u nadležnosti države – energenti, struja, impulsi, farmacija. Ima još. Ima sedam grupa cena koje svake godine Narodna banka i Vlada dogovaraju. Zbog čega? Zbog makroekonomske stabilnosti. Ja to ne zameram, to je normalan put. Država se obavezuje da u onim oblastima gde ona reguliše te cene koristi neke parametre. Na bazi toga Narodna banka sagledava stanje i na taj način vodi makroekonomsku politiku, a pre sve politiku kursa dinara. To je sve u redu.
Vidite, kod indeksa potrošačkih cena smanjuje se i broj fondera, a samim tim i uticaj cena koje određuje država na rast cena na malo. Virtuelno se smanjuje stopa inflacije. Znači, smanjuje se stopa inflacije. Naša statistika se nekoliko godina pripremala da pređe na ovaj sistem. prešli smo praktično tek od 1. januara, ali poslednje dve godine smo imali paralelno iskazivanje i rasta cena na malo i indeksa potrošačkih cena i videli smo kakva je ta razlika, za koliko se ta razlika pokazuje. U statističkom sagledavanju to je velika razlika. U procentima, takođe, može da se vidi da ima neke razlike. Ali, kada se to vremenom sagledava, ta razlika u metodama se ništi, ništi i dolazimo na ovo gde čistom jednom matematičkom i statističkom metodom dobijamo pokazatelje o boljem, ako mogu tako da kažem, našem životu. Tu je na delu ona izreka – naša dika zvana statistika. Nije baš sve da baš može u statistici, ali, eto, vidite, ovo je jedan put.
Međutim, to stvara nesagledive posledice. Vidite, onako iskazivanje rasta cena na malo već 30-40 godina kod nas, bez obzira koju metodologiju Živković koristio, nekadašnji direktor i glavni metodolog kod nas, je omogućilo da se na potpuno drugačiji način iskazuje vrednost nekog dobra. Po osnovu toga mi smo došli u situaciju da možda i sa manje rada neko je prikazao mnogo veću vrednost, pa je po tom osnovu i sticao, pa su po tom osnovu nastali i uzajamno dužničko-poverilački odnosi. Mi danas imamo zvanični podatak da unutrašnji dugovi pravnih lica unutar Srbije su 20 milijardi evra. To je strašan iznos. Znači, multilateralna kompenzacija je nemoguća. Zašto? Zato što počinje i završava sa državom. Država je najveći dužnik, ali država i najviše potražuje, po različitim osnovama.
Indeks potrošačkih cena svakako će biti dobar za zadužene građane. To niko ne spori. Trebalo bi, očekuje se da blagotvorno deluje i na ovu razliku koja postoji između uvoznika i izvoznika, da smanji te antipode. Ali, sa gledišta ukupne vrednosti i prikazanog zatečenog stanja stvara nenormalnu glavobolju. Od 2001. godine mi smo imali tri multilateralne kompenzacije gde su raščišćavala unutrašnja dugovanja. Manje ili više su bile uspešne. Uvek je dobro kada se raščiste bilansi, da budemo načisto. Pravi se neka nova startna pozicija, sa mnogo manjim minusom ili sa mnogo manjih plusem ili nije bitno, ali ide se sa čistim računima.
U ovoj situaciji, ne znam ko je uopšte zamislio da se to uradi u 2011. godini koja je krizna godina po svim parametrima. Ova godina će biti mnogo teška. Mi ćemo ovu godinu završiti sa negativnim rezultatima, bez obzira što će biti neki rast od 1,2% BDP. Ali, svi naši podaci o rastu BDP su – baci ruku, u pola šest da se dogovorimo. Oni nemaju realno pokriće. Godinama nemaju realno pokriće. Nemaju realno pokriće 30-40 godina. Mi pričamo samo o tim nominalnim efektima, gde inflacija možda i najviše utiče da naduvava taj iskaz, a mi imamo realno pad fizičkog obima proizvodnje u svim oblastima.
