Znam zašto sistem ne radi, gospodine Novakoviću, ali šta vredi, ako vam kažem, ode i desna patika detetu.
Gospodine Ugljanin, pošto ste se prihvatili vrlo teškog intelektualnog posla da prenesete Vladi ono što poslanici misle, preporučio bih vam da uzmete stenogram posle ovoga, nemojte da se mučite, a sve ću da objasnim koji su stavovi Srpske radikalne stranke. Meni je drago što ovde ima predstavnika našeg Odbora za spoljne poslove, doajena i doajenki, bilo bi dobro da naša javnost sazna kakva je to spoljna politika.
Gospodine Ugljanin, mi danas pričamo o spoljnoj politici Vlade Republike Srbije povodom četiri tačke dnevnog reda koje se tiču viza za građane, za diplomate i za one koji imaju službene pasoše.
Želim da skrenem pažnju na početku da je celokupna ova materija regulisana i međunarodnim ugovorima i međunarodnim konvencijama. Postoji jedna Bečka konvencija od pre pedeset-šezdeset godina koja reguliše te stvari. Osnovni principi Povelje UN jesu da se razvijaju mir, dobrosusedski odnosi, saradnja, kako se ne bi dešavali neki međudržavni konflikti sa nesagledivim štetnim posledicama, a svakako, to su oružani sukobi, rat, razaranje itd. Znači, celokupno međunarodno javno pravo je u stvari međunarodno pravo, i tu smo završili. Znači, svi imamo obavezu da doprinosimo stvaranju mira, razvoju dobrih odnosa i uopšte razvoju planete Zemlje.
Zašto kažem da mi danas pričamo u stvari o spoljnoj politici Vlade Republike Srbije? Zato što sad u konkretizaciji tih osnovnih načela Povelje EU, onoga što je napisano u našem Ustavu možemo da cenimo kakva je ta politika.
Gospodine Ugljanin, na nekoliko mesta u Ustavu Republike Srbije se pominje Kosovo i Metohija kao svetinja. Čak se i predsednik Republike kao organ, ne kao pojedinac nego kao organ, zaklinje na vernost Ustavu i, ako treba, ima i da prokrvari, ali da sačuva po svaku cenu Kosovo i Metohiju u sastavu Republike Srbije. Ispod toga ne može da se ide. Sad, da li ćete da kažete da je to crvena linija, žuta linija, plava linija, zelena linija, uopšte me ne interesuje taj dugin spektar boja linija, već ono što je napisano u Ustavu Republike Srbije.
Gospodine Ugljanin, u razvoju odnosa između država, kad se radi o tim bilateralnim odnosima, svaka država se rukovodi sa dva principa. Kad su u pitanju ovi vizni režimi za građane, za državljane, vodi se računa o tome da novouspostavljeni režim treba da omogući građanima da ostvare neke svoje potrebe, pa to može biti turističko putovanje, poseta rođacima, može biti, što vi rekoste, lečenje; ja proširujem to pa kažem nova tehnološka dostignuća, razvoj ekonomskih odnosa. Kako to, gospodine Ugljanin, da tumačim? Da mi prodamo našu robu njima, da od njih uzmemo samo ono što mi nemamo, a radi se o tehnologiji, da izvozimo našu kulturu, da izvozimo naš jezik itd.
Znači, rukovodimo se našim interesima, mi kao obični građani, a oni koji su na vlasti i vrše je četiri godine (nije bitno kao su došli, legalno verovatno) na prvo mesto stavljaju interese naroda koji živi ovde, a onda svoje lične interese.
Postoji jedna kategorija, kaže se ovako – sa nekom državom smo u prijateljskim odnosima, sa drugom državom nismo u baš tako prijateljskim odnosima, imamo neke otvorene teme. Što bi rekao organ zvani predsednik Republike – složili smo se oko pitanja oko kojih se ne slažemo. Znate, to je vrhunski filozofski domet te takozvane realne politike.
Zašto vam ovo pričamo? Mi danas imamo na delu SSP. Znate, nije to taj SSP koji je pre dve godine ratifikovan.
Mi imamo srpsku socijalnu politiku. Ona se zasniva na principu – proglasi čoveka huliganom, pošalji ga u zatvor, imaće tamo besplatan hleb, vodu i hranu. Jer, očigledno, vi iz budžeta ne možete da vodite aktivnu socijalnu politiku.
Imamo taj SSP, kao, srpska spoljna politika; SSP, otprilike, ta spoljna politika se zasniva na jednom principu koji kaže – biće nam dobro i biće nam još bolje; ima ona izreka – kad dođu Nemci, ima ona druga izreka – biće nam bolje kad dođu Turci. I tako možete da ređate, poruka je ista. Neće nam biti ništa bolje, ukoliko sami ne učinimo ono što je neophodno. Sa strane ne može da nam dođe ništa bolje.
Pošto se u ovom dnevnom redu nalazi jedan sporazum sa Republikom Turskom, sada bismo morali malo da pogledamo naše potrebe i šta su naši interesi. Ja ne sporim da ljudi idu na letovanje u Tursku, i ako idu; pretežno idu u onaj egejski deo, gde je nekada bila Grčka, gospodine Ugljanin, do 1922. godine, a tada se desilo jedno od najvećih etničkih čišćenja. Da li se sećate toga, ne kao učesnik, nego kao učenik? To smo mi učili u školi. Samo da vas podsetim, Češme, čini mi se, šest hiljada ljudi je došlo iz Sarajeva, čak tamo postoje mesta koja imaju naše nazive, Tuzla, Foča, Ilica, ne znate to? Ja to znam sve, bio sam tamo, lepa mesta. U znak sećanja, proterani Grci su sa ove druge strane dali ono „novi“, pa imamo novi Marmaris, novi ovaj, novi onaj. Znači, to je bilo jedno od najvećih etničkih čišćenja dvadesetih godina, preseljenje stanovništva.
Da li se sećate da se između 1915. i 1920. godine desilo nešto što se u teoriji zove genocid? Gospodine Ugljanin, nemojte da verujete Zoranu Krasiću, molim vas, verujte Švedskoj, Urugvaju, Kipru, Ruskoj Federaciji, Grčkoj, Libanu, Belgiji, Francuskoj, Italiji, Vatikanu, Švajcarskoj, Argentini, Kanadi, Slovačkoj, Holandiji, Poljskoj, Venecueli, Nemačkoj, Litvaniji, Čileu, i za dlaku nije prošlo u SAD ove godine. Dakle, milion i po ljudi.
Kakve to veze ima sa ovom tačkom dnevnog reda? Gospodine Ugljanin, Turska je 18. februara 2008. godine priznala nezavisno Kosovo. To znači da su oni imali spremljenu izjavu priznanja, verovatno dan pre toga, znači, na dan proglašenja nezavisnog Kosova.
Kada sam vam pomenuo Jermene, to je nekih četrnaest provincija koje za jermenski narod imaju isti značaj kao Kosovo i Metohija za srpski narod. Samo da vas podsetim da je ove godine jedan naš državljanin otišao tamo 15. marta i u Jerevanu, gde se nalazi spomenik, napisao izjavu, ja bih rekao izjavu u ime svih nas – postali smo žrtve istog zločina.
Ja razumem da Turska ima interesa da se ukinu vize, jer dosadašnji vizni režim sa Turskom je bio: sletite na aerodrom, date deset evra, oni vam udare pečat i završena je cela vizna kombinacija.
Zašto su oni to uradili? Nema više vize sa Grcima, oni žele da budu turistička velesila. Slažem se, Turci vode pametnu turističku politiku, pametnu monetarnu politiku, oni se hvale, Grci su „pukli“ onog momenta kada im je evro ušao u platni promet. Oni drže svoju liru, vode računa o svojim interesima i ja to poštujem. Ja poštujem i njihovo nastojanje da se ukine viza da bi što više naših ljudi išlo tamo da letuje.
Ali, mi moramo da imamo neki odraz državne politike. Ova država treba da neguje prijateljske odnose sa državama koje uvažavaju naše interese, počev od onih iskonskih, pa do ovih današnjih. Ne možete vi samo da date primat ekonomskim interesima, imaginarnim interesima Republike Srbije. Ne vidim ispunjenje nijednog interesa Republike Srbije.
Turska je prva koja je priznala nezavisnost, odnosno, prva je bila Kostarika, druge su Sjedinjene Američke Države, treća je Francuska, četvrti Avganistan (tamo gde se pravi droga), peta je Albanija i onda Turska.
Znači, 15% teritorije se nama uzima, Turci kažu – dobro je. A naša spoljna politika ide tamo zato što su Amerikanci rekli Turcima da budu most između Bosne i Hercegovine ili, da budem precizniji, rukovodstva koje se nalazi u Sarajevu i Republike Srbije, jer mi imamo obavezu da otoplimo odnose sa nekim okruženjem. Otapajte ih koliko god hoćete.
Turska je prva povikala da postoji genocid u Srebrenici i Turska ne dozvoljava nikome da donese odluku da je 1915. godine bio genocid nad Jermenima. Koji je to aršin? Milion i po ljudi!
Oni vode računa o svojim interesima. Ja nisam toliko nerazuman u politici da kažem da Turci treba sami sebe da osude. Ne, to je njihova politika. Ali, zašto onu politiku koju oni vode ne bismo vodili i mi? U centar svoje spoljne politike stavljaju svoje odnose. Znači, i preko viznog režima, koji nesumnjivo daje koristi, to moram da kažem, ukidanjem.
To je tendencija danas, da se ukinu vize itd. Negde, a negde to nikad neće biti tendencija. SAD, Velika Britanija, Škotska i neke druge države su jednostavno (koliko je to realno, strah od terorizma, ili nije, nije ni bitno) napravile zavesu.