Izvinite molim vas, dokle god postoji strmoglavi pad realnog obima fizičke proizvodnje, mi negativno poslujemo. Što bi prenaglašavali značaj finansijske transakcije koje vuku neku vrednost? Prenaglašavamo značaj zdravstvenih usluga. Imamo multiplikaciju nekih usluga po više osnova koje ulaze u BDP i fiktivno se pravi jedan balon koji se naduvava. Mi realno nemamo robe. Mi realno nemamo rad. Naš osnovni problem jeste što se malo radi u Srbiji. To pokazuju naši rezultati. Kako da povećamo rad? Kako da povećamo obim robe i usluga? To je centralno pitanje. Tome treba sve da podredimo, a onda sve finansijske stvari da usmeravamo ka tome.
Danas imamo firme koje se otvaraju da bi neko popio kaficu, realno se ništa ne radi. Imamo bezbroj privatnih firmi, koje se pretežno bave trgovinom, uslugama i da ne ređam dalje. To je naš problem. Rad treba podsticati. Ono deluje malo u šali, Mlađan Dinkić daje 10000 evra za otvoreno radno mesto i koju je od fabrika otvorio? Gde će on da otvori fabriku, on samo može da potroši pare i više ništa drugo.
Drugo nešto, pošto očigledno ovo neće da se usvoji zato što je ovo ipak neki, kako vi kažete euro stat standard itd. a vi imate nagon da se upoređujete sa EU, pogrešno, ali ajde de, krenuli ste tim putem pa šta da vam radim.
Gospodine Petroviću, nemojte da se ugledate na Hrvatsku, molim vas. Na Hrvatsku nikako nemojte da se ugledate i nemojte da povećavate proizvodnju sardina, molim vas jer, nažalost, još uvek nemamo pod kontrolom ni jedno more.
Moram na početku da skrenem pažnju da se nalazimo na temi republičke administrativne takse. Samo da podsetim javnost, pričamo o taksenim markama. O taksenim markama pričamo, tako je nastalo. Kada čovek opšti sa svojom državom, podnese neki zahtev, zalepi taksenu marku, dinar dva tri. Zašto je postojala taksena marka? Radi ozbiljnosti. Da je zahtev ozbiljan. Zašto? Jer onaj ko je potpisao odvojio je dva dinara da dobiju tu zvaničnu taksenu marku i to ulazi u zvaničan postupak, pretežno upravni postupak. Jel tako? Po svom iznosu to je bilo simbolično. Zašto je bilo simbolično? Da omogući svakom građaninu, svakom pravnom licu da u onim situacijama kada želi da ostvari neko pravo ili smatra da mu je ugroženo neko pravo, pa se radi zaštite javi državnom organu da taj papir bude zvanično i ozbiljan dokument. I taksene marke su bile u prometu do pre nekoliko godina.
Kad su taksene marke izbačene? Onog momenta kad je država donela odluka da zaradi na republičkim administrativnim taksama. Sada je noćna mora za neke da obezbede za taksene marke. Ali nema više taksenih marki, nego ima uplatnica. Čim se pojavila uplatnica, žiralni novac, povećao se iznos. Sada žiralni novac ide za sve i svašta. Znači prvi metalni problem jeste što taksena marka ne može da bude značajan izvor budžetskih sredstava.
Sledeća vrlo važna stvar, republička administrativna taksa po svom iznosu ne odgovara ceni rada administrativnog radnika. Znači, usluga administracije ne košta toliko koliko je taksena marka, odnosno, taj iznos uplate. Zašto? Pa ukoliko u toku godine se ne pojavi nijedan zahtev onda ispada da ti ljudi koji rade na tim predmetima treba da crknu gladni jer ne zarađuju svoju platu. Nije tačno, plata im se obezbeđuje u budžetu, znači plata ne zavisi od taksi, taksene marke. Ovo delujem možda malo smešno, ali je istinito. Zašto je istinito? Nešto je kvrcnulo u glavi, ne sada, odavno je kvrcnulo u glavi, da republičke administrativne takse mogu da budu značajan izvor prihoda za budžet Republike Srbije i to je prva greška. Svi oni koji opravdavaju ovako visoke iznose republičkih administrativnih taksi pričom o ceni usluge, pa pisarnica, pa papir, pa kompijuter, pa telefon, pa evidencije, pa mora zahtev sa spisima da prođe kroz troje-četvore ruke itd, itd, to su obične bajke.
Sada dolazimo na ovaj član 33. koji se odnosi na sredstva na zaštitu bilja i odgovarajuća rešenja povodom tih sredstava koja treba da se registruju i da se stavljaju u promet jer bez tog rešenja je to ne moguće da to ide u legalni promet. Vidite, prema postojećem zakonu, za te dve stavke iznos je 13 990.
Šta je predlagača predložio? Da se ovi iznosi povećaju na 80 hiljada i na 45 hiljada. Sada vi koji imate digitrone, imate ove "lapa-tapa" kompijutere čukajte po njima pa vidite koliko je to procenata uvećanje. To prevazilazi sve moguće stope inflacije u našoj zemlji pa bez obzira koji obračun da uzmete, indeks potrošačkih cena i rasta cena na malo itd. znači, đuture je određeno. Zašto đuture? Pa treba državi pare, ova država je rešila samo jedan problem, nema para. Znate ono, deco rešili smo jedan problem, koji problem tata, nema para. Kaže, 50% ideš na letovanje a 100% ne ideš jer nema para. I da bi obezbedili pare i sve povodom ovih taksi, sve se preliva na nekog krajnje a taj krajnji je svako od nas. Kod proizvođača ovih pesticida to je trošak poslovanja, 80 hiljada, verovatno jeste neki veliki trošak za njih ali zrno u odnosu na ono kada se prevali kao trošak u ceni svih njihovih proizvoda kasnije.
Mi smo predložili da ono što je bilo tačka 1. da bude 4000, a ono što je bilo tačka 2. da bude 2000. Naravno, taj amandman ne može da prođe, jer mi predlažemo smanjenje u odnosu na postojeće rešenje. Sada iz toga izvlačite zaključke zbog ove takse neće biti proizvodnje kombicida, to nije tačno, to sad može neko da priča bajke, ali ovde je u fundamentu pogrešan pristup. Sve ove republičke administrativne takse treba da tretiramo kao taksene marke. Bukvalno rečeno kao taksene marke, jer ako to postane tako veliki iznos u strukturi budžeta to je takođe zanemarljivo i to mora da se kaže, da neko ne misi da se ovde obezbeđuje 50 % budžeta, daleko bilo, ne, ne obezbeđuje se. Ali za fizička lica neki uopšte prodavci ovde, neki tarifni brojevi su stvarno veliki.
Pogotovo za one koji se nalaze što južnije od Beograda na dole, gde sami znate koja su prosečna primanja, da sad ne pričam, gde je potrebna velika štednja da se registruje auto, štednja. Porodica treba da štedi da bi se registrovao auto. Ima tu još nekih grešaka, neću sad do sitnih creva, da ne bih devalvirao ovo. Dajte da pričamo o ovom zakonu, kao zakonu o taksenim markama. Ako ga svedemo na taksene marke, onda ćemo sve probleme da rešimo. Da znate da iznos ovih taksi treba da bude što niži i zbog toga da se omogući dostupnost svakom građaninu da opšti i da se obrati organu.
Taj problem imamo i kod sudskih taksi, da znate. Tamo kod sudskih taksi imamo enormne iznose taksi, pa još mora da se plati pre nego što se tamo nešto završi, te na taj način sa tim iznosom mi odvraćamo građane od nadležnih organa, sudova i organa uprave. Nije dobro kada građani prinuđeni i delimično i time moraju pravdu da preuzimaju pod svoje ruke. Najgora je stvar kad se pravda preuzme u svoje ruke, jer onda ne postoji ograničenje. Onda ta vrsta samopomoći i nužne odbrane može da pređe sve moguće granice. Nemojmo bilo kojim propisom da hranimo to i doprinosimo tu vrstu samopomoći koja gubi granicu.
E, pa sad ministar lepo reče, cepamo se. Da li je tema poljoprivrede ili administrativne takse, ali dobro.
Evo ja ću da poštujem Poslovnik, isto kao i ministar. Član 73. bukvalno rečeno kao da je nešto palo sa Marsa. Nikada se nije dešavalo kod nas ili možda sad dešava se u ovo novije vreme, u ovo proevropsko vreme, gospođo Čomić ja ovo antievropsko vreme rasprave koristim, nadam se, slobodno popijte vodu nećete da se zagrcnete, imamo tih 20 minuta da reklamiramo ideologiju SRS koja je u suprotnosti sa ideologijom EU.