Čuli ste šta je gospođa Merkel rekla pre nekoliko dana. Uhvatili su je kamermani sa tri prsta, malo je bezveze fotografija, ali u Nemačkoj je već godinu dana tzv. koncept „bavarske domaćice“, gde jednostavno Nemci kažu da su na prvom mestu njihovi interesi. Oni kažu ovako – ima nekih koji tu žive trideset godina pa se nisu asimilovali u nemačko društvo, i dalje ne znaju nemački i došli su samo da primaju socijalnu pomoć.
Znate, to imaginarnim humanistima, onim planetarnim isterivačima pravde deluje skaradno, ali to je odraz borbe za suverenitet jedne teritorije.
Da li vidite kolika nepravda postoji u tom međunarodnom pravu? Da smo mi ovde izglasali zakon da se skinu feredže, verovatno bismo bili bombardovani. Neke zemlje 'ladno donesu to, i svi mirni. Ne znam koji standard mi primenjujemo.
Evo još jednog primera: obratite pažnju na ove sporazume koji su potpisani sa Brazilom. Brazil je prijateljska država srpskog naroda. Piše: sastavljeno na srpskom, portugalskom i engleskom. Nema brazilskog jezika. Nemaju oni Crnogorce. Znate, kada mi sa Crnom Gorom nešto pravimo, kaže – na srpskom i na crnogorskom. Vidite o čemu se radi. Vidite kako se neki principi poštuju, oni su univerzalni.
Koji je kod nas princip? Drži fotelju. Nemoj da mi držiš fotelju, a ja ću da brljavim sve i svašta i sve će biti proevropsko, sve će biti Ujedinjene nacije itd, itd.
Evo, na dva primera sam pokazao tu nedoslednost Turske kada je u pitanju Srbija kao država, da se razumemo: po pitanju genocida ili onoga što neko naziva genocid, kako hoćete to tumačite, i po pitanju Kosova i Metohije.
Kosovo i Metohija je pitanje nad svim pitanjima za nas. Neko se ne slaže sa tim, neko misli da je to naduvano, da je to neka priča, da je to poziv na istoriju, da je to san, svašta ljudi mogu da kažu, ali za našu republiku, za ovaj narod je važno Kosovo i Metohija.
Pazite, da su ovi turski predstavnici koji su učestvovali u pregovorima bili malo inteligentniji oni su mogli Vuka Jeremića da nateraju da osudi i sve turske žrtve tokom Kosovskog boja, a pošto je ovim našima zinulo za pare oni bi verovatno doneli i rezoluciju da osudimo Miloša Obilića i Cara Lazara. Znate, oni ne razmišljaju svojim mozgom. Tu postoje fajlovi, hop, uključi, huligani, srpska socijalna politika, svi u zatvor, tamo imate hleb i vodu. Srpska spoljna politika – prihvati sve, samo da donesu pare.
Sada moram da vam skrenem pažnju, ja mislim da se ovde krije nešto drugo. S obzirom na to da sa nekoliko država ovde postoji, pre svega mislim na Tursku, mogućnost da nosioci diplomatskog i službenog pasoša po ubrzanoj proceduri, bez viza mogu da pređu, bez neke velike procedure, ja mislim da se ovde pravi rezervna varijanta za bekstvo pojedinih ministara. Znači, više nema administrativne procedure. Kad bude gusto... Znate, nekad je bilo: „Kad je teško - Čović“. Sad, kad je teško – Turska. Zapali tamo, biće zaštićen, to sam siguran.
Kad ovo kažem ne mislim na vas, da me pogrešno ne razumete, mislim na ove druge koji su oho-ho, odavno ministri. Znate koje su sve laži prolazile kroz Srbiju? Besplatne akcije od 1000 evra, a ono 1.700 dinara. Devalvirao evro kod njih. Da vam ne pričam dalje. Pa, 200.000 ljudi ćemo da zaposlimo, a oni otpuste 200.000 ljudi. Sad je došlo, otprilike, vreme za naplatu. Vidite, ne može više da se laže. Ne može više imaginarno nešto da se stvara.
Samo bih vam skrenuo pažnju, B 92 info, to znači Beograd 92, pozovi policiju, ima onaj Info, to je BIA, ima emisiju „Euronews“. Znate li kakve lepe priloge daju o EU? Kada pogledate te priloge, svakome ko to bude gledao ruši se bilo kakva želja da pomisli o Evropskoj uniji. Fantastičan prilog o proterivanju Roma iz Pariza, molim vas, sa pasošem Evropske unije! Francuzi proteruju Evropljane. Španija se digla na noge zato što su zamrzli plate u javnom sektoru. Vidite u Francuskoj, rekli su – dižemo granicu sa 60 na 62 godine, a onu krajnju sa 65 na 67. Privatni, javni sektor, studenti, čak i srednjoškolci preventivno kažu – moramo da izađemo da bismo spasili naša prava. Angela Merkel kaže – kulturni projekat, multikulturni projekat EU, kraj, završeno.
Znate, morate u tom otvaranju... Rekli ste, ova četiri zakona su u funkciji otvaranja. Kakvog otvaranja? Da se otvorimo kao konzerva, pa na izvol'te? Valjda je osnovni zadatak svih predloga zakona koji se donose ovde radi ratifikacije nekih sporazuma da se verifikuje naša spoljna politika?
Samo molim da niko ne tumači da ja imam nešto protiv ovih država. Ne, ja imam protiv spoljne politike Republike Srbije. Siguran sam da su predstavnici ovih država sa kojima ste zaključili sporazume, to je od maja meseca ove godine, vodili računa o svojim interesima. Turci su rekli – ako nema više viza za Srbe kod Grka, skidamo i mi vize, da bismo zgrabili turiste. Normalan rezon, potpuno normalan rezon, ali, gde su naši interesi? Da li možemo da kažemo – dobro, uvažavamo vaš interes, ali bi bilo dobro, gospodo iz Turske, da u UN kažete da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, to nama mnogo znači, nama predstavnicima vlasti u Republici Srbiji.
Pa vi da izađete i da kažete – gospodo iz Turske, prekinite tu priču o Srebrenici, meni kao Sulejmanu Ugljaninu znači da vi Turci kažete – dosta, nećemo više o tome, da bi narod glasao za mene, da biste se vi bavili politikom.
Ne, ja ne prozivam vas, ja razumem vaše interese, ali imam problema sa onim Cvetkom koji vodi državu. Njega baš briga za državu, baš ga briga za granice, bitna je fotelja, da se smeška; obožava ga Hilari Klinton, i hajde da menjamo odela prema Bi-Bi-Siju, daj crveni natpis, daj crvenu kravatu, daj ovo, gledaj ga, dobar i fin. Srpska spoljna politika – SSP, baš nas briga; srpska socijalna politika – svi u zatvor, imaćete hleba i vode, a onda ćemo da proglasimo i našu decu huliganima.

Gospodine Novakoviću, hteo sam da vas kritikujem zbog ove primene Poslovnika, pa sada neću da vas kritikujem da ne bih dobio opomenu, međutim, meni je neprijatno da Bajru Omeragića prekidate dok priča o ovoj temi. Diskusija, zahvaljujući Bajri, ide baš pravim tokom, dobijamo kompletne podatke o tome kakva je spoljna politika Republike Srbije. Da li se to nekome sviđa, da li se nekome ne sviđa, zahvaljujući Bajri i zahvaljujući nama građani Srbije čuju neke podatke i mogu sami da zaključe šta je istina.
Naravno, ja imam obavezu, kao član SRS, da promovišem stavove svoje stranke i da utičem da Bajrina porodica glasa za SRS, gospodina Ugljanina, oni ljudi u Subotici, oni u Preševu, Bujanovcu itd. Zašto? Jer iznosim istinu.
E sad, bezvizni ili bezvezni režim? Bezvizni režim znači vrhunac prijateljstva između država, ali mi sada imamo bezvezni režim, jer ne vidimo princip. Ovde ne postoji princip kojim se rukovodi vlast u Srbiji.
Kada je u pitanju Turska, čuli ste i sami, Vlada je odgovorila povodom deklaracije, vezano za Jermeniju – nećemo to da stavljamo na dnevni red, dajemo prioritet ekonomskim interesima Republike Srbije. Znači, ljudska prava, moralni aspekt, lakmus pitanje za principijelnost neke države, sve to gazimo, to je rekla Vlada Republike Srbije.
Nemam ništa protiv što su oni to rekli, nego želim da omogućim da svi građani Srbije čuju šta je rekla Vlada Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je rekla upravo ovo što je Bajro, kao jedini hrabri predstavnik parlamentarne većine, izašao da kaže. Lepo čovek kaže – biznismeni traže da se ukinu vize, jer ako postoje vize biznismeni neće da dolaze kod nas da sarađuju. Viza košta deset evra. Kakav je to biznismen koji zavisi od deset evra, da budemo načisto.
Kažete, svuda investiraju. Slažem se. Kamo sreće da Srbija može svuda da investira. Nemam ništa protiv Republike Turske i politike koju ona vodi na unutrašnjem i spoljnom planu, osim u onom delu gde vodi politiku prema Republici Srbiji. Zašto? Njihova politika prema Republici Srbiji je u suprotnosti sa ustavnim principima Republike Srbije.
Svi smo se zakleli na vernost Republici Srbiji, Ustavu Republike Srbije i na prvom mestu mora da nam bude Ustav. Jedna od tih prvih stvari jeste Kosovo i Metohija, integralni deo Republike Srbije, i ja to zastupam. Zato mene niko i ne napada, jer kada bi me napao neko zbog ovog stava napao bi Ustav Republike Srbije.