Evo ja ću poštovati Poslovnik isto kao ministar Petrović. Član 73. bukvalno rečeno kao da je nešto palo s Marsa. Nikada se nije dešavalo kod nas ili možda se sad dešava u ovo novije vreme, ovo proevropsko vreme, gospođo Čomić, ja ovo antievropsko vreme rasprave koristim, nadam se, slobodno popijte vodu, nećete da se zagrcnete. Imamo tih 20 minuta da reklamiramo ideologiju SRS, koja je u suprotnosti sa ideologijom EU. Dobro…
(Predsedavajuća: Član 106. i tema dnevnog reda.)
Da, dobro. Evo ovako, kako je ovo palo s Marsa? Pa evo da vam kažem iskreno, ovo je u suštini član koji reguliše indeksaciju. Onda se postavlja pitanje, da li je indeksacija moguća kod propisa koji regulišu taksene marke, sudske takse, administrativne takse itd.? Nije moguće, znači, nije moguće. Pre desetak dana sam pričao, to je gospodin Labus ovde izmislio u ovoj sali još tamo 1993. godine, kad je bila ona ludačka inflacija, itd., a od tad se to zaledilo i svake godine se to menja sa rastom cena na malo koje su bile merilo za inflaciju. Sad smo mi žrtve jedne, eto navike, bukvalno rečeno navike. Član 73. kaže otprilike sledeće, vi ste doneli Zakon o administrativnim taksama po tarifnim brojevima odredili ste norminalne iznose taksi, da se ne bi u budućnosti menjao zakon, da se ne bi menjali novčani iznosi u tarifnim brojevima, član 73. govori o jednom svojevrsnom automatizmu po kome će svake godine da se pomera taj novčani iznos administrativne takse.
Da budemo onako iskreni, ako to prati inflaciju, ni po jada, bukvalno rečeno, ni po jada nije bio neki veliki problem. Međutim, ovi iznos su strašno veliko. Kod ovih propisa o administrativnim taksama, moram da skrenem pažnju, padaju u vodu svi izgovori, to je otprilike neka cena usluge. Nije cena usluge. Uzima se materijalno stanje, ekonomska mogućnost podnosioca zahteva, ne ide, to je kod poreza i od akciza. Kod ovog ne ide. U načelu podnosilac zahteva ima taj status i ne sme da bude diskriminacija podnosilaca zahteva. Postoji neka toleracija, kad su u pitanju pravna lica, to moram da kažem. To da postoji neka toleracija za selektivno sagledavanje jednog istog zahteva, fizičko lice, pravno lice, treba stvarno restriktivno da se tumači i izuzetno. To je druga tema ove priče, bukvalno rečeno.
Međutim, ovo ne rešava našu glad za parama. Ne rešava, čak i ne ublažava. Sad ne znam koliko su tačni podaci, da li je to samo pet milijardi u toku ove godine ili je manji iznos ili veći iznos. Ako je i veći iznos, to je neznatno veći iznos. Znači, ne rešava. Ono što je mnogo važnije jeste da takse ne mogu da budu prepreka koja onemogućava pristup organu, dostupnost organa našem državljaninu, našem pravnom licu. Tu može opravdano da se kritikuje ovakva koncepcija. Pričamo o koncepciji, ne pričamo o iznosima, jer ovde iznosi kreću od 260 dinara do, čini mi se jedna taksa je bila 170.000 na prirodna blaga i ispitivanje nekog. Ne može da bude opravdanje i ne traži svaki građanin ovo rešenje za koje je propisana taksa 10.000 dinara. Nešto pokazuje da ne valja.
Da je ovo zbrda zdola pisano, vidi se u samom obrazloženju. Pogotovo ovaj policijski deo. Kaže, za izdavanje lične karte za strance koje je odobreno stalno nastanjenje, kažem, imamo već tarifni broj 36, čini mi se, 37. To već postoji. Izdavanje privremene lične karte za strance, znači samo su dodati ovo – lična karta za strance, odnosno privremena lična karta za strance i tu je 3100 dinara ta taksa. Drugo, ovaj deo obrazloženja, kaže "takođe predloženo je i da se za izdavanje viza na kraći boravak za jedan ulazak, rok važenja te vize sa 30 dana na 15 dana", pa ne menja se ovim zakonom ovaj rok, on je promenjen Zakonom o strancima, tako da je malo pobrkano ovo obrazloženje. U krajnjem slučaju, u članu i ne stoji i može tako da stoji.
Međutim, moram da vam kažem da je u tarifnom broju 44. za obezbeđenje lica i mesta, održi uviđaj saobraćajne nezgode u kojoj je nastala samo manja materijalna šteta, taksa 10.500 dinara. To je sad u skladu sa nekom novom logikom. Kad je mali udes, nema nekih većih posledica po život i zdravlje, imamo onaj evropski zapisnik, izveštaj, znate ono, da se dogovore itd., ali znate kako je kod nas. Mi smo inadžije. Ti si mene udario od pozadi, zakačio si me, ovamo i onamo, napravi se čak i gužva, izađe policija, a ja ne znam šta rade na tom uviđaju, to nešto sitno traje. U Beogradu to mora da traje pet, šest minuta da se oslobodi saobraćaj, jer ako se ne oslobodi saobraćaj biće gužve itd. To je nova taksa koja je ubačena prosto ne vidim zašto je ta taksa ubačena, kad policija u suštini po službenoj dužnosti mora da završi tu radnju. Po službenoj dužnosti ona mora da završi tu radnju.
Još jedna primedba, to će ovi iz Ministarstva verovatno da protumače, a zašto su vam ove takse za prekršajni postupak ostale ovde? Zašto? Imamo prekršajni sud. Ne možete više administrativnim taksama upravnim da regulišete nešto što je sudsko. Mi nismo hteli da vam pišemo ove amandmane, zapamtite jednu stvar, o čemu se radi. Morate da regulišete to onim zakonom, iako prekršajni postupak vodi organ uprave, zapamtite. To što carinski organ vodi prekršajni postupak radi efikasnosti itd., ne može da ništi osnovni princip koncepta. Nemojte to da stavite u ovaj zakon. Ide u onaj zakon, pa će tamo isto kao izuzetak da se primenjuje kod carinarnice. Ako pričamo koncepcijski, kako treba da izgleda zakon. Ako hoćete da trpaj gde šta stigne, samo da uzmemo pare, onda je to druga stvar i druga koncepcija. To moram da vam kažem.
Mislim da ova vrsta indeksacije, mi smo samo malo zahvatili ovim članom 73. odmah može da se vidi da je ovo rešenje referentna stopa itd., i to baš nije zlatno rešenje. Mora i to da se kaže. Znate kako je NBS te referentne stope određivala, dođe za vreme Jelašića, pa to je bilo i 15%, 17% je bilo isto. Znači, ako ste definitivno odredili indeks potrošačkih cena, kao neku relativno trajnu kategoriju, onda molim vas dosledno zastupajte taj princip. Evo da vam dam nekoliko primera. Ako indeks potrošačkih cena treba da omogući revalorizaciju ili da spreči gubitak na supstanci ili da što pravilnije iskaže vrednost nečeg, pa se ide sa primenom tog indeksa da bi se u datom trenutku posle izvesnog vremena to izravnalo i dobilo istu vrednost, onda molim vas, taj princip da važi i kad je država dužnik i kad država potražuje. Da budemo načisto. Nemojte da mi se bunite. Imate u čitavom nizu poreskih stopi sa šire posmatrano poreskih propisa.
Kad neko duguje državi, da li znate koje se kamate tamo zaračunavaju? Prilično liče na ove zelenaške, a naročito obračunao porez i nije platio porez i taksimetar mu radi. Tu mu je veća stopa poreza, stopa koja se primenjuje nego ovde. Šta to sad znači? Potraživanje koje ima država je mnogo značajnije nego potraživanje koje građanin ima prema državi. Sećate se kad kasnite sa penzijama, sa dečijim dodacima i sa drugim stvarima, nema kamate. Moli se bogu ako dođe. Znate, nešto može da bude princip, pa može da bude i pogrešan princip, ali najbolje je kad se on primenjuje. Ako imamo selektivne principe, pa se različito primenjuju, onda nastupa katastrofa. Država naravno ima apsolutnu moć, država tom svojom apsolutnošću treba da bude svesno, jer ima ozbiljan posao, da obezbedi suverenitet, teritorijalni integritet i da na ovom prostoru vlada država. Mora da se nađe neka mera. Ovo možda malo iskače iz ove diskusije, ali je dobro da se čuje. Jednostavno da se skrene pažnja na neke stvari.