Sada je pitanje – čemu se daje prioritet? Nesporno je, Boris Tadić, kao oličenje SSP, srpske spoljne politike, kaže – prednost dajemo ekonomiji. On je jasan. Pošto on kaže da prednost dajemo ekonomiji, ima da donesemo i deklaraciju o Srebrenici, da uspostavimo prijateljske odnose, turbo prijateljske odnose sa svim državama koje su priznale nezavisno Kosovo. To je poruka koju on šalje.
Imamo pravo da se bunimo protiv te poruke. Mi jesmo za saradnju, jesmo za prijateljstvo, jesmo za sve, ali u onoj meri koja ne ugrožava naše interese i naš ustavni poredak.
Moj prijatelj Bajro je u pravu, moram da vam kažem. Sada mi treba prema Turskoj da se ponašamo ovako, a šta da radimo sa onim silnim državama koje su priznale, koje čak ne smemo ni da pomenemo? Bajro, tu si potpuno u pravu.
(Predsedavajući: Molim vas da se ne obraćate neposredno.)
Nisam ništa loše rekao. Nemojte, molim vas.
(Predsedavajući: Bez obzira.)
Ako su Bajro i Ugljanin lepo shvatili ovo, nema potrebe da se vi sekirate. Oni su vrlo lepo shvatili šta pričam. Pričam principijelno.
Istu ovu politiku koju ovde zastupamo mi srpski radikali zastupamo ne samo prema Turskoj, nego i prema SAD. Prema kome još? I prema Francuskoj, i prema Avganistanu, i prema Albaniji, i prema Velikoj Britaniji, i prema Nemačkoj, Danskoj, Italiji, Luksemburgu, da ne ređam do broja 70; poslednja država koja je priznala nezavisno Kosovo je Honduras, 3. septembra 2010. godine.
Smatramo, a vi, pošto se razumete u semaforske boje, da li je crvena, žuta, plava, zelena, bilo koja linija, da mora da se stavi jasna linija. Onaj ko omogućava otimanje naše teritorije ne zaslužuje da bude u istom pravnom položaju kao država koja nam je prijateljska. O tome je gospođica Jovanović pričala, to je taj BRIK. Međutim, možemo da kažemo i BRIKS, sa „S“, sa Srbijom na kraju.
Sada, nemojte da menjamo teme. Radi javnosti, moram da kažem, što se tiče stranke gospodina Ugljanina i SRS, imali smo gotovo identičan politički stav kada je bilo u pitanju rasturanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. I vi i mi smo bili protiv nezavisnosti Crne Gore. Zašto? Ne želimo cepanje više ovog našeg prostora po nalogu sa strane. Neki drugi su bili, dobro znamo ko...
Ali, idemo sa čistim računima, da jasno kažemo: nemamo ništa protiv nikoga, samo tražimo da se poštuje ono što nesumnjivo predstavlja nacionalni, ekonomski, privredni i svaki drugi interes ovog naroda koji živi na ovom prostoru. To je jedan minimum ispod koga ne idemo i to principijelno zastupamo i kada su u pitanju SAD i svi drugi koji jasno svojom politikom kažu da žele da rasture ovaj prostor.
Svako rasturanje ovog prostora izaziva neke konflikte, a mi ne želimo te konflikte, da budem iskren. Šta će nama konflikti? Suviše su nas podelili, pocepali. Tražimo jednu normalnu unutrašnju politiku, koja će da nametne naš stav inostranim partnerima. To nije uvek lako. To nije uvek možda čak ni izvodljivo, ali mora odavde da izađe stav, jedinstven stav. Je l' imate crvene linije? Imamo crvene linije. Dajte da poštujemo te crvene linije, maksimalno da poštujemo te crvene linije.
Ovde je u ovom paketu došao taj sporazum sa Turskom. Mogao je da bude i sa nekom drugom državom iz ovog aranžmana država koje su priznale nezavisno Kosovo. Ista bi naša diskusija bila, principijelna. Inače, što se tiče politike koju turska država vodi, oni pronalaze najbolje svoje interese. Imaju oni dobre odnose sa Rusijom. Jedna rečenica samo, gospodine Novakoviću. Kod njih je obavezan vojni rok. Na velikom broju gradilišta u Rusiji gde turske firme izvode radove rade vojnici. Turci su lepo zaključili – što da mi sedi u kasarni, da mi jede hranu, da mi pravi trošak, kada mogu da ga angažujem tamo i zaradim makar malo para. To je njihova politika.
Ne mešam se u njihovu politiku i niko nema pravo da se meša u njihovu politiku, ali sam dužan, kao predstavnik građana Republike Srbije, da štitim interese svih građana, a oni su definisani Ustavom Republike Srbije.

Gospodine Novakoviću, samo na početku da neke stvari raspravimo, pošto po Poslovniku moram vama da se obraćam, ne smem da gledam tamo uopšte, jer ćete da mi koknete opomenu ponovo, pa ja računam da ste mi vi jedinstvo svih 250 itd.
Znači, imamo nešto što se zove sila, imamo nešto što se zove nasilje. Čemu služi sila? Neko se koristi silom da bi ostvario neke svoje interese. Ako koristi tu silu da bi ostvario zakonom propisane i garantovane interese, onda kažemo da je to samopomoć. Ako koristi silu da bi ostvario nešto što mu ne pripada ili da bi nekom drugom pričinio štetu, onda kažemo da je to nasilje. Nasilje može da potiče od pojedinca, može da potiče od nekoliko ljudi spontano skupljenih, može imati elemente nečega što je saučesništvo, može biti i organizovano.
Kako se država brani od nasilja? Zakonom i silom. Međutim, kada se država brani i koristi monopol fizičke prinude, to nije ona scena koju ste imali prilike da gledate onog dana (i više je nema) gde policajac prolazi i onesvešćenog demonstranta šutira nogom. Niko nije odgovarao za to. Znači, niti je čovek pružao otpor, bio je u nesvesti, ležao je na trotoaru, glava mu je bila na bankini; prođe policajac u uniformi i šutne čoveka. To je zloupotreba sile i za to treba da se odgovara.
Postoji neka dijalektika između sile i nasilja. Može se reći da je razlika samo u uniformi. Kad beše „kondomom protiv kordona“ išlo se zbog toga što je kordon bila režimska policija, policija Slobodana Miloševića. Koliko vidim, to je ista policija. Pričali ste da ih je bilo 100.000, pa ste krajem 2000. godine, kad ste došli na vlast, konstatovali da ih ima samo 18.000. Postavljam pitanje, samo da bismo znali čemu da verujemo, kome da verujemo, koliko da verujemo i, na kraju, da li uopšte smemo da verujemo.
Da vas podsetim na neke stvari koje će vam verovatno pomamiti dobra sećanja: „Slobodane, Slobodane, spasi Srbiju i ubij se“. Prođe nekoliko godina, pa beše: „Koštunice, Koštunice“, isto, a sada se na stadionima peva: „Borise, Borise, spasi Srbiju i ubij se“. Sada mi objasnite u čemu se ogleda razlika. Kada je bilo ono „Slobodane“, to je bilo prihvatljivo, kada je bilo „kondomom protiv kordona“ to je bilo demokratski, proevropski; kada je bilo miting, kontramiting, onda ste sve one koji su došli iz unutrašnjosti, koji pripadaju SPS-u, tepali celim putem od Železničke stanice do Terazija, i to je bilo demokratski, jer je to posle legalizovao gospodin Gonzales sa leks specijalisom.
Pričam o nasilju kao pojavi, na jedan objektivan način. Interesuje me u čemu se ogledaju te sitne zamerke ili detalji koji šamar policajcu mogu da opravdaju, da je to demokratski šamar (znam, kada je ruka demokratska) i kada je to nedemokratski, kada je to nasilje. Kad Nataša Kandić tepa po ulici, to je dobro, borac za ljudska prava. Kad se neko suprotstavi zbog prekomerne upotrebe sile, on pruža otpor službenom licu i treba da odgovara.
Nikoga ne branim, da se pogrešno ne razumemo, nikoga ne optužujem, ali kažite mi šta je vrednosni kriterijum u društvu. Nepoštovanje zakona prouzrokuje neke sankcije. Da li je to uvek bilo?
Mi ćemo ovih dana imati jednu vrlo interesantnu situaciju. Jedan ministar, u koaliciji sa drugim ministrom, doneo je odluku da se Zakon o finansiranju lokalne samouprave ne primenjuju dve godine.
Da li treba da vas podsećam na svojevrsno mentalno, psihološko, političko i nasilje druge vrste koje svakodnevno postoji u ovoj zgradi ovde, gde svi znamo da neko ko predsedava nije u pravu? Šta je sa tom vrstom nasilja?
Šta da rade oni ljudi koji vide da nema izlaza, nema perspektive? Šta im je ponuđeno kao alternativa? Nudi im se korisnost. Znači, ako „kondomom ideš protiv kordona“, ti si proevropski tip. Ako se, kojim slučajem, pobuniš zbog nečega što smatraš da vređa dostojanstvo ovog naroda, onda si huligan, kriminalac, iako ne postoji pravosnažna sudska presuda, iako ne postoji ništa.
Znate, između Prometeja i Nerona velika je razlika, ali sredstvo je isto – vatra. Imali smo mi 2000. godine ovde Nerona. Možete vi da se izvinjavate, da kažete da nemate veze sa tim ljudima, ali ne videsmo neki postupak.
Pričate o fantomkama. Pa, neko je upadao sa fantomkama u neke banke, carine. I? Sad, ako upadne taj čovek, to je proevropski, ako bi upao Krasić, to bi bilo primitivno, prosto, srpski, a ista stvar, posledica ista. O tome se radi.
Dok se taj problem ne reši, imaćemo situaciju da promoteri nasilja sede u Narodnoj skupštini. Jedan je rekao da će da besi po Terazijama, sećate se, onaj vaš Ćanak. Kaže: „Na banderi nasred Terazija visi Sloba, kuka milicija“. Ko je to pevao ovde, SPS? Vaši su pevali, gospođo Malović.
Da kažemo jednu veliku istinu javnosti: ne vodite vi ovo ministarstvo, nego „otporaš“ Homen. Znate kakav je to moralni sunovrat kada Homen počne da primenjuje i da poštuje zakon? „Otpor“, finansirala ih je CIA. Kakva je poruka mladima? Vi kao da to ne znate. Možete vi da stavite ruku na oči i da kažete: nema, ali ga ima, ostalo je zabeleženo, ne može da se zaboravi.
Nadam se da ćemo povodom amandmana imati prilike da se još malo upustimo u ove stvari. Gospođo Malović, razmišljajte o tome. Skraćeni postupak je definisan u zakonu kao jedan izuzetak. Ovim izmenama vi od skraćenog postupka pravite pravilo, a redovni postupak postaje izuzetak.
Da vas samo podsetim na jednu stvar. Postoji Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i članovi 5. i 6. Sve ovo što radite je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom. Znam da imate podršku Zapada za ove stvari, jer Zapad od vas traži rezultate, ono što morate da ispunite jeste da ne smete da stanete u evroatlantskim integracijama; oni su vas ovlastili da sve što bi vam bila smetnja na tom putu, pa čak i mišljenje, možete da sankcionišete.
Sada vas molim, gospodine Novakoviću, da proverite ovo što ću da kažem. U Beogradu postoji „Narodni radio“, ne znam na kojoj frekvenciji. RATEL kaže da nema dozvolu, RRA kaže da nema dozvolu, podneli su krivične prijave, a oni i dalje rade i preko „Telekoma“ naplaćuju svoje usluge, uzimaju pare. To možete da rešite za pet minuta. Pokažite tu efikasnost kao u borbi protiv nasilja.

Koliko je još ostalo?

Gospođo Čomić, na početku bih da skrenem pažnju ovima što pripremaju sednicu. Znate, usvojen je novi Poslovnik i rečeno je da će mnogo ozbiljniji dokumenti da dolaze pred narodne poslanike. Mislim da niko u sali nema ništa protiv da se to poštuje, da to tako i bude.
Kada recimo uzmemo ovaj dokument, Predlog odluke o pravu razvoja zdravstvene zaštite RS, pa recimo, pogledam nešto što je napisano na 47. strani, pa te iste pasuse prepišete, predlagač prepiše na 49. strani. Znači, razlozi za donošenje plana i objašnjenje pojedinih delova plana, isti tekst. Znate, da je bar neko uložio neku literarnu sposobnost da promeni red reči. Ovde je ono kopi-pejst, prebačeno, stavljeno vamo. To pokazuje da se neozbiljno pristupa nečemu što je izuzetno važno.
Gospođo Čomić, skrenuo bih vama pažnju na jednu rečenicu. Samo bih vas zamolio na početku da se ne smejete. Drugi pasus objašnjenja pojedinih delova plana, na strani 49. glasi, molim vas nemojte da se smejete – zdravlje ima izuzetno važan uticaj na sposobnost ljudi da žive svakodnevni život. Ipak ste se nasmejali gospođo Čomić, i vama je smešno šta neko iz Vlade Republike Srbije potura, po onom Lane Gutović to kaže –"Gde bili i gde ne bili, laku noć".
Kako možemo da tumačimo ove papire, kao ozbiljan dokument, molim vas? Kako možemo da verujemo da je ovo proevropsko, a menja se ono što je usvojeno pre nekoliko godina, a takođe je bilo proevropsko? Šta se to dešava sa Evropom? Jeste da je Angela Merkel, pre nekoliko dana podigla tri prsta i rekla – multikulturalni koncept Nemačke i EU je promašaj, to mogu da shvatim. Oni stoje iza svojih reči.
Kako možemo da verujemo u nešto, kada smo sigurni da uvek kad nam nešto poture kao dokument i kažu – evropsko, ispostavi se da treba da se menja jer se Evropa, u međuvremenu, promenila, pa je postala turboevropska. Sada dobijamo dokumentaciju, dobijamo neke ozbiljne dokumente, a oni neozbiljni. Apsolutno neozbiljni.
U znak pristojnosti prema Narodnoj skupštini i prema temi zdravlje građana, ne vredi da se ovo javno cepa i da se baca u papire. Međutim, to realno zaslužuje. Ovo treba da se vrati, da se baci u kantu za smeće i da se krene ozbiljno da se radi i da se napravi. Sve podržavam što su rekli svi koji su diskutovali danas povodom ovog zakona.
Da li je pacijent u centru zdravstvenog sistema? Nije. Zašto nije? Zato što čovek koji trideset i kusur godina radi, uplaćuju se doprinosi po osnovu njegove plate i to radi poslodavac u svoje ime i u ime zaposlenog. Akumuliraju se sredstva i čovek trideset i kusur godina ne ide kod doktora, hvala bogu, živ je i zdrav.
Kada se privi put pojavi kod doktora ulazi u mrežu priče, standardne, nestandardne, primarna, sekundarna, tercijalna, milion, bilion izgovora i razloga zbog kojih se kaje što je ušao u čekaonicu. Takav zdravstveni sistem nama ne treba. Pravo na život, pravo na zdravlje je univerzalno pravo. Država ga garantuje svakom građaninu RS. Nemojte da ga razvodnjavate u sistemu, u mreži itd. Ili ste sposobni to da obezbediti ili niste sposobni to da obezbedite.
Nego, da se vratim na prvi deo teme. To je Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji se menja. Šta se menja? Menja se ono zbog čega je Vlada, kada se donosio taj zakon, kritikovala Bojića. Sada se traže rešenje koje je bilo u vreme Bojića. Što ste kritikovali čoveka? Pravo na dopunski rad, to je jedna trećina radnog vremena koje je zagarantovano svakom zaposlenom. Može da ga ostvari u nekoj drugoj firmi.
Slažem se da postoje neke specifičnosti kada je u pitanju zdravstvo. Ne možete vi specijalistu ili vrhunskog lekara da nađete gde god hoćete. Molim vas, sada da vas podsetim na jednu priču od pre dvadeset ili trideset godina, bio je neki čuveni Peda Vidojković u Nišu. Bavio se zdravstvenom politikom.
Tada, još u vreme Tita, hteli su da stanu na put beloj mafiji, zdravstvenoj mafiji. Rečeno je – nije svojstveno socijalističkom samoupravnom sistemu da lekari budu i na klinici, da budu na fakultetu, da rade u domu zdravlja, da imaju još tezgi jer su imali tri četiri kvaziradna odnosa i primanja itd. Peda Vidojković lepo dođe u Komitet i kaže – ljudi, nemojte to da radite. Zašto? Lekari su posebna fela. Ako to uradite, nastupiće veliki problem. Tito se uplašio belih mantila.
Zato oni danas deluju tako prepotentno. Nepogrešivi. Ne svi lekari, ne generalizujem, ali zdravstvene vlasti su nedodirljive. Zašto? Zato što je to još u našoj psihi, ono što postoji još pre nekoliko stotina godina. U selu glavni i najpoštovaniji ljudi su sveštenici, učitelji i lekari. Zašto? Zato što su po svojoj definiciji morali da budu nepogrešivi, veliki stručnjaci i veliki humanisti.
Da li je danas situacija sa ovim profesijama takva? Danas su svi grešnici. Naravno, svi padaju na materijalnom aspektu njihovog položaja. Vidite, očekivao sam da će Ministarstvo zdravlja izmenama i dopunama ovog zakona da reši problem, a taj problem je na strani 9. ovog plana. Tu je navedeno, da imamo prema podacima iz 2008. godine, 3102 zdravstvena radnika koji čekaju na posao. Tu je 1752 doktora medicine itd.
Kakva je njihova perspektiva da se zaposle? Ne može svako da završi medicinski fakultet. Bez obzira, ima tu nekih anomaliju oko privilegovane dece. Ali, neko godinama muči se da završi težak fakultet i treba da bude na birou. Gde je plan da se oni reše? Ministarstvo priča o tim planovima.
Posle ću vam dati jedan primer, jednog koji je ušao u taj plan našeg Ministarstva zdravlja. Čovek je iz Prokuplja, da ne spominjem imena. Obećao se Ministarstvu. Kaže – primili ste me po konkursu, rasporedite me tamo gde ste me primili. Nisu hteli ni da razgovaraju iz Ministarstva zdravlja.
Da li može neko ko demonstrira tu vrstu prepotentnosti da shvati da postoje ljudski problemi? To će da vam dam. Daću vam i ovo što Vlada radi od 1. septembra ove godine. Naravno, u koordinaciju nekih ministarstava, naravno, ovi za privatizaciju i ovi za zdravlje. - Specijalna bolnica "Zvezda " – Vrnjačka banja. Strateški partner, te Fontana, te ovo, te ono. Da li će da se izgubi ta bolnica? Da li će to da ode negde?
Gde su limiti zdravstvene politike? Dokle može, a odakle ne može. Ili imam 126, pa mogu da radim šta god hoću. Verovatno je to najveći problem. Da ne ponavljam neke stvari koje su moji prethodnici pomenuli, ali shvatite jednu stvar, bilo šta da kažete ovde o ovoj oblasti, nećete pogrešiti. Svi ćete biti u pravu. Takva je stvarna situacija.