Znate, i danas, a ne samo danas već od možda od 1992, 1993. godine nemoguće je neke stvari upoređivati. To moram da vam kažem. Godine 1988, 1989, Direkcija za robne rezerve imala je dve do tri milijarde dolara slobodnih sredstava za intervencije, u onom delu gde ona interveniše, gde otkupljuje viškove da bi sačuvali cenu, interveniše takođe da bi sačuvala neku cenu.
Danas pričati o tome, mislim da bi stvarno bilo neobjektivno, kao što je bilo neobjektivno i 1992, 1993. godine pričati, gde je naša direkcija sa dve-tri milijarde dolara. To samo može lepo da zvuči, ali u praksi teško da je ostvarivo, čak je direktor te direkcije bio Ivan Stambolić, da znate, vi što mislite na neki problem itd.
Da li mi možemo da sprečimo te poremećaje na tržištu? Ako smo programski opredeljeni možemo, ako Republička direkcija za robne rezerve postane garant za sve situacije, kada se mogu javiti viškovi i manjkovi to je moguće. Da li možemo da dođemo do te situacije? Kamo sreće, ali teško idemo. Verujte mi. Ajde sada da vam pomenem vama dragu EU. Ona je postala malo ozbiljnija onog momenta kada seljaci više nisu bacali paradajz, krompir i ove druge stvari. Kada je obezbedila prehrambenu stabilnost, ona je mogla da se okreće na drugim poslovima i već 15 godina oni se bore samo za subvencije.
Cela poljoprivreda je borba za subvencije, kako nacionalne, tako i evropske. Ali, zaboravite tu priču.
Oni su 500 godina harali po celom svetu, krali, pa su postali bogati a nas su 800 godina svi krali, pa smo siromašni. Ne mogu, "Fića" i "Mercedes", ne mogu na istu crtu nikako. Možemo mi našeg "Fiću" da budžimo, ali dalje od abarta ne može da bude. Hajde to sada da svedemo na ove normalne stvari. Evo dve stvari za Ministarstvo poljoprivrede koje mogu značajnu da pomognu – 250.000 hektara se ne obrađuje u ovoj zemlji, od kada smo dobili traktore.
Kaže se, kada bi se tu organizovala proizvodnja uljane repice, imali bi biodizel, verovatno najveću količinu u Evropi.
Znači, iskoristili bi sve ono što se ne koristi. Za ova brdsko-planinska mesta od 400 metara nadmorske visine, pa na gore, gde se intenzivno ljudi iseljavaju, evo gospodine Petroviću, razmislite, projekat se zove – krava-tele, slobodna ispaša, ne treba veterinar za telenje, glavni proizvod je tele i samo se menjaju parcele. Sa jedne se skida trava, jedna za ispašu, pa sledeće godine obrnuto. Tri puta dnevno treba čovek samo da obiđe, da se lepo organizuje državni otkup i sva ta naša sela možemo da vraćamo ljude. Ne kažem nešto epohalno, ali može neki pokušaj da se napravi.
Znači, biomasa ne propada, ipak ima neku funkciju, ekološki ispravna hrana se proizvodi, najskuplja može da bude brend Srbije, pošto je Srbija najlepša država, to verovatno znate. Ako niste znali, ne postoji za kugli zemaljskoj bolja država i lepša država nego što je Srbija. Što se smejete? Ne verujete mi. Nema. Kažite mi koja država je lepša od Srbije? Ne postoji? Najlepši smo. To je valjda vama jasno.
Znači, postoje mogućnosti. Mislim daje mnogo važnija volja i mnogo je važnije izbaciti ove posrednike i ove sve što ulaze u te poslove. Ne bih ja sada vama da zagorčavam, na ovaj lepi današnji dan, koje se sve firme pominju, koje su sve monopolisti, u čemu se ogleda taj njihov monopol itd. itd. Dosta više tih crnih stvari. To svi znaju ne treba više ponavljati.