Sada nemam nameru da budem Sveti Sava i da mirim one koji su u Vladi, ali mislim da vi koji ste u Vladi treba da sednete i da se dogovorite. Pogotovo vi iz G17 plus. Ne može u ovom dokumentu na strani 5 da se kaže, da je u 2008. godini stopa nezaposlenosti bila 14,7%, kada za dva dana imamo tačku dnevnog reda Zakona o zapošljavanju, gde se kaže da je 2008. godine, ta stopa bila 25%. Kakav je to dokument? Da li je ovo ozbiljna dokument, gde Vlada demantuje samu sebe? Nama Vlada nudi podatke onako kako njima odgovara u datom trenutku, kao se to procenjuje.
Idemo dalje. Ovde se priča, nije situacija za smeh, ali pazite, kada neko ko treba da diktira zdravstvenu politiku napiše rečenicu – hronične nezarazne bolesti, vodeći se uzroci obolevanja, invalidnosti i prevremenog umiranja stanovnika RS.
Prevremenog umiranja. Zamislite, oni čak i procenjuju koliko čovek može da živi. Prevremeno umiranje. Vi, gospođo Čomić, tražite da ja ozbiljno diskutujem o ovom dokumentu. Samo mogu da prihvatim da postoje problemi sa mentalnim zdravljem, ima i taj deo ovde u ovom dokumentu. Molim vas, dajte da lociramo gde se nalaze mentalni problemi.
Idemo dalje. Saopštavaju se podaci i nema evropskog standarda. Postoji evropski prosek. Molim vas, po novom Poslovniku vi treba na kraju da date izjavu o usklađenosti nekih akata. Evo vam izjave za zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Nema, nema, nema, nema. Ne postoji nikakva obaveza usklađivanja sa EU jer oni nemaju propis.
Kako koji ministar dođe, on nam priča kako je to evropski standard, to je ovo, to je ono. Kad se govori istina? Kada kažete istinu? Još se kaže – nacionalna zdravstvena politika je u nadležnosti svake države članice EU zasebno. Zašto? EU ne interesuje zdravstvo. Njih interesuje slobodan protok roba, kapitala, usluga. Zato je potrebno da se uklone granice, da zaradi privatni sektor. Zdravstvo je humana oblast, nema tu neke zarade. Ako se pojavi zarada, onda se prave neki drugi propisi i neki drugi standardi.
Idemo dalje. Smešan dokument, tragikomičan, šta da radim. Kaže se ovako – izdvajanja, sada tu ide čuvena priča o BDP i izdvajanju za zdravstvo. Neću da je komentarišem. Zašto? Zato što apsolutno ništa ne znači. To je kao kada upoređujete babe i žabe. Ali, mi imamo stručnjake koji su u stanju da uporede babu sa žabom i da nam to predstave kao vrhunski domet nauke, evropskih nauka, kako beše.
Kaže – zdravlje je stanje potpunog psihičkog, fizičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti. Da li neko može da protumači šta je pisac hteo da kaže? Kaže – unapređenje mentalnog zdravlja. Dajem veliki doprinos unapređenju mentalnog zdravlja. Ovde se priča o emocijama. Adekvatni odgovori, priča se, borba protiv droge. Rešite BIA, rešili ste problem. Ali ne, oni pričaju.
Molim vas, sada bih molio da ovo date gospodinu Čipliću jer će ovo za njega biti stvarno interesantna tema. Šta misli Vlada po jednom pitanju? To je strana 22, 2.2. Smanjenje obolevanja i umiranja od HIV (AIDS). Sada se priča koje se aktivnosti planiraju od strane zdravstvenih vlasti. Kaže – treba da se smanje štetne posledice.
Sada se navodi – muškarce koji imaju seksualne odnose sa muškarcima. Podržavam vas, gospodine ministre. Vi ste stvarno po definiciji to definisali. Koji ste krivak tražili 10. oktobra ovde u Beogradu? Koja je vaša politika? Ona što je bila 10. oktobra ili ona što vi stavljate u zdravstvenim propisima?
Ljudi, definišite se. Definišite se, kažite šta je šta. Ovamo nam se javljaju neki stručnjaci pa kažu – to je samo mali poremećaj, kao levom rukom pišeš, desnom rukom pišeš. Ministar je lepo definisao, to je zdravstveni problem države.
Država se bori protiv zdravstvenog problema, ali oni vam podmeću klipove u točkove, gospodine Milosavljeviću, i to ovaj Čiplić. On vam podmeće. Vi sedite u Vladi, pa se dogovorite. Ili se izdelite ko će šta da zastupa, ali nemojte da idete nejedinstveni prema građanima, jer onda građani dobijaju podeljeni sistem vrednosti. Oni ne znaju šta je dobro, kao nekada što je bilo – kondomom protiv kordona, prihvatljivo, sad kondom zašao iza kordona, pa opasno. Vraćajte bre ovaj dokument, nemojte da se brukate, brukate državu.
Kaže – unapređenje zdravlja žena u reproduktivnom dobu, da preskačem ove stvari, uvredljive stvari sam pročitao ovde.
Molim vas, gospođo Čomić, gde je ona gospođa Plavšić? Očekujem da me ona podrži zbog ovoga što ću da kažem. Unapređenje i očuvanje zdravlja marginalizovanih grupa stanovništva. Braćo Srbi, sestre Srpkinje, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Čomić, znate li ko su te marginalizovane grupe stanovništva? Definišu se strategijom za smanjenje siromaštva i strategijom za unapređenje položaja Roma. Siromašni su marginalizovani, oni vas ne interesuju. Dajete aktivnosti u dva i po reda. Dakle, oni su vam balast, oni su vam smetnja.
Kaže – rezultat ekspertski vođenog konsultativnog procesa, ovo što su navodno uradili. Teško onome kome ovakvi eksperti pišu dokumente. Kaže – plan je integralni deo svih strategija, itd. Sve strategije izviru iz plana. Od opšteg se ide ka pojedinačnom, a ne od pojedinačnog ka opštem. Analiza i sinteza jesu neki oblici naučnog sagledavanja problema, ali zakon je postavio prvo plan, pa onda razradu tog plana sa nekim drugim dokumentima.
Molim vas, dajte jedanput, pošto zdravlje mora da se garantuje svakom čoveku na svakom kvadratnom santimetru Republike Srbije, definišite ove odnose Republika, AP, jedinica lokalne samouprave. Kako ste lepo prihvatili proces decentralizacije. Pitajte ljude u Vojvodini koliko im je popravljena zdravstvena zaštita od kada je prošao Čankov koncept cepanja Srbije.
Nemojte da se igrate državom. Država je vrlo ozbiljna institucija. Teške su promene u državi. Dugotrajno se pripremaju, planiraju, do detalja sprovode. Moraju da budu i poprilično prihvatljive, moraju da budu i obrazložene zašto je to što se preduzima baš pravo rešenje, a onda se ide, prekinite sa tim proevropskim improvizacijama. Molim vas, to nekako treba da sagledate. Bilo bi dobro, što reče pre neki dan jedan – huligani neće upravljati Srbijom, dovoljni su ovi, novi ne trebaju, ovi već uporno i lepo završavaju poslove sa Srbijom.
Pozivam sve poslanike, možda sam neke delove na šaljiv način ispričao da bi to ostalo zapamćeno, situacija jeste ozbiljna. Zamolio bih vas da svi učinimo dodatni pritisak da se ova dva predloga akata povuku sa današnje sednice, da se to lepo uradi, naravno, i polazeći od nekih principa, da građanin, pacijent bude u centru zdravstvenog sistema, da se preispitaju mnoge druge stvari i da onda izađe sa jednim dokumentom oko koga možemo svi da se složimo.
Zdravlje nije pitanje koje ide na licitaciju. Treba iskoristiti priliku da sve ono što predstavlja potencijal i da sve ljudske resurse koje možemo da uključimo u sistem zdravstvene zaštite da to uradimo, da se manemo politike, imaš člansku kartu, izvolte, nemaš člansku kartu, neću sa tobom da razgovaram. To je prisutno i to svi znamo.
Dajte da razvijamo tu našu zdravstvenu politiku po nekom drugom sistemu. Moramo vremenski da ga oročimo, da pravimo alternative i da napokon shvatimo još jednu stvar, privatna svojina treba da bude svetinja. Dajte da pokušamo sa nekim drugim sistemom, lični karton svakog osiguranika, ali da neko ne pravi improvizacije. Naravno, podržavam sve ove poslanike koji se nalaze u struci da se definiše šta su to usluge. Neka se prekine više sa tim pojmovima koji više ništa ne znače ili predstavljaju neki izgovor. Naravno, svi oblici svojine treba da budu ravnopravni.
Još jedna stvar, gospodine Milosavljeviću, sada se obraćam lično vama, gledajte da VMA vratite u sistem civilnog zdravstva. Mislim da je neprihvatljivo da za najobičniju stvar, čak i savetodavno mišljenje, a to je bila situacija ovih 15 dana, kardiolog koji je zadužen od sekretarijata Haškog tribunala ne može ni da razgovara, jer sve mora da ide preko ministra odbrane Dragana Šutanovca.
Znači, morate da se obratite Šutanovcu, pa da on prosledi Jevtiću, pa Jevtić Milojeviću, pa Milojević opet unazad, a šta će za to vreme biti sa pacijentom? Da li mi imamo razloga da verujemo da se pruža adekvatna medicinska zaštita u Haškom tribunalu?
Imamo iskustvo sa Slobodanom Miloševićem, pred kraj postupka pojavio se problem visokog krvnog pritiska i svi su rekli, jeste, to je pod kontrolom, lečite se na vrhunski način i 11. marta 2006. godine je umro.