Mislim da je potrebna temeljna reforma ovog propisa o republičkim administrativnim taksama, ako ovi principi SRS mogu da vam pomognu, bilo bi dobro. Ako mislite da terate dalje na ovaj način, onda verujte, sledeći put mogu da se pojave neke republičke administrativne takse, pa neki tarifni brojevi sa nekim velikim ciframa, pa će pola nas otprilike da mislim da je u pitanju štamparska greška sa onim nulama.
Treba to da se izbegne, mislim da generalno te takse treba da budu stvarno simbolične, da omoguće princip i komunikaciju između građana i države. Treba da se omogući taj pristup da bude što efikasniji, što jednostavniji i Evropski sud za ljudska prava, kada razmatra ove pritužbe, podneske i kada ulazi u ovaj postupak obavezno ceni i kakva je varijanta sa tim pristupom itd. Evropski sud za ljudska prava, to nema veze sa EU da znate, ima veze sa Savetom Evrope, Srbija je član Saveta Evrope, kao i mnoge druge države, koje su članovi Saveta Evrope, a nisu članovi EU, a neki nikada neće ni biti članovi EU, kao što je situacija sa Srbijom. Manite se tih popisa, tih datuma, pregovora i tih nekih stvari.
Rešavajte ove konkretne stvari, jer od konkretnih stvari zavisi život, a ovih imaginarnih čak ni rejting više ne zavisi.
Gospođo Đukić-Dejanović, ove odredbe članova 209. i 210. Poslovnika daju minimalni prostor da se povodom neke aktuelne teme otvori rasprava. Ovo je nešto iznuđeno. Mi smo imali jednu bolju varijantu, podneli smo predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije. Nažalost, ovi Koštuničini nisu hteli da nam daju tih četiri potpisa. Takođe je i predlog za razrešenje predsednika Republike Srbije, nisu nam dali potpise, te ne možemo u okviru tih tačaka dnevnog reda, gde postoji neograničeno veći prostor, da ispričamo i o teškoj ekonomskoj, političkoj, nacionalnoj i svim drugim prilikama sa kojima je suočen srpski narod.
Iskoristiću ovu odredbu Poslovnika da povodom aktuelne teme - Rezultati saradnje Republike Srbije sa Haškim tribunalom, otvorim nekoliko tema i postavim nekoliko pitanja. Lako mogu da se prepoznaju pitanja i gospodin Ljajić i Vukčević i Ignjatović si inteligentni, za razliku od nekih koji su malopre predsedavali, pa mogu da prepoznaju pitanja.
O čemu se radi? Jedna Nemačka je donela zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i prvi član glasi – nijedan Nemac ne može biti isporučen tom nazovi sudu. Godine 2001. imali ste kidnapovanje, isporuku Slobodana Miloševića. Rekli ste, svanuće svima, ništa nije svanulo. Došao je Zakon o saradnji. Kakva je ta saradnja? Šesnaest, navodno dobrovoljno, je otišlo za mandata prethodne Vlade, a država mirna, pasivna, vlast ćuti, vlast trlja ruke, jer navodno optuženi već su otpisani što se tiče ove države. Haraju nevladine organizacije, imamo stvarno montirane sudske postupke i optužnice koje zastupa gospodin Vukčević. Imamo zaštićene svedoke, kojima država garantuje bezbednost. Ovaj sud ne prihvata njihovo svedočenje i Haški tribunal ne prihvata njihovo svedočenje.
Gde je pomoć države građanima Republike Srbije, državljanima Republike Srbije koji su optuženi? Sve države pomažu, jer imaju obavezu. Neka se nađe neki Amerikanac u pritvoru. Kompletna administracija, svi mehanizmi, konzulati, ambasadori, ministri, sve je u pogonu da se zaštiti Amerikanac u inostranstvu. Ako je negde u sudu, da vam ne pričam kakve su intervencije. Države koje imaju optužene pred Haškim tribunalom pomažu optužene, pomažu odbranu porodica itd. Kod nas avionska karta i da nije bilo jednog spora 2008. godine u sudnici, verovatno ne bi se ni dostavljala dokumentacija, jer prethodno je dokumentacija iz arhiva dolazila samo preko Tužilaštva Haškog tribunala.
(Predsednik: Vreme.)
Kakva je ta saradnja? Molim odgovor.