Hoćemo li to da dozvolimo? Ja to neću da dozvolim. Hoćete vi da budete saučesnici ili neko ko gleda direktan prenos ubistva, pozivajući se na to da li je savet ovaj ili onaj? Pokažite svoju humanost na delu u svakom trenutku. Zdravstvena vlast treba da podigne glas, ali to se ne sme, zato što sledite politiku koju je napisala Karla del Ponte.
Dana 17. februara 2003. godine Zoran Đinđić joj je rekao – vodite Vojislava Šešelja i ne vraćajte ga više. Malo ste pobrkali.

Koliko imam vremena, gospođo Čomić?
(Predsedavajuća: Na raspolaganju poslaničkoj grupi 26 minuta i 15 sekundi.)
Gospođo Čomić, najdobronamernije prema vama i prema svima koji ubuduće budu predsedavali tu, samo bih vam skrenuo pažnju, ne pozivam se na nešto opasno, ali bih vam skrenuo pažnju da nemamo predstavnika predlagača u sali i skrenuo bih pažnju da obavestite službu da sledeći put kad se formira neki dnevni red, kad su u pitanju deklaracije, rezolucije, odluke itd., da obavezno pročitaju članove Poslovnika 151, a kad je u pitanju hitni postupak član 167. Sad da krenem na ono što je tema današnje sednice.
Za danas je zakazana sednica sa jednom tačkom dnevnog reda, naravno, znate i sami, ništa se slučajno ne dešava u životu, kao što nije slučajnost dan i noć. Mediji su pripremili javnost da danas pričamo o nečemu gde postoji veliki stepen jedinstva, da ćemo svi da donesemo jednu deklaraciju, gde ćemo da osudimo sve ono što je bilo loše za proteklih 20 godina, sve zločine i da pomenemo sve žrtve itd.
Naravno, to su velika očekivanja bila građana, ali današnja rasprava to nije pokazala. Zašto nije pokazala? Zato što smo mi u suštini podeljeni. Mi smo podeljeni na dve grupe. Podeljeni smo na evroatlantiste i podeljeni smo na one koji su prosrpski orijentisani.
To je prirodna podela. Neko više voli Evropu i Brisel nego svoj rodni kraj, zavičaj, nego svoje dete, svog komšiju, to mogu da shvatim i uopšte se ne ljutim zbog toga. Jasno mi je. To je taj stil ponašanja i to prihvatam da postoji, ne delim te vrednosti, ali prihvatam da tako nešto postoji, jer čitao sam našu istoriju i ovo nije izuzetak.
Ovo je pravilo, kad je u pitanju naš narod. Neko više voli Brisel nego Beograd. To treba tako prihvatiti. Upozoravam građane da u politici se skoro sve zasniva na dogovoru i na verovanju, budite oprezni kad treba da verujete.
Gospođo Kolundžija, pošto ste došli, samo da vam kažem, u Kravici ne postoji Spomen soba, znači, selo Kravica nema Spomen sobu, javili mi ovi moji iz Republike Srpske. Idemo dalje sad. Sada da vam objasnim još jednu stvar, ako ubuduće hoćete da tačno citirate šta je sve obećao vaš kandidat za predsednika Republike, mi ćemo sve da vam povadimo, onda ćemo da vidimo šta je uradio, a šta ni je uradio.
Obećao je 200.000 ljudi da će da se zaposli ako on bude izabran za predsednika, u međuvremenu je 200.000 ljudi izgubilo posao. Samo radi reda. To malo da se spustimo, da vidimo sa činjenicama.
Dakle, poštovani građani, pošto je za proteklih 15 godina raspravu o ovoj temi završila grupa visokomislećih intelektualaca slobodoumnih u našoj zemlji poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, Sonje Liht, Borke Pavićević, Miljenka Derete, Inicijative mladih i ostalih nevladinih organizacija, Otpor, Žika Bambus itd., došla je na red i Narodna skupština da se izjasni.
Znači, ova grupa, kao prethodnica, pripremila je javno mnjenje. Kako? Javno mnjenje je pripremljeno tako što mora da se plaši NATO pakta, EU, SAD. To je jedan realni faktor. Oni mogu da urade sve, što reče u jednoj TV emisiji, TV duel Vojislava Šešelja i Zorana Đinđića na TV Palma Plus, kad Zoran Đinđić nije smeo da kaže za Klintona da je ratni zločinac, onda je on dao jedan lep opis NATO pakta, pa je rekao, izvinite molim vas, pa to je jedna kafana gde se nalazi 19 razbojnika i sad mi onako uđemo unutra i sad ćemo da sprovodimo neku pravdu među razbojnicima. Ja sam to podržao. To jeste tačno.
Idemo dalje. Oni su izvršili pripremu javnog mnjenja, međutim, ćorav posao. Surove su činjenice i istina je surova stvar. Ne može ona da se promeni. Ne može da se izvrši ta svojevrsna konverzija, da neko iz vladajuće koalicije spočitava SRS, a da sedi sa SPS u istoj vladi. Ne možete vi sami sebi da spočitavate, vi ste 1992. godine bili na vlasti. To što vama ne odgovara, to je vaš problem, to je emotivni problem. Činjenice su neumoljive.
Idemo dalje. Ako gledamo ovu deklaraciju kao literarni sastav, to je stvarno nepismeno. Onda moram da vam kažem, ako pročitate obrazloženje i tekst Predloga deklaracije videćete da je ipak deklaraciju radio neki stručnjak i objašnjavao prave pojmove u obrazloženju, a onda je neko iz domena politike izmasakrirao Predlog deklaracije i vama su obrazloženje i tekst predloga u svađi, čak i terminološkoj. Idemo redom.
Politički aspekt i političko-pravni aspekt jedne ovakve deklaracije je na nivou razmatranja: sloboda ili smrt. Ne postoji veća uvreda koja se može dati srpskom narodu od glasanja za ovakvu deklaraciju. Pokušaću da vam to onako analiziram.
Ne želim da ponavljam ono što su druge kolege već pričale, ali da znate. Vidite, ako biste ovaj tekst deklaracije dali Zoranu Petroviću Piroćancu, koji je objavio knjigu "Antisrpski virus, kako ga ubiti", gde je citirao u realnom vremenu od 1991. do 1996. godine šta su rekli oni iz zapadne Evrope i sveta, za koje vi kažete da su vaši partneri i prijatelji, verujte da bi se slušaocima i gledaocima zgadilo da prate ovaj prenos. Kakve su reči tu pale na račun srpskog naroda generalno, ne pojedinačno.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju da vi u stvari ovom preambulom, drugom i trećom alinejom, demonstrirate nešto što je meni prosto neverovatno.
Vi oživljavate mrtvi Haški tribunal. Vama je osnov za ovu deklaraciju statut Haškog tribunala. Protiv formiranja ovog suda bilo je 78 profesora međunarodnog prava.
Sada sudija Alfons Ori dok je bio branilac, dok je bio advokat, on je 1997. godine napisao studiju gde je osporavao legitimitet Haškog tribunala, ali vi nekritički to gledate, vi znate da samo morate da ispunite nalog iz inostranstva.
Naravno, u onoj alineji trećoj, gde ne znate šta su zločini, šta su krivična dela, to je sada neka posebna priča.
U prvoj tački deklaracije vi se koristite nekim rečima da osuđujući mi nešto, u stvari pozivamo neke. Znači, vi ne osuđujete nego kažete - osuđujući to, mi pozivamo neke druge. Pa čiji je to onda stav? Je li to naš stav ili neka finta?
Naravno, primenili ste princip selektivnosti. Kada se primeni princip selektivnosti onda se krše ljudska prava, onda se sve krši, da znate. Taj princip selektivnosti kaže – postoje lokacije gde je poželjno da se vrše zločini nad Srbima i postoje lokacije gde nije poželjno da se vrše zločini nad Srbima.
Sloveniju ste izbacili, naravno, zbog Jelka Kacina, jer Jelko Kacin je postao ustavna kategorija kod nas. Doduše, postao je i skupštinska, jer malo, malo pa evo ga upada ovde kao neki šerif da nam nešto valjda kaže kako dalje itd.
Naravno, kod NATO pakta vi ne govorite niti o zločinu i na taj način ne postupate po izveštaju Haškog tužilaštva, koje je na 29 strana konstatovalo da se ne može voditi postupak pred Haškim tribunalom protiv NATO bombardera, pilota, i tako dalje, jer sve ono što su oni uradili je zločin protiv mira, a u statutu Haškog tribunala taj zločin ne postoji.
Ali, vi idete dalje zato što ste svesni da su Haški tribunal i mnoge druge institucije napravljene jednostavno da bi se amnestirali oni koji su razbili bivšu SFRJ. Rasturili je.
Kada se pozivate na neke međunarodne standarde, znate kako je to u Hagu? Za one očigledne zločine nad srpskim narodom u Hagu u presudama se izvlači zaključak da se Srbi javljaju kao žrtve zato što su pucali jedan na drugoga ili nisu znali da rukuju oružjem. To je taj princip.
Zašto? Haški tribunal je rekao Srbi su krivi i ta slika ne sme da se promeni, 70% krivice biće Srba, 20% biće Hrvata, 10% biće Muslimana. To je napisano još 1992. godine i toga se oni drže, ali vi to koristite kao svoj kriterijum i vi se pozivate na nešto, istina, pomirenje i ovde slušam svojevrsne, izvinjavam se na izrazu, gluposti gde se kaže – neko je učinio zločin u moje ime.
U moje ime niko nije učinio zločin, nikog nisam ni ovlastio. Niko nikoga ovde nije ovlastio da u njegovo ime nešto radi, ali vi volite te epske i lirske delove da biste bili nekako, ako je moguće, ubedljivi.
Ovo što ste naveli u tački tri, ovo je bruka i sramota. Samo da vam kažem, da ste tu naveli i čuvajući trajno sećanje. Dragan Kojadinović je bio ministar informisanja i kulture. On jednostavno nije dozvolio da funkcioniše Muzej genocida.
Da vam ne pričam koje je probleme imao profesor Bulajić. Vi se zaklinjete u nešto, u neko čuvanje ili ovde gde kažete – da pružimo punu podršku državnim organima. Bruni Vekariću da pružim podršku? Siniši Važiću da pružim podršku? Onim institucijama koje su formirane po nalogu i sredstvima američke ambasade i onog čuvenog Sem Nazara, koji je izdiktirao presude? Nemojte, molim vas.
Nemojte to da tražite od normalnih ljudi, da pružaju podršku onima koji kao insajderi rade protiv ovog naroda. To tvrdim i to mogu da dokažem kada hoćete.
Kaže se dalje, da se do kraja istraže i na adekvatan način kazne počinioci zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije. Šta ste dalje hteli da kažete? Objasnite.
Vi se zaklinjete, pa ništa vam ne verujem. Nikad vam ništa nisam verovao. Apsolutno vam nikada nijednu reč nisam verovao. Bio sam siguran da će sve biti negacija. Ne mogu da pristajem na vašu politiku. Nikad neću pristati na vašu politiku zato što je ona pogubna. Rezultati su stravični. Rekao bih da ste doveli državu da smo na ivici budućnosti. Istrošili ste budućnost nekima, pa se sada nalazimo na ivici ponora. To ne možete da popravite.
Na kraju, zašto je potrebna jedna ovakva deklaracija? Da se prevare građani, da se pristane. Na šta treba da pristanemo još? Da usvajanjem ove deklaracije damo alibi Tadiću da obilazi neke lokalitete i tamo da izigrava Vili Branta? To.
Ne dam mu alibi za to, jedva čekam da padne s vlasti. On je upropastio ovu državu, upropastio je dostojanstvo, ponos ovog naroda. Molim vas, napravio je veliki diplomatski skandal. Obišli ste 60 i nešto država, dobili ste saglasnost za onu rezoluciju u koju ste se kleli ovde i dva dana pre toga izmajmunisali, ponizili tih 60 država.
Ko će da vam veruje? Niko vam ne veruje. Ne veruje vam inostranstvo, neću ni ja da vam verujem. Poremetili ste odnose sa svim našim tradicionalnim prijateljima. Ko je vama tradicionalni prijatelj? Onaj ko vam garantuje fotelju bez rezultata.
Molim vas, vi ste vlast koja ne vidi ljude, a nekad ste imali parolu "Život ispred svega", "Život nema alternativu", a sada "Brisel nema alternativu". Kakav crni Brisel? Daleko je Brisel. Svi znamo da je daleko.
Po ko zna koji put da vam kažem, Srbija nikad neće biti član EU, neće biti član NATO pakta. Ko vam kaže da će to biti? Na kukovdan. Laže građane. Zašto laže? Da bi iskoristio period za pljačku. To je prava reč. Ta pljačka se dokazuje na svakom mestu.
Na kraju da kažemo nešto povodom ovoga šta danas zapravo radimo u Narodnoj skupštini. Zašto je potrebna ova deklaracija? Da se osude zločini i zločinci? Pa, nema toga ovde.
Da se pokaže jedna doza ljudskosti, kako ćemo da saučestvujemo u bolu i da u prvi plan stavimo žrtve. Pa, ni to niste uradili. Šta treba da posluži: da se demonstrira neka ljudskost koja će da važi samo još dva dana, jer će ići lepa kampanja.
Nemoguće je da ljudi nisu mogli da glasaju za ovu deklaraciju kojom se osuđuju svi zločini nad srpskim narodom i građanima. Mi smo čudom to. Kod nas srpski narod ne može da se tumači u populističkom smislu, nego samo u etničkom smislu reči. To je neka vaša priča zbog koketiranja sa raznoraznim stranama.
Zato vam kažem da ovu deklaraciju u ovom tekstu ne treba usvajati uopšte. Zašto? Ovo je još jedan zločin nad srpskim žrtvama, jer vama ne verujem koji ste pisali ovu deklaraciju. Sve što ste napisali, sve što ste obećali, na kraju se ispostavilo da ste izigrali.
Sve ste izigrali. Gde vam je 200.000 radnih mesta? Gde vam je taj put - EU na dohvat ruke, 2001, 2004, 2007, 2008, 2011, 2012, 2035. godina? Šta mislite, neko će da vam da to pravo da vladate 40 godina? Pa, šta će ostati od ove Srbije?
Da mi pristajemo sa vašom politikom, to nam ne pada na pamet. U centar politike mora da se stavi čovek, a ne interesi Brisela, šta će da kaže Zapad, šta će da kaže ovaj, šta će da kaže onaj.
Molim vas, vodite računa jer, koliko vidim, narod gubi strpljenje, ne zbog emocija, nego zato što realno čovek više ne može da trpi ovo stanje. Ovo je stanje beznađa. Trošite tuđu budućnost. Uništavate perspektivu, pozicije ljudima koji treba da žive u ovoj zemlji. Nemaju rezervnu državu, ali vas to nije briga.
Moram da podsetim građane, kada ste glasali za proevropske stranke, vi ste glasali da se donese rezolucija o Srebrenici. Kada ste glasali za proevropske stranke, glasali ste da Euleks dođe na KiM. Kada ste glasali za proevropske stranke, glasali ste da se 200.000 ljudi otpusti.
Kad ste glasali za proevropske stranke, vi ste glasali da nema ništa od privrede. Kad ste glasali za proevropske stranke, vi ste glasali da uđu banke da vas drpaju u Srbiji. Kad ste glasali za proevropske stranke, vi ste glasali protiv svoje dece.
Ovi ne misle o našoj deci, njih ne interesuju naša deca, njih interesuje šta će da javi CNN, BBC i neke druge strane agencije, da li će neki ministar da bude najbolji ministar u svetu za tekuću godinu. Prošle godine suficit ...

Gospođo Čomić, ako samo malo uložite napora, videćete da u ovoj deklaraciji reč "budućnost" i "pomirenje" se ponavlja na više mesta, u tom kontekstu komentarišem tekst deklaracije.

O izborima nisam pričao, nego sam samo rekao zašto je ZES dobio podršku.

Gospođo Čomić, zajedno ćemo da proverimo posle toga, samo da se vratimo na ovu deklaraciju.
Znači, tražite da vam verujemo, evo mi smo vas malo istestirali. Dali smo vam Predlog deklaracije koji se odnosi na osudu ustaških zločina, odbili ste. Dali smo vam deklaraciju koja se odnosi na genocid nad Jermenima, odbili ste, pa ste se tu, iskreno, moram da kažem, izjasnili. Iskreno prvi put vam priznajem, rekli ste - mi dajemo prednost ekonomskim interesima i saradnji sa Turskom.
Znači, ono što je definicija genocida, ono što su ljudska prava, ne interesuje vas, vas interesuje samo ekonomija. Efekti tog vašeg interesovanja za ekonomiju jesu prebogati pojedini ministri. Hajmo, hajte - sećate se onog malog što više ne može da uđe u ovu zgradu.
Znači, vi ste pokazali svoj vrednosni odnos prema ovom pitanju, zločin, žrtve, osuda itd. Pokazali ste ko ste, šta ste. Ne možemo da vam verujemo. Imamo neko iskustvo. Znamo vas, znamo da svaki papir koji ovde stavite i počinjete da branite preko Nataše Kandić i ostalih, ili preko aparature za pripremu, ili preko tog kapilarnog organizovanja, znamo šta se krije. Krije se podvala. Krije se širenje straha prema građanima, kako bi dobili podršku i naše, pristajanje Republike Srbije na sve ovo loše što nam se dešava.
Dižem glas protiv toga. Ne smemo mi da kao država dajemo pristanak na ove stvari, za koje svi znamo da su loše i da ne dozvoljavaju budućnost i razvoj ove države. Mi za ovu deklaraciju nećemo da glasamo. Pozivamo i druge poslaničke grupe, pogotovo one koje smatraju da su prosrpske stranke, da nikako ne prihvate ovaj tekst deklaracije, jer ne znam u šta treba da verujemo.
Kažite mi rečenicu u koju treba da poverujemo, da ste bili iskreni, da ste bili tačni. Namagarčili ste 60 država, države koje su prihvatile da uđu u koštac u Generalnoj skupštini da bi se sačuvalo međunarodno pravo.
Ako ste 60 lidera, 60 država, jednu moćnu Rusiju mogli da prevarite na ovakav način da oni kažu – pa oni traže od nas Rusa da mi budemo veći Srbi od njih, ako ste njih mogli, onda nije ni čudo šta radite s ovim narodom.
Mi ne želimo da učestvujemo u ovome. Želimo da ovo žigošemo, da kritikujemo, da upozorimo građane RS koliko je opasno verovati ZES-u i proevropskim strankama. Hvala, gospođo Čomić.

Član 107. stav 1, povređeno je dostojanstvo. Zamolio bih da gospođa Kolundžija bude što preciznija – koje su to moje žrtve, gde sam učestvovao u stvaranju žrtava? Hoćete li da kažete, molim vas, gde su te moje žrtve? Kažite mi gde su moje žrtve? Brže, gospođo Kolundžija, molim vas da srpska javnost čuje koje su to moje žrtve.
U Hagu nisu mogli da nađu žrtve Vojislava Šešelja niti dobrovoljaca SRS, a vi ste našli. Ko ste vi da nađete žrtve? Kada ste vi sproveli žrtvu? Da se niste i vi možda javili da budete svedok tužilaštva? Znam da baštinite tekovine vašeg predsednika, koji je 17. februara 2003. godine rekao – Šešelja vodite i ne vraćajte ga. To je objavila Karla del Ponte. Molim vas, hitno napravite spisak mojih žrtava.

Gospođo Čomić, član 107. stav 2, proverite, pošto vidim da sve proveravate kada neko kaže koji je član.
O čemu se radi? Molim vas, ovo je nedopustivo da se na ovakav način vodi rasprava u Narodnoj skupštini. Samo da vam objasnim jednu stvar. Citirao sam šta je Karla del Ponte napisala u knjizi, a gospođa Kolundžija, ne znam da li ona sluša, da li uopšte čita knjige ili samo internet.
Gospođo Kolundžija, setite se Ljubiše Savića Mauzera, potpredsednika DS. Nemojte da budete toliko isključivi. Setite se vola na Palama, na ražnju. Setite se, pitajte vašeg predsednika stranka, kada je Radovan Karadžić dolazio preko Drine, prvo je išao kod Tadića, Mićunovića, pa tek ako se seti kod Miloševića.
Nemojte da izigravate neko nevinašce ovde, molim vas. Sve je zabeleženo. Čitajte malo knjige, pratite svedočenja, ne izmišljajte nešto. Uvrteli ste nešto da ste, ne znam, nešto bogzna šta vi demokrate. Vi demokrate ste uništili državu. Uništavate je svakog dana. Naravno da sam vam protivnik.

Gospođo Čomić, na početku, koliko imam opomena? Nisam čuo kad ste obrazlagali.

Znači, nemam nijednu opomenu, je li tako? Dobro, da znam šta sam uradio preko noći. Znači, preko noći nisam zaradio nijednu opomenu.
Gospođo Čomić, zamolio bih vas da uzmete Poslovnik, da pogledate član 103. i da obratite pažnju na član 107. stav 2. Pozivam se na taj član i na taj stav. I da objasnim u čemu smatram da ste izvršili tešku, brutalnu, histeričnu i jezivu povredu Poslovnika Narodne skupštine. Sad ću da vam to objasnim.
Pazite, praksa Evropskog parlamenta, praksa Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, omogućava da svaki poslanik, delegat, ko nije zadovoljan može da istakne neku svoju pisanu parolu i na taj način utiče na kolege, na javnost, na medije, kako bi se skrenula pažnja na nešto što je alarmantno. Negde se čita i telefonski imenik. Da ne idem dalje.
Znači, ta vrsta poruke, koja ide u vizuelnom smislu, neuporedivo je prihvatljivija za moja osećanja od poruke koju dobijam od jednog "otporaša" koji, kad otvori kompjuter, nešto me uplaši.
Vi ovde pokazujete selektivnost, vi pokazujete da je reč "Šešelj" zabranjena u srpskom jeziku, a druge reči su milozvučne. Vi pokazujete da ne ispunjavate elementarne uslove, nemate osećaj za toleranciju, za razumevanje. U potpunosti vas shvatam. Nekada je bila akcija "Kondomom protiv Kordona", pa se sada javlja čovek "otporaš" ...

Nažalost, Vlada nije shvatila poentu ovog amandmana, pa su pokušali da se bave sinonimima da kažu da reč – vije, odnosi se na zastavu, isto znači kao kada bi se reklo da se zastava kači, ističe, besi itd.
Međutim, svrha ovog amandmana nije bila samo u tome, nego je bila da se ispravi i precizira nešto što je početna rečenica člana 47, a to je strano plovilo na unutrašnjim vodama RS. Amandmanom smo predložili da to bude strano plovilo tokom plovidbe i boravka na unutrašnjim vodama RS.
Dobro, to nije osnovna zamerka. Svakako jeste reč – vije profesionalna, žargonska, koja se koristi tamo. Međutim, nisu shvatili poentu ovog amandmana i šta da radimo. Nije to ni prvi put, neće biti ni poslednji put.
Međutim, imamo situaciju kao u onoj seriji "Bela lađa", gospodine Mrkonjiću. Čovek ode u Kraljevo pa tamo ocarini jahtu ili čamac, ili neki brodić, pa ode do Lučke kapetanije u Pančevu, za litar šumadijske rakije uzme dozvolu, a nema ni pojma da li treba da se vije zastava, da li se kači, da li se besi. Nikada nije ni bio u čamcu.
U koritu je boravio i kada njemu kažete – plovilo na vodi, teško da će to da shvati. Računam da će Siniša Pavić u ovom serijalu "Bela lađa" da nam to učini tako interesantnim da ćemo svi lepo da se nasmejemo kakva je surova naša stvarnost, pogotovo kada neki dobar čika dođe, dobićeš i ti dozvolu da upravljaš čamcima, koritima i drugim stvarima.
Šalu na stranu, interesantna je stvar da se mnogo više pažnja vodi o brodovima, čamcima, koritima koji se nalaze na vodi, kako vi to kažete, nego o našem državljaninu koji je osam godina u pritvoru i gde svi imamo prava da sumnjamo da se nešto loše dešava, a vi koji ignorišete ovu temu gotovo kao da saučestvujete i učestvujete u direktnom prenosu nečeg nečasnog.

Svi naši amandmani na član 3. odnose se na pojmove koji su u upotrebi u Predlogu zakona i verovatno postoji potreba da se jednim članom definiše šta koji pojam znači.
Naši ljudi koji se razumeju u ovo, a očigledno su pisali amandmane ti ljudi, smatrali su da ima puno deklarativnih odredbi koje ništa ne znače same po sebi, kao što se radi sa, recimo, članom 43, koji je jednostavno tako koncipiran i kao sam član nema nikakav smisao. Zato smo ovim amandmanima tražili da se sve ovo prebaci u pojmovnik.
Nije to neki veliki problem, gospodine Mrkonjiću, da li će biti samostalan član ili pojam prebačen u član 3. Ovde se vidi da je možda u pitanju sujeta i inat ljudi koji se razumeju u ovu oblast. Ne ulazim u konkretna rešenja, jer to zaista ne znam, ali očigledno je da je naše amandmane pisao neko ko je u rangu generala koji zna te stvari i verovatno je proradila sujeta kod ovih vaših iz tehničkog osoblja. To je jedna dimenzija, nije neki veliki problem.
Međutim, moram zbog javnosti da kažem, u vreme Savezne Republike Jugoslavije imali smo Saveznu upravu za kontrolu letenja. To je od 1992. godine praktično do 2000. godine, dok nije došla demokratija, paljevina, Evropa, NATO pakt itd, bila jedina profitabilna institucija u SRJ.
Gospodine Mrkonjiću, oni su čak imali svoj račun u inostranstvu, gde su sve aviokompanije plaćale naknadu za prelet. Naravno, ta sredstva nikad nisu mogla da se prebace u SRJ, ali da nije bilo tih sredstava ne znam da li bi ijedna naša ambasada u inostranstvu mogla da plati vodu, struju, grejanje, putovanje, prisustvo itd. Hoću da kažem koliko je važna ta naknada, koliko je dobra ta naknada, ali ona se izgubila, gospodine Mrkonjiću, 2001. godine. Zašto?
Zato što se pojavio onaj sistem "videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla batak da bi dobila potkovicu" i potonula. Zašto? Mi kao država smo izgubili kontrolu nad tom naknadom. Zašto? Zato što su se u međuvremenu ti poslovi poverili privatnoj firmi.
To je tendencija u Evropi, to je činjenica, da su poslovi od javnog značaja, javna ovlašćenja, a vazdušni saobraćaj je svugde javno ovlašćenje, nadležnost države pre svega, pa sada država odlučuje kome će, šta i koliko da u toj oblasti da.
Ne pričam o direktoratu, odmah da se razumemo, već pričamo o ovoj poluprivatnoj firmi. Sećam se da tamo beše i Katarina Andrić Milosavljević, novinarka, onaj Milosavljević što je Đinđića vodio u Dubaji, sećate se, veliki izvozni poslovi. Čujem da se sada tu nalazi i neki čovek koji je muž po funkciji bivše sekretarice Zorana Đinđića.
Priča se o velikim parama. Priča se o tome da država nema uvid u ta sredstva i postavlja se pitanje – vazdušni prostor je prirodno bogatstvo Republike Srbije, kao što je etar, kao što se plaća naknada za televiziju za korišćenje frekvencije itd, ovde je to neko poklonio prividno zbog evropskih standarda poluprivatnoj agenciji.
naravno, ona ima veliku odgovornost za bezbednost saobraćaja, ne sporim to, ali ako se prihvati taj koncept da svaka vaška može sa tehničkim sredstvima kadrovski da se osposobi, da dobije sertifikat, da radi neke delove ovog sistema, biće velika opasnost.
Da bismo to predupredili, moramo da imamo mnogo rigoroznije odredbe o bezbednosti saobraćaja vazdušnog, moramo da imamo mnogo rigoroznije mere u pogledu odgovornosti svih učesnika u regulisanju bezbednosti saobraćaja. Stičem utisak da se tu javlja jedan vakuum koji koriste mangupi.
Kriminalci su po prirodi inteligentni, znaju gde je materijalna korist i usmeravaju se. Vi ste to nasledili, odmah da se razumemo. To je Savezna Republika Jugoslavija odnosno državna zajednica SCG otkačila. Tamo je 98 prema 2%. Vodi se kao neko preduzeće, ali država nema uvid u materijalno-finansijsko poslovanje tog dela.
Malo sam proširio ovaj amandman. Nemam nameru da se javljam više, ali želim da ukažem da je vazdušni saobraćaj broj jedan za državu. Javna ovlašćenja mogu da se predaju nekima. Vodite računa kome predajete javna ovlašćenja.